fotografije: marko rupena

Intervju – Đorđe Vukadinović, urednik »Nove srpske političke misli« >

Vladavina obmane, laži i manipulacije

"Kad kažemo ‘režim’, treba biti vrlo precizan: tu je reč o Aleksandru Vučiću i grupi ljudi oko njega. Nije reč čak ni o SNS-u, ni o vladi, nego o ljudima od kojih su neki možda vezani za SNS, dok neki nisu, ali su svi prijateljskim, kumovskim ili nekim drugim vezama vezani za Vučića"

Prema istraživanju javnog mnjenja koje je "Nova srpska politička misao" radila u martu ove godine, popularnost premijera Srbije Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke prvi put od 2012. godine beleži pad. Doduše, ne veliki, ali ipak je reč o promeni konstantnog trogodišnjeg trenda. "Taj pad rejtinga još uvek je daleko od onoga čega se premijer plaši i od onoga što njegovi protivnici priželjkuju", kaže Đorđe Vukadinović, urednik "Nove srpske političke misli" u razgovoru za "Vreme": "To samo znači da se taj trend strelovitog rasta, a potom i stagnacije na nivou od oko 50 odsto, preokrenuo. Mnogi su očekivali da će nakon smanjenja plata i penzija, još u novembru ili decembru, rejting ove vlasti pasti, ali to se nije dogodilo."

"VREME": Kako je moguće da se pad rejtinga nije dogodio tada, nego tek pet meseci kasnije?

ĐORĐE VUKADINOVIĆ: Za to postoje najmanje dva ili tri razloga. Prvo, najvećem delu svojih glasača Vučić zapravo i nije smanjio plate i penzije, tako da oni nisu direktno pogođeni. Jedan deo od onih koji jesu bili pogođeni, naročito među penzionerima, naseo je i pao na propagandnu priču da nam je privremeno smanjenje primanja neophodno zarad "budućnosti naše dece". Međutim, najvažniji faktor zbog kog pada nije bilo, a koji ljudi previđaju, jeste da kod rejtinga u javnom mnjenju postoji kumulativni efekat i odloženo dejstvo. Svako javno mnjenje je, naročito kada gledamo čitavu populaciju – pomalo tromo, a pogotovo srpsko, imajući na umu obrazovnu i generacijsku strukturu. A ljudi to previđaju i očekuju da će se svaki politički događaj ili socioekonomska mera automatski odraziti na rejtinge – i nerviraju se kada se to ne dogodi. To je besmislica, jer ono što izaziva buru i dramu u krugovima elite i političke javnosti, relativno uskog kruga nas insajdera koji se ozbiljno bavimo politikom, medijima ili biznisom, a takvih je sve skupa par hiljada, to do široke populacije dopire sporo, odloženo i jako filtrirano kroz medije.

Zato, svaka mera koju vlast donese ili mera koja može da izazove pad rejtinga, poput smanjenja plata i penzija, ili najavljena prodaja Telekoma, angažovanje Tonija Blera i slično, nema neposredni efekat jer najveći deo srpske javnosti to saznaje na kašičicu i posredovano kroz propagandne mehanizme režima. Otuda sklonost ovih par hiljada dobro obaveštenih da gaje ogorčenost na takozvani "glupi narod koji ne shvata šta se dešava", a u stvari upravo ta elita ne shvata da ona, zatvorena u svom svetu, ne shvata kako živi takozvani običan narod.

Pomenuli ste propagandni mehanizam režima. Na šta tačno mislite?

