Fotografije: M.Milenković

Milica Polićević Jevtić, sestričina Koče Popovića >

Kako sam premontirala ujaka

"Šta da vam kažem, ceo život smo se svi pravdali... Mi zbog njega, on zbog nas"

Mada je u Avala film kročila – ima i tu neke simbolike – kad je snimljen film Slavica (1947), gde je u svojoj 21. godini počela da uči montažu, i uprkos tome što je danas i neki sasvim mlad svet gledajući "Trezor" na RTS-u pomalo iznenađuje komentarima: "Auu, šta ste Vi sve radili, samo nailazim na Vaše ime!", čini se da je, kako to nekako uvek biva u porodicama u kojima se nađe neko ko isprednjači, i Milica Polićević Jevtić ponela dosta od tereta svog ujaka Konstantina Koče Popovića, onog koji je isprednjačio u Popovićima – Miličinoj porodici po majci Oliveri. Kada su im tekli loši dani, onda bi se komšiluk i čaršija raspitivali: "Pa što im onaj Koča ne pomogne, sram li da ga bude!?" Kada bi im išlo, e onda je bilo "lako je njima": "Tebi je Koča ujak, ne brinem ja za tebe!", seća se Milica kako bi joj poneko čestitao neki uspeh, ma kako beznačajan bio.

Smirena i vrlo precizna, ali vedrog duha poput devojčice, iščekujući u neprijatnosti da se okonča fotografisanje za novine u svom stanu u Hadži Đerinoj ulici u Beogradu, u zgradi koja je podignuta za radnike Avala filma, ostala je surovi profesionalac: "Ja sam sebi sinoć, pre spavanja, napravila scenario za razgovor s vama. O našoj porodici i Koči pre rata, za vreme rata, pa Koča i mi – posle rata i od razlaza sa Titom 1972, do njegove smrti 1992. Je li može tako?" Napominjući da će biti i "finih rezova" o onome o čemu porodica nikada nije želela da priča, kao što je odnos sa ujakovom drugom ženom Lepom Perović od trenutka kad su njih dvoje postali par pa sve do njegovog povlačenja iz političkog života. U dvosatnom razgovoru za "Vreme" gospođa Polićević Jevtić pokušala je da poznate detalje iz života nadrealiste, komuniste, vojskovođe, šefa jugoslovenske diplomatije čije je ime tek prošle godine ponela jedna beogradska ulica (simbolično: bivša Zagrebačka) dopuni pričom o svojoj porodici čiju je sudbinu odredio ne samo Koča Popović nego i novo vreme koje je kreirao baš on kao jedan od najposvećenijih.

SENKA STAROG KOČE PESKARA: Naši deda Aca i nana Ruža su imali Nikolu i Koču, dva sina, i pet ćerki. Mara, najstarija koja je bila udata za Stevu Vuča, mlađeg brata Aleksandra Vuča, onda Lela, svi su je tako zvali, ali joj je pravo ime bilo Jelisaveta, kasnije Elizabeta kad je otišla u London gde je i umrla, ona je bila udata za Vladislava Markovića, pa Olivera koja je bila udata za Vojislava Polićevća, mog tatu i bliznakinje Ksenija i Tatjana... Ujak Koča je dobio ime po starom Koči, svom stricu, rođenom bratu našeg deda Ace. Mi smo ga zvali stari Koča da ga razlikujemo od ujaka Koče. Stari Koča (Konstantin Koča Popović, trgovac, vlasnik mlinova i vojni liferant, prim. n.) dobio je nadimak Peskar. Taj njegov mlin je bio, tačno kad se krene iz Karađorđeve u Kameničku, eto, tu. I, po priči, u tom mlinu se mešalo brašno sa peskom, i ovaj je naš deda-stric završio pred Vojnim sudom zbog toga. Strina Jovanka, žena staroga Koče mi je rekla da je on posle obeštećen, jer je dokazano da on to nije radio. Ali on nije posle, star i bolestan, hteo da to daje u javnost. Ja sam se lepo družila sa njegovom najmlađom ćerkom Darom i molila sam je: "Daj mi, molim te, Daro, ta dokumenta, staroga Koče, tvoga oca, da objavimo, da skinemo ljagu sa porodičnog imena, i da prestane jedared to ‘Koča Peskar’, mog ujaka Koču mešaju sa tvojim ocem, a ni stari Koča nije ništa kriv!" Kaže meni Dara: "Nikoga to više ne zanima." A meni je uvek bilo nezgodno kad mi kažu: "Taj vaš Koča!" A koji Koča? Ljudi prvo ne znaju, a onda vole uvek ružno da govore o drugima, kad se laž ponavlja postane istina. I zato sam htela da uzmem od Dare dokumenta i da objavim u novinama da stari Koča, naš deda-stric, nije bio kriv.

