foto: marko rupena

Intervju – Žarko Paspalj >

Trenuci koji ostaju za života

Legendarni kapiten košarkaške reprezentacije koja je pre 20 godina osvojila titulu prvaka Evrope u nezaboravnom finalu u Atini seća se svega što se dešavalo na tom šampionatu, kao i dočeka u Beogradu, ali i dramatičnih životnih situacija u kojima se kasnije našao

Nekako ovih dana, pre tačno dve decenije, krenula je naša košarkaška reprezentacija sa aerodroma u Surčinu pravo u istoriju. Dve nedelje kasnije, 2. jula 1995, kapiten te ekipe Žarko Paspalj podigao je u Atini šampionski pehar koji se dodeljuje prvaku Evrope. U tom trenutku život u Beogradu, Nišu, Kraljevu, Subotici, Nikšiću i širom tadašnje SR Jugoslavije je stao. Da bi sutradan, na dočeku naših sportskih heroja, sve eksplodiralo. Cepale su se majice, nazdravljalo se poznatim i nepoznatim, ljudi su ljubili točkove autobusa kojim su se košarkaši prevozili od aerodroma do čuvenog balkona beogradske gradske skupštine.

Nije to bila samo jedna od onih utakmica kojih se mnogi rado sećaju. To je bio događaj koji je mnogima od nas obeležio ceo život, zbog koga je vredelo živeti. "Evropsko prvenstvo u Atini nije bilo najveće takmičenje na kome smo pobedili, ali je očigledno da ga ljudi tako doživljavaju. Znali smo koliko naš narod pati i koliko mu je bila važna pobeda na tom prvenstvu, i igrali smo za te ljude", priča Žarko Paspalj (49) dok u rukama prevrće elektronsku cigaru koja mu pomaže da zaboravi one prave, koje je nedavno ostavio.

"VREME": Imate li utisak da je prošlo već 20 godina od Atine?

ŽARKO PASPALJ: Ja lično nemam. A sudeći po komentarima mojih drugova koji su tada igrali tamo, kad god pomenemo da je prošlo već dve decenije svi se skoro šokiraju. Tužna je i poražavajuća činjenica da vreme tako brzo prolazi, ali dvadeset godina je naša realnost, zar ne?

Za tih dvadeset godina sve se ubrzalo, promenilo i nijedna delatnost nije toga pošteđena. I košarka se u tom periodu mnogo promenila, a za to ima puno razloga. Neki su mogli da se izbegnu, neki ne. Da li je sada bolja - za mene nije. Da li je organizovanija - to tek neću da komentarišem. Ja i moja generacija bili smo svedoci poslednjih romantičnih vremena košarke, ali to je prošlo.

foto: marko rupena

Slažete li se da je za nas EP u Atini počelo još 1992, kad smo se pripremali za Olimpijske igre u Barseloni?

To je sve povezano, i ta dva događaja ne mogu da se tumače razdvojeno. Mi smo verovatno jedina, ona najtužnija generacija koja je propustila da uđe u istoriju najzlatnijim slovima koja mogu biti napisana. Kad sad samo pomislim šta smo izgubili, mislim na košarku, raspadom te zemlje. Bili smo na pripremama u Solunu, odakle smo otišli u Francusku. Tamo smo igrali neku trening utakmicu, i uveče u hotelu videli smo na CNN-u da se nameću sankcije toj tadašnjoj zemlji. Između ostalih i sportske sankcije. U tom trenutku niko živi nije mogao znati šta su to sportske sankcije, niti šta to znači u našem slučaju. Tek kad smo se vratili u Solun, tamo su došli ljudi iz Košarkaškog saveza i saopštili nam da ne možemo nastupiti na Olimpijadi u Barseloni. To je bilo potpuno šokantno za sve nas. Niko nije mogao da shvati zašto mi kao sportisti ne možemo biti izuzeti iz nekih dešavanja. Sad mi je jasno, ali onda nikom nije bilo jasno.

Svi su godinama čekali da padnu sankcije, ali čini se da ste vi košarkaši nekako bili "najnestrpljiviji", prvo su vas pustili da igrate?

