foto: marko rupena

Intervju – Prof. dr Dragan Simić, dekan Fakulteta političkih nauka i direktor Centra za studije SAD >

Balkanske integracije pod američkim kišobranom

Naš prostor nije u fokusu interesovanja SAD kao što je bio devedesetih godina – i to je činjenica. Taj vakuum sada popunjavaju i interesi drugih država, Turske, Ruske Federacije, pojačana je uloga Nemačke. Ukrajina je bila okidač da se SAD ponovo angažuju u našem regionu. Jedino one kao velika sila mogu delatno da primire te igrače koji nose konfliktni potencijal, u ovom slučaju mislim na albanski faktor

Malo je pitanja koja izazivaju toliko strasti u balkanskim državama kao što je odnos prema Sjedinjenim Američkim Državama, bar od početka devedesetih godina prošlog veka. Čak i u zemljama koje su danas, bar zvanično, neupitno na putu evroatlantskih integracija, poput Crne Gore ili Bosne i Hercegovine, taj odnos se kreće od mržnje do obožavanja, i među građanima i među političarima. U Srbiji je, po običaju, situacija najkomplikovanija, ma koliko delovalo da poseta premijera Aleksandra Vučića Vašingtonu otvara novo poglavlje u saradnji dve države.

"Miloševićev period i devedesete, zaključno sa bombardovanjem, najniža su tačka odnosa Sjedinjenih Američkih Država i Srbije, uključujući i prekid diplomatskih odnosa. Ako uzmemo samo period od 2000. godine, od demokratskih promena pa do danas, on može da se podeli na različite faze. Ova faza od 2010, 2011. bila bi faza blagog uspona. Ide se korak po korak, sa velikim silama se tako i prave koraci, nema tu velikih prekretnica. Politika velikih sila je prekookeanski brod koji teško menja svoj kurs. Ovo su koraci koji jesu vredni i ovakvi susreti, kakve će premijer Aleksandar Vučić imati u poseti SAD, otelovljuju taj uzlazni trend", kaže u razgovoru za "Vreme" prof. dr Dragan Simić.

"VREME": Ako poredimo faze razvoja tih odnosa u prethodnih 15 godina, da li je bilo perioda kada su odnosi SAD i Srbije bili bolji nego danas?

DRAGAN SIMIĆ: Ako posmatramo čitavo razdoblje od 2000. godine, odnosi su bili bolji u periodu od 2000. do 2004. godine. Izraženija je bila američka naklonost našoj zemlji. SAD su učinile najpresudnije korake da se sve što je bilo devedesetih godina, kada su, recimo tako, bile na putu našim spoljnopolitičkim ciljevima, vrati u ranije stanje: da se Srbija, odnosno tada SRJ vrati u međunarodnu zajednicu, u međunarodne finansijske institucije, da se oproste dugovi, da se ponovo integriše u UN i da postane "normalna" država. To razdoblje ide do 2004. godine, nešto posle ubistva premijera Zorana Đinđića.

Period od 2004. do 2008. mogao bi da se označi istovremeno kao period saradnje i zaoštravanja. Videlo se da SAD snažno podržavaju nezavisnost Kosova i to je kulminiralo jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova u februaru 2008. godine; tada imamo period krize u odnosima sa SAD i takozvani period "Slažemo se da se ne slažemo", što je izgovorio Džozef Bajden 2009. godine kada je bio kod nas. U periodu od 2004. do 2008. imali smo i dobre i loše odnose.

Dobro je to što je isključivo zalaganjem predsednika Buša 2006. godine Srbija primljena u Partnerstvo za mir. To je bio potez američke administracije u prilog našoj bezbednosti i našoj zemlji. S druge strane išlo je često i nevidljivo sukobljavanje po pitanju statusa Kosova. Na početku tog razdoblja američka vojska i država robusno su reagovale u pogromu na Kosovu u martovskim događajima 2004. godine. To što je tada urađeno uticalo je da taj pogrom u potpunosti etnički ne očisti Kosovo i Metohiju od našeg stanovništva. Tu je došlo do visokog stepena saradnje, posebno na vojnom planu, između naših snaga i snaga KFOR a. To je drugi put od 2000. godine da se ta saradnja ostvarila.

