Pegla

Sećanje je čudna kategorija, izgleda da nikako nije moguće dešifrovati šta ostane a šta se zaboravi kao da se nikad nije dogodilo. Moje, tada četvorogodišnje, pamćenje sačuvalo je jednu sliku spokoja u selu ispod planine, šporet na drva, baba, mačka i ja na krevetu pored, šištanje pare dok strina pegla, polagano podižući tešku tučanu peglu napunjenu žarom. Deo onoga posle izbrisao se kao da ga nikad nije bilo sem u priči očevidaca i ponekom detalju – povučena ko zna kojim dečijim porivom, primakla sam se beloj gomili veša i neku svoju krpicu poravnala na stolu, taman sam valjda toliko virila, do ivice; strina je skrenula pogled s peglom u ruci i u sledećem trenutku spustila je istim metodičnim pokretom kao i pre. Samo, nije se digao oblak pare sa vlažnog čaršafa nego moj i njen vrisak. Tada sam se sa peglom zaista i bukvalno upoznala, ruka ruci, takoreći.

Ne sećam se posle ni bola ni urlanja, ne sećam se ni kako sam uspevala da se otimam i zdravom rukom povređujem sprženu još više, ali pamtim sliku mog najstarijeg strica koji utrčava u kuću i psuje sunce žarko, bilo je valjda prvi i jedini put da ga je iko čuo da psuje i video tako ljutog. Slika u kojoj me on čvrsto drži jednom rukom a drugom uranja moju povređenu šaku u lonac pun sirevine – to je ono tek ukiseljeno mleko koje još nije sir, bezukusno, puno surutke i lek za sve, poslednje je što se zadržalo u prestravljenom dečijem sećanju. Bol je sigurno popustio, ostalo sam prespavala u majčinom naručju i izbrisala iz pamćenja, a surutka je na mladoj koži izbrisala i svaki trag povrede sem jedva primetne tamne fleke na nadlanici.

Ja i pegla nismo i pored ovako vatrenog prvog susreta ostale neprijatelji, naprotiv. I to ne zato što sam zavolela tu nevoljnu žensku aktivnost, već što sam zapravo zavolela pegle. Ona velika, opasna, trajala je vekovima. Zamenila ju je prva na struju, sa plavom drvenom drškom kojoj je gajtan mogao da se skida, pa se dugo i često koristila u našoj kući tako što se grejala na plotni "smederevca", baš kao prethodna, a sve da bi se štedela struja. Posle nje, malo savršenija i dalje sa drvenom drškom, čiji gajtan se uvrtao i kidao svakih par meseci. Na njoj sam još u srednjoj školi naučila da menjam utičnice i seckam i skraćujem oštećene delove. Vrag će ga znati da li je to i kako uticalo na ono što će mi posle u životu biti zanimanje.

Studentska pegla zauzima posebno mesto u mojoj kolekciji. Bila je to prva pegla sa termostatom, kupljena u prošlom veku, po nekoj smešnoj ceni. Vest o neverovatno jeftinom proizvodu prostrujala je studentskim domom i ko je hteo, snabdeo se. Oni koji nisu hteli, momci uglavnom, imali su dobar izgovor za kasne posete ženskom krilu doma i upoznavanje – samo da pozajmim peglu. Ta mi je pegla, jedno malo nekvarljivo čudo tehnike iz nekadašnje DDR, pribavila kratkotrajnu slavu one koja ume da popravi kvar, pegli nikad ništa nije zafalilo ali sam gajtane majstorski menjala. Jedva da sam svoju i upotrebljavala, shodno nekakvom hipi zgužvanom imidžu, ali je komplet šrafcigera bio moj modni detalj i to nije imalo nikakve veze sa studijama tehnike.

Ta pegla me je naučila i da bar malo zavolim peglanje i zen smirenje koje ono ponekad donesi – pogled na cimerku Soku iz Knina koja svaku subotu veče pevušeći slaže jedan popeglan komad na drugi odnekud je doneo i sliku spokoja iz moje rodne kuće.

Onda, kako je standard rastao i tehnika napredovala, prva pegla na paru u koju nikada nisam sipala vodu – šatro parna peglica za putovanja kupljena od trgovca torbara, koji je tri žene inženjera u fabrici elektronike ubedio za pet minuta da s tom plastikom mogu da peglaju i suknju kad je već pogužvanu obuku. Peglicom smo se zamalo mogle ubiti bar nas dve pri prvom i jedinom pokušaju da je iskoristimo.

Dve poslednje u nizu, fenseraj pegle sa ljubičastim drškama čija pregorela utroba od kablova i delova tužno stoji i nada se da ću ih možda okrpiti. A neću sigurno, to se sada baca i kupi novo, taman toliko i vredi. U međuvremenu opet peglam onom besmrtnom, studentskom.

Pre mesec dana, nenadani novogodišnji poklon malo je zbunio i poštara i mene, ličilo je da se pravim da ne znam šta je u paketu teškom kao tuč. A nisam znala. Poslednje što sam očekivala bilo je da ću ugledati jednu sivu starinsku lepoticu, peglu br 1.

Moja fejsbuk hobi drugarica Lidija, sa kojom sam mesecima ranije razmenila tek poneku reč o zajedničkoj ljubavi prema starim stvarima, rešila je da me obraduje bez najave. Da je mogla da vidi koliko sam se smejala nad otvorenim paketom, znala bi i koliko je uspela u tome.

Što se mene tiče, krug se zatvorio i struje, bar peglanja radi, opet može da nema. Mada, ideja kako da peglu na žar malo oplemenim kablovima, ali za sasvim drugu namenu od projektovane, čuči i čeka. Šrafcigere i još poneki alat i dalje imam, malo novog skupljenog znanja usput takođe, a u čitavu tu zavrzlamu neplanirano su se uplele i neke četke i boje. Šta posle traumatičnog početka od svega može biti, ko zna. Uživanje u najavi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net