fotografije: m. milenković

Intervju – Slobodan Antonić >

Posle Vučića Srbija će biti olupina

Imamo samo jednog vođu i jednu partiju, sve ostalo samo su kulise. Ali, kad nestane te jedne ličnosti, tog vođe, pa stranka doživi raspad, u Srbiji neće ostati ništa sem zgarišta – i institucija i političkih ličnosti. To je ono što je najstrašnije kada gledamo perspektivu Srbije. Moramo, dakle, da se pripremimo za jednu uništenu zemlju, kao i na to da ćemo u velikom delu našeg političkog, društvenog i ekonomskog sistema morati da startujemo od nule. Jer, kada razorite institucije i jedan normativni sistem – pravila funkcionisanja javnosti, medija, međuljudskih odnosa u državnoj upravi, kulturi i tako dalje – sve što ostaje jesu moć, arbitrarnost i nasilje

Srbija je zemlja najava. Uz Beograd na vodi, rekonstrukciju vlade, najveće plate i penzije ikad, bolji život koliko krajem godine, stiglo se i do promjene Ustava. Propitivanja o realizaciji prethodnih najava kao i kritičke i trezvene ocjene stvarnih rezultata trogodišnje vlasti Aleksandra Vučića, gurnute su na medijsku i društvenu marginu. Čini se da je aktualni premijer potpuno ispunio cjelokupnu političku scenu tako da intervju sa profesorom na Filozofskom fakultetu i urednikom Nove srpske političke misli Slobodanom Antonićem mora započeti pitanjem što, u stvari, stoji iza najavljivanja ustavnih promjena?

„Imidž, propaganda. On je sav od imi-dža, cela njegova politika je izborna kulisa i politički marketing, a u njoj je najvažniji privid akcije. Vučićeva priča je: ’Radim, ali mi ne daju.’ Ti koji ne daju su ili ’žuta hobotnica’, ili tajkuni, ili ’mentalitet’, ili ’desnica’. Na taj način objašnjavaju se neuspesi, pa se posle svakog neuspeha prelazi na nešto novo da bi to novo zatrpalo staro i neuspešno. U ovom trenutku, promenom Ustava verovatno treba zatrpati neuspeh u ’otvaranju poglavlja’ u pregovorima sa Evropskom unijom", kaže za „Vreme" Slobodan Antonić.

VREME": Kakve se ustavne promjene mogu očekivati?

SLOBODAN ANTONIĆ: Vučić je direktno pomenuo da će se menjati preambula i broj poslanika. Najavljuje čak i ustavni referendum, što znači da će da se menja samo jezgro Ustava. Praktično je sve u igri i jedini problem za Vučića je – što zbog opsesivne želje za sveukupnom kontrolom – nema dovoljno vremena da se njime ozbiljno pozabavi. Sve je, dakle, potpuno otvoreno: to što je za promenu Ustava trenutno zadužen Zoran Babić, kao Vučićev relej, pokazuje da ideje i uputstva šta treba menjati u Ustavu tek treba da dođu.

Za Srpsku naprednu stranku pitanje je samo kako marketinški upakovati ono što treba da prođe, da se referendum ne bi nekako okrenuo protiv njih... Mada, referendum za SNS uopšte nije strašan: za promenu Ustava treba da glasa većina birača koji su izašli na izbore, a ne većina upisanih, kao prošli put, 2006. godine. Ipak, svaki rezultat ispod 80 odsto u odnosu na 20 odsto za promenu Ustava, biće udarac za SNS i njenog vođu.

Što će biti srž tih uputstava?

Mislim da će glavna marketinška priča biti „realizam" i „po želji naroda". Srbija ne kontroliše Kosovo – dakle, dajte da u Ustav stavimo kako jeste; Srbija, dalje, hoće u Evropsku uniju – hajde i to u Ustav; takođe, narod želi jeftinu Skupštinu – neka onda bude 125 poslanika.

