foto: slobodan dajmak
DVE VRSTE POZIRANJA: Partizani u oslobođenom Beogradu...

Skupštinsko pisanje istorije >

Četnici – partizani 12:5

Na­rod­na skupšti­na je ču­do jed­no, a de­mo­kra­ti­ja još ve­će. U uto­rak su na­rod­ni pred­stav­ni­ci, njih 213 od ukup­no 250, iz­gla­sa­li iz­me­ne Za­ko­na o pra­vi­ma bo­ra­ca, voj­nih in­va­li­da i čla­no­va nji­ho­vih po­ro­di­ca po ko­ji­ma se iz­jed­na­ča­va­ju pra­va čet­ni­ka i par­ti­za­na, a kao pan­dan par­ti­zan­skoj uvo­di se "Rav­no­gor­ska spo­me­ni­ca 1941"

Za iz­me­ne Zakona navedenog u podnaslovu ovog teksta gla­sa­lo je 176 po­sla­ni­ka, pro­tiv 24, uz­dr­ža­lo se če­tvo­ro a de­vet po­sla­ni­ka od­lu­či­lo je da ne gla­sa. Sta­ti­stič­ki, čet­ni­ci su po­be­di­li s 12:5 ili, ot­pri­li­ke, 2:1. To ­jest, u istom du­hu go­vo­re­ći, re­van­ši­ra­li su se za po­raz u Dru­gom svet­skom ra­tu ili onom nje­go­vom de­lu ko­ji se na ov­daš­nji fol­klor­ni na­čin vo­dio u oku­pi­ra­noj biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji. Tre­nut­ni isto­rij­ski skor je, da­kle, ne­re­šen. To mo­žda i ni­je ta­ko loš is­hod, na­ro­či­to s ob­zi­rom na to da ži­vih uče­sni­ka na ko­je će se pri­me­nji­va­ti za­kon­ska rav­no­prav­nost u po­ča­sti­ma ima sve ma­nje i ma­nje.

Povodom godišnjice smrti našeg dragog kolege i zamenika glavnog urednika Aleksandra Ćirića objavljujemo njegov i dalje politički aktuelan tekst koji je napisao 2004. godine.

foto: a. anđić

Vuk Draš­ko­vić ne­sum­nji­vo je za­do­vo­ljan po­sle ono­li­kih oku­plja­nja na Rav­noj go­ri, ono­li­kog ića, pi­ća, pe­sme i iga­ra, ma­ski­ra­nja i uži­vlja­va­nja u pred­sta­vu o čet­ni­ci­ma, imi­džu i di­zaj­nu či­joj su du­go­traj­no­sti svoj ne­sum­njiv do­pri­nos da­li svi re­ži­se­ri "par­ti­zan­skih" fil­mo­va u pro­te­klih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja. Ime Velj­ka Bu­la­ji­ća je u tom po­gle­du ne­za­o­bi­la­zno, kao ni ko­či­jaš­ki ju­riš čet­ni­ka Or­so­na Vel­sa u "Ne­re­tvi". Ne zna se ni ka­ko na pro­me­nje­ni za­kon gle­da čet­nič­ki voj­vo­da Vo­ji­slav Še­šelj, ru­ko­po­lo­žen pa ra­ža­lo­van od­lu­kom po­koj­nog Mom­či­la Đu­ji­ća, kao ni nje­gov ne­ka­daš­nji voj­vod­ski "kla­sić", le­vi­čar­ski voj­vo­da Si­ni­ša Vu­či­nić.

