Zaljubljivanje

"Kad ti i ja budemo veliki, bićemo muž i žena", najozbiljnije sam rekla Vladimiru, gledajući ga pravo u zenice, ne očekujući odgovor, jer pristanak se podrazumevao, a onda nastavila razdragano da skakućem i cvrkućem, onako kako samo šestogodišnje devojčice znaju, čvrsto držeći Vladimirovu ruku – i uopšte se nisam obazirala na začuđeni smeh i komentar naših mama.

U prvom razredu osnovne škole zaboravila sam da sam isprosila Vladimira i zaljubila sam se u Nikolu. On to nije znao, kao što posle, do kraja osnovne škole, nisu saznali ni Zoran, drugi Nikola, Ivica, drugi Zoran i treći Nikola (stvarno retko ime). Zaljubljivala sam se i odljubljivala baš tim redom i uopšte nije bilo važno da oni u koje sam se zaljubljivala – to i saznaju. Bilo je lepo sretati ih svaki dan, viđati ih na velikom odmoru – i dozvoliti srcu da zapleše. Zašto je srce odlučilo da baš zbog njih zapleše, jer bili su potpuno različiti – nisam se preispitivala, a još manje čudila. Jedan je bio, ne opisujem redom, sasvim običan, jedan visok, jedan nizak, jedan lep, jedan zgodan, jedan uvek nasmejan, jedan ni lep ni zgodan, ali izuzetno pametan... a ako ste još i članovi iste sekcije, eto razloga da srce još srećnije kucka.

U prvom razredu srednje škole zaljubila sam se u Velimira, Jančeta, Ivicu, Jovana, Milana, Slobodana i Uroša. Baš tim redom. Zbog nekog je zatreperilo srce u školi, zbog nekog na ekskurziji, zbog nekog na moru, zbog nekog na korzu, zbog nekog posle iznenadnog susreta... ali i njihova srca su zatreperila. Vidno. Jer mi smo se – gledali. I nikada mi ni srce ni mozak, kao ni u osnovnoj školi, nisu ni nudili ni davali odgovor, jer nisam ga ni zahtevala – zašto se tako lako zaljubljujem i odljubljujem?! Srce i mozak samo su ovom zaljubljivanju i odljubljivanju diktirali brži tempo i ono što sam u osnovnoj školi "postigla" za osam godina, u srednjoj sam odmah u prvoj. Računajući i raspuste. Školske 1965/66. godine.

Poslednja trojica nisu bili – samo gledanje. Sastajali smo se dva ili tri puta nedeljno, uvek u dogovoreno vreme, uvek u gradu, uvek na početku Glavne ulice, šetali se po korzu, ozbiljni da ozbiljniji ne možemo biti, takvi su bili i razgovori, a praćenje do kuće bilo je – bez držanja za ruke, bez cvrkutanja i bez razdraganog skakutanja.

I svaki od njih, iako nekoliko godina stariji od mene, kada me doprati do kuće, sa pitanjem: "Da li smem da te poljubim?", činio je istu grešku.

Tiho, ali odlučno, zahvalna mraku što skriva moje crvenilo, uskraćivala bih dozvolu, naglo se okretala – i zauvek odlazila.

Kako u petnaestoj godini priznati "sramotu" – da ne znaš da se ljubiš?


* * *


Letnji raspust posle prvog razreda srednje. Kao i svi prethodni raspusti, i ovaj je bio podeljen na tri prelepa dela.

Morski, kada sam sa školom na moru; rodbinski, kada je rodbina kod nas u gostima, i uzvratni, kada sam ja u gostima.

I, u gostima sam.

U gostima sve možeš, ništa ne moraš, a ipak oduševljeno sve hoćeš i sve stižeš.

Da pomažeš, sa rodbinom i vršnjacima, u kući i oko kuće, da hrliš svaki dan na kupanje, da letiš subotom i nedeljom na igranku – i da upoznaš...

On me nije pitao.

U gostima se ne pita.

U gostima se nutka.

Žedne usne odmah su shvatile.


* * *


Ko i kada ti, poljupcima, jagodicama prstiju, telom, nepoznate tokove tvog tela natera da polude i sve damare, niz bedra, u jedan njisak pretvori – preintimno je razotkrivati.

O tome se ćuti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net