Intervju: Danijela Popović Roko, pomoćnica komesara za izbeglice i migracije Republike Srbije >

Odluka UNHCR-a je politička

„Srbija integriše 10.000 izbeglica godišnje. Uz budžetska sredstva, značajne donacije iz Regionalnog stambenog programa, pojačaćemo tu stopu i moći ćemo za četiri, pet godina da rešimo probleme izbeglica kroz podršku u integraciji"

Nakon objavljivanja preporuke UNHCR-a o započinjanju prestanka izbegličkog statusa osobama izbeglim iz Hrvatske u ratovima tokom devedesetih, oglasio se i Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije koji je odbio ovu preporuku.

„Vreme" je o ovoj temi razgovaralo sa Danijelom Popović Roko, pomoćnicom komesara, koja nam je rekla da smatra da je odluka za objavljivanje ovakve preporuke UNHCR-a politička, a sa druge strane, da može da bude loša po četrdeset hiljada izbeglih iz Hrvatske koji još uvek imaju status izbeglica u Srbiji, kao i po Srbiju na kojoj je teret njihove integracije. „Konvencija o izbeglicama navodi šest načina prestanka izbegličkog statusa. Četiri su oni koje mi zovemo individualnim, gde su ljudi sami došli do rešenja koje je dovelo do prekida statusa, a to je, na primer, sticanje državljanstva u zemlji prihvata. Tako je najvećem broju izbeglica u Srbiji i prestao status. Ostali načini, pored integracije u zemlju prihvata, jesu, dakle, ponovno stavljanje pod zaštitu zemlje porekla, odnosno povratak u zemlju porekla", kaže Danijela Popović Roko.

VREME: Na osnovu čega je UNHCR preporučio da se počne sa ukidanjem statusa izbeglica?

DANIJELA POPOVIĆ ROKO: UNHCR je iskoristio mogućnost da izda preporuku za ukidanje statusa na osnovu člana koji je objektivnog karaktera, a koji kaže da ukoliko je u zemlji porekla došlo do fundamentalnih promena, zbog kojih izbeglica ne može da odbije da se stavi pod zaštitu svoje zemlje porekla, onda, jednostavno, gubi izbeglički status. Drugim rečima, došlo je do takvih promena u Hrvatskoj koje više ne opravdavaju postojanje izbeglica iz Hrvatske bilo gde u svetu.

Oni su to pokušali da preporuče i 2012. i to u jeku pregovora u okviru Regionalnog procesa za rešavanje problema izbeglica. Mi smo ih molili da sačekaju da prođe donatorska konferencija za Regionalni stambeni fond i njeni rezultati jer bi samim sprovođenjem ovog programa došlo do prestanka statusa kroz povratak i integraciju po slobodnom izboru izbeglica, te da poglavlje ne treba zatvarati preuranjeno i na veštački način.

Ovo jeste preporuka i u formalno-pravnom smislu i država ne trpi nikakvu sankciju ukoliko je ne prihvati, ali je poenta u tome što se time – gasi svetlo. Time se pažnja međunarodne javnosti sklanja sa teme problema i potreba izbeglica iz Hrvatske, otežava se prikupljanje neophodnih donacija, otežava se finansiranje postojećih budžetskih programa podrške povratnicima u zemlji porekla jer, po UNHCR-u, osnov zbog čega su ta lica izbeglice više ne postoji.

Takođe, posledice po Regionalni stambeni program i regionalni proces u celini mogu biti značajne. Od 2008. godine, kada je ponovo zaživeo regionalni pristup u rešavanju problema izbeglica, kroz saradnju zemlje porekla i zemlje prihvata, a uz podršku međunarodne zajednice i donatorske kontribucije, četiri zemlje (BiH, Crna Gora, Hrvatska i Srbija) radile su, kroz bilateralne i regionalne radne grupe, na rešavanju bitnih i svakodnevnih problema sa kojima se izbeglice suočavaju. Tako je nastao i Regionalni stambeni program u vrednosti od 538 miliona evra. Vrednost Regionalnog programa za Srbiju je 330 miliona evra, a njime bi stambeno trebalo da se zbrine 16.780 porodica. Na donatorskoj konferenciji 2012. godine, u Sarajevu, ceo region je za ovaj program dobio 261 milion evra, što je polovina od ukupne sume potrebnih sredstava. Najveći donatori us EU i SAD, koji su proces i politički podržali.