Hit­nost skupštin­ske pro­ce­du­re oprav­da­va­na je tvrd­njom da su pred­lo­že­ne iz­me­ne za­sno­va­ne na isto­rij­skoj isti­ni ko­ja zah­te­va da se iz­jed­na­če pra­va svih ko­ji su se bo­ri­li pro­tiv oku­pa­to­ra, fa­ši­sta i na­ci­sta. Ka­ko me­đu po­me­nu­te upa­do­še čet­ni­ci, ni­je baš sa­svim ja­sno. Iz­me­nje­ni za­kon omo­gu­ća­va pre­o­sta­lim čet­ni­ci­ma da do­bi­ju pen­zi­ju, spo­me­ni­ce, pri­zna­nja, "i to je je­di­na sa­tis­fak­ci­ja za mno­ge bor­ce", iz­ja­vio je Vo­ji­slav Mi­ha­i­lo­vić, pot­pred­sed­nik Skupšti­ne Sr­bi­je i unuk Dra­go­lju­ba Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća. "Za­ka­sne­la, ali to je sa­tis­fak­ci­ja za do­bar deo Sr­bi­je, nji­ho­ve po­tom­ke. Oni ne­će do­bi­ti ma­te­ri­jal­na sred­stva, ali će ima­ti sa­tis­fak­ci­ju da su nji­ho­vi de­do­vi, oče­vi, bi­li istin­ski bor­ci za slo­bo­du Sr­bi­je." Biv­ši par­ti­za­ni uve­re­ni su da Sr­bi­ja po­sta­je pr­va evrop­ska ze­mlja ko­ja je­dan kvi­slin­ški po­kret pro­gla­ša­va za oslo­bo­di­lač­ki i an­ti­fa­ši­stič­ki. "Mi bi­smo, evo, ve­ruj­te, ka­da bi oni na­ma po­ka­za­li ne­ku stvar­nu bor­bu u ko­joj su se bo­ri­li pro­tiv Ne­ma­ca, Ita­li­ja­na, Bu­ga­ra, Al­ba­na­ca, Ma­đa­ra, otiš­li sa nji­ma da to pro­sla­vi­mo", ka­že Mi­o­drag Ze­če­vić, pred­sed­nik Sa­ve­za udru­že­nja bo­ra­ca Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog ra­ta (SUB­NOR) za SCG. Ne iz­o­sta­je ni no­vo pre­bro­ja­va­nje mr­tvih: Ze­če­vić na­vo­di da su u usta­nič­kom užič­kom kra­ju to­kom oku­pa­ci­je čet­ni­ci za­kla­li, obe­si­li ili ubi­li 1400 i neš­to lju­di po ime­nu, a "mi smo ubi­li 252 , žan­da­ri i ljo­ti­ćev­ci po sto".

...i četnici koji čekaju

Za isto­rij­ske isti­ne ni­ka­da ni­je ka­sno, ali ni­je uobi­ča­je­no da se pro­gla­ša­va­ju za­ko­nom ili us­po­sta­vlja­ju pu­bli­ci­stič­kim de­li­ma isto­ri­ča­ra ama­te­ra. Taj "čet­nič­ki" cu­na­mi pre­la­zi pre­ko Sr­bi­je ne­ka­ko baš od po­čet­ka Mi­lo­še­vi­će­ve vla­da­vi­ne a na­pla­vi­ne onih ko­ji su se na tu vr­stu pro­pa­gan­de pri­mi­le osta­vi­le su vi­še no vi­dljiv, kr­vav trag u Hr­vat­skoj i Bo­sni. I dža­ba je tu po­zi­va­ti se na to da su i "oni" isto ra­di­li ili, bar što se pen­zij­sko-so­ci­jal­ne zaš­ti­te ti­če, ra­de.

Tek će­mo vi­de­ti i ču­ti ka­ko bli­ža i da­lja oko­li­na gle­da na naj­no­vi­ji po­du­hvat na­rod­nih po­sla­ni­ka. U me­đu­vre­me­nu, iz­gle­da da vi­še ne­go dva­de­se­to­go­diš­nji na­por onih ko­ji do­ka­zu­ju da je Dra­ža bio "pr­vi ge­ri­lac Evro­pe" a nje­gov po­kret deo svet­ske bor­be pro­tiv si­la Oso­vi­ne Ber­lin-Rim-To­kio ni­je baš uro­dio plo­dom. To se, na pri­mer, mo­že utvr­di­ti re­la­tiv­no krat­kim pre­tra­ži­va­njem in­ter­ne­ta kao glo­bal­nog me­di­ja.