Sve što ne bude moglo da se podvede pod ove dve formule – „realizma" i „po želji naroda" najverovatnije neće ni biti predloženo. Recimo, smatram da se neće menjati način promene Ustava, da se neće izbaciti referendum. Jer, nije lako reći: „Narod želi da se više ništa ne pita u vezi s promenom Ustava", mada i to može da se podvede pod: „Narod hoće štednju, a referendum je skup". Ali, takvih, problematičnih stvari ne sme da bude mnogo.

Da li se može očekivati da se promjeni preambula?

Obavezno, to je gotova stvar.

Zašto?

Stvar je gotova u tehničkom smislu kad postoje politička volja i rešenost. Imajući u vidu da su promenjena pravila referenduma – za uspeh vam treba prosta većina birača koji su izašli na izbore – oni lako mogu da promene bilo šta, uključujući i preambulu. Vučić je, uostalom, najavio i njenu promenu. Njemu, naravno, ne treba mnogo verovati, ali je moguće da u vezi s tim govori istinu, pošto je to rekao u Vašingtonu. Takođe, Vučić gotovo da može da računa na konsenzus kada je reč o parlamentarnim strankama, pa je sasvim sigurno da će imati dvotrećinsku većinu u Skupštini za promenu preambule. Posle toga ne vidim zašto im referendum sa argumentom „realizma" ne bi uspeo. SNS je preživeo Briselski sporazum i, za sada, smanjenje plata i penzija, tako da nema razloga da ne preživi i promenu preambule.

Kada govorimo o ustavnim promenama, kako tu vidite odnos između premijera i predsednika Srbije Tomislava Nikolića?

Vučić je Nikolića izolovao i neprekidno ga gađa preko tabloida, čekajući da politički iskrvari. Na drugoj strani, Nikolić se trudi da ostane na nogama, vrebajući šansu – recimo – da Vučić doživi nekakav slom, zdravstveni ili politički, svejedno.

Da bi se Ustav efikasno i što bezbolnije promenio, potreban je dogovor između njih dvojice. Taj dogovor će naravno biti ličan, a ne principijelan. Uostalom, i do sad su naši političari Ustav krojili po svojoj meri – tako je radio Milošević, tako su radili Koštunica i Tadić, tako će uraditi i Vučić i Nikolić.

Nikolić je najavio da će tražiti veća ovlašćenja za predsednika ili da se predsednik bira u parlamentu. Veća ovlašćenja za predsednika dobićemo samo ako sebe na tom mestu u budućnosti vidi Vučić. Ako se to mesto ostavi Nikoliću, lako je moguće da dobijemo kancelarski sistem, s jakim kancelarom i slabim predsednikom.

Kakva je tu uloga javnosti?

Ubedljiva većina javnosti je za promenu Ustava, tako da će referendum sigurno da prođe, osim ukoliko se ne upakuju dve ili više problematičnih stvari – na primer – istopolni brak, federalni regioni ili nešto slično, što je teško da prosečni SNS birač proguta.

Kao o smanjenju broja poslanika, špekulira se i o eventualnoj kombinaciji većinskog i proporcionalnog sistema. Što to sve znači za našu političku scenu?

Postoji jedno pravilo koje glasi: u većinskom izbornom sistemu, više poslanika – više demokratije; smanjiti broj poslanika ima smisla samo u proporcionalnom sistemu gde se glasa za partijske liste. Međutim, istovremeno smanjiti broj poslanika i uvesti u igru većinski sistem znači smanjiti uticaj birača i dati dodatnu moć centrali najveće partije. A to zapravo znači Vučiću.

Promena ustava u propagandnom smislu je nova igračka za javnost dok se na drugoj strani odvija potpuno preuzimanje svih državnih i društvenih struktura. Sasvim je jasno da će nova institucionalna rešenja koja se tiču broja poslanika – ako njihov broj bude 125 – potpuno odgovarati najvećoj stranci. Moguće je da će i te promene Ustava da produže ostanak SNS-a na vlasti – to jest – ostanak Aleksandra Vučića. Ali, njihov ključni problem je što se čitava ta stranka bazira isključivo na Vučićevoj glavi, a ona teško može da se nosi i psihološki i ideološki i politički sa svim onim što treba da radi i pritiskom koji to izaziva. Eventualni slom u toj glavi srušio bi u potpunosti čitavu tu piramidu koja stoji na svom vrhu, a zove se SNS. Oni ne grade institucije, nego naprotiv – ruše ih i stoje naspram institucija. SNS bez Vučića nikakva institucionalna rešenja ne mogu da spasu i zato ne treba strahovati od ustavnih promena koje bi na nekoliko decenija zapečatile sadašnji režim; u samoj prirodi ove stranke jeste da ona počiva ne na institucijama, nego na jednoj ličnosti.