U tom smislu, donošenje preporuke pre rezultata Regionalnog procesa i Regionalnog stambenog programa i pre nego što su nađena praktična rešenja za sve probleme, sav teret prebacuje na Republiku Srbiju.

Srbija integriše 10.000 izbeglica godišnje. Uz budžetska sredstva, značajne donacije iz Regionalnog stambenog programa, pojačaćemo tu stopu i moći ćemo za četiri, pet godina da rešimo probleme izbeglica kroz podršku u integraciji.

Koje su praktične posledice UNHCR-ove preporuke po status i prava izbeglica?

Naš naredni argument protiv ove preporuke jeste i to da bi njena primena dovela izbeglice u nepovoljan položaj i neizvesnost u pogledu statusa u zemlji prihvata. Osim toga, primena preporuke predstavlja ogroman, a nepotreban administrativni i finansijski teret na institucije Republike Srbije koje bi trebalo da je sprovedu.

S obzirom na to da je ta klauzula objektivnog karaktera i da UNHCR ne propisuje državama kako se sprovodi, Republika Srbija bi, u slučaju da ovu preporuku prihvati, morala da donese odluku opšteg karaktera o ukidanju statusa. Pošto je reč o statusnim pitanjima, morala bi i da donosi pojedinačna rešenja kroz odgovarajući postupak. Izbeglice bi u tom postupku mogle da se pozivaju na to da i dalje postoji opravdan strah da se vrate u Hrvatsku, a nadležni organ bi cenio dokaze i odlučivao o izuzecima. Ukoliko utvrdimo da je strah opravdan, izbeglica bi opet morala da dođe na tačku u kojoj je sada, a to je da čeka na pomoć u integraciji i dobijanje državljanstva, čime bi, konačno, njen izbeglički status bio ukinut. U suprotnom, morala bi da reguliše svoj status stranca u Srbiji.

Time se stvara jedan limbo za te ljude, u pogledu statusa, identifikacionog dokumenta, što je sad izbeglička legitimacija, prava koje ostvaruju itd. Sve to je pravljenje jednog bespotrebnog međukoraka koji bi i izbeglice i Srbiju mnogo koštao. Komesarijat bi se, umesto da radi stvari iz svoje nadležnosti, a to je podrška integraciji i ispunjavanje obaveza u Regionalnom stambenom programu, bavio tom revizijom statusa. Zbog svega toga, mislim da je ta odluka UNHCR-a političkog karaktera, odnosno uslovljena političkim prilikama, a ne kvalitetnom analizom koja se odnosi na potrebu za njeno donošenje kao i efektima koje u praktičnom smislu proizvodi.

Šta to znači?

Postoji samo jedna država u regionu koja je donošenje preporuke podržavala. Republika Srbija, kao i BiH u kojoj se nalazi najveći broj izbeglica iz Hrvatske, protivila se donošenju odluke. U dosadašnjoj praksi UNHCR inicijativa za prestanak statusa poticala je uvek od zemlje azila. U ovom slučaju, preporuka je donesena na inicijativu zemlje porekla.

Još nešto je tu interesantno, preporuka je prvobitno trebalo da se odnosi i na izbeglice iz BiH jer je i sukob bio regionalni. Međutim, u poslednjem trenutku je odlučeno da se delovi koji se odnose na izbeglice iz BiH izbace iz preporuke.

To je u krajnju ruku čudno, ali i apsurdno jer najveći broj povrataka imamo u Bosni. U pogledu ostvarivanja i realizacije stečenih prava izbeglica, u BiH je dostignut najveći mogući standard. To što je veći broj ljudi izbeglih iz Bosne ukinuo svoj izbeglički status govori da su izbeglice iz Bosne imale veću šansu da reše svoj problem u onoj meri u kojoj je obezbeđen pristup pravima u zemlji porekla: da li kroz vraćanje imovine, da li kroz neki drugi način raspolaganja tom svojom imovinom. To im je omogućilo da ne budu na teretu niti jednoj državi ili međunarodnoj pomoći već da zahvaljujući svojoj imovini reše svoje probleme.

