Živeti sa sobom i azilantima

Rezultati istraživanja, koje je početkom septembra sproveo CeSID i Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR), pokazuju da reči „tražilac azila“ i „azilant“ tek kod jedne petine ispitanika bude saosećanje i svest da se radi o ljudima koji su u nevolji i kojima je neophodno pomoći. Većina ispitanika se drži prilično neutralno po pitanju pomoći i stupanja u kontakt sa tražiocima azila.

Istraživanje „Stav građana Srbije prema tražiocima azila“ pokazuje i da je među građanima Srbije jasno izražena svest o problemima sa kojima se trenutno u Srbiji suočavaju tražioci azila. Ispitanici su pokazali i visok nivo poznavanja problema sa kojima se suočava ova socijalna grupa. Skoro 80 odsto ispitanika je bilo u stanju da navede koji to razlozi motivišu tražioce azila da napuste svoju domovinu, a većina ispitanih je uverena da je ključni motiv njihovog izbeglištva briga za vlastitu sigurnost i sigurnost njima najbližih ljudi. Anketirani građani su svesni i koja su to krizna područja koja emigranti napuštaju u potrazi za boljim uslovima života i obezbeđivanjem mira i sigurnosti za sebe i svoju porodicu.

MUDŽAHEDINI I ZARAZE: Osim onih koji su spremni da pomognu i da pokažu određeni stepen saosećanja sa tražiocima azila, jedan deo ispitanika gaji krajnje negativna osećanja prema tražiocima azila i to definiše kroz negativne etničke asocijacije (mudžahedini, crnci, Cigani), veoma opasne bezbednosne stereotipe (lopovi, kriminalci, teroristi…) i kroz zabrinutost za budućnost srpske nacije i bezbednost srpske države na ovim prostorima.

Međutim, i unutar ove grupe građana koji se brinu da bi azilanti mogli da predstavljaju pretnju po državu ili da eventualno kroz proces „masovnog naseljavanja“ preuzmu upravljanje Srbijom, postoji svest da je naša zemlja za tražioce azila isključivo usputna stanica u kojoj će se zadržati samo ukoliko ne budu imali izbora. Više od dve petine (44 odsto) ispitanika je uvereno da su zemlje Evropske unije pravi cilj tražilaca azila, a svega je 18 odsto onih koji veruju da će, ukoliko ne uspeju u ostvarivanju svog primarnog cilja, tražioci azila ostati u Srbiji.

Odluka azilanata da Srbiju posmatraju kao usputnu stanicu ne treba da čudi jer čak i sami građani Srbije pokazuju veoma visok migracioni potencijal, prema kome čak 51 odsto ispitanika smatra da ova država nije privlačno mesto za život, a isto toliko njih razmišlja i o njenom napuštanju (vidi okvir „Životni standard u Srbiji“).

MORALNA OBAVEZA: Na najtopliji prijem tražioci azila su naišli u Sjenici, dok su u drugim naseljima gde se nalaze prihvatni centri građani prema njima pokazali znatno više opreza i suzdržanosti.

Bez obzira na određene razlike u prihvatanju tražilaca azila, građani Srbije su uvereni da država Srbija ima i moralnu i pravnu obavezu da ovoj grupi ljudi pruži svu neophodnu pomoć i zaštitu. U ovom trenutku većina građana tvrdi da država tražiocima azila pruža i obezbeđuje pomoć i zaštitu koja je u skladu sa njenim mogućnostima (44 odsto), a ispitanici iz onih naselja koja gravitiraju ka centrima za smeštaj smatraju da su uslovi u kojima borave tražioci azila sasvim zadovoljavajući, pa čak i dobri.

Najveći nivo podrške i pomoći tražiocima azila očekuje se od republičke vlade, Komesarijata za izbeglice i međunarodnih organizacija koje se bave pitanjima raseljenih lica.

NEUTRALNOST: Na opštem uzorku, građani uglavnom imaju neutralan stav prema tražiocima azila, dok je u Sjenici i Bogovađi veliki broj građana koji imaju pozitivno iskustvo i malo ili nimalo negativnih iskustava. „Najlošija“ situacija je u Banji Koviljači, gde je istraživačima više od četvrtine ispitanika reklo da su imali negativnih iskustava sa tražiocima azila. Bez obzira na sve, građani nerado prihvataju činjenicu da je nužno otvoriti još neke centre za azil ili da su ti centri već otvoreni u njihovim naseljima.

Za građane Srbije, najveću brigu zbog otvaranja prihvatnih centara predstavlja strah za ličnu i porodičnu bezbednost (25 odsto), potom kriminal (10 odsto) i drugačiji kulturni obrazac i navike (osam odsto). Bezbednost je ubedljivo najveći problem za Obrenovčane (49 odsto), dok se u Bogovađi plaše bolesti i širenja zaraze.

Važno je imati u vidu da u Srbiji 88 odsto građana nikad nije imalo kontakt sa tražiocima azila; osam odsto ih je videlo u prolazu, a samo je četiri odsto anketiranih imalo prilike da neko vreme provede sa njima. U četiri naselja u kojima smo radili istraživanje, procenat onih koji nikada nisu imali kontakt sa tražiocima azila kreće se od 13 odsto u Bogovađi do čak 73 odsto u Obrenovcu.