foto: youtube.com screenshot
NA USLUZI SVAKOJ VLASTI: Ružičasta televizija


Medijska slika Srbije, i tu je naš osnovni problem, nije samo proizvod želje Aleksandra Vučića da javnost oblikuje prema svojim ubeđenjima. Ona je isto toliko i posledica demokratskog kapaciteta našeg društva nespremnog da se suoči uopšte sa idejom da nema društvenog progresa bez slobodnih medija i objektivne informacije. Ko misli drugačije, neka pogleda podatke o gledanosti ili čitanosti

Aleksandar Vučić ima podršku koja se može meriti samo onom Miloševiću iz ranih devedesetih, ili Koštunici neposredno nakon Petog oktobra. Institucionalnu i populističku. Prevlast u parlamentu i dominacija u glasačkom telu omogućuje mu enormnu količinu vlasti i moći da gotovo, reklo bi se, bez ikakvih dodatnih mehanizama (re)presije, može da sprovodi politiku za koju veruje da će doneti Srbiji boljitak. Dakle, i bez dominantnog uticaja na medije.

Ipak, bar u delu domaće, ali i strane javnosti, on slovi za vladara koji svim sredstvima koja su mu na raspolaganju ne samo da ne podstiče kritički dijalog u društvu, već biva direktno okrivljen za sve veću cenzuru i gušenje slobode medija.

Zašto Vučić, i pored očigledne ogromne političke moći, poseže za kontrolom medija?

Prva je pretpostavka da premijer ne veruje građanima, odnosno njihovoj zdravorazumskoj sposobnosti da do kraja shvate namere i napore Vlade Srbije da, tim istim građanima, bude bolje, ne baš sutra, već za godinu, dve, tri... To nerazumno nestrpljenje, po ovoj logici, može se jedino nadomestiti upornim presingom na naše receptore u malom mozgu, koji primaju nadražaje nastale od reči, slika ili slova, koji će nas ubediti da je to sutra, u stvari – danas.

Na drugoj strani, Vučić je svestan da "olako" obećana sporost reformi, koliko god ona bila realna i nužna, postepeno, ali sigurno, može pogubno da deluje na raznim nedaćama obogaljenog građanina pokornog, koji ima sve manje razumevanja i strpljenja za mesiju koji mu život neće učiniti boljim, lepšim, podnošljivim – sada i odmah. Pošto "sada i odmah" nije moguće, mora se učiniti sve da do onih receptora stigne slika koja će barem stvarati privid obećanog raja.

Vučić, dakle, pred sobom ima dilemu: ili slobodni, kritički raspoloženi mediji ili rizik da dobiješ nezadovoljnog građanina i to dvostruko. I sopstvenim životom i "realnošću" koju mu ti nudiš preko sredstava masovnog opštenja.

On, takođe, zna vrlo dobro da se egzistencijalna glad nikada na ovim prostorima nije hranila samo hlebom i solju. Jer, ovakva politička praksa nije od juče. Ona je iznikla na opšteprihvaćenom stavu dosadašnjih političkih oligarhija da je opasno prepustiti uticaj u informativnoj sferi svojim protivnicima, neistomišljenicima, čak i samim novinarima. Realnost nas uverava da umeće vladanja u poslednjih dvadesetak godina podrazumeva veštinu kontrole medija. Rigidnu ili blažu, sofisticiranu ili brutalnu, svejedno.

Shodno tome, Aleksandar Vučić se očigledno odlučio da svoj odnos prema medijima gradi oslanjajući se na činjenicu da su građani Srbije, pomalo sadomazohistički, i do sada pristajali na tu vrstu opscene, pa zašto ne bi još jednom, otvarajući pritom ključnu dilemu – može li se Srbijom uopšte vladati a da njenim građanima ne nudiš paralelnu medijsku stvarnost.

Lakmus papir ove teorije je "slučaj Pink" kao paradigma odnosa ove, ali i ranijih vlasti, ne samo prema medijima, već više prema građanima.

Zašto baš "ružičastu televiziju"?

U poslednjih 15 godina, ako i ne računamo Slobina vunena vremena, Željko Mitrović je fenomen koji umnogome odslikava ne samo medijski, već i društveni i politički život Srbije.

Nakon "demokratskih promena", koliko god to tada paradoksalno zvučalo, vlasnik Pinka je dočekan širom raširenih ruku od strane svojih, do juče, krvnih neprijatelja. DOS-u je bilo, zapravo, veoma stalo da dopre do Pinkove ciljne grupe: ljudi nižeg obrazovanja, ne baš istančanog ukusa, slabijeg materijalnog stanja, podozrivih prema naglim društvenim zaokretima. Dakle, politička "siva masa" društva, bez čije naklonosti nijedna vlast u modernoj Srbiji nije mogla da opstane. Mitrović, sa druge strane, dezideologizovan i pragmatičan po prirodi, bio je svestan da su njegove dojučerašnje gazde, Slobodan i Mira, završili na ropotarnici istorije. Obe strane su u tom novom savezu imale svoju računicu i interese, i bilo je sasvim logično da "ružičasta televizija" postane jedan od oslonaca "petooktobaraca" u informativnom prostoru.