Je­dan od po­pu­lar­nih pre­tra­ži­va­ča mre­že svih mre­ža iz­ba­cu­je niz od 70.000 lin­ko­va na ključ­nu reč "Ti­to" i 54.000 na "ju­go­slo­ven­ski par­ti­za­ni". Isto­vre­me­no, nu­di neš­to ma­nje od 4000 lin­ko­va na "Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić", od­no­sno 18.500 na "čet­ni­ci". Slič­ne re­zul­ta­te da­ju i dru­gi pre­tra­ži­va­či in­ter­ne­ta. Ako je po to­me su­di­ti, od­nos par­ti­za­na i čet­ni­ka po­čet­kom XXI ve­ka na in­ter­ne­tu je, ot­pri­li­ke, 6:1. To­me se mo­že do­da­ti da je rad do­ma­ćih auto­ra – emi­grant­skih i ov­daš­njih – u pro­mo­ci­ji isti­ne o čet­ni­ci­ma i Dra­ži mno­go pri­met­ni­ji ne­go u slu­ča­ju "par­ti­za­na" ko­ji bra­ne Ti­ta i nje­go­ve u elek­tron­skom glo­bal­nom se­lu. Dru­gim re­či­ma, či­ni se da znat­no ve­ći deo pri­ka­za Ti­ta i par­ti­za­na – bez ob­zi­ra na stav auto­ra – pot­pi­su­ju stran­ci i oni za ko­je se mo­že pret­po­sta­vi­ti da u od­bra­nu svog sta­va ula­žu vi­še či­nje­ni­ca ne­go emo­ci­ja. Na­su­prot to­me, Ti­to je na in­ter­ne­tu do­ži­veo ono što se za Dra­žu, za sa­da bar, teš­ko mo­že oče­ki­va­ti – iro­niča­n po­mak, ve­ro­vat­no efi­ka­sni­ji i ko­ri­sni­ji u oslo­ba­đa­nju od nje­go­vog stvar­nog li­ka i de­la ne­go kuk­nja­va da su Dra­žu "iz­da­li En­gle­zi" ali ga za­to "ce­ne Ame­ri­kan­ci". Ako je su­di­ti po Maj­kro­sof­to­voj CD en­ci­klo­pe­di­ji En­kar­ta, Ti­to po­sto­ji – u za­ključ­ku i kao "je­dan od naj­u­ti­caj­ni­jih ma­ni­pu­la­to­ra u po­sle­rat­noj po­li­ti­ci mo­ći" – ali za­to ne­ma par­ti­za­na, čet­ni­ka ni Dra­že.

U red (ne)oče­ki­va­nih bi­zar­no­sti spa­da po­da­tak da od­red­ni­ca "Ti­to" u Voj­noj en­ci­klo­pe­di­ji "Ti­to­ve" Ju­go­sla­vi­je za­u­zi­ma šest stu­ba­ca, a "Dra­ža" go­to­vo ceo je­dan – i to bez ika­kve bi­o­gra­fi­je pre 1941. go­di­ne.