O UJAKU KOČI PRE RATA: Mi deca smo ga obožavali. I njega i teta Veru (Vjera Bakotić, prva supruga Koče Popovića, prim. n.). Nismo je zvali ujna, nego "teta", tako nam je bilo lepše. Kad se ujak vratio iz Španskog građanskog rata, dolazili su kod nas i pevali nam španske pesme. Tetka Mara nije volela da joj gazimo travu, pa smo mi, sva deca bili kod nas. Tako su i ujak i teta Vera dolazili uvek kod nas. I tetka Mara je imala sina i ćerku kao i moja mama. Ivanku zvanu Viva i sina Mihaila.

Kad su republikanci poraženi u Španiji, bila je velika muka kako da se spasu odande. Lula Vučo, supruga Aleksandra Vuča, imala je vrlo dobre veze u Parizu, i preko nekih ljudi tamo uspela je da izvuče ujaka Koču. Njemu je život bio u opasnosti kao i ostalim kompanjonima koji su se borili protiv Franka. Date su i velike pare za tu operaciju, nije moglo tek tako...

Ujak je pre rata bio često u apsu. Zbog njegovog komunizma, što je raznosio letke i šta li već.... Porodica je uvek gledala da potegne neke veze da ga izvuku iz zatvora, ali dok ga ne izvuku, tamo ga prebiju. I kad čujemo da su ga pustili, onda se mi deca radujemo: "Dolazi ujak iz apsa, sad će da nam priča!" I onda se mi nacrtamo i čekamo, a on će: "Sad su me strašno tukli po tabanima, skinite mi čarape da vam pokažem!" On tad sedne u fotelju i mi mu skidamo čarape i gledamo crvene tabane.

Koča je nas decu mnogo voleo. Vivu posebno, ona je bila njegova ljubimica. Bila sam ljubomorna, mene je samo muštrao a nju voleo. I kad je Viva otišla u Urugvaj s roditeljima (Stevan Vučo je odmah posle rata pobegao iz zemlje kako bi izbegao hapšenje zato što je tokom rata nastavio svoj posao, trgovinu kožom, i u okupaciji, prim. n.) ujak je bio očajan. A ja sam likovala i mislila: "E, eto ti sad!" Onda je on obratio više pažnje na mene. Viva se srčano zalagala za novo vreme, partiju, nosila je i crvenu zvezdu, ali je na kraju odlučila da sa porodicom pobegne u Urugvaj. Pokušala sam da govorim sa njim o Vivi, jer sam se dopisivala sa njom i videla je u Londonu, za njegovog života, ali, on bi mi uvek govorio: "Molim te, ne govori mi o njoj, ne govori ništa."

U London su sa kraljem Petrom Drugim otišli teta Lela i njen muž, on je bio diplomata, i išao je za kraljem. Gde kralj tu i on. Ja sam posle odlazila kod njih u London, kupili su božanstvenu kuću u Hajstrit Kenzingtonu, to je bio ohoho kraj, tamo mi je bilo jako lepo, uvek.