Kada god napravi neku, uslovno rečeno, brljotinu, režim uvek pojača propagandno delovanje, i zato mu na kraju rejting ostaje isti, ili čak poraste. Odličan primer je pad vojnog helikoptera i gomila pitanja u vezi sa tim na koja javnost nije dobila odgovore, a onda odjednom usledi premijerova izjava kako će tražiti od Međunarodnog monetarnog fonda da se već do kraja ove godine povećaju plate i penzije. Ili, recimo, to smanjivanje plata i penzija (koje je, uzgred rečeno, beskorisno, jer će vam svaki ekonomista reći da su efekti te mere vrlo skromni), koje se tokom čitavog decembra propagandno peglalo intenzivnom kampanjom protiv "domaćih izdajnika" i "unutrašnjih neprijatelja", kao što su strani ambasadori, tajkuni, opozicija, komičari i analitičari. Takođe, dobar primer je i da, kad procuri vest o angažmanu Tonija Blera, odjednom ponovo podgrejete slučaj Miroslava Miškovića, koji, navodno, vuče sve konce i organizuje opoziciju da bi rušio Vučića. Ili, evo, ovo što se upravo danas dešava sa, istini za volju, zaista tupavim zahtevom za povratak Šešelja u Hag, koji se u bukvalno svim režimskim medijima (a to praktično znači u svim velikim elektronskim i štampanim medijima) predstavlja kao "udar na Vučića" i krunski dokaz sveopšte, takoreći, globalne urote protiv "najvećeg sina naših naroda i narodnosti". Da ne pominjem Feketić, poplave i bezbroj drugih primera.

Opšte je poznato da premijer vodi računa o svom rejtingu (zapravo, najviše o njemu) i onda, praktično, reaguje dnevno na svaki mogući faktor koji bi mogao da dovede do pada popularnosti, i zato tog pada dosad nije ni bilo. Važno je naglasiti da ni rast njegove popularnosti nije bio nimalo kontinuiran, kao što je to predstavljano u istraživanjima koja su više ili manje pod kontrolom režima, koja su mu iz meseca u mesec tokom 2013. dodavala procenat ili dva da bi se stekao utisak kako mu rejting neprestano raste. Taj rast je, zapravo, bio eksplozivan i dogodio se tokom novembra i decembra 2012, nakon hapšenja Miškovića. Tada je Vučićev rejting skočio na 50 odsto i praktično na tom nivou stajao sve donedavno.

Obično, rejtinzi rastu po istom principu po kom i padaju, što znači da bi tako strelovit rast mogao da rezultira i isto tako vrtoglavim padom. Ali zbog ovih "omekšivača" koje Vučić ubacuje i koristi, pre svega medija, plus drugih propagandnih i represivnih mehanizama, koje maksimalno primenjuje, moguće je da pad ipak ne bude tako dramatičan.

Na osnovu kojih faktora iz ovog istraživanja može da se napravi takva projekcija?

To se ne vidi po tome što neka opoziciona snaga posebno jača, jer one i dalje više-manje stagniraju (iako je DS porastao na oko 10 odsto, a SRS došao na oko 5), nego na osnovu enormnog skoka broja neizjašnjenih i razočaranih. To pokazuju brojevi. S druge strane, kada je reč o kvalitativnim izveštajima anketara sa terena, oni pokazuju da ljudi glasno izražavaju razočarenje, u smislu "verovala sam mu, verovao sam, ali sad počinjem da sumnjam". To je opet nešto što mi, takozvani politički insajderi, ne možemo da shvatimo, osim ako ne pratimo redovno jutarnje programe Pinka i Studija B.

Da li vi gledate ta dva jutarnja programa?

Gledam ih dovoljno često da bih mogao da kažem da je to jedno višeslojno i temeljno ispiranje mozga koje funkcioniše kao pretpranje i priprema za večernje rijalitije poput "Farme" i "Parova". Ja bih svakome ko to ne gleda i ko ne čita tabloide zabranio da uopšte komentariše politički i društveni život u Srbiji. Tu mislim i na domaće eksperte za javno mnjenje, kao i na strane stručnjake za ove prostore, poput OEBS-a i evropskih institucija, koji ocenjuju stanje medija i medijskih sloboda u Srbiji na osnovu nekih izveštaja koje odavde dobijaju. Ko to ne prati, ne može da zna šta se dešava. Jutarnji programi, tabloidi i vesti Studija B i "Minut-dva" su mehanizam čije dejstvo teško može da shvati onaj koji sve to ne prati kontinuirano. Tek tada, pored ostalog, možete razumeti i neverovatno visok rejting ove vlasti, bez obzira na sve njihove objektivne promašaje, neuspehe i obmane za ove tri godine.

Vratimo se na vaše istraživanje. U čemu se još manifestuje pad popularnosti vladajuće strukture, pre svega premijera Vučića?