Posebno bih istakao vojnu saradnju koja je od 2000. godine išla uzlaznom putanjom i kulminirala saradnjom naše vojske sa Nacionalnom gardom države Ohajo. Ta saradnja je u paralelnom koloseku razvijala vojne odnose na takav način, uprkos tome što to politički odnosi nisu pratili. Vojni odnosi su išli malo ispred drugih i to je "zamenjivalo to što Srbija nije članica NATO a". Kroz tu saradnju Srbija je najviše osvojila standarde NATO a, približila se i došla do potpisivanja IPAP sporazuma koji je u potpunosti izjednačio Srbiju u pogledu tih standarda sa članicama NATO a, što je za Srbiju, s obzirom na njen položaj i značaj saradnje sa Alijansom, važan korak.

Članstvo u NATO u jedno je od najvrelijih pitanja na ovim prostorima, u Srbiji, pre svega, zbog vojne intervencije 1999, dešavanja tokom rata u Bosni. To nije karakteristično samo za Srbiju, o tom pitanju vode se polemike u Bosni, Makedoniji, Crnoj Gori... Osim toga, iz izjava ruskih zvaničnika može se videti da Rusija širenje NATO a na Zapadni Balkan doživljava kao neprijateljski potez. Zapadni zvaničnici uglavnom kažu da Srbija ne mora biti članica NATO a da bi se pridružila Evropskoj uniji, ali su sve nove članice EU postale i članice NATO. Kako komentarišete taj problem?

Bolje je za jednu zemlju da ako teži članstvu u EU postane i članica NATO a, ako je to moguće. Ulazak u tu bezbednosnu strukturu jača poverenje i u njenom odnosu sa članicama NATO a i sa članicama EU. Tu postoji preklapanje i naš slučaj jeste specifičan zbog sećanja. S druge strane, mi imamo veoma dobru faktičku saradnju kroz program Partnerstvo za mir i ocenili smo da preko toga ne moramo da idemo, da Srbija tesno sarađuje sa NATO om i nije to samo zakon nužde, već su tu i najviši standardi, ali i naš odnos prema Briselu.

Ja nisam protiv članstva u NATO u ukoliko bi do njega moglo da dođe. Srbija do sada nije ni aplicirala. Treba uvažiti da u javnom mnjenju ne postoji presudna podrška članstvu, ono je bilo nekoliko puta blizu podrške koja je mogla da garantuje kretanje u ozbiljnije pregovore. To je bilo 2005, 2006. godine u vreme priče oko Partnerstva za mir, kada se mogla otvoriti rasprava oko toga. U jednom broju zemalja nije se čekao referendum da se u najdemokratskijoj formi odluči o članstvu, već je politička elita isforsirala takav razvoj događaja. U Hrvatskoj, na primer, nikada nije bilo 50 odsto podrške u javnom mnjenju, sva istraživanja su to pokazivala. Politička elita donosi takvu odluku kada se proceni da u javnosti neće biti ozbiljnijeg protivljenja. Kod nas bi bilo protivljenja zbog svega što se dešavalo.

Mislim da je u trenutnoj situaciji ovo maksimum koji nije mali i ne smemo potcenjivati to što imamo IPAP sporazum, saradnju kroz program Partnerstva za mir i bilateralnu vojnu saradnju između SAD i Srbije, o čemu se malo govori. To jesu dovoljne garancije. Ova premijerova poseta SAD jeste i u tom okviru i o tome će se svakako razgovarati. Kao i o kvalitetu, obimu i dubini naših odnosa i odnosa sa Ruskom Federacijom.