Pomenuli ste stopu integracije, da li je uvek bila tolika?

Od 2008. se prati stopa od 10.000 lica na godišnjem nivou. Za raniji period brojevi su različiti. Postoji podatak da je preko 200.000 lica izbeglih iz bivših republika SFRJ dobilo državljanstvo u Srbiji. Verujemo da je broj veći.

E sad, ima jedna lepa priča. Srbija je 2008. godine iskoristila šansu kada je Antonio Gutereš, visoki komesar UN za izbeglice, odlučio da napravi dijalog o produženim izbegličkim situacijama u svetu. Tada se među pet zemalja u svetu našla i Srbija sa velikim brojem ljudi sa izbegličkim statusom koji traje od 1992. Na marginama tog dijaloga, komesar Gutereš je predložio da se srpska i hrvatska visoka delegacija sretnu i dogovore o načinima saradnje kako bi se problem rešio.

Pre toga, imali smo sličnu inicijativu 2005. u kojoj su učestvovali, pored Srbije i Hrvatske, i Crna Gora i Bosna. Iz tog perioda imamo Sarajevsku deklaraciju, koju je sa naše strane potpisao ministar Ljajić. Tada su zemlje radile na regionalnoj strategiji za rešavanje problema izbeglica. Kada se tokom tog procesa došlo do pitanja stanarskih prava u Hrvatskoj, nije postojala politička volja da se pitanje reši. Od tada pa sve do 2008. i Guterešove inicijative, postojao je prekid u regionalnoj saradnji.

Te 2008. godine, na inicijativu civilnog sektora i uz njihove analize, sastavljen je spisak svih prepreka za povratak ljudi u Hrvatsku. Taj spisak, poznat kao NoN Paper, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije je poslalo svuda u svet. Mislim da su posle toga na taj problem svi počeli da gledaju s pažnjom. Posebno EU, koja je sa Hrvatskom tada pregovarala o poglavlju 23 a koje se tiče ljudskih prava.

Nakon toga, otpočeli su novi proces regionalne saradnje i rad ekspertskih radnih grupa radi rešavanja konkretnih problema o kojima smo ranije govorili. Srbija je najzainteresovanija da se problemi izbeglica što pre reše a to je i pokazala kroz inicijativu da se oživi Regionalni proces. U tome su učestvovale nadležne institucije, Kabinet potpredsednika Krkobabića, Ministarstvo spoljnih poslova, SEIO i naravno Komesarijat. Zadatak jedne od bilateralnih radnih grupa između Srbije i Hrvatske bila je i razmena podataka o izbeglicama. CIlj je bio dolaženje do najranjivijih, onih koji nisu rešili svoje potrebe ni u jednoj od zemalja.

U njihovoj statistici piše da imaju evidentirane 133.000 povratnika. Kada smo mi to uporedili sa našim podacima, uzevši u obzir samo dva kriterijuma, a to je da povratnik ima potvrdu o povratku u Hrvatsku, ali i da je primio neku vrstu pomoći, da mu je vraćena imovina ili da je učestovao u nekom programu obnove, došli smo do broja od oko 45.000 održivih povrataka. U tome se, dakle, slažu i Srbija i Hrvatska, što je konstatovano u zajedničkom izveštaju uz prisustvo UNHCR-a. Razlika između 133.000 i 45.000 mogli bi da budu povratnici iz drugih zemalja, a mogli bi da budu i ljudi koji su odlazili u Hrvatsku da bi, na primer, rešili neko svoje pravo, ali ovaj manji broj govori o održivosti povratka.

Nažalost, tekst UNHCR-ove preporuke nije citirao delove izveštaja koje je kao rezultat razmene podataka sačinio sam UNHCR a koji govori o rezultatima povratka, već prethodne najveće podatke koji ne govore o pravom stanju stvari.