Manifestuje se pre svega manjim brojem petica kojim građani ocenjuju njegov rad. On je i dalje najbolje ocenjen političar u Srbiji, ali dobija sve manje petica, a sve više četvorki i trojki. S tim da je po prvi put broj jedinica premašio broj petica.

Ima još nešto što se ne može izraziti brojkama, ali će se i te kako manifestovati, ako se trend pada nastavi. Opet se vraćam na kvalitativne izveštaje anketara. Na pitanje ko je političar u kog imate najviše poverenja, ranije su ispitanici kao iz puške odgovarali: Vučić! Sada je to najčešće u stilu: "Pa... Vučić...". Do pre samo godinu dana mi smo bukvalno dobijali odgovore: "Jao, sunce moje, da ga bog čuva, samo da mu se nešto ne desi!"

Pad se vidi i kada pitamo za koju biste stranku glasali, iako se rejting Vučića i SNS-a trenutno manje-više poklapaju. Među onima koji su apsolutno sigurni da će izaći na izbore, Vučićev rejting je i dalje blizu 50 odsto. Ali, kod onih koji kažu da će verovatno ili možda izaći na izbore, tih 50 pada na 44 odsto. A kada uzmete čitavu populaciju, rejting SNS-a pada na 33 odsto.

To je rendgenski snimak naše političke realnosti, ali istovremeno i zadatak za nekoga ko ima ambiciju da ugrozi aktuelni režim, jer kako pada procenat podrške SNS-u, tako raste procenat neopredeljenih. Takvih je u ovom trenutku 36 odsto, dakle, više od ovih 33 odsto koji su za SNS. Dakle, naša ukupna populacija je politički dosta jasno podeljena na tri dela. Otprilike trećina je za SNS, trećina za druge političke opcije i trećina je neopredeljena i raste. To ne znači da ova poslednja trećina – ili bar njen dobar deo – neće izaći na izbore, nego da trenutno oseća da nema za koga da glasa.

Više puta ste pomenuli propagandni mehanizam režima. Osim propagande, na kojim još stubovima počiva mehanizam vladavine ove vlasti?

Na obmani, laži i manipulaciji. Pa tako tri puta. Plus, na neodgovornosti, opsenarstvu, bezobrazluku i beskrupuloznosti. Ali, podjednako je važno istaći – i na ogromnom razočarenju običnog sveta u ono što se dešavalo posle Petog oktobra, uključujući i sve one DOS-ovske vlade koje su međusobno bile ljuto zavađene i koje mi upućeni razlikujemo, ali koje, opet, iz ugla takozvanog običnog građanina, a pogotovo nekog frustriranog tranzicionog gubitnika i nekadašnjeg glasača SPS-a i SRS-a, predstavljaju jednu te istu celinu i rđavi kontinuitet. Bez ovog poslednjeg navedenog faktora mislim da nam se ipak ne bi tako lako moglo dogoditi ovo što se događa. Sve u svemu, trebalo bi nam mnogo više prostora od jednog intervjua da bi se objasnili svi mehanizmi na kojima počiva ova vlast.

Hajde da uzmemo samo jedan primer: najavljeni, pa otkazani miting podrške Vučiću u Novom Sadu, koji je otkazan jer je Demokratska stranka najavila kontramiting, uz obrazloženje da SNS ne želi da ugrožava bezbednost građana.

Tih primera je toliko da jedni druge zatrpavaju i obesmišljavaju, i zato se ja lično strahovito nerviram kad mi kažu "ajde, daj mi dokaze cenzure ili autoritarnosti". Tako je i sa ovim primerom. Svi su već zaboravili o čemu se radi i kako je do tog zakazivanja-otkazivanja mitinga uopšte došlo. Generalno, ovde je na vlasti jedna šizofrena politika. U njoj se neprekidno, bez ikakvog reda i sistema, onaj najgori manirizam devedesetih sa mitinzima podrške i kontramitinzima, prepliće sa jednom novom, u međuvremenu usvojenom nazovi evropskom, briselizovanom politikom razuma, tolerancije, izbegavanja konflikta, i tako dalje. Pritom, u svakom kritičnom momentu izbija i dominira ovo prvo, dok ovo drugo služi uglavnom samo za potonje uklanjanje fleka i umanjivanje štete.

