Karikatura: Vladimir Stankovski

Dosije – Masakr u Francuskoj >

Stranci u sopstvenoj zemlji

Milioni ljudi širom Evrope protestovali su zbog krvavog terorističkog napada muslimanskih ekstremista na satirični list "Šarli ebdo". Zapadni državnici i mediji insistiraju na tome da se ne smeju paušalno okrivljavati muslimani. Pitanje je, međutim, da li je njihov položaj u evropskim zemljama zaista ravnopravan i da li će se odnos prema muslimanima sada još više pogoršati

Francuska i svet su još u šoku od najgoreg terorističkog napada koji se desio u ovoj zemlji u poslednjih pedeset godina. U napadu na redakciju satiričnog lista "Šarli ebdo" u Parizu, 7. januara je ubijeno dvanaestoro ljudi. Dvojica maskiranih terorista naoružani automatskim puškama upala su na urednički sastanak i ubili osam članova redakcije, kao i dvojicu policajaca, jednog radnika i jednog posetioca redakcije. U napadu je ranjeno jedanaestoro ljudi, od čega četvoro teže. Napadači su vikali "Alahu akbar!" (Bog je veliki) i "Osvetili smo proroka!". "Šarli ebdo" i njegovi karikaturisti i novinari su godinama dobijali pretnje zbog toga što je list objavljivao karikature proroka Muhameda.

Napadači su pobegli, a ubrzo su identifikovani kao braća Said i Šerif Kuaši. Ubijeni su 9. januara u akciji policije u mestu Damartin an Goel, blizu pariskog aerodroma Šarl de Gol, u štampariji koju su zaposeli tokom bekstva. U simultanoj akciji likvidiran je Amedi Kulibalija, koji je držao taoce u jednom jevrejskom košer supermarketu u Parizu, tražeći od policije da obustavi opsadu mesta gde se nalaze braća Kuaši. Četiri taoca su nastradala, a Kulibali se sumnjiči da je prethodnog dana ubio jednu ženu policajca.

PORTRETI GUBITNIKA: Još prilikom napada je bilo jasno da su teroristi došli "iznutra", jer su preživeli izjavili da su se sporazumevali na tečnom francuskom jeziku. Šerif (32) i Said (34) Kuaši rođeni su u Parizu, roditelji su im bili iz Alžira, oboje su umrli dok su bili mladi. Sa još dvojicom braće i sestrom, od 1994. do 2000. bili su u domu za nezbrinutu decu. Patrik Furnije, glavni vaspitač u toj ustanovi, opisao ih je kao "potpuno integrisane osobe" koje "nisu nikada imale problema s ponašanjem" tokom boravka u domu, gde je Said završio hotelijersku, a Šerif elektrotehničku školu.

Šerif je početkom 2000. godine počeo da pohađa časove Kurana. Njegov učitelj Farid Benijetu je rekao da je Šerif često pominjao da nije dovoljno "dobar musliman" zato što je j ponekad koristio kanabis, opisujući ga kao "vrlo impulsivnog i agresivnog" mladića, jer mu je govorio da želi da "napadne jevrejsku zajednicu u Parizu pre nego što ode u džihad" u Irak.

Šerif Kuaši uhapšen je 2005, kada je imao 22 godine, neposredno pred planirani put za Siriju, preko koje je trebalo da uđe u Irak. Kuaši je sudu rekao da ga je motivisalo zlostavljanje koje sprovode američke trupe nad zatvorenicima u ozloglašenom zatvoru Abu Graib u Iraku, ali i da "mu je laknulo kada je uhapšen". "Što sam bio bliži odlasku, to sam više želeo da odustanem. Ali da sam to uradio, izgledao bih kao kukavica." Francuski "Mond" je tada pisao da je Kuaši imao priliku da se upozna s naoružanjem i da njime rukuje. Njegov advokat je tada tvrdio da je on više "blejač iz kraja, nego ekstremni islamista". "On puši, pije, ne nosi bradu i ima devojke pre braka", rekao je advokat Vensan Olivije. Sudiji je Šerif rekao da ga najviše od svega zanima rep muzika.

Šerif u zatvoru upoznaje Đamala Begala, radikalnog islamistu. Sa još šest ljudi osuđen je na zatvorsku kaznu 2008. godine zbog učešća u regrutnom centru, ali je pušten odmah iz pritvora jer je polovina kazne bila uslovna. Dve godine kasnije optužen je za planiranje oslobađanja iz zatvora alžirskog islamiste koji je zatvoren zbog bombaških napada na stanicu u Parizu 1995, ali nije osuđen.

