Baba Sokica

"Kada je prvi put umrla, imala je sto godina, a kada je drugi put umrla, beše joj sto i tri godine", izgovara moja sestrica, imenjakinja naše babe. Željna svojih kćeri, baba je nagovorila ujaka da uputi telegram i javi kćerima da im se mati upokojila. Krenu sestre za Bosnu, u dubokoj crnini, i... osta priča.

Silna Soka Sokica Keča, tako je o njoj govorio jedan stari musliman kome sam objašnjavala da sam sa babom došla na pijacu, dok sam je čekala i sa strane posmatrala šarenilo ljudi što se sa okolnih planina slivalo u kasabu četvrtkom, na pazarni dan. Kako može biti silna ta mala, sićušna žena, moja baba, mila, zelenoplavih očiju sa tačkicama, okruglog lica, sede kose koja proviruje ispod crne marame neobično vezane, obučena u crno, suknja tj. kiklja na falte, bluza preko suknje u struku skupljena, ispod viri košulja od blještavo belog platna njenom rukom istkanog, na nogama crne zepe, kupovne, i debele vunene čarape. Trčkaram za njom, ona nema kad da sa mnom priča jer je svaki čas neko zaustavi, pozdravi, uputi na dućan gde bi trebalo nešto pogledati.

Kad pokupuje sve što je sebi dala u zadatak, sednemo uz Unu, kvasim joj maramicu, ona prelazi njome preko lica, vrata, ruku. Krećemo. Sve kupljeno nosi na leđima u tkanoj torbi što liči na današnje ruksake. Idemo uz brdo i naš hod kući traje tri, četiri sata, kroz šumu koja me plaši i tera da samo zveram i trzam se na svaki šum. Usput pričamo. Volela sam te odlaske sa babom u varoš i još više priče sa njom. Krene tako da se seća nekog četvrtka, s jeseni pre onog prvog rata, a ja uskačem misleći da se zabunila, što njoj stvori neki tvrd izraz na licu pa mi strogo veli: "Nisi valjda povukla na svog ćaću, brzicu, da ne možeš sačekati da dokrajčim šta sam naumila? Dugo mi je trebalo da mu oprostim što mi ukrade najmlađu moju curicu, moju Maricu." Ovaj deminutiv izgovara sa uzlaznim akcentom i sa nekim odsutnim pogledom, a ja, pogleda prikovanog za paprat, bujad bi ona rekla, čekam nastavak. "Baba ti se davno rodila i zapamtila svašta. Znaš, mati me je jedan dan u nedelji slala u begovsku kuću. Obukla bi me u najlepše ruvo, natrpala punu korpu ponuda i išla sam da pomažem u begovsku kuću."

Onda prelazimo na uobičajena pitanja, ko je koji razred od đece njenih ćeri, imamo li prasića, kad se otelila krava, kako je prošla žetva, "zašto je Lela pustila đecu u Biograd na školovanje, mrsko mi je da ga se sjetim"... I, tu ja saznadoh zašto su joj mrske uspomene na Beograd. Kad se završio Drugi svetski rat i dva sina moje babe, moji ujaci, partizani ne vratiše se kući, a baba dobi zahvalnicu od nove države, prokuva nešto u udovici Sokici i ona očas ubedi svoju ispisnicu Gokicu da idu Titi i da ga pitaju kako to on misli da gradi državu, a da majke palih boraca papirom obaveštava o sinovima. I bi kako su zamislile dve majke, ranjene i razljućene. Naravno da do Tita nisu stigle, jesu do nekog njegovog, ali su o Beogradu dugo pričale i imitirale jedna drugu kako su teško "odale po ravnom i kako su noge podizale, a kamena niđe."

Kako odmičemo kroz planinu, moja Sokica sve pričljivija. Saznadoh i da je proklela bila tada već jedinog sina jer je "odbijao da se vrati iz Njemačke, otišao tamo između dva rata, dobro mu išlo, ali". Opriča kako je u Čibu izdržala samo šest nedelja, da se ujak i ona ne vratiše na ognjište, umrla bi, veli, umrla od vazduha onog, od onih kuća što jedna na drugoj leže, od bljutave vode, od vjetra, od prašine, umrla bi od želje da umre.

"Sokica nije htela u osmu ofanzivu, dosta joj je bilo sedamdeset i sedam preživljenih", govorio je naš divni brat Vlado iz Čelareva dok bi leti odvajao dane odmora za druženje sa babom, legendom. A leti prava promenada kod babe. Neko stiže pravo od kuće, neki svraćaju u povratku s mora, neki neće u gužvu leti pa dolaze s jeseni.

Dođem jednom sa mamom i tetkama u septembru, već sam bila student. Ćerke se raspričale, baba u svojoj sobici, već je katarakta dobrano napredovala. Meni palo u zadatak da ubedim babu da ide na operaciju. Ne da se ona, zna da vlada ljudima, ispekla zanat davno. Ostala mlada udovica, a sedmoro nejači. Pričam joj o dostignućima medicine, o tome kako u Bihaću uspešno rade tu operaciju kad će ona: "Neću u Bijać, a neću ni u Biograd, nego ti meni reci je li te kako obilježio tvoj momak?" Gledam u mamu, ona pokazuje očima na moju ruku. Pružam babi ruku. Pipa prstima i pita da li je zlato, a ja potvrđujem. Okreće se prema meni, zadovoljna, miluje moje lice i počinje najčudniju priču. "Vražija su to posla, ćeri moja, tu đavo uvijek umiješa prste, to bez njega ne može, ta ljubav. Dok te obilježio, mora da te voli. Veli ti mater da je naočit i čestit i drago mi je da se volite. Mene su mladu udali, rano sam, ćeri, ostala bez svog druga, strogo odgajala svoje siročiće, cela kuća i imanje na meni. Onda se navrze jedan pop na mene, malo, malo pa ga evo. Sve medi, đecu milo gleda, savjetuje, donosi milošte, bane u svako doba, a gleda me kao nečist, bože oprosti. I, izgubim ti ja glavu, al se trgnem, pogledam svoju nejač i dozovem se pameti. Ljubav je za insana kao vazduh, kao kruh, kao očinji vid. U ovom dugom životu zapamtila sam da ne valja kad ljubavi đavo dođe u pomoć, ne valja! Sad mi čitaj", veli. "Sve je ovo život", teče Andrićeva mirna rečenica, "... kako je slatko živeti i trajati dugo na jednom mestu i bez promene." Zatvaram knjigu. Knjigu babinog života otvaramo često. Ljubav je to.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net