Teofil Pancic

nuspojave >

Borkova Siriza, ili: šta je Bebek bez brkova

Ne možemo svi da budemo sve, niti svima sve pristoji; ko ovo zanemari, lako može da "ispadne glup u društvu"

Na HRT-u ovih (tje)dana ide serijica Crno-bijeli svijet, koju redovno pratim, prevashodno iz sentimentalnih razloga: smeštena je u godinu 1980., najviše u Zagreb; nedaleko odande, u Ljubljani, mesecima umire Drug Tito; prethodno je iz istog grada, kao i iz Rijeke, na osetljive mlade duše navalio specifični SFRJ pank, a iz Zagreba, te ubrzo i iz Beograda, takoreći u živom prenosu, te sezone 1980/81. dolazi nam novi val/talas. I sve je u seriji, dakako, obavijeno ozračjem Starog koji/koje umire, i Novog koje dolazi, koje je u vazduhu i u zraku, kondenzuje se i materijalizuje na naše oči... Elem, valja se tome nekako prilagoditi ako ne želite da vas vreme pregazi.

Ima, dakle, momenat u jednoj epizodi, usputna klinačka konverzacija, kao, jedan je načuo da Bijelo dugme – tih godina pojam vrha mejnstrima i oveštalih rok dinosaurusa – sprema novu ploču koja će muzički, a i imidžom benda, biti "skroz novovalna", a drugi mu odvraća da je to nemoguće: "Ma daj, pa zamisli samo da Bebek obrije one brkove, na šta bi ličio!".

Fora je, naravno, u tome da gledalac dolazi iz budućnosti, i on zna na šta će Bebek uistinu ličiti bez brkova, jer naravno da će se svih petoro izvršilaca sviračko-pevačkih radova u najprofitabilnijem sarajevskom OOUR-u uredno obrijati & podašišati, nema šale i vrdanja kad poslovođa Brega nešto naredi... I tako se Bijelo dugme uistinu ukrcalo na taj new wave voz đipivši na zadnju platformu, i nije da na toj njegovoj "novotalasnoj" ploči nema dobrih pesama (moji favoriti: Lova i Hotel motel), ali budimo razumni: vešti trgovac Bregović samo je hteo da bude "u trendu", ali Bijelo dugme je Bijelo dugme, i s Novim talasom suštinski nije imalo nikakve veze, niti je uostalom trebalo da je ima, iz elementarno razumnog razloga: ne možemo svi da budemo sve, niti svima sve pristoji. Ko sistematski prenebregava ovu elementarnu istinu, opasno rizikuje da ispadne glup u društvu.

Borislav Borko Stefanović, univerzalni funkcioner Demokratske stranke, nekada je i sam bio panker (doduše, negde trećeg-četvrtog naraštaja), svirao je neko vreme u Generaciji bez budućnosti, jednom od najboljih pank bendova Novog Sada, istorijski "najpankerskijeg" grada istočne polovine SFRJ. I to je sasvim u redu. Pitanje je samo je li iz te rane faze svog dijalektičkog razvoja nešto stvarno naučio...

Nakon niza drugih soliranja u DS-u (zanimljivo je, bajdvej, kako u Đilasovo vreme nije iskazivao potrebu za solo deonicama, nego je poslušno pumpao bas u pozadini...), Borko S. poslednjih se nedelja pročuo po ponešto bizarnoj inicijativi da bi Demokratska stranka trebalo da povrati svoj navodno zagubljeni politički identitet – obaška i poverenje potencijalnih glasača – oštrim zaokretom ulevo, a na tragu grčke Sirize. Jer, to je, je li tako, jedan progresivan evropski trend (takoreći, novi talas...) kojem bi se valjalo priključiti ("brijem bradu, brkove, da ličim na Pankrte"), a kad mogu Grci zašto ne bismo i mi, a kad je već tako zašto se DS ne bi strateški samopostavio na čelo tog talasa, zašto da nam neki balavci ukradu show...

I stvarno, zašto ne bi? Pa, samo iz hiljadu razloga, koji se svi slivaju u jedan: stvarnost nije isto što i fantazije malog Perice. Za početak, srpski i grčki kontekst bitno se razlikuju. Neki su njihovi problemi, dakako, slični, no većina nije. Jug "stare Evrope" (uz Grčku tu su Španija, Portugal, Italija...) ima i bitno drugačiju političku istoriju i nasleđe od "nove Evrope", tj. "postkomunističkih" zemalja, čak i onih Grčkoj mentalitetski bliskih. Zato još nema politički relevantnih parnjaka Sirize u balkansko-pravoslavnoj Srbiji, Makedoniji, Bugarskoj ili Rumuniji, kamoli u Češkoj, Poljskoj ili, šta znam, Estoniji, i teško da će ih uskoro biti. Ne bavim se na ovom mestu pitanjem da li je to "dobro" ili "loše" – duga je to priča, i nije u fokusu ove kolumne.

Osim tog konteksta, velika je razlika u samim partijama. Siriza je složen, decentralizovan pokret izrazito (to nije nužno isto što i "ekstremno") levičarskih partija i pokreta, komunističkih, anarhističkih i tome sličnih; ta scena u Grčkoj ima dugu i duboku tradiciju. Bili vi za ili protiv toga, verovali u njihovu "recepturu" ili ne, morate se složiti da su autentični, jer im praksa logično proističe iz teorije, tj. ideologije. Na drugoj strani, DS je stranka političkog centra, eventualno levog centra, u onom smislu koji ove odrednice imaju u postkomunističkim zemljama – što nije baš isto kao u "staroj Evropi". DS je otuda stranka kojoj najviše gravitiraju ne nužno materijalno dobrostojeći, ali zato relativno nužno obrazovaniji, prosvećeniji, ako hoćete emancipovaniji slojevi društva. Manje-više sve postkomunističke zemlje izrodile su tokom tzv. tranzicije bar po jednu takvu jaku stranku, i obično ozbiljni problemi s demokratijom u tim društvima nastanu kad takva stranka više nije jaka – pogledajte Rusiju, Mađarsku ili Makedoniju, delimično čak Češku. Takvoj stranci neko temeljitije "levičarenje" naprosto ne stoji, ona ne ume to da radi, nije tako formatirana, u takvom izdanju ne izgleda verodostojno. Pa, kako onda izgleda? Kao Željko Bebek kad obrije brkove: dobar vokal i dalje je tu, ali mu više ne verujemo jer ne liči na sebe; a nekome ko ne liči na sebe ne biste verovali da je počeo liči na nešto drugo, nego biste zaključili da više ne liči ni na šta.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net