Čitajući preporuku stiče se utisak da se poglavlje zatvara zbog promenjenih okolnosti u zemlji porekla tj. u Hrvatskoj, a ne zbog činjenice da se većina izbeglica integrisala u Srbiji, kao i zbog činjenice da su donatori ti koji su pomogli Regionalni stambeni program.

Da li je postojala komunikacija između Komesarijata i UNHCR-a u vezi sa tom preporukom?

Bili smo obavešteni preko našeg Ministarstva spoljnih poslova i prosleđeno nam je više verzija na koje smo davali komentare. Stav je bio da, s obzirom da postoji Regionalni proces koji će dovesti do prestanka statusa, ova preporuka nije ni potrebna, odnosno da početak njene primene treba odložiti do završetka Regionalnog stambenog programa. U tom smislu treba odložiti njenu primenu do 2017. godine. Osim tih principijelnih komentara, poslali smo i komentare na tekst te preporuke jer je bilo faktičkih grešaka.

Nismo dobili nikakve komentare na to što smo poslali. Naravno da to nije pregovarački proces, ali smo očekivali odgovor na komentar koji smo poslali. Konačni tekst preporuke koji je objavljen nije nam bio upućen, a o preporuci nas je obavestila Al Džazira i kolege iz OSCE-a koje su videle saopštenje hrvatskog Ministarstva spoljnih poslova.

Na kraju, Srbija nije prihvatila preporuku, tako da neće biti nikakve promene u našem radu. Radićemo kao što smo dosad radili.

Da li vam se javljaju izbeglička udruženja?

Da. Imaju bojazan da ova preporuka može da šteti rešavanju njihovih problema, naročito u vezi sa ostvarivanjem prava u Hrvatskoj. Udruženja iz Srbije, ali i iz Hrvatske, uputila su pisma visokom komesaru UN za izbeglice, navodeći i činjenicu da UNHCR nije obavio konsultacije sa civilnim sektorom pre donošenja ove preporuke.


 

Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.



POŠALJI KOMENTAR ODŠTAMPAJ TEKST
 


PRIKAŽI SVE KOMENTARE (0)



Projekat "Pogled uprt u evropsko pravo: Izbeglice i azilanti", finansira Evropska Unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz program "Jačanje medijske slobode u Srbiji"

Istorijat Komesarijata

Komesarijat za izbeglice je oformljen Zakonom o izbeglicama 1992. Plan tadašnje vlade bio je da Komesarijat obezbeđuje prihvat i zbrinjavanje do povratka i da ne postoji duže od godinu dana, međutim, potrebe za njegovo funkcionisanje postoje i danas.

„Iste godine kada je formiran, počinje i utvrđivanje statusa izbeglica za sva lica koja su izbegla. Najveća registracija, koja je obavljena zajedno sa UNHCR-om, jeste ona iz 1996. kada je popisano oko 538.000 izbeglica", kaže Danijela Popović Roko.

VREME: Koliko je ljudi od tog broja došlo iz Hrvatske?

DANIJELA POPOVIĆ ROKO:Iz Hrvatske smo tada imali 290.000 lica sa priznatim statusom izbeglica i oko 40.000 ratom ugroženih lica. Ratom ugrožena lica su lica koja nisu mogla da dobiju status izbeglica, a imali su iste probleme kao regularne izbeglice. To su, recimo, lica koja su izbegla iz Hrvatske a imala su državljanstvo Srbije – izbeglički status se ne može dodeliti nekom ko je državljanin zemlje u kojoj traži izbegličku zaštitu. Pored toga, vojna lica i članovi njihovih porodica nikada se nisu registrovali kao izbeglice. Bili smo obavešteni da su takvo odluku dobili iz Ministarstva odbrane.

Koliko ljudi dolazi u prvom talasu 1992. godine?

To je teško reći. Prvi pravi presek stanja je ovaj iz 1996, kada su ustanovljeni kriterijumi popisa i koji je rađen sa UNHCR-om.

Koliki je procenat neregistrovanih?