U Parizu je radio kao dostavljač pica, a kasnije kao prodavac ribe u jednom supermarketu. Novinarima su ga susedi opisali kao ljubaznu osobu spremnu da pomogne, dodajući da je supruga uvek izlazila potpuno prekrivena muslimanskim velom.

Njegov stariji brat Said nikada nije bio procesuiran niti osuđen. Živeo je sa suprugom i jednim detetom u Rensu. Neimenovani jemenski bezbednosni zvaničnik izjavio je posle napada u Parizu da se Said borio za Al kaidu u Jemenu do 2012. i da se pridružio ekstremistima u vreme kada je jemenski ogranak Al kaide tokom arapskog proleća 2011. opustošio ceo jug zemlje.

Amed Kulibali, za razliku od braće Kuaši, nikada nije bio obučavan da rukuje oružjem, niti je ikada bio "na radaru obaveštajnih službi". Još kao tinejdžer bio je umešan u kriminal i nekoliko puta je osuđivan za oružanu pljačku. Upoznao je Šerifa Kuašija između 2005. i 2006. godine u zatvoru gde se preobratio u radikalnog islamistu. Imali su istog mentora, Džamela Begala. Po izlasku iz zatvora počeo je da krijumčari drogu zbog čega je izdržavao još jednu zatvorsku kaznu. Uhapšen je 2010. na osnovu istih sumnji kao i Šerif Kuaši, ali je on osuđen i iz zatvora je izašao pre nešto više od godinu dana.

Novinar TV stanice BFM pozvao je štampariju u kojoj su se krila braća Kuaši neposredno pre nego što je policija upala unutra i ubila dvojicu terorista. "Poslala me je Al kaida iz Jemena. Finansira me imam Anvar al Avlaki", rekao je Šerif Kuaši novinaru. "Mi nismo ubice. Mi smo branioci proroka. Mi nismo kao vi. Možemo da ubijemo, ali mi ne ubijamo žene. Vi ste oni koji ubijate muslimansku decu u Iraku, Avganistanu i Siriji. Mi imamo kodeks časti, mi, muslimani", rekao je između ostalog Šerif. Amed Kulibali je takođe kontaktirao sa medijima pre smrti, poručujući da ga je poslala Islamska država. Obe pomenute terorističke organizacije preuzele su odgovornost za napade i zapretile da su Velika Britanija i SAD sledeće na udaru.

Foto: Fonet/AP

MUSLIMANI U EVROPI: Pariz je nastavak crnog niza iz prethodnih godina. Iskustva velikih terorističkih napada u Zapadnoj Evropi već su imali Madrid 2004, kada je u bombaškom napadu u metrou poginuo 191 civil, i London 2005, kada su četvorica radikalnih islamista podmetnuli bombe u podzemnu železnicu i autobus gradskog prevoza. Stradala su 52 putnika.

Reakcije u medijima u islamskim zemljama

Štampa u Turskoj, Pakistanu, arapskim zemljama, pridružila se osudi onoga što mnogi opisuju kao "novinarski 11. septembar", uz bojazan da teroristički napad može da izazove promenu zapadne politike "prema muslimanskoj zajednici uopšte" i tvrdnje da "teroristički akt jedino doprinosi tome da muslimanska zajednica bude ocenjena kao neljudska". Retki su listovi, poput proislamističkog turskog "Jeni Akita", koji odbija da osudi napad, jer smatra da je napad predvidljiv odgovor na antimuslimanske "uvrede".

Uz osude terorizma, međutim, u mnogim medijima u islamskim zemljama provejava teza da "sloboda govora mora da postoji, ali uz uvažavanje religioznih osećanja drugih". Pakistanski novinar Talat Husein smatra da bi Francuska trebalo da se pozabavi dubljim razlozima za napade: "Ako se interesujete samo za pitanje šta, a ne i za zašto, nećete nikada biti u stanju da stvorite potpunu sliku."

Teroristi u Londonu bili su britanski državljani, rođeni u toj zemlji, sa biografijama manje-više sličnim braći Kuaši i Kulibali – druga generacija doseljenika, gubitnici iz predgrađa skloni sitnom kriminalu, opijatima, alkoholu i ženama, sve dok nisu sreli nekoga ko je prepoznao dobar materijal za obradu i njihov bes i beznađe okrenuo prema ljudima među kojima su živeli, sve u ime boga. Kao da nije prošlo deset godina od Londona, i uz imena francuskih terorista pominju se Irak, Avganistan, Abu Graib, samo što je Šerif Kuaši dodao i Siriju kao mesto gde od ruke zapadnjaka stradaju njegovi nevini istovernici.