Na kakav biste način opisali SNS?

Obično se kaže da su sve naše partije liderske. SNS ne samo da je takva partija nego je i rezultat čitave negativne evolucije u svim ostalim liderskim partijama: ona je pokupila sve najgore od Srpske radikalne stranke, Socijalističke partije Srbije, Demokratske stranke i drugih. S jedne strane, kod naprednjaka imate neograničenu vlast lidera; s druge strane, imate stalno insistiranje na imidžu i političkom marketingu kao glavnoj ideologiji čija je svrha da partiju predstavi kao pravu stranačku mašineriju, te najveće i najuspešnije političko preduzeće, pošto se na taj način najefikasnije pridobijaju glasači i pristalice... I, s treće strane, ova partija uvek maše nekim izazovima: nekad su to „neprijatelji", a nekad ekonomska kriza ili poplave, kada se onda ona prikazuje kao neko ko ih uspešno rešava; uopšte nije važno da li je to tačno ili ne – važno je da se tako prikaže u javnosti. Ugrubo, SNS je stranka u kojoj se kombinuju lična vlast jednog vođe i politički marketing kao jedina istinska, stranačka ideologija.

Možemo li govoriti o ponovnom obnavljanju sultanizma?

Ne, nije to taj oblik autoritarizma – kod nas je reč o autoritarnom populizmu baron-minahauzenovskog tipa. Režim počiva na ličnoj vlasti koja se legitimiše agresivnim, neurotičnim i ošamućujućim marketingom. Javnost se najpre neprestano zasipa preko najvećih medija novim i sve neverovatnijim neistinama ili najavama – to je taj element neurotičnog. Istovremeno, s najvećim besom se eliminiše svaki pokušaj racionalne, kritičke analize tih nastupa i obećanja, poput autorke „Utiska nedelje" ili ustanove zaštitnika građana – to su elementi agresivnog i represivnog.

Pošto je javnost stalno bombardovana svim tim fantastičnim slikama, a budući da nema kritičke protivteže, dobar deo javnost gubi orijentaciju, ostaje paralizovan, ošamućen, hipnotizovan brzim promenama slika, bujicom reči. To je politička tehnologija ovog režima.

Kako ocenjujete upravljački kapacitet sadašnje vlade?

Ovu vlast čine ljudi sa kupljenim diplomama, dakle lažni stručnjaci. Kad su takvi njihovi ministri, guverneri i gradonačelnici, onda je lako zamisliti kakvi su tek njihovi direktori, šefovi i službenici. Ponekad se ozbiljno zapitam kako ovde uopšte i dalje funkcioniše bilo šta, kako imamo struju, vodu, javni prevoz... U tim sistemima očigledno ima još kompetentnih ljudi koji ih nekako održavaju. Ali, razmere današnjeg partijskog štetočinstva za našu državu, od uprave do kulture, nesumnjivo su biblijske. Slučaj „Helikopter" ili slučaj „Poplava" to uverljivo pokazuju.

Predsednik Nikolić je u prošlom brojuVremena" rekao da Vlada nije jedinstvena. Kako vama delujeda li jeste ili nije?

Smatram da je potpuno nevažno da li je Vlada jedinstvena ili ne. Naravno, postoji unutar nje čitav niz sukoba – i ličnih i partijskih. Reč je o različitim partijama, ali i partijskim frakcijama, tako da se ne može očekivati potpuna jedinstvenost. Ali, to nije važno jer ova vlada neće da padne tako što će je neko iznutra srušiti. To je jedna od onih priča koje služe za odvraćanje pažnje javnosti od ozbiljnih političkih pitanja.