Ako je načinjena šteta nekome ko je u tom vremenu bio jako uspešan, mislim da smo to onda bili mi. Neću da kažem da su drugi bili loši, daleko od toga, sve su to bili izvrsni sportisti, ali neki od njih su ipak išli na Olimpijadu kao individualci pod nekakvom belom zastavom. Mi nismo imali čak ni to pravo. Fudbaleri kažu da bi možda tada uzeli Evropsko prvenstvo, a ne Danci, ali kod nas nije bilo toga "možda". Mi smo u to vreme bili toliko dominantni u kontinuitetu, bili smo svetski i evropski šampioni, da to "možda" nije postojalo. Možda bi jedino bili srebrni na Olimpijadi 1992, iza američkog Drim tima.

I onda se desila ta 1995. godina. Privremeno su skinute sportske sankcije, sve se brzo dešavalo, i ja sada tvrdim da je to bilo jedino takmičenje na koje smo otišli a da smo bili apsolutno nepripremljeni. Mislim pritom na naš prepoznatljiv rad i vreme koje provodimo zajedno kao ekipa. Tada se sve stihijski desilo. Evropsko prvenstvo u Atini osvojili smo pre svega zbog neverovatnog motiva koji smo imali u sebi. Želeli smo svima u inat da pokažemo da je to što su nam uradili ravno katastrofi. A bilo je očigledno da smo nepripremljeni. Prvo smo igrali neke kvalifikacije u Bugarskoj, gde smo se čak jedva provukli...

Atini je prethodio taj kvalifikacioni turnir u Sofiji. Tu je trebalo da igramo sa BiH, ali oni su odbili?

Eh, svega je tu bilo. Ma mozak ti u tim trenucima ninašta ne reaguje, ne razmišljaš o mnogim stvarima jer samo pet dana ranije nisi ni znao da ćeš biti tu. A onda je neko javio: Ej, ljudi, hajde da se skupljamo, nešto se dešava, postoji mogućnost da igramo na Evropskom prvenstvu. Znači, sve je to išlo tako nekako naopako, pa i ta Bosna nam je predala, a Bugarsku smo jedva dobili u produžetku. Bili smo spremni jedino mentalno, imali smo neviđenu želju.

Kolika je uloga Bore Stankovića u našem povratku na svetsku scenu, da li je on "izmislio" taj turnir u Sofiji?

Ne znam, pretpostavljam da je tako bilo, ali mi igrači to svakako nismo znali. Kasnije se pričalo da je to Bora sredio sa Vasilokopulosom, koga je Stanković podržao da postane predsednik FIBA. Navodno je to bio njihov zajednički aranžman, ali da li je zaista tako bilo...

Bora Stanković nam je pomagao ne samo tada, nego i svaki put kad bi mu se ukazala prilika. Kao i svi naši sportski radnici. I ne može se odvojiti onih pet igrača na terenu, ili dvanaest, kao i trener, od kompletne organizacije na koju moramo biti najponosniji. Bora je uz to bio i član MOK-a, imao je uticaj i mogao je da izgovori i neku lepu reč o nama. Siguran sam da je to i činio.

Sve do polaska u Grčku nije se pouzdano znalo da li će igrati Divac, koji se tada parničio sa Partizanom pred sudom u Kaliforniji zbog obeštećenja od njegovog drugog ugovora sa Lejkersima?

Da, postojala je ta tužba. Ne sećam se detalja, ali znam da je postojao negativan stav prema Divcu, naročito u godinama koje su sledile, kao prema opozicionaru u odnosu na vlast.

foto: d. gagovićGODINU DANA KASNIJE: Povratak reprezentacije sa Olimpijade u Atlanti 1996.

Kakva je bila atmosfera u reprezentaciji po dolasku u Atinu? Jeste li vi od početka bili "domaćin"?

Prvo, ja sam domaćin i prema mnogo manje važnim ljudima, a kako ne bih bio prema onima koje toliko volim. Pre toga sam u Grčkoj igrao četiri-pet godina, napravio od sebe ime, dobro sam igrao, ljudi su me voleli. A vaspitan sam tako da volim da ugostim ljude, i bilo je potpuno normalno da će saigrači za bilo šta da se obrate meni. Dobro, bio je tu i Duda Ivković, i on je radio u Grčkoj, ali nije bilo sporno da su svi znali na koja vrata treba da pokucaju kad im bilo šta treba.