Imamo stranku i čoveka koji vladaju u celoj zemlji, osim na pokrajinskom nivou, u Vojvodini. Sada, umesto da pričamo o efektima te vlasti od lokala do republike, o obećanjima i rezultatima, mi imamo fokusiranje na pokrajinu i pokušaj da se od toga naprave glavna tema i opštenacionalni problem. Tako je bilo i pre dve godine, kada je na talasu naprednjačke pobedničke euforije održan veliki miting koji je zamišljen kao nova verzija "jogurt revolucije", ali je u poslednjem trenutku upitomljen, jer je verovatno neko iz Brisela telefonirao Vučiću i on na sam dan dao neku pomirljivu izjavu. Mislim da su i sad neki telefoni radili.

Poenta je: oni iz čista mira prave miting podrške vlasti, podrške sebi, u Novom Sadu, da bi srušili pokrajinsku vlast, koja ionako najverovatnije odlazi za nekoliko meseci ili godinu dana. Dakle, u njemu se stalno bori višedecenijski opozicionar i ulični bukač sa jednim "haj-tek" evropeizovanim, postmodernim i "postpolitičkim" političarem. Pri čemu je teško reći koji je od ta dva lika nesimpatičniji i neautentičniji. Čini se da je pravi onaj prvi, koji povremeno izbija i pokaže svoj karakter, ali nemojte zaboraviti da to naizgled kontraproduktivno mahnitanje Vučiću istovremeno vrlo dobro služi u svrhu "loženja" tj. magnetizovanja sopstvenog biračkog tela.

Pomenuli ste obmanu i manipulacije. Na šta sve pod tim mislite?

Na permanentnu proizvodnju neprijatelja. Permanentna proizvodnja neprijatelja, proizvodnja krize, kao i raznih kulisa i maketa, ključni su elementi na kojima vlast opstaje. (A to je uglavnom i jedina proizvodnja koja pod ovom vlašću cveta.) Očito postoji određeni kontinuitet sa politikom devedesetih, samo što su tada neprijatelji bili jedni, a sada su neki drugi. Danas su to "žuti" i "tajkuni", a onda su bili "strani plaćenici i domaći izdajnici", "balije" i "ustaše", kao i Amerikanci. Amerikanci su sada dobri momci, a "ustaše i balije" su naši partneri na evropskom putu. Ali ta potreba za proizvodnjom neprijatelja, za stavljanjem ljudi na stub srama, za homogenizacijom biračkog tela tako što ćeš javno linčovati nekoga, sada se zadovoljava preko satanizacije i stigmatizacije ionako slabe političke opozicije, nepodobnih tajkuna i malobrojnih medijskih kritičara.

U suštini, Vučiću nije važno da stvarno uništi tog neprijatelja, koji ga ionako ne ugrožava previše, već da ga razapne virtuelno, preko medija, ne mora da ih hapsi, ubija ili nešto slično. Važno je da neprijatelj postoji, da se demonizuje i dehumanizuje, da može da ga oblati i kompromituje, i tu mediji, ako se to medijima može nazvati, igraju ključnu ulogu. Svaka vlast je koristila medije, od Miloševićeve pa preko one iz dvehiljaditih godina. Uvek je bilo pritisaka i ucena, a na kraju krajeva takvih slučajeva ima i na Zapadu. Ali, ono što ljudi ne mogu da razumeju, uključujući i moje strane sagovornike, bilo sa Zapada ili Istoka, jeste kako to ovde funkcioniše. Ovde mediji bukvalno funkcionišu kao toljaga u rukama vlasti, ili pandan onih srednjovekovnih stubova srama. Ako ste danas na nekom blogu, niskotiražnom nedeljniku, nekoj kolumnici, Fejsbuk komentaru ili tvitu rekli nešto loše o vlasti, automatski vam sledi "topli zec" u vidu naslovne strane i prozivke u organizovanoj medijskoj falangi u kojoj se zna ko je tu da psuje i vređa, a ko je zadužen da tom mehanizmu javnog razapinjanja daje "objektivističku" i intelektualnu glazuru. Cilj toga je dvostruk. S jedne strane, da se "prestupnik" žigoše i kazni, ali takođe, još važnije, za primer i upozorenje svim drugima da ne ponove sličnu grešku i da znaju šta ih čeka. Zato je slučaj Olje Bećković, a u nešto manjoj meri i moj sopstveni, vrlo egzemplaran. Zato je priča o cenzuri smešna. Ovo nije cenzura, ovo je mnogo više od toga – medijska tortura, sa elementima političke diktature.