Kao što je priča o rekonstrukciji?

Mislim da rekonstrukcija više nije omiljena rezervna igračka za skretanje pažnje javnosti – sada smo dobili promenu Ustava. To će nam biti igračka bar do kraja godine.

Što je za vas glavna karakteristika aktualne vlade u odnosu na prethodne?

Ako uporedimo sadašnju s vladama od 1990. godine, kada je obnovljen višestranački sistem, videćete da je ovo prva vlada u kojoj premijer potpuno dominira kao najjači politički akter. Tako nije bilo nikada.

A prva vlada Vojislava Koštunice?

To je trajalo svega tri meseca do izbora Borisa Tadića za predsednika Srbije, kada smo dobili kohabitaciju. Međutim, za razliku od prve Koštuničine vlade – inače koalicione koju je kao manjinsku podržavao SPS – sadašnja vlada u potpunosti počiva na političkoj moći i dobroj volji Aleksandra Vučića. Zahvaljujući komotnoj većini u Skupštini, on može bez ikakvog problema da smeni svakog ministra bez obzira na njegovu stranačku pripadnost. Zato niko i ne dovodi u pitanje potpuni Vučićev primat, niti bilo šta od onog šta on kaže. To je Vučiću veoma bitno. On nema nikakvu potrebu da bilo šta menja ili da se posveti pravljenju efikasnog tima od vlade, pogotovo kada se uzme u obzir da troši mnogo energije da bi ispunio svoju ambiciju, da pokaže da se za sve pita, u sve meša i da je svaki uspeh postignut zahvaljujući njemu. Stvarno ne razumem nastojanja da se vide nekakvi procepi i unutrašnji sukobi u Vladi. Oni – svakako – postoje, ali su politički potpuno irelevantni za stanje stvari u Srbiji i predviđanje budućih političkih procesa.

Jedan od simbola ove vlade je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, a drugi ministar rada Aleksandar Vulin. Kakva je njihova uloga u mehanizmu vlasti?

Nebojša Stefanović je simbol partijskog vojnika, odnosno vojnika koji služi vođi. S jedne strane, on je poslušan, a s druge – iako pravi brojne gafove – uživa podršku tog vođe. Na taj način Vučić pokazuje da će poslušnost biti nagrađena i da neće biti zaboravljena, iako Stefanović ne raspolaže ni sposobnostima ni kompentencijama za mesto na koje je postavljen; on je ujedno i poruka koju vođa šalje svim svojim stranačkim vojnicima i sledbenicima.

Slučaj s Vulinom je nešto drugačiji zato što nije reč o čoveku iz Vučićeve stranke. Međutim, Vulin je vođin saveznik i sledbenik koji pokazuje izuzetan talenat u demonstraciji lojalnosti. Poslušnici poput Stefanovića izvršavaju ono što im se kaže, ali to nije nikakva predstava koja bi imala marketinški efekat; kod Vulina se poslušnost manifestuje na marketinški atraktivan načni koji jača taj sam Vučićev sistem. Baš zbog toga što ima veliki talenat za ispoljavanje divljenja vođi – veći nego što ima Zoran Babić – mislim da je Vulin neophodan Vučiću.

A što je s ministrima poput Kori Udovički ili Dušana Vujovića koji ne dolaze iz stranačkih struktura?

Tu vidim odnos miroljubive političke koegzistencije između dva projekta. Jedan je Vučićev, koji se tiče njegove lične vlasti i vlasti njegove partije; drugi je projekat međunarodnih struktura čiji je cilj da ekonomski preuzmu i pacifikuju Srbiju. Oni smatraju da mi još nismo dovoljno pacifikovani i da postoji opasnost da u jednom trenutku skliznemo prema Rusiji ili nekom modelu otpadničke države. Smatram da su to predrasude i neopravdani strah, a ne nešto što ima uporište u realnosti. Kori Udovički, Vujović i neki drugi u Vučićevoj vladi služe kao dodatna kontrola – neka vrsta osigurača koji uvek mogu da iskoče ukoliko se nešto u ovom projektu međunarodnih struktura poremeti.