Igralo se u Marusiju, domu Panatinaikosa. Da li bi vam skandirali ono "Nikad nećeš uzeti trofej, Paspalje" i da se igralo u Pireju?

Da. Definitivno da. To je bila jedna naopaka slika koja je otišla u svet, a vuče koren iz godine pre, kad sam prešao iz Olimpijakosa u Panatinaikos. Tu strofu koju su ispevali navijači kluba iz Pireja ponavljali su cele prethodne godine, tako da za mene to nije bilo ništa novo. A onda su naši navijači to okrenuli u "Sad si uzeo trofej, Paspalje", i pokrenuli ogromnu negativnu energiju kod Grka. Naime, oni su mislili da će uzeti zlato kao što su uspeli 1987. To je njihovo pravo, i uvek su mi se dopadali njihov odnos i ljubav prema sportu, ali teško su primili što smo ih dvaput pobedili na ovom takmičenju, mi koji smo se tu pojavili kao uljezi. Ali da će se napraviti tako negativna atmosfera - e, to nismo očekivali.

Mi novinari smo se u Atini družili sa hrvatskim kolegama. Vi ste bili u istom hotelu sa njihovom reprezentacijom. Kako su izgledali ti susreti?

Nije bilo susreta iz prostog razloga što Hrvati nisu smeli da se sretnu ni sa kim. Nije bilo ni ono "na kvarno" po sobama. Njihov odnos prema nama, a igrali smo nekad zajedno, posle tri godine, koliko je prošlo otkako se zemlja raspala, bio je potpuno neprepoznatljiv. To nije ni za čast ni za priču, i bolje da ne govorimo o tome.

A ono što se desilo na postolju, kad su napustili ceremoniju dodele medalja, to je presedan koji mora večno služiti za primer kako neko ne sme da se ponaša u sportu. U novijoj istoriji tako nešto se nikad nije desilo. A što je najtragičnije, i to je moja zamerka velikim svetskim sportskim funkcionerima: ako ste mogli nas u roku od pet minuta da oterate sa Olimpijade i uskratite nam tri godine nastupa, a njih primite na Olimpijadu po takozvanom DHL modelu "od danas do sutra", kako je moguće da ih ne kaznite posle Atine? Jer, zamislite šta bi se desilo da smo mi tako nešto uradili? Sigurno ne bismo prošli kao oni, nema nikakve dileme. To je bio tragičan, tragičan gest.

Ali, ima i ono drugo. Pobrinula se sudbina, i više nikad posle toga nisu ni bili u prilici da osvoje neku medalju. Kako god da se zove taj gore, kaznio ih je sledećih dvadeset godina.

Grci vam nisu oprostili što ste ih pobedili u polufinalu. Mnogi su se čudili otkud oni zvižduci našoj reprezentaciji u finalu, čak i mržnja, i to od naših "tradicionalnih prijatelja". Kako ste vi to doživeli?

Oni jesu naši prijatelji, i to nije sporno. To u finalu je bila, rekao bih, jedna ružna mrlja u našim odnosima. Dobro znam koliko oni cene naš sport, tada je to bio jugoslovenski sport, i svi su i te kako svesni koliko su naši ljudi doprineli napretku i kvalitetu sporta kod njih. Ti zvižduci, to je bio loš trenutak. Dešava se to. Stihija, loša energija i potpuno nekontrolisano pražnjenje. Ponavljam, da smo mi bili spremniji i u najboljoj formi, te dve utakmice sa Grčkom bile bi laka šala jer bismo ih dobili dvadeset razlike. Ovako, u kakvom smo stanju bili, jedva smo ih pobedili, a kad sve to sabereš dobiješ navijanje protiv nas u finalu. Sve je to bilo potpuno šizofreno, i ne treba dalje ni komentarisati.

Ostao je nezaboravan onaj trenutak kad su Litvanci hteli da odu sa terena u finalu. Šta ste tada razmišljali?

Iskreno, ja bih voleo da su izašli i napustili teren. To je bio samo još jedan dokaz kompletne loše atmosfere koja je stvorena. Pričalo se da je sve namešteno, da je Bora Stanković namestio sudije, da je FIBA namestila sudije i da nas svi protežiraju. Ta namera Litvanaca je bila veliko finale jedne velike dezinformacije.

Idemo na slavlje u atinskom kafiću "Korner"?