Procenjivaće se na koju stranu Srbija ide. Srbija ide na svoju stranu i teži da maksimalizuje svoje državne i nacionalne interese. Sredinom 1990-ih godina, odmah posle Dejtona, bilo je nekoliko bačenih udica i probnih balona da se opipa stav Vojske i Generalštaba za članstvo u NATO u i na taj način bismo izbegli ovakav rasplet kosovske krize, ne bi bilo bombardovanja. NATO daje taj kišobran i omogućuje da njegove članice rešavaju probleme između sebe. Posle Dejtona je bila dobra i politička pozicija, jer je tadašnjoj Jugoslaviji odavano priznanje da je bila pozitivan faktor u smirivanju bosansko-hercegovačkog rata.

Rusija je u to vreme bila duboko u svojim problemima, sada je situacija potpuno drugačija. Da li imate utisak da se može desiti da ovaj deo Balkana i bivše SFRJ postane poprište geopolitičke bitke između SAD i Rusije iz mnogo razloga, poput širenja NATO a, energetike…?

Odmeravanje snaga na geostrateškom, geopolitičkom, geoekonomskom i energetskom polju se već odvija. Potpuno svrstavanje naše zemlje na jednu stranu druga strana ne bi podnela. Mi to već imamo. SAD ovim akcijama, uvažavanjem spoljne politike koju Srbija vodi, prijemom premijera Vučića ovih dana u Vašingtonu zapravo pokušava da više utiče na balkanske prilike, jer nekoliko tendencija koje se tu odvijaju nisu povoljne po Ameriku. Imamo uspon nacionalizma koji nije bio vidljiv u prethodnih nekoliko godina – makedonski slučaj, neprestano isticanje "velike" ili "prirodne" Albanije, koncepcije koja iritira susede te zemlje, zamorenost država koje u predvorju čekaju članstvo u EU. Nije slučajan pad broja onih koji podržavaju članstvo, a i sama kriza EU čiji se značaj nedovoljno razume kod nas utiču na sve to.

SAD su se pre nekoliko godina povukle iz ovog područja, podržavajući članstvo u EU, stalno je isticano da Brisel i Amerika dele zajedničku politiku prema regionu. Treba postaviti pitanje da li postoji region kao takav ili je politika SAD bilateralna prema svakoj pojedinačnoj državi. Ja bih tako posmatrao, jer SAD imaju posebne odnose prema svakoj od država koje čine Zapadni Balkan. Naš prostor nije u fokusu interesovanja SAD kao što je bio devedesetih godina i to je činjenica. Taj vakuum sada popunjavaju i interesi drugih država, Turske, Ruske Federacije, pojačana je uloga Nemačke. Ukrajina je bila okidač da se SAD ponovo angažuju u našem regionu. Jedino one kao velika sila mogu delatno da primire te igrače koji nose konfliktni potencijal, u ovom slučaju mislim na albanski faktor.

Srbija u poslednjih nekoliko godina, a naročito od potpisivanja Briselskog sporazuma vodi jednu uzornu politiku za SAD u smislu da relaksira odnose sa našom južnom pokrajinom, u stvari Kosovom. Stvari su de fakto takve – postoji vlast u Prištini, postoje građani koji tamo žive, koji su se organizovali kao država, postoji deo našeg naroda koji tamo živi i mi moramo da se staramo o njihovom statusu, to je potpuno legitimno. Prvo se počelo sa razgovorom o tehničkim pitanjima, međutim, kada god se krene u takve razgovore, makar između dva entiteta, jasno je o čemu je reč.

Mi smo ekonomski devastirano društvo, iscrpljeno, sa strašnim ratnim teretom na plećima i moramo da se bavimo i nekim životnim pitanjima. Za SAD je Kosovo na prvom mestu i oni to smatraju svojim velikim spoljnopolitičkim uspehom, njihovim vojnim i političkim angažovanjem nastalo je to što se naziva država Kosovo, država koju je priznalo 106 zemalja. Nije je priznalo pet članica EU, mi nismo, i u tome za sada imamo izuzetnu podršku Rusije i Kine, ali sve to povlači druge koncesije.

