Sasvim lično – TV serija "Crno-bijeli svijet", HRT >

Vreme između strahova

Ta 1980. važna je i prevratna na milion načina, ali je ipak samo embrion svega onoga što će uslediti i preoblikovati naše živote

Gledaš li? Gledam. Tako smo se dopisivali tih dana dok su išle prve epizode "Crno-bijelog svijeta". Ko se dopisivao? Mi kojih se to ticalo, o čijem socijalističkom, jugoslovenskom i osobito zagrebačkom odrastanju u pradavnim, dalekim maglinama onog cvajgovski potonulog jučerašnjeg sveta ta serija govori. Neki su gunđali i prigovarali, drugi se sa smeškom prepuštali, ali svi smo gledali. Kažu da je na "društvenim mrežama" eksplodirala bujica komentara i svakovrsne stručne i volonterske forenzike osamdesetih. Može biti, ali ne znam, niti me zanima, sasvim sam nedruštven.

Lako je, dakle, ovoj seriji pronaći mane i površnosti, kontradikcije i nedovršenosti, ali suštinski ona uopšte ne promašuje u razumno uspeloj dozi autentičnog dočaravanja i duha i dizajna i govora i zvuka jedne epohe u Jugoslaviji (ili bar u njenim velikim gradovima), kraja titoističke ere i prapočetka nečega čemu se ime još nije dalo ni naslutiti, kao i užeg konteksta tzv. hrvatske šutnje, vremena nekog poluglasnog iščekivanja između ugušenog "Hrvatskog proljeća" i nečega nejasnog što će možda jednom doći, a možda i neće, i možda će biti dobro, a možda baš i neće... I došlo je. Uvek takve stvari jednom dođu.

Te devetsto osamdesete imao sam petnaest, kao i Žac iz serije. I kao i on, slušao Pankrte i Paraf, i prvi album Prljavaca. I kao i on, hteo sam da se upišem u "srednje usmereno" u Centar za kulturu iliti Cezakuum (da, sećam se da se tada to pisalo sa dva u). Ali, za razliku od njega, nisam uspeo. Stanovao sam na Novom Zagrebu, po mestu stanovanja Cezakuum mi nije pripadao, osim ako sam jaki odlikaš ili imam jaku vezu. Nijedno nije bilo slučaj. I tako sam otišao u Građevinski u Sopotu, tamo gde, kako Žac otprilike kaže, "primaju svakog debila". Pa su tako na koncu primili i mene, mada se time nismo usrećili ni oni, ni ja.

Nije to ništa važno, samo ilustrujem ovo: serija, doduše, promašuje u mnogim detaljima – ponajviše kada se makne iz Zagreba – ali uglavnom pogađa ono bitno: duh, osećaj, atmosferu, weltschmerz jednog povesnog trenutka. Manje više svugde po SFRJ, ali pre svega u Zagrebu i socijalističkoj Hrvatskoj, jer ovo jeste priča o tome, a "jugoslovenska" je onoliko koliko mora da bude zbog ispravne kontekstualizacije – a to uopšte nije malo. I to ne odozgo, nego upravo iz ugla malih, običnih smrtnika sa zagrebačkih ulica. I uz minimum (tek ironijske) upotrebe naknadne pameti. Ne treba zaboraviti ni ovo: nije to serija "o osamdesetima", kako se obično govori: čitava se odigrava u samoj devetsto osamdesetoj, a to nije nebitno. Bar kada je u pitanju ovih dvanaest epizoda, jer sve "miriše na još", a i bilo bi šteta da na ovome ostane, pa nije to "Ravna Gora"... A ta 1980. važna je i prevratna na milion načina, ali je ipak samo embrion onoga što ćemo zvati "osamdesete". I što će temeljito preoblikovati naš svet.

Nostalgija je čudesna stvar, ali treba oprezno s njom. Ne dajte da vam matori nostalgičari muljaju: današnji je Zagreb mnogo lepši, svetliji, čistiji, uređeniji, življi grad od onog iz osamdesetih, osobito ranih. Nas je, recimo, teralo da ležemo s kokošima; sjećam se da je u kultnoj Istri u Ilici fajrunt bio u deset, ali ono, baš u deset-nula-nula! U današnjem se Zagrebu puno bolje i raznovrsnije jede i pije – dakako, pod sitnim uslovom da za to imate novca. Današnji vam Zagreb (slično je i s Beogradom etc.) pruža znatno više mogućnosti, a sad, druga je stvar što možda baš i ne znate šta biste s njima, što nazivam "TV efekt": mi smo imali dva programa "na telki", a danas ih imate na stotine, ali gle, zaključak je neretko isti kao ono što smo govorili kao klinci: "nema se kaj gledat".

I još nešto: da, sve je to postojalo, par-nepar, nestašice kafe, deterdženta i ne znam još čega, redukcije struje, sumanuti propisi o devizama etc. I o "osetljivim temama" se govorilo tiho, i ne pred nepoznatima ili onima kojima ne verujete u potpunosti. I za vreme sedam (!) dana žalosti zbog smrti Druga Tita cilikala je samo klasična glazba na sve strane, a doma bi vas uplašeno utišavali ako pustite neku ploču – nemoj da neko čuje, misliće da ne žalimo za drugom Titom! Drugog ili trećeg dana okrenuo sam radio na spasonosnu Austriju 3, jer se to više nije dalo podneti...

