foto: fonet / ap
POGLED U BEZNAĐE: Migranti u Mađarskoj

Emigranti u Mađarskoj – Zloupotreba bede >

Mađarski zid

Premijer Viktor Orban zloupotrebljava migrantsko pitanje u unutrašnjopolitičke svrhe. Karakteristično je pitanje u jednoj anketi: "Da li se slažete sa Vladom Mađarske da umesto imigranata podršku zaslužuju mađarske porodice i deca koja će se roditi?" U tom svetlu treba posmatrati i izgradnju ograde na granici sa Srbijom

Za "Vreme" iz Budimpešte

Svaki tekst o današnjoj Mađarskoj trebalo bi da počne rečenicom: sve što se ovde dešava je posledica neumorne strategije Viktora Orbana da ostane na vlasti. Ostalo su sitnice: kao, na primer, sveevropski problem sa izbeglicama/imigrantima, terorizam ili dužnička kriza. U ostvarivanju te namere o dugovečnosti vladavine pojavljuje se kolateralna šteta u vidu "oslobodilačke borbe" protiv Brisela, ili otvorenog divljenja Vladimiru Putinu i još nekolicini istočnih diktatora, ili pogoršanja bilateralnih odnosa sa susedima.

Šta najviše može da ugrozi opstanak "večnog premijera" Mađarske? To nikako nije levica za koju se više čak ne može reći da je razjedinjena, već da jedva daje znakove života. Komunikacijsku bitku sa desnim blokom (Fides, Jobik) levica ne može da izgubi jer nema snagu ni da je započne. Nema nikakvog odgovora na sve intenzivnije anticivilizacijske ispade premijera, koji gradi stadione i čije je okruženje (i porodično) sve bogatije i sve se bahatije ponaša. Zlatni roleks i tašne "luj viton" postali su statusni simbol nove klase.

Dnevnik državne televizije postao je neiscrpan inventar uspeha i dostignuća vlade. I širenja mržnje, u poslednje vreme prema migrantima. Efekti ove besomučne propagande već se pokazuju: ekstremni fudbalski navijači (koji su 2006. zapalili zgradu državne televizije) sakupljaju se na graničnom pojasu prema Srbiji da požele "dobrodošlicu" nehrišćanskim imigrantima. A vlast kao da jedva čeka da neko od ovih nesretnika izazove neki incident. Recimo da napadne "napaćeni i goloruki narod".

Orbana ugrožavaju Gabor Vona i njegov Jobik, neofašistička stranka, s kojom ni Lepenov Nacionalni front neće da ima posla. Ali je sve popularnija među Mađarima, jer nudi jednostavne odgovore na složena pitanja. U istoriji više puta doživljeno, uvek sa tragičnim krajem. Orbana ne brine tragičan kraj, nego da li Vona može da ga pobedi na izborima 2018. godine. Zato ga treba preteći sa desne strane. Bez obzira na to što tamo više nema prostora. A to mogu da urade samo mađioničari komunikacijskih nauka.

ORBANOVI SPIN DOKTORI: I stigli smo do dva bitna lika: jedan je Amerikanac, spin doktor, najpoznatiji ekspert za negativne političke kampanje, Artur Finkelstajn. Asistirao je u kampanjama, između ostalih, Ričarda Niksona i Ronalda Regana. Kažu da je njegova zasluga što je za vreme predsedničkog pohoda najpoznatijeg američkog glumca predsednika izraz liberal postao psovka. Njegov mađarski šegrt je Arpad Habonj, čovek bez određenog zanimanja, zvanično nezaposlen, ali nezvanično možda jedini čovek kome mađarski premijer veruje.

Tandem Finkelstajn–Habonj bukvalno svako jutro tematizuje mađarsko javno mnjenje. Recimo: izmišljaju ključne medijske reči i plasiraju ih putem ministarstva vlade (nije greška, i toga ima u Mađarskoj), koje ih prosleđuje medijima pod kontrolom vlade. Ovog vikenda tako je stigla direktiva u javne (državne) servise (MTVA) da izraz "izbeglica" više ne sme da se koristi, već isključivo "ekonomski imigrant" – znači stranac koji hoće poštenim Mađarima da uzme hlebac.

RAT PROTIV PRIVREDNIH MIGRANATA: Orbanova vlada (a naročito već pomenuti savetnici) shvatili su da slučaj Šarli Ebdo u Parizu (teroristički napad na redakciju satiričnog lista) može da se iskoristi za kampanju u kojoj bi se dokazalo da je došao kraj multietničke Evrope, da je multikulturalizam doživeo krah. Pridošlice sa Bliskog istoka, iz Afrike i Azije se, prema tome, neće prilagođavati hrišćanskoj Evropi, a bez hrišćanstva – proklamuje mađarska desnica (Fides, Jobik) – nema Evrope.