Dru­gi "En­gle­zi", BBC na­i­me, dr­že da su ubi­stva, si­lo­va­nja i ma­sov­ne eg­ze­ku­ci­je bi­li uobi­ča­je­na stvar to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta, sve­jed­no da li su uče­sni­ci "par­ti­zan­ski bor­ci, čet­nič­ki po­bu­nje­ni­ci ili ne­mač­ka voj­ska". Autor Sti­ven A. Hart oce­nju­je da rav­no­gor­ski i ostali čet­ni­ci, uglav­nom ofi­ci­ri i voj­ni­ci ko­ji su iz­be­gli za­ro­blja­va­nje, ni­ka­da ni­su pred­sta­vljali čvrst ide­o­loš­ki po­kret ni­ti su njiho­vi pri­pad­ni­ci pot­či­nja­va­nje Dra­ži Miha­i­lo­vi­ću za­i­sta poš­to­va­li. Uje­di­nja­va­la ih je ver­nost kra­lje­vi­ni i že­lja da obez­be­de op­sta­nak Sr­ba, dok se vi­đe­nje glav­nog pro­tiv­ni­ka u ostva­ri­va­nju tog ci­lja raz­li­ko­va­lo od gru­pe do gru­pe. Pa je sva­ka od njih uniš­ta­va­la "naj­ve­ćeg" – bi­li to Mu­sli­ma­ni, Hr­va­ti ili Ko­mu­ni­sti; sve te gru­pe če­sto su se uz­dr­ža­va­le od na­pa­da na voj­ske si­la Oso­vi­ne. Par­ti­za­ni su bi­li ko­mu­ni­sti i uži­va­li su Sta­lji­no­vu po­drš­ku. Nji­hov cilj bi­o je da oslo­ba­đa­njem ze­mlje od oku­pa­ci­je stvo­re ne­za­vi­snu so­ci­ja­li­stič­ku dr­ža­vu a Ti­to ni­ka­da nije da­vao pred­nost jed­noj od te dve stva­ri. Ko­mu­ni­sti su zbog to­ga po­zva­li sve et­nič­ke gru­pe u bor­bu, svi­ma obez­be­đu­ju­ći zaš­ti­tu na­ci­o­nal­nih pra­va. Upr­kos to­me, ka­že Hart, Ti­to­vi sled­be­ni­ci su naj­ve­ćim de­lom bi­li Sr­bi, a nje­go­vi par­ti­za­ni su od sva­kog oslo­bo­đe­nog se­la pra­vi­li mi­nidr­ža­ve, a pr­va – Užič­ka Re­pu­bli­ka – stvo­re­na je na ma­nje od 40 ki­lo­me­ta­ra ju­žno od čet­nič­ke Rav­ne go­re. Upr­kos par­tij­skom pro­gra­mu, pro­pa­gan­di, ra­du "u na­ro­du", par­ti­za­ni su po­ka­zi­val­i znat­no ve­ću flek­si­bil­nost od čet­ni­ka, če­sto ve­za­nih sa­mo za od­bra­nu "svog" se­la – i mno­go češ­će su se upuš­ta­li u su­kob s oku­pa­tor­skim sna­ga­ma, če­sto stra­teš­ki iza­zi­va­ju­ći re­pre­sa­li­je ne­pri­ja­te­lja.

foto: m. milenković

Ti­to­vu "mul­ti­et­nič­ku" po­li­ti­ku čet­ni­ci su vi­de­li kao an­ti­srp­sku, kao što je za par­ti­za­ne čet­nič­ki mo­nar­hi­zam bio ne­pri­hva­tljiv. Ne­mač­ka oba­veš­taj­na slu­žba, sma­tra Hart, pro­pu­sti­la je da pri­me­ti i is­ko­ri­sti du­bi­nu tog ras­ko­la. Što se Bri­ta­ni­je ti­če, ona je u je­sen 1941. pri­zna­la Dra­žu kao vo­đu ot­po­ra u Ju­go­sla­vi­ji i to­ga se dr­ža­la iako je već pot­kraj te go­di­ne, na­sto­je­ći da iz­beg­ne uniš­te­nje u ne­mač­koj ofan­zi­vi na Uži­ce i Rav­nu go­ru, Mi­ha­i­lo­vić kre­nuo "kr­še­vi­tom sta­zom ko­la­bo­ra­ci­je". Tog pu­ta, sa­rad­nju su od­bi­li – Nem­ci. Po­ti­snu­ti ili iz­be­gli u is­toč­nu Bo­snu, čet­ni­ci su se bo­ri­li pro­tiv mu­sli­man­skih i us­taš­kih sna­ga, ali je nji­ho­va osve­ta za zlo­de­la nad ci­vil­nim srp­skim sta­nov­niš­tvom bi­la jed­na­ko bru­tal­na... To­kom 1943. par­ti­zan­ske sna­ge bi­le su do­volj­no ja­ke da se bo­re pro­tiv oku­pa­tor­skih sna­ga, isto­vre­me­no uniš­ta­va­ju­ći čet­ni­ke; ka­pi­tu­la­ci­ju Ita­li­je is­ko­ri­sti­li su za na­o­ru­ža­va­nje upr­kos ne­mač­kim na­po­ri­ma da to spre­če. U de­cem­bru 1943. Bri­ta­ni­ja svo­ju po­drš­ku s čet­ni­ka pre­u­sme­ra­va na par­ti­za­ne.

