Stanislav

Ušao je u moj život na moj 23. rođendan. U maloj kesi, ali na velika vrata. I trebalo je da postane moj prvi kućni ljubimac. Iskreno, nisam mu se mnogo obradovala. Ja sam taktilna persona puna nežnosti, stvorena za vlasnicu jedne kapriciozne mačke a ne nečeg tako malog i ljigavog što niti mogu niti želim da pipnem. Ipak, pošto se poklonu u zube ne gleda, zahvalila sam se darodavcu i ćušnula ga u teglu od turšije. Dok su se svi glasno oduševljavali mojim novim cimerom, ja sam samo razmišljala o tome da to treba redovno hraniti, menjati mu vodu, što pre ga preseliti u akvarijum, kupiti mu trista džidža bidža, od raznobojnog šljunka do (valjda) veštačke trave, noćno svetlo i mrežicu kojom ću ga hvatati kad mu spremam "stan" u koji još moram da ugradim i pumpu za prečišćavanje vode. Ni manjeg ni zahtevnijeg stvora, mislila sam. A šta ću dobiti za uzvrat? Njegovo nezainteresovano lelujanje po tom apartmanu koji treba da mu obezbedim i hranitelja koji će ga čuvati kad god rešim da odem negde na duže od 24 sata. Ukratko, mogla sam da navedem sto jedan razlog zbog čega on nije dobrodošao u moj svet. Gosti su otišli i ostali smo sami. Pozicionirala sam ga na komodu u trpezariji, trucnula mu komadić one smrdljive hrane koja je došla u paketu s njim i ugasila svetlo. Da li sam se prevrtala u krevetu progonjena grižom savesti zbog tolikog prezira prema nekome ko je ni kriv ni dužan završio sa mnom? Ne. Spavala sam kao beba, rešena da ga prvom prilikom utrapim simpatičnoj bakici sa sprata, osvedočenoj ljubiteljki cveća i životinja.

Jutro posle. Ustajem, pijem kafu. On je i dalje tu. Gleda svoja posla u svom okruglom domu i uopšte se ne obazire na mene. "Sjajno", slavodobitno razmišljam, "razlog više da ga pre poklonim bez trunke premišljanja." Teta Zaga tog popodneva nije bila kući. Ni sledećeg. Ni onog posle. Otišla je u banju na dve nedelje. Baš lepo. Život kad reši da udesi situaciju, potrudi se svojski.

Bili smo, dakle, osuđeni jedno na drugo i dan za danom učili da živimo zajedno. Truckala bih mu hranu ujutru i uveče i nastojala da mu redovno menjam vodu. Nisam mogla da verujem da nešto tako malo može da ispusti nečeg toliko mnogog. Ispostavilo se da nam je to menjanje vode oboma predstavljalo traumu. Uhvatiti ga u tegli bila je muka živa, sprečiti ga da se ispraćaka iz privremenog smeštaja u čaši još teže, a o pranju tegle da ne govorim.

Vremenom, izverzirali smo se oboje i dok sam shvatila šta se dešava, on se sa komode u trpezariji preselio na noćni stočić pored kreveta i postao neko koga prvog vidim kad se probudim i poslednjeg pre nego što zaspim. Ta jutra su postajala sve lepša, naročito ako bih zaboravila da spustim roletnu. Zbog sunca koje se odbijalo o njega izgledao je kao ogroman svitac u tegli. Pokazao se kao sjajan slušalac sa kojim mogu da vodim beskrajne monologe bez da me posle bude sramota šta sam sve nalupetala, dobar partner za uspavljivanje jer bi do iznemoglosti sledio moj prst kojim sam šarala po tegli i iznad svega neprikosnoveni rob navika. Morao je da jede na svakih dvanaest sati inače bi se pravio mrtav jer je, verovala sam, provalio da svaki put kad pomislim na to padnem u fras.

On meni nikada nije ispunio nijednu od tri želje, a ja njemu nikada nisam kupila ni akvarijum ni, ni filter, ni onu mrežicu. Pecala sam ga cediljkom za čaj i to s puno uspeha. Naučio me odgovornosti i posvećenosti, ali nije preterivao u zahtevima. Štaviše, pokazao se kao idealan i u stvari lak za održavanje. Nije tražio da ga izvodim u šetnju, nije ostavljao dlake po kući i uništavao nameštaj. Nikada nije ni pisnuo, ali me uprkos svemu činio srećnom, toliko srećnom da mi uopšte nije bilo svejedno kada je kucnuo čas da se prvi put rastanemo na duže vreme. Odlučila sam da ga ostavim u sigurnim rukama – kod teta Zage.

Tri nedelje kasnije vratila sam se sa mora, vesela i preplanula, ubacila kofere u hodnik i momentalno otrčala do stana preko puta.

Na vratima se pojavila Zaga, dostojanstvena i u crnini. Pomislila sam na najgore, ali mi je kroz glavu brzo prošlo da to "najgore" nije njen muž. Slutnje su se momentalno obistinile. "Dušo, Stanislav je preminuo", izgovorila je svečanim tonom, i dok sam shvatila šta me snašlo, već sam sedela u njenoj kuhinji i cmizdrila kao da sutra ne postoji. Mrzela sam je iz dna duše i davila se u suzama i njenoj čokoladnoj torti koju je verovatno spremila za tu priliku. Prilikom opsežne rekonstrukcije događaja saznala sam da Stanislav nije pao ni kao žrtva mačke, niti kao rob izgladnjivanja. Podlegao je posledicama temperaturnog šoka, jer ga je privremena vlasnica stavila u prozor "da ima bolji pogled" smetnuvši sa uma činjenicu da taj pogled podrazumeva i krčkanje u vodi od 42 stepena zbog usijanog stakla. Da ironija bude veća, nije skončao u svojoj tegli, nego u luksuznom akvarijumu kojeg mu je upravo raznežena Zaga kupila. Onako nenaviknutog na femkanje, ubila ga je, ispostavilo se, prevelika pažnja.


&


Uzgred, oprostila sam Zagi. Teška srca, ali jesam.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net