Mitrović je, potom, postao konstanta svake vlasti od 2000. do danas. Ako u bilo čemu postoji kontinuitet u poslednjih 15 godina, to je odnos političke elite prema medijima. Za sve političke opcije koje su se u ovom periodu smenjivale na vlasti, mediji nikada nisu predstavljali deo demokratskog procesa, "četvrti stub demokratije", što je njihova prirodna uloga u modernom, civilizovanom društvu. Svi su, bez izuzetaka, na medije gledali kao na sredstvo da se dođe i što duže ostane na vlasti. Za tako nešto, svi su to znali, pa i sam Mitrović, bila im je neophodna podrška Pinkove ciljne grupe, onih građana koji su dane i noći provodili uz španske serije i gologuze pevaljke. U takvim okolnostima, postalo je prirodno da Pink i Mitrović prilagođuju svoju uređivačku politiku svakoj novoj garnituri koja dođe na vlast. Ništa se tu nije promenilo do danas.

Upravo Pinkova ciljna grupa i dalje predstavlja, ako ne većinski, a ono veoma značajan deo biračkog tela. Niko ne želi da se odrekne uticaja na taj sloj građana koji, u krajnjoj liniji, odlučuju o ishodu svakih izbora.

Niko, pa ni Vučić.

Sa druge strane, politički altruizam nije prirodno stanje, ne samo sadašnjeg premijera, već gotovo svih njegovih prethodnika i, u ovakvom političkom sistemu, verovatno i naslednika koji se nađu, u bližoj budućnosti, u poziciji da upražnjavaju vlast.

Bez obzira na to koliko puta bude ponovio da je za uspeh "bolnih reformi" spreman i na najvišu žrtvu, podrazumevajući pod tim detronizirajući manjak glasačkih listića na nekim sledećim izborima, Aleksandar Vučić pažljivo upravo pripreme teren za sledeće izbore, redovne ili vanredne, svejedno. On preparira glasačko telo, ono na koje i najviše računa (a to nisu, kao što reče istraživač Srđan Bogosavljević, "mlađi, obrazovani i Beograđani"), dakle "Pinkova" gledalačka i "Informerova" čitalačka publika. Pošto možda to neće biti dovoljno, nije naodmet, zbog onih koji mu nisu naklonjeni, pridaviti "Utisak nedelje" i pojaviti se u 2014. godini čak 877 puta na naslovnicama najvažnijih dnevnih novina. Ne da bi nezadovoljnika bilo manje, već da se ne bi razmnožavali jer, Vučić to vrlo dobro zna, postoji značajan politički korpus u glasačkom telu, onih koji ni pod najtežim mukama neće na glasačkom listiću zaokružiti njegovo ime. Njih treba svesti na minimum i obeshrabriti ih da, ako su već protiv SNS-a i Vučića, ne budu za, recimo, DS i Pajtića. Gola vegetacija ili "beli listići", šta god, sa jasnom porukom: Njemu ionako ništa ne možemo.

I sve ovo bi moglo da, iz nekog ugla, zazvuči kao moderna, promakijavelistička politička teorija ambicioznog lidera koji želi dugo, dugo da ostane na vlasti jer veruje u svoju viziju prosperitetne Srbije. Koju on želi da stvori ali zlotvori mu to ne dozvoljavaju, pa, eto, mora malo, ili malo više, da se posluži i udarcima ispod pojasa kada su u pitanju sloboda izražavanja i kritički dijalog u društvu.

Problem srpskog društva je, međutim, što su medijske slobode, pre svega, conditio sine qua non svake demokratije. Po principu spojenih sudova, u društvu u kojem imate manjak medijskih sloboda, dobijate, obrnuto proporcionalno, autokratiju kao meru društvenih odnosa. I obrnuto.

I tu sloboda medija dobija svoj širi značaj. Ne sme se zaboraviti da medijske slobode ne postoje same po sebi. One garantuju demokratiju shodno sposobnostima jednog društva da te iste slobode civilizacijski prihvati i praktikuje.

Medijska slika Srbije, i tu je naš osnovni problem, nije samo proizvod želje Aleksandra Vučića da javnost oblikuje prema svojim ubeđenjima. Ona je isto toliko i posledica demokratskog kapaciteta našeg društva nespremnog da se suoči uopšte sa idejom da nema društvenog progresa bez slobodnih medija i objektivne informacije. Ko misli drugačije, neka pogleda podatke o gledanosti ili čitanosti. Piplmetri i tiraži jesu jedan od važnih pokazatelja civilizacijskog nivoa srpskog društva.

A Aleksandar Vučić samo ide tim tragom. Dobro, on svakako nije nemi posmatrač ovog procesa, ali nije ni ishodište osnovnog problema. Naši demokratski kapaciteti, kao društva u celini, nažalost, taman su toliki da Aleksandar Vučić o slobodi medija ne mora da brine sve dok piplmetri pokazuju da je za njega korisnije da gostuje u "Teškoj reči" negoli da zatamni "Utisak nedelje".

Za zagovornike slobode izražavanja, ta činjenica neće se promeniti ni prigovorima Dunje Mijatović ni Maje Kocijančič. Tek kada Srbija postane zrelo demokratsko društvo, a ona to sada očigledno nije, medijske slobode postaće nešto o čemu će voditi računa ne samo vlast već i građani.

Do tada, moraćemo da živimo u skladu sa onom maksimom: svako društvo ima vlast, ali i medije kakve zaslužuje.

Autor je predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net