Kraj­nji sal­do u ljud­skim ži­vo­ti­ma Hart sa­ži­ma na bol­no jed­no­sta­van na­čin: vi­še od po­lo­vi­ne u ra­tu stra­da­lih gra­đa­na Ju­go­sla­vi­je pa­lo je od ru­ke su­gra­đa­na; bi­lo da su us­ta­še ubi­ja­le Je­vre­je, Mu­sli­ma­ne, Sr­be, čet­ni­ke i par­ti­za­ne, ili da su par­ti­za­ni ubi­ja­li čet­ni­ke i us­ta­še, ili čet­ni­ci us­ta­še, Mu­sli­ma­ne i par­ti­za­ne.

Hlad­na objek­tiv­nost po­me­nu­tog pro­fe­so­ra Kra­ljev­ske voj­ne aka­de­mi­je u osno­vi se ne raz­li­ku­je od, po­ne­kad pri­met­ne, uz­dr­ža­no­sti dru­gih iz­vo­ra do­stup­nih na in­ter­ne­tu. Re­le­vant­ne e-en­ci­klo­pe­di­je čak i u objek­tiv­no pi­sa­nim tek­sto­vi­ma na te­mu pi­ta­nja o ko­ji­ma je ov­de reč na­gla­ša­va­ju neo­p­hod­nost ukrš­ta­nja iz­vo­ra i nu­de ma­nje ili vi­še obim­ne spi­sko­ve li­te­ra­tu­re. Na­ža­lost – ili na sre­ću, ko zna – me­đu auto­ri­ma re­le­vant­nih tek­sto­va naj­ma­nje je "na­ših", tj. "čet­nič­kih" i "par­ti­zan­skih".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Mitovi

Sažetak lika i dela Josipa Broza, dostupan na veb sajtu Instituta "Simon Vizental", napravljen je prema Tajm-Lajfovom izdanju Titove biografije. Nemce je 1941. mučilo pitanje identiteta ličnosti pod imenom Tito, ali ne manje ni druge učesnike rata. Držalo se da je reč o nekoj terorističkoj organizaciji, devojci koja predvodi gerilce, ukrajinskom Jevrejinu, ruskom generalu, pa i američkom državljaninu, jednom od osnivača Komunističke partije SAD. Čak ga je i "hazjajin" Staljin znao samo kao Valtera. Proslavio se kao onaj ko se hladnokrvno izvlači i nestaje iz najtežih situacija. "Uvek je bio opkoljen", izjavio je šef SS Hajnrih Himler, "i svaki put bi našao izlaz".

Mitologija oko četnika i Draže Mihailovića fokusirana je na srpsku tradiciju četništva, egzotičan izgled – kose i brade – koji se objašnjava "srpskim" običajem zapuštanja u tugovanju, ovog puta zbog "gubitka države". Draža Mihailović iz opšteg konteksta oficira patriot, vernog prvenstveno zakletvi i kralju, iskače samo kao dvostruka žrtva – najpre velikih sila i njihovog pragmatizma, potom, i fizički, kao žrtva (komunističkog) pobednika.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net