Dakle, s jedne strane imate stalnu proizvodnju neprijatelja, a sa druge proizvodnju uvek novog početka. Vučić je uvek iznova svež i nov, i kad se obrtao iz radikala u naprednjaka, pa kad je formirao vladu, pa rekonstruisao vladu, pa išao na izbore... Uvek je tu nekih novih sto dana, neki nov početak, samo da ljudi ne bi mogli da kažu: stani, tu si već tri godine, a ništa nisi uradio.

Da li to onda znači da su svi koji kritikuju vlast pod nekom vrstom nadzora? Ombudsman Saša Janković je objavio na svom Tviter nalogu da mu je žao što "Plejboj" više ne izlazi u Srbiji, da bi ga sutradan "Informer" na naslovnoj strani proglasio za seksualnog manijaka. Da li to kod kritičara može da proizvede strah ili paranoju?

Upravo to. Tu se vidi autoritarna i latentno totalitarna priroda režima. Tu se ne trpi ni različito mišljenje, a kamoli ozbiljna kritika. Sve se smatra opasnošću i nečim što direktno ugrožava režim. Pritom, kad kažemo "režim", treba biti vrlo precizan: tu je reč o Aleksandru Vučiću i grupi ljudi oko njega. Nije reč čak ni o SNS-u, ni o vladi, nego o ljudima od kojih su neki možda vezani za SNS, dok neki nisu, ali su svi prijateljskim, kumovskim ili nekim drugim vezama vezani za Vučića. Ovo je zemlja u kojoj kad kažete "režim" ili "kritika režima" zapravo samo koristite eufemizam za Aleksandra Vučića. To je loše i za njega, a svakako je loše za ovu zemlju.

Nekad čak i sam sebi kažem: pa dobro, šta smo se navrzli na čoveka, nisu sve naše nevolje počele s njim, neće se s njim ni završiti. Naravno, to je tačno, ali je isto tako tačno da vi ne možete o Srbiji danas da govorite kritički, ozbiljno i realno, a da ne govorite o Aleksandru Vučiću, njegovoj vlasti, njegovim drugovima, kumovima i karakteru.

On je sve personalizovao i sve lično shvata, i naravno da se kritika ispostavlja kao lična. Možemo mi sad da pričamo o "strukturnim promenama poznog kapitalizma" ili o društvu na (polu)periferiji svetskog sistema, ali nam to neće previše pomoći da razumemo šta se događa u Srbiji ovde i sad.

Neko iz straha da ne prođe pomenutog "toplog zeca", neko iz interesa – ćuti. Neko neprosto ne može da veruje šta nas je snašlo. Ali, najveći je broj onih koji su prosto umorni od ovog srpskog "dana mrmota", od stalnog vraćanja istog, na isti, sličan ili gori način. Ljudi su istrošeni mentalno i fizički, a ne zaboravite ni to da je dobar deo onih koji bi danas trebalo da budu nosioci društvene kritike i razvoja, zapravo otišao iz Srbije, što zbog seobe devedesetih, što zbog aktuelne seobe koja se odvija poslednjih nekoliko godina. Najproduktivnije i radno najsposobnije stanovništvo odlazi masovno, što se takođe detektuje kroz istraživanja javnog mnjenja. U Srbiji ubrzano iščezava supstanca onih koji bi mogli da budu nosioci razumne društvene kritike i promene. Ostaju samo vođa, njegova kamarila i poslušna amorfna masa, bake, deke i lumpenproleterijat. Ostaju i mladi glasači, ali oni su klijentela režima ili su apolitični.

Izvan toga postoji i mala grupa mohikanaca, među koje svrstavam i sebe, koji veruju da otvaranjem debata, žigosanjem pojava i postavljanjem pitanja o pojedinim problemima, mogu da se poprave stvari.

Taj medijski "topli zec" se ne odnosi samo na kritičare vlasti. Često su na meti i ministri u vladi.