Pa dobro, slavlje je bilo primereno situaciji. Dali smo sebi potpuni odušak. Krenuli smo na jedno mesto, bilo je kasno i već je bilo zatvoreno, i onda smo našli kafanu koja je na kraju ispala kultna. Svaki put kad gledam snimak odatle, a gledam ga jednom u par godina, ne može a da mi ne probudi emocije. Ta ozarena lica ljudi koji su se tu našli verovatno samo tada. Bilo je to rasterećenje svih nas, jer smo imali ogroman pritisak... Ma, nismo u tom prvom trenutku ni bili svesni šta smo uradili na tom prvenstvu. Tako bar ja mislim. I to niko od nas nije mogao da shvati sve dok nije došao u Beograd. A to slavlje u "Korneru" bilo je potpuno spontano.

Jeste li vi zatvorili celu ulicu u kojoj se nalazi kafić?

Ha, zatvorili su je ljudi, a ne ja. Bilo je mnogo sveta, ko god je došao bio je dobrodošao. Cela ta priča bila je fantastična i meni je draga, to su trenuci koji ostaju za života. Tek tada shvatiš da je sve što si radio bilo ispravno, i da ima smisla. Taj uspeh smo postigli u jednom specijalnom trenutku koji se nikad neće zaboraviti.

Da li ste kasnije još neki put otišli u "Korner"?

Naravno, tu na Glifadi sam živeo. Ali, nije taj "Korner" nešto specijalno. Specijalna je bila situacija, i specijalni su bili ljudi.

Sećate li se Slovenaca u automobilu, koji su u neko doba noći zalutali u tu ulicu?

Da, ali kao kroz maglu jer je to bilo pred jutro. Bilo je tu mnogo štošta.

Saša Đorđević je ostao u Atini još jedan dan, i nije bio na dočeku u Beogradu. Šta je propustio?

Da je znao, sigurno bi došao! Doduše, ni mi nismo mogli znati šta nas čeka. Sve dok nismo seli u avion, kada su nam piloti rekli da je na aerodromu u Surčinu nenormalan broj ljudi. U tom trenutku takvu informaciju mozak nije mogao da prihvati. To je bilo prvo takmičenje posle raspada Jugoslavije. Posle šampionata 1990. i 1991. uhodana ruta je bila: idemo prvo da ostavimo kolege u Zagrebu, pa nastavljamo za Beograd. Ne sećam se da nas je iko igde dočekivao, tako da nema nikakve paralele.

A onda dođeš na aerodrom i shvatiš da se događa nešto potpuno nestvarno i nenormalno. Pista je bila preplavljena ljudima, neverovatno, to se nikad nije desilo. Pa onda ono putovanje autobusom od aerodroma, Novi Beograd gde su ljudi preplavili put i aplaudirali, pa onaj haos ispred Skupštine grada, to, to je jedna potpuno nenormalna slika. I dan-danas se naježim kada je se setim.

Žao mi je što se mnogih detalja ne sećam. Ali ima jedna fantastična stvar: kad se skupe ljudi koji su tu bili i krenu da pričaju, vidiš da je svakome za oko zapalo nešto drugo. Jedan je video jedno, drugi drugo. Znam samo da smo mi igrači bili u potpunom šoku. Ne znam da li smo bili više umorni ili odmorni, to je bilo stanje kao da smo hipnotisani.

Šta se u vašem životu promenilo posle EP u Atini?

Vratio sam se u Grčku, odigrao još jednu dobru godinu, onda je došla Olimpijada u Atlanti 1996. I dalje smo se svi mi igrači družili i posećivali. Voleli su da dođu kod mene u Grčku. Posle sam prešao u jedan manji tim, Panionios, pa je svima laknulo. Više niko nije imao osnov da me vređa, a izgradio sam fantastičan odnos i sa navijačima Panatinaikosa i Olimpijakosa. Otišao sam u tim gde su svi mogli da navijaju za mene, i da ne budu protiv mene. Kad sam sa Panioniosom pobeđivao Panatinaikos ili Olimpijakos, niko mi to nije zamerao. Čak mislim da im je svima bilo i drago.

Tada ste bili oženjeni Milkom, uskoro su stigla deca, dve ćerke. Traje li ljubav još uvek?