Ujak Koča je očekivao od nas da budemo izvrsni u svemu što radimo. Igrao se s nama, pričao nam, preslišavao nas da proveri jesmo li naučili šta nam je zadao za domaći zadatak dok opet ne dođe. Voleo je perfekciju, insistirao je na njoj. Ja sam učila klavir u muzičkoj školi Mokranjac i on bi me uvek propitivao i strašno se nervirao ako nisam dovoljno dobra, onoliko koliko on smatra da treba da budem, a meni se to uvek činilo nekako nedostižno.

Mama mi je pričala da je Koča prezirao to što je njegov stariji brat Nikola bio sklon trošenju velikih para, deda Aca ga je terao da studira u Parizu, a on to nije želeo. Ujaci su bili potpuno različiti. Ujak Koča je odbio apanažu od svog oca, nije hteo da mu otac daje pare, predavao je francuski i zarađivao za život, bio je skroman. Uvek je govorio: "Ne očekuj da ti se bog s bradom pojavi na vratima i reši sve! Nema boga, pogledaj prirodu, tamo je sve!" On jeste bio veliki cinik, ali je hteo da pomogne kad je bio u mogućnosti. Ali istina je da nas je već kao načelnik Generalštaba proslavljeni general Titove vojske skupio i rekao nam: "Nemojte ništa od mene da očekujete, nego sami sebe da stvorite i puno da radite! Tako sam ja, tako ćete i vi!"

OKUPACIJA: Kad su došli Nemci, Koča je, dok još nije pohvatao svoje partizanske veze, dolazio i spavao kod nas. Imali smo jedan antre, a nad antreom fini prazan prostor, a on se gore uvuče u tu rupu, da ga Nemci ne uhvate. Tako je malo noćio kod nas, pa kod Vučovih, šetao naokolo, dok nije otišao u partizane. Steva Vučo, moja mama i glumica Žanka Stokić, izvukli su ga iz grada. Mama mi je pričala da ga je Žanka obukla u seljačko odelo, bila je to filmska operacija, imala je vezu u nekom selu, poslala ga da čuva ovce tamo na neko imanje. Posle su pričali: "Eto kako se Žanki nije odužio nego je pustio da strada kao žrtva komunizma." Pretpostavljam da nije mogao. Isto su pričali zašto nije pomogao najmlađem našem teči, Tatjaninom mužu Vojimiru Popoviću, svome zetu, Ozna ga je odvela i ne zna mu se ni grob. Bio je službenik Agrarne banke. Mnoge su tako eliminisali, da se nikad ništa o njima nije saznalo. Porodica je uvek ćutala o tome, ali je okolina, čaršija stalno pričala. Pamtim kako pitaju moju mamu a zašto on nije to, a zašto nije ovo, moja mama samo kaže: "O tome ne razgovaram."

Nana Ruža (rođena Zdravković, kćer srpskog generala Stevana Zdravkovića, prim. n.) prešla je tokom rata da spava kod nas. Jedne noći, gruvanje strašno na vrata, mama pojuri, Nemci traže Ružu Popović. Pitaju, gde je. Mama kaže to je moja majka, šta ćete sa njom, oni kažu da odmah izađe. Nana Ruža u košulji, spavaćici, mama uzme bundu koja je tu visila i ogrne je i oni je odvedu. Posle nam je pričala da je u tim zatvorskim kolima u kojima su je odveli zatekla ujaka Nikolu. Bili su nekoliko meseci u logoru. Sve je to bilo zbog ujaka (Koča Popović nije imao ilegalno ime, Nemci su znali sve o njima, prim. n.). Nana Ruža je umrla 1963, sahranjena je na Novom groblju u porodičnoj grobnici kao kraljica majka samo što Koča nije bio prisutan. I odma’ dežurni jezici: gde je Koča? Koča je bio sa Titom i Naserom koji je došao tad baš. Tito je zahtevao da Koča bude sa njim da ga dočekaju.

