Kada se bavite osamdesetim, preti vam opasnost da utonete u mlaku vodu nostalgije, što se u slučaju HRT-ove serije "Crno-bijeli svijet" nije desilo, zbog inteligentnog ugla pristupa – preko muzike novog talasa

Neverovatno je kako sudbina zaplete televiziju i svakodnevni život.

Ovih dana na HRT-u se premijerno prikazuje igrana serija "Crno-bijeli svijet", koja oživljava sećanje na novi val (talas) i zajedničku YU prošlost u 1980. godini. Epizoda emitovana u ponedeljak, koja se zbiva na Dan mladosti 1980, osvrće se famozne koncerte punk i novotalasnih bendova iz cele Jugoslavije, kao i na Finale kupa (Zvezda–Dinamo), upravo pominje bend – Dečaci. Za one koji ne znaju, to je početak VIS Idola, gde su najkreativnije sarađivali Vlada Divljan, Srđan Šaper i Nebojša Krstić.

Epizoda je počela porukom, svojevrsnim oproštajem od Večitog Dečaka, člana Dečaka i Idola, našeg prijatelja Vlade Divljana, koji je preminuo u Beču.

Autori serije, scenaristi i reditelji Goran Kulenović i Igor Mirković, pokazali su da čak i 35 godina kasnije, veza i bliskost Zagreba i Beograda nastala tokom eksplozije novog talasa i dalje postoji.

Potka serije izuzetno je jednostavna. Dve zagrebačke porodice prolaze kroz vesele osamdesete i sumrak samoupravnog socijalizma u "izuzetno komplikovanom trenutku", jer Tito je na samrti. Stariji se snalaze u redukcijama deficitarne robe, vožnji par-nepar i vežbama ONO i DSZ, dok mladi pokušavaju da osvoje delić slobode kroz Polet, Studentski list, pank i novi val.

Autore serije znamo odranije, jer je Goran Kulenović reditelj serije "Bitange i princeze", urbane ZG serije, koja je emitovana prilično uspešno u Srbiji, a Igor Mirković je temu novog vala već apsolvirao u popularnom dokumentarcu "Sretno dijete". Reč je, dakle, o dva posvećenika u "bolju prošlost", koji su uspeli da, možda prvi put na HRT-u, naprave seriju koja nema odijum prema zajedničkoj YU istoriji.

Kada se na ovim prostorima bavite osamdesetim, preti vam opasnost da utonete u mlaku vodu nostalgije, što se u ovom slučaju nije desilo, upravo zbog inteligentnog ugla pristupa – preko muzike novog talasa. Relativno mala grupa buntovne omladine lako se "ukopčala" i osetila bliskost, baš kao kada ste u JNA za pet minuta preko muzičkog ukusa mogli da upoznate svoje najbolje ortake. Popularna kultura je u toj meri definisala vrednosni sistem da ste gotovo nepogrešivo mogli da procenite omladince i omladinke. Ta subverzivna atmosfera ispred Zvečke i Kavkaza, u omladinskoj štampi i "Kulušiću", odgovarala je zvucima iz SKC-a ili u NON-u, ili u Mladini i Radio Študentu.

Crno-bijeli svijet je već dobio boje (i nijanse), pojavile su se pukotine u sistemu, ali serija ostaje bez vrednosnog suda, a jedini komentari su imena epizoda, uvek inspirisana imenima pesama. Ove nedelje su to, recimo (442 do Beograda, parafraza – Ne računajte na nas, Što je to u ljudskom biću ili Trgovci srećom). Goran Kulenović je poželeo ovim putem da pokaže svoje zavidno znanje o pop kulturi koje obuhvata tekstove od šlagera Ive Robića ili Džimija Stanića do Pankrta.

Treći nivo dramaturgije bavi se još jedim aspektom svakog ex-YU podsećanja, a to su urbani mitovi. Oni su autorima pomogli da plastično i lako prikažu publici duh vremena, pa se kao "specijalni gosti" pojavljuju Bregović, Slađana Milošević, Gile, Davorin Bogović, Vrdoljak, Darko Glavan, Davor Gobac, Ivo Pogorelić, Debi Hari i mnogi drugi. U slučaju zajedničke istorije, mitovi su neizbežni, pogotovo kada je kraj i raspad SFRJ bio toliko krvav.

U glavnim ulogama su Filip Riđički (Kipo), novinar, Slavko Sobin (Žungul), fotograf, Jelena Miholjević (Ksenija), razvedena daktilografkinja, Franjo Kuhar (Dominik), njen drugi suprug, Sreten Mokrović (Jura), bivši muž, Anica Dobra (Jagoda), Jurina žena, rođena Beograđanka, i deca iz ovih brakova Karlo Maloča (Žac), Kaja Šišmanović (Una).

Muzička potka je izuzetno šarena i obuhvata raspon od Ive Robića, preko Ljupke Dimitrovske do Termita.

Sledeći aspekt zajedničkog života koji serija donosi, čini mi se adekvatno, jeste nadmetanje na relaciji ZG-BG. Od fudbala, preko košarke do muzike i pomodnih trendova "sa Zapada". Ako se sećate, JNA je tada usvojila pravilo o ekavici i latinici, kao srednje rešenje u komunikaciji, ali je u ovoj seriji zajednički oponent pankerima – muzika Šemse Suljaković i Zorice Brunclik. Na razglasu se puštala "narodna muzika" jer je JNA bila "narodna armija".

Ako gledamo zanatski, ili iz ugla naknadne pameti posle pokolja devedesetih, jasno je da se sunovrat mogao naslutiti, samo nismo bili spremni da ga vidimo. Partijski aparatčici su se lako prebacili na etničke note, ali važno je danas primetiti jedan pozitivni talas medijskog otopljavanja. Lepo je gledati seriju gde Srbi nisu prikazani kao zadrigli krvoloci, a Hrvati kao nevine žrtve velikosrpske hegemonije.

Takođe, lepo je videti seriju koja muziku stavlja pre politike ili ideologije, što je bar nekima od nas, svakako upadljivoj manjini, i danas važno. Taj trenutak kolektivne utopije, osećaj bliskosti jedne generacije, ma kako bio varljiv, za neke je bio toliko ubedljiv da ga ni ratovi nisu mogli izbrisati. Naravno, desile su se promene i kod muzičkih uzora.

"Prljavci" su postali nacionalna koncertna atrakcija, a "Dečaci" su postali "Savetnici" . Čovek koji je uporno negovao jedinstvo duha novog talasa Vlada Divljan, zauvek nas je napustio. Njegova muzika zasigurno neće. Zato mislim da je prava promocija serije "Crno–bijeli svijet" mogla bez problema da se odigra istovremeno u Zagrebu, Beogradu, Ljubljani i Sarajevu. Danas takvu premijeru može da napravi jedino Severina sa svojim filmovima ili albumima. Zato nam je muzika otišla u kurac!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net