Kao kec na deset su došli Albanci sa Kosova, koji su trbuhom za kruhom prvo preplavili sever Srbije, a potom i jug Mađarske. U njihovom slučaju izraz "ekonomski imigrant" je možda i opravdan, ali medijska hajka protiv njih je prećutala da nijednom od tih nesrećnika nije palo na pamet da ostane u zemlji, gde ima oko četiri miliona ljudi ispod praga siromaštva i koju je u poslednjih nekoliko godina napustilo oko 600.000 mladih i obrazovanih ljudi. Oni sada sa raznoraznim diplomama peru sudove ili rade kao portiri i konobari u Londonu, Berlinu i Beču. Ti ljudi nisu miljenici vlasti, na prošlogodišnjim izborima učinjeno je sve da ne glasaju, dok je Mađarima u susednim zemljama omogućeno sve da bi što masovnije izrazili zahvalnost Orbanovoj vladi za dobijanje mađarskog državljanstva.

NACIONALNA KONSULTACIJA I NACIONALNI PLAKATI: Kosovski Albanci su došli i otišli, u Mađarskoj ostali nisu, ali su dali povoda za još jaču kampanju protiv imigranata. Vlada je raspisala nacionalnu konsultaciju i poslala anketne listiće na osam miliona adresa. Dvanaest pitanja, postavljenih glasačima odnosi se na propalu politiku EU u vezi sa imigrantima i traži se njihova podrška za oštriji nastup prema pridošlicama. Možda poslednje pitanje najslikovitije izražava intelektualni nivo i emotivnu zrelost sastavljača: "Da li se slažete sa Vladom Mađarske da umesto imigranata podršku zaslužuju mađarske porodice i deca koja će se roditi?" I ovo nije šala, nego smrtno ozbiljno štivo.

Ogromna većina Mađara međutim zadržala je smisao za humor ili je naprosto lenja, jer zvanično ni do sada nije objavljen rezultat nacionalne ankete, tj. koliko ljudi je i kako odgovorilo na pitanja. Kažu da ima jedva nekoliko stotina hiljada onih (od osam miliona) koji su poslali poštom ispunjenu anketu.

Ali kampanja se ovde nije zaustavila, a novi povod su bili Sirijci, Avganistanci, Iračani, koji su se u sve većem broju pojavili na granici sa Srbijom. Sa geslom "novac ništa ne znači kada je reč o odbrani nacije", novih nekoliko milijardi forinti je potrošeno na plakate na velikim panoima duž puteva, na ulicama gradova i na svim vidljivim tačkama, tamo "gde se brani nacija". Glavna poruka je: "Ako stigneš u Mađarsku, poštuj naše zakone", ili "Ako stigneš u Mađarsku, nemoj uzeti posao Mađarima". I sve to na razumljivom mađarskom jeziku da Sirijcu i Iračaninu namerniku zastane dah čim ih pročita.

Da ipak ima nade pokazuje akcija malene "Stranke psa sa dva repa" tokom koje su tražili dobrovoljnu donaciju za kontrabilborde i umesto predviđenih 6000 evra sakupili više od 30.000. Najtipičniji natpisi na ovim bilbordima glase: "Dragi migranti, izvinite zbog našeg premijera" ili "Gospodine Orban, ne otimajte nam poslove".

U međuvremenu, migrantska kriza zaista je počela da trese Evropu. Ali kada su Orbanovi ljudi započeli svoj opštenarodni rat protiv nehrišćanskih dođoša, problem skoro da i nije postojao. U Mađarskoj od svih pridošlica godišnje ostane samo njih nekoliko stotina. Čim steknu status izbeglica, oni dobijaju oko 300 evra mesečno za preživljavanje i za učenje mađarskog jezika (rok dve godine). Ova dotacija se s vremenom smanjivala i na kraju druge godine ne iznosi više od 80 evra.

I zato je teško razumeti zašto Orbanova vlada nije ništa učinila (ili možda jeste, ali ne znamo) da Mađarska stekne status zemlje na izbegličkom frontu, koji bi značio sto puta veću novčanu pomoć od EU. Ali Orban neće da vidi uređene logore, prihvatilišta sa ljudima druge kulture. I on računa, ne bez osnova, na slična osećanja i uverenja Mađara, među kojima su ksenofobija i rasizam u opasnom porastu. Prema svim anketama, onih koji gaje neprijateljska osećanja prema strancima ima više od 50 posto. Dobro ilustruje osnovanost ovih uverenja i nedavno istraživanje javnog mnjenja, gde su se među nabrojanim ciljanim nacijama nalazili i "Pirezi", nacija, naravno, izmišljena, ali je i ona prošla gadno: više od polovine ispitanika gajilo je negativna osećanja prema nepostojećim "Pirezima".