Mi smo se, kad kažem mi, mislim na porodicu, kad smo govorili o toj njegovoj partiji, revoluciji, Titu, uvek smo se pitali, zašto on, bar zajedno sa Pekom (Dapčevićem, prim. n.) nije oslobodio Beograd? Nego je Tito Koču poslao u Zagreb? Da li zato da bi Zagrepčani bili spokojni jer je došao jedan obrazovan, fin čovek, i naravno, odmah ga poslali kod Krleže... Ujak mi je govorio o susretu s Krležom, posle rata. Oni su imali polemike u to predratno doba nadrealizma, a onda su se susreli kad je Koča bio vojskovođa. U ratu ljudi ogrube, ali u Koči je bio i ostao onaj francuski đak, nadrealista, slobodni čovek o kojem nam je pričao, koliko god da su ga ta njegova partija i revolucija okupirale. Kaže ujak kako su se Krleža i njegova žena Bela tresli kad je ušao: "Ja sam ih jedva primirio, rekao im: ‘Ništa ne brinite, ovo je Jugoslovenska armija, ja sam Koča Popović.’ Posle smo divno pričali Krleža i ja." Titu valjda nije bilo nešto prikladno da Koča oslobodi Beograd, već se tada govorilo da je ljubomoran na Koču. A možda i zbog tog masakra posle oslobođenja, možda mu nije verovao kao "starom buržuju".

Znam da je mama čuvala jevrejsku porodicu Lovrić a teča Steva je pomogao da se sklone u selo i da prežive. Zbog njih smo mogli da nadrljamo. Sofija Lovrić rođena Hercl, dobra drugarica naše majke, u selu se ubila, nije mogla da izdrži. Lovrići su imali vilu u Andre Nikolića, muž Sofijin je izgubio kuću pred rat, ne znam šta je bilo, posle tu živeli Nemci pa partizani…. Kasnije su sinovi Sofijini, Ivica I Vlada Lovrić, u partizanskim uniformama došli, sa starim ocem, da se zahvale majci. Posle su nestali vrlo brzo, otišli u beli svet i nikad više nismo od njih ništa čuli. Tako se završi ljudska zahvalnost.

MISTERIJA JEDNE CEDULJE: Iz porodičnih priča pamtim kako je ta neka cedulja naškrabana navodno Kočinom rukom došla u ruke Steve Vuča i mame. Kao poziva Koča Veru da dođe na neko mesto u šumu gde su se nalazili valjda, pojma nemam. Steva, mama i Aleksandar Vučo su mislili da Nemci preko nje hoće da namame Koču da ga ubiju. Aleksandar joj je rekao da ne ode, da bi to bilo pametnije, jer ako ode oboje će nastradati. Posle rata je Koča saznao šta je bilo, ali bilo je kasno, partija je stavila svoju šapu na njega i na njihov brak, tu se pojavljuje dotična drugarica (Lepa Perović, prim. n.) i bi što bi. O raznim verzijama priče o njegovom isključenju iz partije ja ne bih mogla da govorim. O tome je toliko pisano, ali je jasno da, kad su ga već "pomilovali" i vratili u partiju, posle rata nije više smeo da bude s teta Verom. Nju je morao da žrtvuje. Vrlo je to tužno i žalosno bilo. Nije više dolazila kod nas. Moju mamu je srela nekoliko godina kasnije, mama je zagrlila, pita: "Vera, što ne dolaziš više...?" Ona kaže: "Ne mogu Koču da zaboravim, tamo sam bila najsrećnija, ne mogu da dođem..."

Nikada od majke niti od bilo koga u porodici nisam čula da je tetka Mara izbacila iz kuće teta Veru (Bakotić, prim. n.) za vreme okupacije jer se bojala da ih ona, kao venčana supruga ne kompromituje kod Nemaca. Ali, ako je tako, kažete, kazala teta Vera, to nije nemoguće. Tetka Mara je bila poznata po svojoj nezgodnoj, plahoj i naopakoj naravi, i to je moglo da se desi, ali ja stvarno nisam čula.