Naravno. I to je deo manipulacije. Mi živimo u društvu kolektivnog, takoreći opšteg mobinga, gde su svi mobingovani: i opozicija, i strani ambasadori, ministri u vladi na koje se premijer javno breca i proziva ih, članovi rukovodstva vladajuće stranke... Tako se više ni učitelji ne obraćaju đacima, to je jedna vrsta manira čuvara u konclogoru, koji se osiono obraća novinarima na konferenciji za štampu, samo što ih za uši ne vuče i ne udara štapom...

Kakav onda položaj očekujete za kritičku javnost kad on takav odnos ima prema svojim ministrima i saradnicima? Međutim, interesantno je to što, kad stvorite takvu strukturu vođe, oligarhije oko njega i puka koji poslušno aplaudira, takvo ponašanje vas dovodi do sticanja dodatnih političkih poena, jer se, provučeno kroz medijske filtere, to doživljava kao "e, neka im je rek’o", pa mu široke mase aplaudiraju jer, tobože, hoće da zavede red, obračuna se sa neradnicima itd. Da ovde zaista postoji kritička javnost, moguće da bi kroz argumente koji ukazuju na opasnost od takvog ponašanja neko shvatio da to nije u redu. Ali pošto nema druge strane, nema nikoga ko će reći: čekaj, bre, kakvo je to ponašanje, da ti načelnika Generalštaba šalješ u Šabac kao posilnog po burek i izdireš se na ministre, onda se zatvara pakleni krug žustrog vođe koji svima sve kaže u lice i koji nema posrednika između sebe i naroda. A to je ključna definicija svake autoritarne vlasti – samo vođa i narod, ništa između.

Ali i najobičnije postavljanje pitanja dovodi do medijske torture onog ko pitanje postavi.

U tiraniji i totalitarizmu nema bezazlenih pitanja. E sad, da li je ovo totalitarizam? Pa nije, ali ima elemenata totalitarne svesti. Ne sme se postaviti nikakvo pitanje, pogotovo ako se njime baca i najmanja senku na vođu. S druge strane, dopušteno je sve ostalo, od primitivizma do pornografije. Vi u Srbiji možete, čak je i poželjno, da budete najglasniji protivnici Rusije ili Amerike, možete da psujete i Putina i Obamu i Angelu Merkel. Osobito strane ambasadore. Možete da pravite fotomontaže stranih ambasadora i državnika, vređate ih i izvrgavate ruglu. Samo se ne sme problematizovati lik i delo velikog vođe.

I to je važan element za razumevanje karaktera Vučićeve vlasti. Njen karakter je da nema karakter. Zapravo, nema suštinu, ima samo formu, a forma je ovo o čemu pričamo. Sadržina je promenljiva i irelevantna. Svi koji pokušavaju da se sadržinski odrede prema vlasti, pucaju u prazno i osuđuju sami sebe na marginalizaciju. Tu spadaju, uslovno rečeno, i patriote koje ga prozivaju zbog izdaje, kao i ovi takozvani građanisti.

Na šta mislite pod izdajom?

Na odricanje od suvereniteta i Briselski sporazum, ali ne samo na odricanje od političkog suvereniteta, nego i od ekonomskog. Mislim da su sporazumi sa MMF-om upravo to. Tu spadaju prodaja Telekoma, PKB-a, verovatno i EPS-a. To jeste neka vrsta veleizdaje i u političkom i u ekonomskom smislu.

S druge strane, oni koji ga vide kao nekoga ko se pravi da je evropejac, a samo što nije okrenuo leđa Briselu i bacio se u naručje Putinu, takođe omašuju, jer će on prema potrebi biti veći patriota od DSS-a, radikala, "Obraza" i "Zavetnika", kao i veći evropejac od Čede Jovanovića, Bojana Pajtića i Borisa Tadića zajedno.

To se vidi na gestovima: on stvori uslove da se održi Parada ponosa, a onda čitav događaj marketinški i medijski preokrene na prebijanje brata, pa opet on ispadne žrtva. A onda patriotama dâ vojnu paradu i Putinov dolazak, i to u ovom dosta delikatnom trenutku u odnosima Rusije i Zapada, pa patriote neko vreme budu srećni i zaborave mu Briselski sporazum. Potpiše IPAP sa NATO paktom, pa onda grdi NATO. I tu vidite da nema ideologije, da je jedina ideologija ostanak na vlasti.