Minimalan. Izbeglička legitimacija označava status i identifikacioni je dokument na osnovu koga se ostvaruju prava garantovana zakonom. Za razliku od legitimacije interno raseljenog lica, što je u stvari dokaz da je lice uvedeno u evidenciju interno raseljenih lica, izbeglička legitimacija je bila i jedini identifikacioni dokument tih ljudi kojim su mogli da ostvaruju sva prava garantovana zakonom.

Šta su bile nadležnosti Komesarijata u tom periodu?

Od osnivanja, Komesarijat se bavi svim poslovima koji su u vezi sa prihvatom i zbrinjavanjem izbeglica. To su bile prilično urgentne mere jer se tada pojavio veliki broj ljudi za koje je trebalo odmah obezbediti uslove za život. Tada je svaka opština imala štab za prihvat izbeglica, tako da je to bilo dosta organizovano. Međutim, imali smo problem sa finansijama, iako se veliki deo budžeta Srbije automatski odvajao za potrebe ove populacije jer su potrebe uvek bile veće od raspoloživih sredstava.

Koliko je odvajano?

To je dosta komplikovano. Pokušali smo da popišemo sve te cifre, ali je to bilo nemoguće zato što kod nas budžet nije bio jedinstveno vođen. Komesarijat je imao svoj budžet koji se ticao prihvata i zbrinjavanja, ali za zdravstvo, školstvo i ostalo – podaci su bili u budžetima nadležnih ministarstava. A ministarstva, kada su radila svoje budžete, nisu odvajala izbeglice kao posebnu kategoriju, pa se zato izdvajanja za ovu kategoriju lica uopšte ne vide.

Kao posledica sukoba iz 90-ih, Srbija je prihvatila gotovo 10 odsto od populacije koja sada u njoj živi. Po tome bismo sa sigurnošću mogli reći da je od 1992. godine Srbija iz svog budžeta izdvajala i više od 10 odsto budžeta, na godišnjem nivou, jer je trebalo obezbediti prava i uključiti u sistem vrlo ranjivu populaciju.

A talas izbeglica sa Kosova?

To su interno raseljena lica. Tokom 1999. registrovano je 190.000 interno raseljenih lica i još dvadesetak hiljada koji su bili prisiljeni da napuste svoje domove nakon tog prvog talasa. Veliki broj dolazi i posle nemira 2004, a ima ih u malom broju i 2008, tako da nažalost taj proces još traje

Koliko ljudi danas ima izbeglički status u Srbiji?

Malo više od 57.200. Tu je i 10.000 lica koja su van Srbije. Najveći broj lica sa izbegličkim statusom se zadržao u Srbiji. Od njih je oko 1700 smešteno u 23 kolektivna centra u Srbiji.

Interno raseljena lica

„U vezi sa interno raseljnim licima ne postoji formalni međunarodni standard u smislu konvencije kojoj zemlje pristupaju i ratifikuju je. Postoje Vodeći principi UN o internom raseljenju. Republika Srbija poštuju Principe UN kojima se predviđa da se o pravima interno raseljnih lica stara država čiji su oni i državljani. Država može da pozove UNHCR da joj pomogne u određenim segmentima podrške interno raseljenim licima. Recimo, u slučaju interno raseljenih lica sa Kosova, UNHCR je imao zadatak u skladu sa Rezolucijom Sveta Bezbednosti UN da vrši superviziju povrtaka. Povratak na KiM je izuzetno mali i gotovo neodrživ te bi svaki izveštaj UNHCR o preprekama povratku na KiM mogao da ukaže na kojim problemima treba raditi.", kaže Danijela Popović Roko.

VREME: Komesarijat prema interno raseljenim licima ima iste dužnosti kao i prema izbeglicama?

DANIJELA POPOVIĆ ROKO: Da. Međutim, u Srbiji ne postoji poseban zakon o statusu interno raseljenih licia jer su oni, državljani Srbije. Podrška za interno raseljena lica se obezbedjuje kroz Zakon o upravlju migracijama koji predviđa programe podrške za poboljšanje uslova života interno raseqenih lica kao i kroz strateške mere i aktivnosti ostalakoje bi bile afirmativnog karaktera za ta lica, a kako bi se izjednačio njih položaj sa ostalim stanovništvom.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net