Cela Vlada je Aleksandar Vučić. I to ne samo u smislu da su svi ministri u njegovoj senci, nego i u činjenici da u svim poslovima koje Vlada rešava on pokazuje da je glavni, da je on taj koji najviše radi, najviše doprinosi... Ta vrsta preuzimanja odgovornosti i novih poslova delovala bi kao političko samoubistvo kada se ne bi imao u vidu marketinški aspekt tog uvek novog aktivizma, to jest mogućnosti da sebi uvek izabere nova polja angažovanja.

Kako ocenjujete odnos izvršne i zakonodavne vlasti?

Dvestotinjak poslanika vladajuće većine predstavlja samo kulisu za Vučićeve istupe u Skupštini. Na šta liči naš parlamentarni život pokazuje i opozicija: kada imaju nešto protiv predsednice Skupštine Maje Gojković, traže od Vučića da je smeni. Dakle, reč je o jednoj potpuno neprirodnoj situaciji u kojoj zakonodavna vlast traži od izvršne da smeni predsednicu parlamenta. To najbolje pokazuje pravi karakter sistema. Čitav taj sistem započet je još 1990. godine. Evoluirao je i menjao se, uvek se prilagođavajući nosiocima moći u Srbiji – od Slobodana Miloševića, preko Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice i Borisa Tadića do Aleksandra Vučića, koji je do kraja sproveo tu nit – da jedna ličnost rešava sve, a ne institucije. Druga karakteristika sadašnjeg režima je ključna uloga vladajuće partije u svemu i svačemu, a treća je ono što je Boris Tadić doveo do vrhunca – da je politički marketing važniji i od ideologije i od same politike.

Nabrojali ste sve nosioce najviše političke moći u Srbiji u protekle dvije i po decenije. Ima li nešto što ih spaja?

Za sve njih zajedničke su dve stvari: prva – svi oni mislili su da mogu da nadmudre strance, pre svega Vašington, pa i Brisel; mislili su da je svaki njihov prethodnik bio nevešt i naivan, da su oni mnogo sposobniji i lukaviji; druga – svako od njih je svom nasledniku na čelu države ostavljao zemlju slabiju u odnosu na Vašington i Brisel nego što je bila kada je došao na vlast. Srbija je sve slabija, sa sve manjim suverenitetom i sve više liči na koloniju. Samo se postavlja pitanje dokle će da stigne Vučić sa svojim režimom. Evidentno je da on na sednice Vlade zove ambasadora Evropske unije – ranije bar toga nije bilo. Ima i drugih manifestacija kolonijalne svesti: američki ambasador Majkl Kirbi daje savete koga bi Srbija trebalo da postavi za ambasadora u Vašingtonu. Morate priznati da je to jedinstven slučaj.

Nosioce najviše političke moći u Srbiji od 1990. godine spaja i ambivalentan odnos prema demokratiji: uvek su, naravno, postojali izgovori zašto se Srbija u potpunosti ne drži demokratskih principa. Pod Miloševićem to je bila borba za državu, kod Koštunice – Kosovo, a kod Vučića – evropske integracije. Međutim, uvek je ostajao problem sa izgradnjom demokratskih institucija...

Ako ni po čemu drugom, razlikovali su se po odnosu prema javnosti...

Milošević je u osnovi prezirao politički marketing kao političar starog socijalističko-komunističkog kova i smatrao je da je najvažnije manifestovati snagu i prikazati se kao zastupnik ideja koje podržava narod. Tadić je politički marketing stavio na prvo mesto, a ta tendencija je postojala i kod Đinđića. Koštunica – kada je u pitanju odnos prema javnosti – bio je bliži Miloševiću, s tim što je mislio da će istina i ideja da pobede bez obzira na medije i politički marketing. Vučić je sinteza Miloševićeve težnje da se demonstrira politička moć i Tadićeve ideje o značaju političkog marketinga. Ukratko – hibrid Miloševića i Tadića.

Kako će izgledati Srbija poslije naprednjaka?