Opstanak Bosne i Hercegovine kao funkcionalne države od vitalnog je interesa za SAD, kao i težnja Srbije ka stvaranju dobrosusedskih odnosa, koji počinju još u Tadićevo vreme, jer je on dosta učinio u odnosima sa Hrvatskom, sa BiH. Ova vlast još dinamičnije ide u tom pravcu, otvara nove magistrale pomirenja u regionu. To nije lako, ni popularno u našoj zemlji, ali su proboji značajni, naročito ovo sa Albanijom, mislim da to ima budućnost. Ja spadam u idealiste i mislim da balkanski narodi mimo svih spoljnih uticaja imaju interes da razvijaju što bolje međusobne odnose. Ekonomije su nam kompatibilne, dobro se poznajemo, na ovom smo prostoru vekovima i tu ćemo i ostati. EU se malo umorila u podršci tim procesima, moj je utisak, i mislim da se SAD pojavljuju u pravom trenutku da "poguraju" te procese veće saradnje.

U jednom brifingu Kato instituta govori se nejasno, ali se pominje priprema za neku vrstu "Balkanske federacije" bez Hrvatske i Slovenije. Mislite li da je realno da se to ostvari s obzirom na tenzije u regionu, poput skorašnjih u Makedoniji i na Kosovu?

To nije sasvim nerealno zato što to jeste najveći interes svih ovih naroda. Prvo, mi ne možemo biti integrisani u EU ako ostanu ovi najvidljiviji konflikti između naroda na ovom prostoru. EU neće da uvozi probleme jer ih već ima dovoljno. Mesto Balkana i ovog prostora je mnogo važno i Amerika to shvata. To shvata i EU, ali Amerika ima delatnu snagu i instrumente da na razne načine ubedi i lokalne aktere da je to i u njihovom najboljem interesu. Ja ne bih bio sasvim pesimista.

Kada je reč o našim državama, svaka se mora odreći maksimalističkih pretenzija, zahteva u odnosu na druge i to bi možda bio put ka saradnji. To zahteva mnogo rada, političkih žrtava i odricanja sa svih strana. Treba ići u tom pravcu, ma koliko delovalo teško izvodljivo, ali ti koraci mogu samo dobro da donesu i čini mi se da se to shvata. Srbija je vrlo uzdržano reagovala na makedonske događaje, vrlo dobronamerno, vodeći računa o stabilnosti te države i čitavog regiona. Albanija je ovom posetom koju je učinio premijer Vučić takođe pokazala da se stvari ipak kreću, splasnula je retorika koju je gospodin Rama u Beogradu koristio.

Borba protiv terorizma pominje se kao jedan od oblika saradnje zemalja regiona, pa i Srbije sa SAD i NATO om.

Borba protiv terorizma je od vitalnog američkog interesa. Mi sada imamo na delu Islamsku državu koja jeste realna pretnja i potrebna je šira međunarodna saradnja. To se podosta uklapa u način na koji Obama rešava probleme za razliku od Buša mlađeg. Obaminu spoljnopolitičku devizu metaforički bi mogli da sažmemo na sledeći način: "Pregovaraj kad god je to iole moguće, traži kompromise i saveznike i među onima koji to nisu, ali koji mogu da budu od koristi, bilo koja država, organizacija ili pojedinac, ali drži barut suv." Amerika će tamo gde nije moguće pregovorima postići dogovor, primeniti i silu. Naše područje može da regrutuje znatan broj pripadnika Islamske države i za Ameriku je od vitalne važnosti saradnja sa državama da stave van zakona takve pojedince, da ih procesuiraju. Srbija je prošle godine pokazala značajnu svest da svi imamo globalnu odgovornost. Ali i svet islama se neprestano oseća poniženim i to daje gorivo tim radikalnim grupama.