O Lepi Perović porodica nikad nije želela da govori. Tek kasnije, kad Koča pada u Titovu nemilost, onda su počeli i zajedno da dolaze. Pre toga, nikako. On je tih godina dolazio sam. Nisu tačne priče kako je s Kočom bilo prekida u odnosima pa je decenijama kasnije usledilo "veliko pomirenje". Nit je bilo prekida, nit je bilo "veliko pomirenje", mi smo ga svi voleli i tako je ostalo. Tu ne mogu da govorim o delu porodice koji je otišao u Urugvaj.

KAKO JE PARTIJA PINGPONGA ODBRANILA KUĆU: Pamtim da nam je kuća na Topčiderskom brdu ostala zahvaljujući Koči. Oni koji su tada bili "neko" posle rata, vozili su se u skupim automobilima i obilazili kuće u Beogradu, bivših industrijalaca i takozvane buržoazije, nepodobnih u novom režimu. Koja im se dopadne samo pokažu rukom, sledi iseljavanje vlasnika i već kako je to bilo... Mi jednog popodneva u dvorištu naše kuće, igramo pingpong s ujakom Kočom. Pingpong je tad bio hit. I, stižu neki oficiri u nekakvom besnom, crnom automobilu. Parkiraju ispred kuće. Oficir stane na kapiju i vikne: "Hoću ovu kuću!" A ne vidi Koču. Tako su oni to radili, pamtim da se to dešavalo mnogim mojim drugaricama. I došli su i kod nas. Inače, sada se ta ulica zove Žanke Stokić.

Kad je to moj ujak čuo, krene ka kapiji. Ništa nije rekao, samo je udahnuo vazduh, usne su mu se onako stisnule i pomalo zadrhtale, i pokazao je rukom kojom je oštro zamahnuo – van! Ovaj oficir što je do maločas merkao kuću, samo je stao, salutirao, uleteo u kola i nikad se više nisu vratili. Kuća je bila odbranjena. Mi deca – sleđeni, držimo rekete i čekamo – šta će da se desi. Više nijedan nije došao da traži kuću. On nije hteo da nam pomaže, da nam bude "veza" i neka vrsta olakšice u životu, da nas protežira, jer je to smatrao nepriličnim. Ali kuću nam je sačuvao.

Mog tatu, pošto nije bio za taj novi poredak, kad se vratio iz ropstva, bacili su u Barajevo. U ropstvu je bio kod Nemaca, u logoru Oflag VI-C, u Osnabriku (najveći logor za oficire ratne zarobljenike Jugoslovenske kraljevske vojske u Nemačkoj, prim. aut), on je bio rezervni oficir, bio u borbi, kad su ih pohvatali tamo je proveo četiri godine. Kad se vratio u Beograd, završio je u Barajevu gde je pisao govore za nekog, ne baš mnogo pismenog opštinskog načelnika i predavao deci istoriju. Ujak Koča je preko Mitre (Mitrović, prim. n.) i još nekih veza uspeo da izvuče tatu iz Barajeva i prebaci ga u Rakovicu gde je radio svoj posao kao pravnik. Inače, tata je završio pravo u Parizu i do rata je bio savetnik u Ministarstvu finansija. Kada bismo se porodično okupljali tata je vodio računa da se ne govori pred ujakom Kočom o ideologiji, komunizmu, politici, pričali su o nekim prošlim vremenima, o Parizu, jer nisu želeli da povređuju jedan drugog. Tata je bio jedan fini gospodin, koji ne pada u vatru, i ujak je cenio što tata nikad ništa nije pričao o politici. A i što bi, kad su obojica znali ko šta misli.

