Privreda je u kontrakciji, potrošnja je smanjena, nezaposlenost ogromna, samozapošljavanje nikakvo. Ono što najviše brine jeste odsustvo bilo kakvog optimizma u svetu privrede od najmanjih do najvećih

Svi bismo voleli da se desi neko čudo, ali toga biti neće. Moramo da se naviknemo da će koraci biti spori i mali. Broj prioriteta je veliki, mere vlade pogađaju sve, a najviše one koji su najbrojniji, najsiromašniji i predstavljaju okosnicu glasačkog tela vladajuće stranke. Verujem da vlada zaslužuje jaku trojku (na skali od jedan do pet).

Ključni izazov u najširem društvenom smislu jeste kako pronaći minimum optimizma i preneti ga na sve koji u našem društvu žive i rade. Čuda su moguća, ali najčešće tamo gde ima vere.


Najveći uspehAranžman sa MMF-om

Najveći doprinos aranžmana sa MMF-om je što smo prihvatili kao aksiom da mora da se uradi ono što smo i sami znali, ali niko nije imao hrabrosti da donese odluku. Smanjenje zarada u javnom sektoru, penzija, uvođenje reda u javnom sektoru, prekid sa praksom subvencioniranja javnih preduzeća...

Ovaj posao još nije završen. Preciznije je reći da je on tek započeo i da su radovi u toku. Vlada treba da bude oprezna da ne odustane ili ne krene prečicom jer će sledeći set mera biti još rigorozniji i bolniji. Znači, bolje sad nego kasnije. Naravno, treba izbeći onu čuvenu rusku metaforu iz sovjetskog perioda: "večni remont".


Najveći neuspehJavna preduzeća

Profesionalizacija javnih preduzeća, smanjenje troškova, departizacija i "osamostaljivanje" od budžeta su glavni prioriteti. U ovom domenu ima velikog prostora za unapređenje.

Ideja da će se odjednom naći pet stotina ili hiljadu direktora ili članova upravnih i nadzornih odbora koji će preko noći profesionalizovati javni sektor nije realna. Vlada mora da radi sa onim što ima, što uključuje i ljude koji su im na raspolaganju. Profesionalizacija se postiže radom sa postojećom strukturom, profesionalnim usavršavanjem, uvođenjem korporatizacije i postepenim kadrovskim promenama. Ovaj posao neće završiti ova vlada, ali može da postavi dobar temelj.


Trend u reformama

Najviše brinu signali da smo na dobrom putu i da sad možemo da stanemo. Nagoveštaji da smo u smanjenju deficita uspeli su prerani. Nema još nikakvih ozbiljnijih rezultata u pogledu smanjenja broja zaposlenih u javnom sektoru, platnih razreda i ostalih "težih mera" koje moraju da se sprovedu. U ovom trenutku, čini se da reformski potencijal – slabi.

Naročito zabrinjava izostanak značajnih mera usmerenih na podizanje posustale privredne aktivnosti. Privreda je u kontrakciji, potrošnja je smanjena, nezaposlenost ogromna, samozapošljavanje nikakvo. Ono što najviše brine je odsustvo bilo kakvog optimizma u svetu privrede od najmanjih do najvećih.


Stabilizacija javnih finansija

Moglo bi se reći da su mere štednje donele rezultate jer je smanjenje plata i penzija smanjilo javne rashode. Statistika kaže da to nije uticalo na potrošnju ali kada pričate sa privrednicima koji posluju u Srbiji najveći broj će vam reći da je prvo tromesečje ove godine slabije od prošle godine.

Ako službenik ili penzioner mora da uštedi i kupi jednu litru mleka manje mesečno onda će i mlekar i svi njegovi dobavljači za toliko morati da uštede. A to jeste kontrakcija. Videćemo kakvo će biti prvo polugođe.

Deficit države bi trebalo gotovo da se prepolovi za tri godine (sa 6,6 na 3,8 odsto BDP-a), što bi trebalo da doprinese konačnom zaustavljanju javnog duga prema BDP-u (na oko 80 odsto BDP-a). Treba primetiti da će, čak i da se ispune zacrtani ciljevi, i deficit i javni dug biti visoki – što pokazuje da posao neće biti završen za tri godine.


Privatizacija javnih preduzeća

Osnovna pretpostavka je da se javna preduzeća moraju prodati, tj. privatizovati jer država kao vlasnik njima ne ume efikasno da upravlja. Obrnuto, ako bi umela njima dobro da upravlja zašto bi ih prodavala?

Da stvar dodatno zakomplikujem. Šta će biti sa javnim preduzećima koja imaju neku javnu ulogu, a ispostavi se da novi vlasnik još lošije upravlja nego što je to bila država? Opet ćemo ih podržaviti.