Čini se da su zemlje regiona dovedene u nezgodnu poziciju, realna opasnost dolazi i kao posledica ratova devedesetih, imali smo tada "svete ratnike" u Bosni, potom rat na Kosovu, sukobe u Makedoniji, terorizam sve češće u regionu "eksplodira u lice". Porast ekstremizma često deluje kao posledica, između ostalog, i američke spoljne politike u islamskom svetu, a vraća se kao neka vrsta bumeranga zemljama koje su na "rubnim područjima".

Amerika je u odnosu prema Albancima na KiM i u Albaniji, Bošnjacima u BiH, zapravo htela da uputi poruku da ona nije generalno protiv sveta islama. To je išlo protiv naših interesa, taj pokušaj Amerike da diverzifikovano pristupi. Ključnu vojnu obuku talibanima i Osami bin Ladenu pružila je američka vojska. Oni su najbolje obučili svoje najokorelije neprijatelje.

Iako je naša stručna javnost devedesetih ukazivala na opasnosti vezivanja za vehabijski pokret na ovim prostorima, Amerikanci su žmurili na te pojave, pa danas imamo značajan broj pripadnika ovog pokreta koje naše službe budno prate. To sve potencijalno može da destabilizuje našu državu, ali i da regrutuje ljude koji će se boriti tamo, na ratištima. Amerika visoko ceni to što države regiona i Srbija pre svega pokazuju globalnu odgovornost.

Energetika ranije nije toliko pominjana kao jedno od najvažnijih spoljnopolitičkih pitanja. Sada imamo u IPAP sporazumu energetiku kao važno pitanje, iako se sam sporazum odnosi pre svega na vojnu saradnju. Tu je i najava premijera Vučića da će Srbija pokušati da diverzifikuje snabdevanje gasom priključivanjem na budući "američki tok".

To je nužda i u situaciji u kojoj se mi nalazimo svaka država mora imati više mogućnosti za dopunu energetskih potencijala, za energetsko snabdevanje. Država ne sme sebe da dovede u situaciju da zavisi od jednog izvora, jednog energetskog pravca i toka ma čiji on bio, ma odakle dolazio. Energetska zavisnost je gotovo jednaka političkoj zavisnosti i tako nešto nijedna država ne bi smela sebi da dozvoli, i to je realistično sagledavanje vlastite situacije, realistično ponašanje.

Bajden je Vučiću na konferenciji u Minhenu ponudio da Amerika pomogne Srbiji u tom smislu. To ne znači da se Srbija odriče dosadašnjih tokova, već da traži modalitete, više njih, bilo koji tok koji bi bio u situaciji da zameni dotok ako on prestane sa ove druge strane, što je realno da će se dogoditi 2019. godine. Ne gradi se Južni tok, Turski tok je stavljen pod znak pitanja i Srbija mora da razmišlja o tome. Ma ko da je na čelu Srbije, ma ko da je na čelu Ruske Federacije, ma ko da je u SAD, stanovništvo i privreda moraju da imaju energente. Energija je jednako politika i politika je jednako energija, iako ne volim ta pojednostavljivanja.

Drugo važno pitanje je da li smo mi kao država smeli sebe da dovedemo u situaciju da se u pretežnom delu oslonimo samo na jedan energetski pravac. To nije političko pitanje, već energetsko pitanje države koja ne sme da dovede sebe u situaciju da bude ugrožena u meri da to zaustavi privredu. Naravno da to ima i političke posledice, ali umešnost politike je u balansiranju i traženju ravnoteža. Ono što je važno i čemu naša politika treba da teži, i čemu mislim da teži, trenutno je magistralni put, težnja ka EU, tim vrednostima i saradnja sa onima gde država ima interesa. Previše smo utonuli u svim raspravama u nekakve tradicije, prijateljstva...

Naravno, država mora da vodi računa čije interese ugrožava ovakvim ili onakvim potezom. Postoje samo interesi. Dobro je kad uz sve to postoji i prijateljstvo, ali interes je taj koji presudno mora da vodi da li ćemo ići na ovu ili onu stranu ili na više strana istovremeno.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net