Slabašno smo živeli posle rata, bilo je teško dok nismo počeli da radimo, mama je prodavala fine stvari iz kuće, komplete tanjira, zlato, satove, srebrnariju, tepihe, lampe... Razume se da je ujak dolazio, viđali smo ga. Ali, da nam on daje pare, taman posla... Ne bi mama primila to. Mama je deci iz važnih komunističkih porodica predavala francuski, i ko je želeo – klavir, jer ona je završila i studije klavira, isto u Parizu. Mi smo tada spadali u takozvanu reakciju, pa ja verujem da je te časove morao moj ujak nekako udesiti. Zar bi nju angažovali da nije bila Kočina sestra? Dobro su je plaćali, mama je napravila pravu školu u našoj kući, bio je ogroman hol sa kaminom i tu je bio taj razred.

O NIKOLI: Sećam se da je ujak Nikola posle tri meseca uspeo nekako da se izvuče iz Banjičkog logora. Ne znam ko mu je pomogao. Kao i nana Ružu, uhapsili su ga da im bude taoc, da bi lakše do Koče došli. Nije ujak Nikola nikakve veze imao sa komunistima, njega to nije zanimalo, naprotiv, on je bio jedan veseo bonvivan, ali je ipak uspeo da završi prava, deda je za njega platio u Lionu, tu su završavali prava oni koji propadnu u Parizu. Dedi Aci je više smetalo Nikolino rasipništvo nego Kočin komunizam. Pre rata Nikola je pisao za razne svetske novine. A posle rata, Koča da bi mu se revanširao za ona tri meseca u logoru, pošalje ga u Pariz da bude dopisnik. I onda, Nikola jednostavno nije hteo više da se vraća. Patio se po svetu, bio u Norveškoj, svašta radio, prodavao mleko. Našao je jednu finu ženu, Jolandu (Jolanda Paulina Deroko, ćerka pukovnika Vladislava J. Deroka i sestra Jovana V. Deroka, četničkog kapetana II klase koji je poginuo u Ljubiću, u četničkom napadu na Užičku republiku, prim. n.). Onda je ona njega zaprosila, on je pristao. Pričala mi je kako ga je obezbedila jer je uspela od Nemaca da izvuče da mu plate sve što je prošao kao zatvorenik njihov, za sve patnje, plus je imao i neka mesečna primanja. Posle je njemu dosadio Pariz i otišao je u Montre u Švajcarskoj. Tu me je onda stalno zivkao da dođem, da pričamo "o prošlosti". Govorio bi mi: "Ovde je dosadno, niko nema pojma ko sam ja! Sve ti plaćam, samo dođi." I onda sam ja odlazila u Montre. Posle sam u Parizu bila kod Jolande, njegove bivše žene. Ona me je uvek molila, pošto se teško razbolela, da bi jako volela da se ja brinem o njemu. Da ne bude sam.

Umro je u Montreu. Kad je počeo da poboljeva smestili su ga u dom za stare i bolesne. Jednom prilikom mi se javio, jedva je imao glasa: "Jao, fini je Uskrs, sećam se kako si mi bila za jedan Uskrs." Ja mu kažem da ću opet doći, da ćemo opet jednog dana šetati Montreom, a on mi kaže: "Nema više jednog dana..." I onda mi jave da je umro.