Imam dve predivne ćerke, Anju i Stašu, i tu je sve kako treba. Nisam više u braku. Starija ćerka je diplomirala, završila i master, i sa momkom je otišla u Kanadu. Mlađa je ovde, studira medije i komunikacije, mislim da se to tako zove. Ova nova zanimanja - treba da budeš ekspert da ih tačno imenuješ.

Da li se može reći da ste u martu 2001. skoro umrli, i da od tada živite svoj drugi život?

Pa bolje da se tada ništa nije desilo. Mada, ima i ono: ko zna zašto je sve to dobro. A ako je išta dobro kada dobiješ infarkt, onda je činjenica da sam ga dobio tako rano pa je organizam bio jak i sposoban da se izbori sa tako nečim. Bilo je i nešto loše u svemu tome: nikad u karijeri nisam bio povređen niti sam propustio utakmicu, pa mozak ne prihvata da može nešto loše da ti se desi. Možda je to razlog što to nije bilo kratkotrajno lečenje, kako je trebalo, nego dugo. Pre svega zbog mog neprihvatanja bolesti. Bio je to za mene vrlo ružan period koji je trajao oko dve godine. Tek posle dve godine sam shvatio da baš tako i ne može, i da moram da promenim određene stvari u životu. Uradio sam to, i evo već godinama nemam nikakvih problema. Rekao bih da sam sada za nijansu manje tvrdoglav, i za nijansu spremniji da se, ako mi nešto ne prija, sklonim ili uradim nešto za sebe. Nisam napravio baš neke fascinantne korake u životu, ali neke male definitivno jesam.

Jednom ste rekli da niste bili iznenađeni infarktom jer su u vašoj porodici mnogi umrli mladi?

Takvi smo mi, pa i ja, spremni smo da šalu upotrebimo i tamo gde joj nije mesto. Rekao sam da se, što se tiče očeve linije, oni baš nešto nisu naživeli, a umirali su mahom od srčanih problema. Ni ja nisam izuzetak. I roditelji su mi umrli mladi, oboje od srca. A pre dve godine mi je umro i brat. Ja evo imam skoro 50 godina, i ne znam šta da mislim. Da li sam srećnik pa sam uspeo da se izvučem? Ili je način života koji vodim put da živim duže od ostalih? To ćemo tek da vidimo.

Pa, kako vam se čini ovaj drugi život?

Ništa specijalno. Kako da kažem, meni je dobro. Sve aktivnosti sam sveo na onu meru koja mi prija. Ako mi nešto izaziva nelagodnost, pokušavam da bežim iz toga. I da radim stvari koje mi prijaju. Ne znam da li je neko na svetu uspeo da dođe do te formule života? Verovatno neki jesu. Ja se trudim da se što manje nerviram, i da pazim na ono šta mi govori organizam. To je suština.

Da li se u to uklapa i epizoda sa Partizanom, kada ste im pomogli u jednom trenutku, pa se posle povukli?

To je epizoda koja je trajala šest meseci. Pomogao sam prijateljima, mada Partizan nikad nije bio blagodaran prema svojim bivšim igračima, ali to je neka druga priča. Dva prijatelja su došla da vode Partizan, Divac i Danilović, i ako im je ta moja pomoć imalo značila, onda je bilo dobro. Da bih se više angažovao, trebalo je da se tada vratim u Beograd iz Atine, ali ja na to nisam bio spreman. Ostao je u klubu Saša Danilović sve do danas, Divac je bio uključen tri ili četiri godine. Mislim da Danilović radi u Partizanu fantastičan posao.

Gde se uklapa harli dejvidson?

Nije mi to strast, nego novost u životu. Pre četiri-pet godina počeo sam da vozim motor, vrlo oprezno i pažljivo, i to mi je veliko zadovoljstvo. Moja najveća strast su oduvek bili automobili, oni moji stari, kao i kućna muzika. Stalno nešto popravljam i sređujem te automobile, a ovaj harli mi upotpunjuje hobije.

Iskreno, koliko često se setite Atine '95. i dočeka u Beogradu?

To je stalno prisutno. Sa mojim kolegama, koji su tada bili tamo, delim isto mišljenje. Svi se slažu da je to najdraže prvenstvo. Sa nama je počeo balkon, i Skupština, i poštovanje sportskih uspeha. Jer danas izaći na balkon znači da si uradio nešto u svom sportu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net