Istovremeno, to je i objašnjenje zašto je, po meni, iluzorno nadati se da će neko negde podvući crtu i osloboditi nas od Vučića jer će se u njega razočarati. Ako to čekamo, onda ćemo se razočarati. On Zapadu isporučuje ono što Zapad želi, Istoku isto. Verovatno je tačno da mu ne veruju previše ni jedni ni drugi, ali njemu to nije ni bitno, bitno mu je da ga ne ruše. Niotkud nikakva logistika za novi Peti oktobar neće doći, jer on ne smeta njima. Ako nekome smeta, smeta nama, ali pitanje je koliko je tu tih "nas".

Da li to znači da režim deluje samostalno na jednom vrlo uskom unutrašnjem planu?

Naravno, to je klasičan opis autoritarne ličnosti, ili da prevedemo na bliži primer: to vam je oficir koji je strah i trepet u kasarni, a kod kuće papučić, ili službenik koji je na poslu manji od makovog zrna, a kod kuće tuče ženu i maltretira porodicu. To je naša realnost. Pritom, nekog bosa u Briselu, Moskvi i Berlinu ne zanima šta ovaj radi kod kuće, ako njima odrađuje posao. Štaviše, njima i odgovaraju ovakav Vučić i ovakva vlast, prema kojoj ne moraju da imaju previše obaveza, a daje im ono što im je bitno. Zato su ti izveštaji Evropske komisije, OEBS-a itd. kada je reč o medijskim slobodama i ljudskim pravima često ambivalentni i konfuzni. S jedne strane, oni imaju sliku o našoj realnosti, a sa druge strane nemaju ni mandat ni potrebu da previše talasaju dok im Vučić odrađuje posao koji im je trenutno bitan.

Kad već pravite paralelu sa Miloševićevim režimom, imate li racionalno objašnjenje kako je moguće da se jednom društvu ponovi ista stvar nakon samo 15 godina?

Neki bi rekli da je to stvar političkog karaktera i mentaliteta naroda, ali ja ne verujem u takvu karakterologiju. Mislim da je pre u pitanju razočarenje u tekovine Petog oktobra i beznađe u kom se našlo društvo. Dolazak SNS-a na vlast je neka vrsta anti-Petog oktobra. Paradoks nad paradoksima je što su oni došli na vlast sa radikalizovanim parolama Petog oktobra o Evropi, modernizaciji, reformama... A po strukturi, mehanizmu i karakteru vladanja, ovo je izrazito autoritaran sistem, po nekim aspektima dramatičniji od Miloševićevog. Razlika je u tome što su okolnosti drugačije, nema rata, izolacije, pa neki poziv iz Brisela ili Vašingtona povremeno i privremeno može da otupi tu oštricu pravedničkog gneva protiv unutrašnjeg neprijatelja.

Jedna mala, ali vrlo heterogena grupa kritičara ipak postoji. Ali s obzirom na sve ovo što ste do sada rekli i na ovoliki autoritet Aleksandra Vučića u biračkom telu, da li ta kritika, koliko god bila smislena i argumentovanapuca od nemoći? Da li ti kritičari možda služe samo tome da jedni drugima budu psihološka podrška?

U vezi sa tim, otvara se čitavo polje novih pitanja: čemu služi kritika u ovakvim okolnostima, ima li smisla baviti se time ili samo lečimo sopstvene traume, ili ipak negde tinja nada da se stvari mogu promeniti? Mislim da tu ima od svega pomalo. Ali u istoriji, i u životu, postoje trenuci kada možete da prihvatite stvari kakve jesu ili da kažete ono što mislite, bez obzira da li će to izazvati neki efekat. Da li će moja kritika imati efekta nema veze sa tim da li je ispravna ili nije. Ja sam siguran da jeste, i to mi je bitno, ali nisam siguran da će uroditi plodom, ili će ostati kao poruka u boci ili ono "ja rekoh i spasoh dušu".

Na kraju krajeva, verovatno ta kritika nije sasvim beznačajna. Uvek postoji makar i podsvesno računanje na makar i odloženo dejstvo. Osim toga, nikad se ne zna, možda to dejstvo i ne bude mnogo odloženo.