RAZLAZ SA TITOM: Koča o tome nije ništa hteo da priča. Ali, kad se to dogodilo, mama i ja smo bile pozvane na ručak, kod njih u vilu. Sećam se da su prvo bili u jednoj velikoj vili, koju je mrzeo i tražio je drugu, manju. Uvek je za onu veliku govorio: "Šta će mi sve ovo, meni od ovoga ništa ne treba." On se odrekao posle rata sve svoje nepokretne imovine i prezirao je sve to, takav je bio i umro, a kada se razišao s Titom optužili su ga da je naplatio ratnu štetu?! To je bila velika nepravda! Nismo mogle da verujemo šta nam se događa, mama i ja kad su nas pozvali on i Lepa na ručak. Lepa je počela da se javlja mojoj mami na telefon kad je on prestao da bude "neko". Od tada se Lepa promenila prema nama, potpuno. Postala je ljubazna, druželjubiva! Imao je ujak fine crteže od Jakca (Božidar Jakac, slovenački slikar, prim. n.) i neki svoj fini portret i ona, Lepa kaže: "Daj Milici taj portret, ona će da uživa pošto te toliko voli." Mama i ja zapanjene, šta je sad ovo!? A on će: "Ne dam, to je moje!" Posle je ona napravila svoj legat i sve te slike tamo sačuvala. Bila izložba u Domu Armije, i njen portret u sredini, ona kao kakva kraljica, uopšte nije ona al’ nema veze, a okolo sve te slike, i Kočin portret od Jakca.

S Kočom smo se viđali i posle njegovih operacija, dolazio bi kod nas sad uveliko s Lepom, to je bilo osamdesetih. Dolazili na slave i Uskrse, na sva porodična okupljanja. Voleo da kaže: "Je l’ vidite kako Lepa izgleda?" A Lepa se doterala...

Pred smrt došao je s Lepom na ručak, tad je već bio jako posustao, došao je na Uskrs. Doneo je jednu lepu saksiju, veliku, za cveće, gledam ga, on na kapiji i to nosi, i uspravan, penje se uz basamake, junački je izdržao. Tad smo se poslednji put i videli. Nije mnogo govorio o politici, ni posle Titove smrti. Umeo je, ponekad, s velikim prezirom da govori o nekim ljudima, koji su u to vreme, preuzeli kormilo: "Jao, na šta će to sve da liči s takvim ljudima!" Govorio je da oni neće moći da vode državu.

AVALA FILM I PARTIJA: Kad sam došla u Avala film, Aleksandar Vučo me je poslao tamo, ja nisam ni znala šta je film ni kako se radi, niko nije znao, ali su nas skupljali, mlade, da učimo... Međutim, tamo se neki razgoropadio kad je video da ja nisam član partije. Pokušali su da me izbace. Onda me je jedan čovek, koji je bio tamo električar, šta je stvarno bio nemam pojma, odveo u neki omladinski partijski komitet, ne znam kako se to tačno zvalo, ali nešto važno. Gledam ja te omladince, ne znam šta da im kažem. Oni me pitaju: I šta je bila tvoja greška? Ja ne razumem šta me pitaju: kakva greška? I rekli su, posle: Idite, vratite se u Avalu. Ma, smejurija. Ja u Avali divno radila, tamo sam počela 1. jula 1947. Posle, kad je Televizija Beograd postala moderna, pređem tamo.

Bio je jedan strašan momenat kada smo pravili neke dokumentarne filmove političko-propagandne, kako je to već umelo da bude u Titovo vreme. Noć, idemo u montažu da biramo materijal za film, kratki su nam rokovi, sarađujemo sa Hrvatima na tom filmu, žurba. I urednik meni kaže: "Milice, ovo će biti neprijatno što ću vam sada reći, ali sve kadrove sa Kočom treba da izbacite." To je baš bilo kad je Koča bio "odbačen". "Pa kako ću ja to?", pitam ga. "Molim Vas, Milice, ne ostavljajte me sada", kaže on, "samo tako uradite." Bilo je baš grozno i ružno, ali ja sam to uradila, da nisam ja, drugi bi. Bože sačuvaj da sam mu to ikad kazala. Ali, znao je to i sam, da su posle hteli da ga izbrišu kao da nije postojao. Na kraju, šta da kažem, ceo život smo se svi pravdali... Mi zbog njega, on zbog nas.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Kaže ujak kako su se Krleža i njegova žena Bela tresli kad je ušao: "Ja sam ih jedva primirio, rekao im: ‘Ništa ne brinite, ovo je Jugoslovenska armija, ja sam Koča Popović.’"

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net