A ipak, svemu tome i još koječemu usprkos, bilo je to sjajno vreme čak i kad se s njega skine nataložena krama (trans)generacijske nostalgije i sav taj zavodljivi – dakle i varljivi – blues izgubljene mladosti.

Zašto su, dakle, te jugoslovenske, a u kontekstu ove serije i specifično hrvatske i zagrebačke osamdesete bile tako lepe, osim zbog drugima nevažne činjenice da smo bili mladi? Rekao bih, ponajpre zbog ovoga: osećali smo kako, ponekad doslovce od dana do dana, iz nas vetri svaki strah, praveći mesta nesputanoj radosti življenja. Tlaka komunizma je polako ali neumitno kopnila, tlaka nacionali-zma i klerikalizma još nije bila na obzorju. Oslobađali smo se nečega što nas je pritiskalo, a sa druge strane čekala nas je sloboda, ona o kojoj je Johnny pevao "sloboda je žena, uzmi je". Verovali smo u to. I to verovanje smo i živeli, u svim tim godinama sa osmicom.

Naravno, tamo gde će osamdesete iscuriti u devedesete nije nas (do)čekala sloboda, nego drugi, novi strah, po mnogo čemu jači i gori, sudbonosniji. Kada su osamdesete zauvek umrle? Svako će imati svoj odgovor, a i drugačiji će bi odgovori biti gledano iz ugla odrastanja u Beogradu, Novom Sadu, Sarajevu, Ljubljani... Moje zagrebačke osamdesete su, rekao bih, preselile u Večna lovišta jednog majskog iliti svibanjskog dana devetsto i devedesete, kada je ponekome od nas svanulo da nam se ubrzano smrkava. Sećam se te postizborne večeri, sedeli smo načičkani na onim tezgama kod Kvazara u Tkalčićevoj, i smejali se histerično do duboko u noć, a sve bez ikakvog stvarnog veselja, lučeći gvalje nekog dubokog straha o kojem još ništa nismo znali, s kojim ćemo se tek dobro upoznati. Oslobađali smo se tenzije neobuzdanim lupetanjem, ja sam nešto bauljao o nastupajućoj "Šeks, drugs & rock’n’roll" eri, svi su se smejali, najviše i najlepše neka Saška, bog zna što je i s njom posle bilo, pogubili smo se, a ja nisam od onih koji će tražiti pogubljene po kojekakvim fejsbucima. U neko sam nas doba dobro osmotrio, kao sa strane, i imao sam šta videti: neki od nas bili su "nacionalno nečisti", drugi deca vojnih lica, treći naprosto neprilagođeni i neprilagodljivi svetu koji je nastajao na naše oči. Čemu smo se mogli nadati u zori novog dana? Mislim da smo već te noći znali da ćemo tom svetu biti balast, a on nama muka.

Taj svet više nije bio crno-bijeli, on je dobio sve boje sveta, i mi smo želeli da se tome radujemo, uostalom, nismo li tokom osamdesetih navijali za to, nismo li onaj sivi svet iz enterijera i eksterijera ove serije uporno prskali bezbrojnim kantama svih boja? Ali, u tom su novom, drečavo šarenom svetu nama najednom bile namenjene uloge crvenih, žutih i zelenih vragova, kako se o svim tim Neprilagođenima blagoizvoljevao izražavati onaj krivousti polupismeni monoman.

Uskoro će na Jelačić placu početi prodavati konzerve s "čistim hrvatskim zrakom". Kad to danas kažeš zvuči kao sprdnja, kao totalna ironija, kao "kuiš, ono", kao "nemrem bilivit", kao prstima dočarani navodnici u vazduhu. Kao citat, dosetka, čista faking postmoderna. Samo što tu, kume, nikakve ironije nije bilo, oni koji su pakovali i prodavali taj ČHZ mislili su prokleto ozbiljno, a njihovi kupci još ozbiljnije. I lepo su se u toj morbidnoj ozbiljnosti dopunjavali sa sebi sličnima sa drugih strana.

Strah je opisao pun krug, i evo, opet je bio tu. I to nov, mlad, svež, oran, i nadasve gladan. Ponovno je bilo sašaptavanja, šifriranih poruka i "značajnih" pogleda, ali su oni sada značili nešto drugo, puno zlokobnije. Svako se prema tom strahu postavio kako je znao i umeo, ili morao. Promućurni Houra, Pisac stihova Crno-bijelog svijeta, recimo, dohvatio se tamburice. Koju godinu kasnije u Zagrebu će osvanuti čuveni grafit "Đoni, vrati se, Jajo nas jebe", ali ja više neću biti tu da tome svedočim, to više neće biti deo moje priče. Neka nju priča onaj kome pripada, ja i ovu jedva nosim.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net