Foto: A. Anđić

Intervju: Srđan Koljević, režiser >

Vremena i strpljenja

„Uklapanje u novu sredinu je najveći psihološki problem teme o izbeglicama. Mnogi ljudi grčevito žele da zadrže elemente svog identiteta, života, navike iz svoje stare sredine, i zato ne prihvataju okolinu u koju su bačeni. Nekako uvek misle da je ono što su ostavili, napustili, značajnije i veće – što je najčešće i slučaj – od onoga gde su nasilno došli."

Nekoliko dana pre nego što će početi da snima film o Gavrilu Principu, čiji je radni naslov Branio sam Mladu Bosnu (vidi „Vreme" br. 1186) i, da je sve bilo po planu, trebalo je da ga gledamo na Vidovdan, Srđan Koljević priča o svoja prethodna dva filma koja je i napisao i režirao, o filmovima Sivi kamion crvene boje i o Ženi sa slomljenim nosem, u kojima se bavi i – temom izbeglištva.

VREME: Došli ste u Beograd iz Sarajeva zato što ste hteli da studirate dramaturgiju, a u Sarajevu to niste mogli. Šta je za vas izbeglištvo? Koje se sve teme nalaze u toj pojavi?

SRĐAN KOLJEVIĆ: Ja nemam lično iskustvo o izbeglištvu, samo imam razumevanje te teme. Došao sam 1987. godine, kad je bila normalna stvar doći iz Sarajeva u Beograd, došao sam svojom voljom, što je suprotnost izbeglištvu. Ta razlika između nas koji smo došli svojom voljom i onih koji su došli pod pritiskom okolnosti, to definiše izbeglicu. S te pozicije mogao sam da razumem ljude koji su došli u Srbiju bežeći od rata, mogao sam da razumem koje probleme oni imaju, a mogao sam da razumem i kako ih vide ljudi iz sredine u koju su došli.

Scenario za polučasovni film koji ste napisali na prvoj godini studija, postao je nekoliko godina kasnije osnova za film Sivi kamion crvene boje o Ratku, sitnom kriminalcu iz Bosne, i Suzani, mladoj umetnici iz Beograda, koji poslednjeg dana mira beže kroz SFRJ.

Nadogradio sam tu priču sa studija, okolnosti su mi pomogle u tome. Film bi se mogao najkraće ovako opisati: kad cela okolina na neki način poludi, dvoje koji bi se mogli smatrati otkačenim i pomalo luckastim postaju poslednji normalni ljudi, a njihov beg postaje metafora spasavanja od zla.

Njih dvoje su iz različitih svetova. I svetovi izbeglica i ljudi u čiju sredinu su došli su različiti. Vi ste u filmu spojili Ratka i Suzanu, što je nedvosmislena poruka filma. Kako se braniti od razvrstavanja ljudi po mestu porekla, obrazovanju, materijalnom stanju?

Možda i ovakvim filmovima. Namerno sam spojio dvoje koji su naizgled, zbog socijalne podele, različiti. Napravio sam da se približavaju, omogućio sam im da pređu razdaljinu koja ih deli i da postanu isto. Podela zbog statusa, mesta boravka i takvih stvari je samo još jedna predrasuda. Eto to sam hteo da pokažem filmom.

Likovima u ovom filmu je cilj da uteknu zlu, da stignu na bezbedno mesto i da tamo žive onako kako žele. Oni su u veoma ozbiljnoj situaciji. Vi ste je, međutim, ispričali na komičan način. Da li zato što je tragediju izbeglištva moguće samo tako sagledati?

To je blisko mom pogledu na život. Ja verujem da kroz neku malo iskošenu humornu vizuru može da se vidi dublje i dalje. Takav pristup je životniji i deo je mentaliteta ovih prostora. Uostalom, humor je sastavni deo tragedije.

Kad se spasu, kad stignu na bezbedno, kakav život čeka izbeglice?

Uklapanje u novu sredinu je najveći psihološki problem teme o izbeglicama. Mnogi ljudi grčevito žele da zadrže elemente svog identiteta, života, navike iz svoje stare sredine, i zato ne prihvataju okolinu u koju su bačeni. Nekako uvek misle da je ono što su ostavili, napustili, značajnije i veće – što je najčešće i slučaj – od onoga gde su nasilno došli. Oni se zatvore, i teško uspostavljaju mostove ka okolini u kojoj su sad. Ja sam se pomalo bavio time u liku Gavrila, igra ga Nebojša Glogovac, u Ženi sa slomljenim nosem. To je čovek koji se zatvorio i živi kao pustinjak jer je iščupan iz svoje sredine. Može tako godinama, pre nego što uspostavi neku komunikaciju s novom okolinom. Treba dosta vremena da bi se ti ljudi uklopili, ali i strpljenja i vremena okoline u koju su bačeni, što ona najčešće nema. U našem slučaju, okolina u koju su došle izbeglice iz Bosne i Hrvatske nije neka srećna i ekonomski stabilna sredina koja bi imala strpljenja za druge. Međutim, istovremeno, postoji neka vrsta solidarnosti, elementarne ljudske dobrote. To je možda i najlepša tema kad je reč o izbeglištvu, to je tema mogućnosti da se počne život iz početka. Ona je teška, izazovna, ali sugeriše pozitivno i podstiče ka napred.


 

Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.



POŠALJI KOMENTAR ODŠTAMPAJ TEKST
 


PRIKAŽI SVE KOMENTARE (0)



Projekat "Pogled uprt u evropsko pravo: Izbeglice i azilanti", finansira Evropska Unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz program "Jačanje medijske slobode u Srbiji"

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net