I na kraju, stiglo se i do zida/ograde na mađarsko-srpskoj granici. I to je deo pokerskog blefa: kako će Evropa da odgovori? Od toga zavisi dinamika građevinskih aktivnosti od Bezdana do rumunske granice. A možda i šire. A Evropa je, kao svaki put dosad, odgovorila mlako, ne shvatajući da se virus "zid" širi neverovatnom brzinom.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Sumorni bilans "arapskog proleća"

"Da li stvarno misle da mogu da nas zaustave?! Neka nas vrate sto puta, mi ćemo pokušavati dok ne prođemo!", priča Sirijac Omar reporteru "Vremena" na ulici u Kanjiži. Omar tek što je sa četvoricom drugova vraćen iz Mađarske u Srbiju. "Ponižavaju nas svuda, ponašaju se prema nama kao prema psima. U stvari, ne kao prema psima, ovde u Evropi štite životinje, mi smo kao insekti koje svako može da gazi. A mi nemamo gde da se vratimo, naša zemlja više ne postoji!"

Početak građanskog rata u Siriji 2011. po svetskim medijima propratile su euforične najave dolaska arapskog proleća i u ovu zemlju, koje će okončati diktaturu Bašara el Asada i doneti demokratiju i slobodu, kao što se već desilo u Tunisu, Egiptu, Libiji, Jemenu… Posle četiri i po godine, isti mediji pišu da je dosadašnji bilans sirijskog proleća preko 200.000 poginulih i više od polovine od oko 24 miliona stanovnika Sirije u izbeglištvu.

Činilo se da je bar Tunis, prva lasta pomenutog proleća, izbegao muke ratova i krvavih obračuna u kojima su skončale poletne najave demokratskih revolucija u ostalim arapskim državama. Onda su u terorističkom napadu na Narodni muzej u glavnom gradu Tunisu, pre tri meseca, ubijene 22 osobe; u petak, 26. juna, naoružani napadači su na plaži hotela u gradu Susu ubili 39 ljudi.

Islamska država preuzela je odgovornost za taj napad, kao i za masakr koji se desio istog dana u Kuvajtu, kada se bombaš samoubica usred molitve razneo u šiitskoj džamiji i usmrtio 24 ljudi. Ima tvrdnji i da je napad u Lionu, tog petka, 27. juna, gde je jednom čoveku odsečena glava u blizini pogona za proizvodnju industrijskog plina koji je napadnut, takođe deo plana širenja terora koji sprovodi Islamska država. Reklo bi se, ipak, da se moć monstruma koji je ponikao u Iraku, a narastao do sadašnjih razmera tek kada su mu snagu dali džihadisti koji su otišli da se bore u Siriji, dosta precenjuje. Sefdin Rezgui, terorista iz Tunisa, bio je član radikalne grupe Islamska mladost; grupa iz Saudijske Arabije koja sebe naziva Nadžd pokrajina saopštila je da je napad na "šiitske nevernike" u Kuvajtu izveo njen član. Obe organizacije postojale su i pre pojave Islamske države, ali su ime trenutno najpoznatije globalne terorističke organizacije, koja je na tom mestu potisnula doskora neprikosnovenu Al kaidu, samo preuzele.

Zajedničko u delovanju ove dve organizacije, baš kao i kod njihovih istomišljenika u Libiji, Jemenu, Iraku… jeste da su u haosu koji je nastao rušenjem dugogodišnjeg poretka u mnogim arapskim državama shvatile da arapsko proleće nije bilo put za uspostavljanje slobode i demokratije, već otvaranje Pandorine kutije zla posle koga im je sve dozvoljeno. U odrešene ruke su im mnoge zapadne države i njihovi arapski saveznici poput Saudijske Arabije stavili oružje, zbog sopstvenih interesa, a rezultat je vidljiv. Milioni običnih ljudi, poput Omara, nemaju drugi izbor nego da goli život spasavaju hrleći ka Evropi. Neki drugi, poput Tunišanina Sefdina Rezguia, studenta vazduhoplovstva, koji je nekada voleo brejk dens, fudbal i pušio marihuanu, život su predali u ruke trgovcima ljudskim dušama, a oni su im kao rešenje svih problema dali oružje i poslali ih da ubijaju ljude.

Momir Turudić, Mirko Rudić

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net