Bolje bi nam bilo da se potrudimo da preduzeća za koje postoji javni interes budu uspešna i da država pokaže da može da bude dobar upravljač. Time bi Vlada i država stekli istorijski kredibilitet. To je moguće u Telekomu, Železnicama i EPS u. To name a few.

U ovom domenu će život nametnuti različita rešenja. Džek Velč, nekadašnji CEO General Electrica, savetovao je da firma ili mora postati da je uspešna, ili se mora prodati ili zatvoriti. Mi se jedino bojimo da naša javna preduzeća napravimo uspešnim.


Reforma javnog sektora

Hoćemo jeftinu i efikasnu državu. Mali broj ljudi, ali dobro motivisanih i pošteno nagrađenih za svoj rad. To je lakše reći nego uraditi. Kako će isti oni ljudi koji znaju da su se zaposlili preko partije ili preko veze preko noći da počnu da veruju da je meritokratski princip jedini koga treba da se pridržavaju? I ko će to da ih nauči?

Za ovo će biti potrebno vreme. Za početak je dobra mera, smanjenje zarada (psihološki tera da se razmišlja o odlasku u privatnike) i smanjenje broja zaposlenih (aktivno primorava da se promeni agregatno stanje).

Na srednji i duži rok, u javnom sektoru će raditi oni koji vole sigurnost i interesuje ih više javni od privatnog interesa. I to je sasvim u redu.


Borba protiv sive ekonomije

Ne postoji loša ekonomija, u koje spada naša bez ikakve dileme, a da nema sive ekonomije. Siva ekonomija znači da se ljudi bore za opstanak kako bi preživeli. Policijske mere ciljano usmerene na one koji posluju u "sivim delatnostima" su dale rezultate i to treba nastaviti. Nisam zagovornik da treba zatvoriti malu preduzetničku radnju ili kafić zato što nisu izdali fiskalni račun. Princip, pritisnuti velike, a progledati kroz prste malim (dok ne porastu) mi se čini razumnim za ovakav ekonomski trenutak.


Podsticaji u privredi

Kako pomoći privredi? Na dug rok, kroz infrastrukturu i pravni okvir za sigurno poslovanje. To će potrajati, više od nekoliko mandata različitih vlada.

Na kratak rok, mere poput subvencija za likvidnost ili dugoročnih kredita za razvoj su neophodne. Većina ovih mera mora biti usmerena na sektor malih i srednjih preduzeća. Bio bi veliki uspeh napraviti subvencionirane kreditne linije za male biznise na deset i više godina. U današnjim uslovima banka je neprijatelj privrede, a naročito male.

Preduzetništvo je u velikoj stagnaciji. Novi posao pokreće samo onaj koga opstanak na to tera. I to je OK. Ali dajte mu da opstane. I to se radi da bi se radilo, a ne da se zaradi. Ako bi ova vlada zaposlila dvadeset hiljada ljudi u MSP sektoru do kraja mandata i to oko dve, tri hiljade preduzetnika, to bi bio veliki uspeh. Dajte malim privatnicima 5000 evra po radnom mestu uz obavezu da pet godina nema otpuštanja. To bi koštalo sto miliona evra. To nisu neke pare, a efekat bi bio značajan.


Zaposlenost

Zaposlenost neće rasti bez širokog preduzetničkog zamajca. Zaposlenost mora da bude zasnovana na domaćim malim preduzećima kojima nije teško da nekoliko godina vrte pedale u mestu. To se može postići subvencijama maloj privredi, prebacivanjem ljudi iz javnog u privatno-preduzetnički sektor.

Treba napraviti plan razvoja preduzetništva, obezbediti najmanje pola milijarde evra godišnje za razvoj i zapošljavanje u SME sektoru i napraviti plan kako da se zaposli na taj način najmanje dvadeset hiljada ljudi godišnje. To će dati rezultate.


Ostalo, a najvažnije

Da se vratimo na početak. Ako nema nade i optimizma, nema ni razvoja. Dokle god budemo verovali da će nam biti samo još gore, neće nam biti bolje.

Nama može pomoći samo preduzetnička inicijativa u svakom pogledu. Od javnog do privatnog, od vladinog do nevladinog sektora. Niko nam neće pomoći ako mi sami sebi ne pomognemo. Ali mora da nam je stalo do toga da nam bude bolje.

Mi ovde živimo, i mi smo sami sebi najpreči. To je starije od politike i ekonomije i bilo kakvih mera i merica. Ako nama nije stalo, onda džaba.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net