Meni je uvek manji strah izazivao izostanak efekta nego mogućnost greške. Uvek mi je strepnju i nesanicu izazivalo pitanje da li sam pogrešio ili sam se ogrešio o nekoga ili nešto. Nažalost, u ovom slučaju mislim da su minimalne šanse da grešim, ali minimalna je šansa i da bude nekog efekta.

Ali, niste slučajno pomenuli tu heterogenu prirodu kritičara. Ona zapravo i jeste i nije heterogena. To nas vraća na priču o razlozima koji su doneli ovu vlast. Mi smo heterogeni u tom smislu što, na primer, vi verujete da je Evropska unija šansa za Srbiju i da će nas spasti, recimo, i od ovakvih stvari koje nam se upravo dešavaju. Ja u to ne verujem i mislim da će EU biti prilično ravnodušna prema demokratiji u Srbiji, ako njihovim finansijsko-materijalnim interesima odgovaraju potezi koje vlast u Srbiji povlači – da im dâ metro, proda aerodrom, i slično. U tom smislu, razlikujemo se politički i ideološki. Ali, za ovu vlast je potpuno svejedno šta mislite o EU, Rusiji, NATO-u ili Kosovu. Bitno je samo da slušate, da verujete u ono što vam se priča, a ako ne verujete, onda da ćutite.

U Vučićevom slučaju jedina sadržina je forma, hegelijanski rečeno. Kad pogledate takvu suštinu vlasti, svi mi smo istomišljenici, bez obzira na razlike.

Ako su to "mi"?

Pa svi oni koji, iako su svesni slabosti i manipulativnog potencijala demokratske procedure, i dalje veruju da je demokratija makar najmanje loš oblik uređenja, veruju u moć dijaloga, tolerancije, ljudskih prava. Oni koji veruju u ideju suverenosti, lične i društvene autonomije. To je sadržaj koji nas povezuje. Samo se kod nas političke polarizacije vode po ovim naizgled konkretnijim pitanjima i temama, kao što su Istok–Zapad, Kosovo–Evropa. Zato mene uopšte ne iznenađuju naizgled neobična savezništva u kojima se nalazim dok ovo govorim. Uostalom, ma koliko ona bila neobična, imaju unutrašnju logiku i platformu koja se može definisati. S druge strane, mnogo je teže logički povezati koja je to platforma i koji je interes na kom su se našli i nalaze razni Vučićevi saveznici i podržavaoci od "Pečata" do E-novina i nazad.

Jedan mali, ali ne sasvim beznačajan momenat optimizma jeste da je ovo što se dešava oko nas suviše i očigledno loše, lažno i licemerno da bi moglo dugo da traje. Previše je paranoje i iracionalnosti, nedoslednosti i neprincipijelnosti. Pritom, svi važni ekonomski parametri su takođe loši. Dakle, racionalna kritika možda neće uspeti, jer smo mi demografski i mentalno ispražnjeno i umorno društvo, dok su pristalice režima dogmatične. Ali ono što može da uspe jeste da se ne može dugo vladati manipulacijom. Logika autoritarnog poretka je takva da se neprestano podiže lestvica očekivanja vernosti i lojalnosti, paranoje i sumnjičavosti. Stalno proizvodite nove neprijatelje oko sebe, a i u svojim redovima. Previše je kontrole u jednim rukama, makar one bile i Vučićeve. Jer on želi da drži sve uzde, a onda mu te uzde ispadaju iz ruku. Nije moguće da jedan čovek odlučuje o svemu: o Zvezdi, o Esmarku, MMF-u, Telekomu, izborima, rekonstrukcijama...

Pomenuli ste petooktobarske tekovine, koje su slavno "bućnule u vodu". Ali, i posle Francuske revolucije Napoleon se vratio na vlast, pa je Francuska danas ipak republika. Da li nešto možemo da zaključimo iz istorije?

Zaista mislim da, ako mi kao društvo preživimo ovu epizodu sa Vučićem (naglašavam ovo "ako"), da će ona biti toliko lekovita i opominjuća da neće moći u skorije vreme da nam se ponovi. Jer je reč o iskustvu koje je vrlo traumatično, ili će tek biti traumatično kad se osvestimo i shvatimo šta se događalo i šta smo trpeli.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net