Kada jednog dana naprednjaci odu sa vlasti, Srbija će izgledati kao olupina. To se može videti i po strankama na političkoj sceni. Osim SNS-a koji je jedina ozbiljna partija, sve ostale su samo senke onoga što su bile. Kao što je sistematski razarao stranke, Vučić sistematski razara i institucije da njegova vlast ne bi bila ograničena bilo čim. Slučaj zaštitnika građana Saše Jankovića ogledni je primer razaranja institucija, odnosno slike Srbije pod SNS-om. Dakle, imamo samo jednog vođu i jednu partiju, sve ostalo samo su kulise. Ali, kad nestane te jedne ličnosti, tog vođe, pa stranka doživi raspad, u Srbiji neće ostati ništa sem zgarišta i olupina – i institucija i političkih ličnosti. To je ono što je najstrašnije kada gledamo perspektivu Srbije. Moramo, dakle da se pripremimo za jednu uništenu zemlju, kao i na to da ćemo u velikom delu našeg političkog, društvenog i ekonomskog sistema morati da startujemo od nule. Jer, kada razorite institucije i jedan normativni sistem – pravila funkcionisanja javnosti, medija, međuljudskih odnosa u državnoj upravi, kulturi i tako dalje – sve što ostaje jesu moć, arbitrarnost i nasilje; kad ispraznite društvo od institucija i normi, imate samo autoritarnost, nasilje i teške sukobe interesnih grupa od kojih nijedna neće moći da bude dominantna. Sve to u me potpunosti užasava.

Možemo li današnju Srbiju uporediti sa onom iz devedesetih pod Miloševićem?

Glavna paralela je uzurpacija i lažno predstavljanje. Uzurpator drži vlast a da nema legitimitet, najčešće na osnovu lažnog predstavljanja. Supstancijalno rečeno, socijalisti su se devedesetih lažno predstavljali kao nacionalisti, a naprednjaci danas kao evroreformatori. No, uzurpator zna da njegova vlast počiva na neistini, pa zato zna i da je nesigurna. Otuda je i on nervozan, pa stalno viče da ga narod voli, da mu je rejting visok, da je opozicija pokvarena, da se protivnici ujedinjuju, da se ne boji izbora i tako dalje. Ta agresivnost je, nažalost, odlika našeg političkog života kako u devedesetim tako i danas. Jedino što su onda zvanične strukture u Vašingtonu i Briselu bile protiv vlasti, a danas je podržavaju, pa je zbog toga ovu vlast teže kritikovati.

U tom kontekstukoliko i da li Vučić zaista ima problema sa društvenom elitom?

Odnos sa elitom je jedno od pitanja koje je sam Vučić pokrenuo. Da budemo realni: ako izuzmemo stotinjak najbogatijih ljudi u Srbiji, svakog pripadnika elite – sa i bez znakova navoda – lako možete kupiti za neku sinekuru od, recimo, hiljadu evra. Vučić to i radi, na primer u nekim kadrovskim rešenjima u kulturi. Ta pacifikacija veoma se dobro vidi: kada imate nekog ko je bio poznat kao kritičar i pobunjenik, a onda je zaćutao – jasno je da je usledilo imenovanje za neki upravni odbor ili na ambasadorsko mesto... Mnogo je veći problem za Vučića to što ne može da namiri svoju naprednjačku vojsku jer nema dovoljno sinekura za sve. Taj odnos Vučića i društvene elite za mene je vihor od smeća. Ništa, dakle, ozbiljno, kada se ima u vidu da smo mi jedno siromašno društvo i da onaj ko kontroliše resurse, lako može da pacifikuje tu vrstu društvene elite.

Ali, zar se premijer stalno ne žali da on radi praktično sve što su ti njegovi kritičari iz elite, da tako kažem, tražili, a da ga oni i dalje ne vole, napadaju i bacaju mu klipove u točkove?

Mislim da je to stvar koja se više može objasniti njegovom psihologijom nego političkim interesom. Pravi Vučićev politički interes jeste da zadrži podršku biračkog tela i velikih igrača iz Vašingtona i Brisela. S druge strane, stičem utisak da je on jedan od onih ljudi koji od svojih kritičara vole da naprave saradnike i sledbenike zato što na taj način opravdavaju svoje ideološko i političko konvertitstvo: tako sledi da se svi menjaju, a ne samo on. Najbolji primer i ogledni slučaj za to je – Jelena Trivan. Ona je u Demokratskoj stranci bila najžešći kritičar Vučića, a sada je vidimo kao sastavni deo strukture te vlasti.

U tim strukturama participiraju i ljudi poput Vladimira Bebe Popovića, koji je pripadao dijelu one elite na čije se kritike Vučić sada žali...

S jedne strane, Vučić amortizuje nekoga ko mu može biti nezgodan protivnik tako što postaje njegov saveznik. S druge – Vučić je pokazao da ga privlači da sarađuje sa opasnim i uspešnim ljudima. To je njegova psihološka crta i on tako potvrđuje svoj primat i svoje mesto u hijerarhiji političkog predatorstva. Oni, naravno, nisu u istoj ligi, ali se simbolički uspostavlja veza političkih predatora čija je žrtva celo društvo. To će postati jasno tek kada na površinu izađu poslovi koje rade ti ljudi i njihovi instituti, odnosno kada budu vidljivi rezultati svih tih angažmana.

Ovdje se otvara i pitanje gdje se nalaze stvarni centri moći?

Na ovu vlast utiču dva centra – svojim novcem, medijima i ljudima. Jedan su, simbolički rečeno, ambasade SAD i EU, uključujući i ambasade Nemačke i Britanije, a donekle i Rusije. Taj uticaj se vidi i to vlast i ne krije. Drugi centar je skriven i odnosi se na ono što bih nazvao „regionalnom mafijom". To su opasne strukture crne ekonomije, kriminala, koje se penju do vrha nekih susednih država. Te strukture plaćaju koga treba, od političara i novinara do profesora univerziteta. Ali, ono zbog čega su opasne jeste ne samo sposobnost da organizuju medijski linč, već i da fizički zastraše protivnike. Neki od slučajeva prebijanja javnih ličnosti, bacanja molotovljevih koktela, pa i atentata, uveren sam da dolaze s te strane.

Da li je moguća efikasna opozicija aktualnom režimu i kakva?

Mi imamo partijsku pustoš. Ako je jedna velika partija poput Demokratske stranke doživela degradaciju, onda je jasno kakva je tek situacija sa ostalim. Kada je reč o formiranju opozicije Vučićevom režimu, tu bi, po mom mišljenju, trebalo krenuti od početka. Nažalost, najveći deo postojećih stranačkih struktura može se u to uključiti samo delimično, a ne u celini.

Da bi se formirala efikasna opozicija, izuzetno je važno da se postigne neka vrsta konsenzusa ili programskog dogovora oko osnovnih vrednosti naspram Vučića. Prve od tih vrednosti jesu demokratija i demokratske ustanove: mi možemo da se ne slažemo oko spoljnje politike ili međunarodnih integracija, ali naš najvažniji interes je da se o svemu tome raspravlja u demokratskim institucijama. Drugu vrednost predstavlja konsenzus oko nečega što se zove naš nacionalni i državni interes – ako to postoji, onda se oko mnogih drugih stvari može uspostaviti saradnja koja će voditi ka tome da se uspostavi jasna alternativa sadašnjem režimu. To nije tako teško. Ako na jednoj strani imate lični režim kapriciozne i sujetne osobe koja želi da o svemu odlučuje, onda je alternativa skup normi i vrednosti koji isključuju svaku vrstu takvog političkog ponašanja. Naravno da postoji problem i oko ideja i oko ličnosti koje bi bile njihovi nosioci i oko prisutnosti u medijima... Ali, imajući u vidu naše iskustvo iz devedesetih i iskustvo 5. oktobra, nije nemoguće da se u društvu koje se progresivno urušava vrlo brzo formira jedna jaka društvena i politička alternativa sadašnjem režimu. Sporadični protesti i pobune znak su da ima ljudi koji su svesni da se institucije ubrzano raspadaju. Ti ljudi imaju potrebu da nešto preduzmu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net