Ukupan broj muslimana u Zapadnoj Evropi je oko 15 miliona, nema preciznih podataka jer u većini evropskih zemalja ne postoje verske odrednice prilikom popisa stanovništva. Francuska ima najveću islamsku zajednicu u Zapadnoj Evropi, oko pet miliona. U Nemačkoj živi oko četiri miliona muslimana, treća je Velika Britanija, velike zajednice postoje i u Belgiji, Italiji, Švajcarskoj, Austriji. No, sam pojam "musliman" ne govori mnogo. U Nemačkoj je oko tri četvrtine muslimana turskog porekla, u Francuskoj mahom arapskog, u Britaniji iz Pakistana i Bangladeša, a pomenute države, osim religijski, kao da su u različitim svetovima.

Različit je i stepen integrisanosti, uglavnom se smatra da je ona u Nemačkoj sasvim dobra, pa ipak je u istraživanju Fondacije "Bertelsman", koje je obavljeno u novembru prošle godine, 61 odsto anketiranih Nemaca reklo da islamu nije mesto na Zapadu, 57 odsto da osećaju pretnju od islama, četrdeset odsto da se osećaju kao "stranci u sopstvenoj zemlji" zbog prisustva muslimana, dok je 24 odsto reklo da bi muslimanima trebalo zabraniti da se doseljavaju u Nemačku. U Španiji i Švajcarskoj su ti procenti još veći.

GNEV IZ PREDGRAĐA: "Integracija je širok problem. Francuska ima kompleks kolonijalne sile pa se nije smelo reagovati na devijacije, predgrađa su maltene bez dodira sa zapadnom kulturom, deca idu u školu ali...", kaže za "Vreme" novinar Miloš Krivokapić, koji živi u Parizu, dodajući da su predgrađa puna oružja, mahom poreklom iz Jugoslavije (francuski tužilac Fransoa Molins kaže da su teroristi koji su krivi za smrt 17 ljudi u Francuskoj nosili oružje AK-47, koje najverovatnije potiče sa Balkana).

Granice solidarnosti

Ubrzo nakon terorističkih napada na redakciju časopisa "Šarli ebdo", milioni korisnika društvenih mreža izrazili su svoju solidarnost, a slogan Je suis Charlie (Ja sam Šarli) planetarno je prihvaćen. Veliki broj časopisa u mnogim evropskim zemljama odlučio je da u znak protesta zbog brutalnih ubistava štampa karikature zbog kojih se časopis našao na udaru.

"Njujork tajms" je kritikovan od strane svojih čitalaca zbog toga što na svojim stranicama nije objavio karikature proroka Muhameda nakon napada, mada to nisu učinili ni mnogi drugi američki mediji. Izvršni urednik Din Baket je rekao da je više puta menjao mišljenje, ali da je odlučio da ne objavi ništa kako se ne bi uvredila muslimanska čitalačka publika. "Mi smo dugo bili za princip da postoji razlika između bezrazložne uvrede i satire. Većina ovih crteža su u okviru uvrede", rekao je on. Podržao ga je i američki advokat, novinar i promoter ljudskih prava Glen Grinvald, koji je doveo u pitanje takav način solidarnosti: "Kada je nastalo pravilo da se nečija prava na slobodni govor brane tako što se moraju objaviti i čak prihvatiti njegove ideje? Da li se to primenjuje u svim slučajevima?", napisao je on.

Miloš priča da se razdvojenost često vidi golim okom, na primer na demonstracijama zbog "francusko-francuskih" problema uglavnom su samo "originalni" Francuzi, kojih je mnogo manje na demonstracijama za Palestinu. "Uprošćeno rečeno, ljudi arapskog porekla šetaju severnim delom Pariza, ovi drugi južnim, svi to znaju i pričaju među sobom, ali gotovo niko to ne sme glasno da kaže, političari i mediji uspeli su kozmetički da zamaskiraju tu sliku. Ovaj napad je naterao ljude da to vide."

Francuska je posle Drugog svetskog rata zbog ekonomske ekspanzije pozvala stanovništvo iz svojih kolonija da se u velikom broju doseli u zemlju. Stizali su sa svojim porodicama u najvećem broju iz severne Afrike, radili uglavnom poslove koje Francuzi nisu želeli, mahom su živeli u predgrađima i jeftinim kućama građenim za njih. Posle alžirskog rata za nezavisnost početkom šezdesetih, masovno su u Francusku stigli Harkiji, Alžirci koji su se tokom tog rata borili za francuske interese, i zbog toga bili izloženi ubistvima i progonima pobedničke strane. U Francuskoj su često završavali u prepunim logorima u kojima su ostajali godinama. Gnev, jer su u takvu situaciju dospeli zato što su se borili na strani Francuske, koja im se nije odužila na pravi način, nosi i druga i treća generacija rođena u Francuskoj, sa francuskim državljanstvom, ali i jakim osećajem da nisu i nikada neće biti jednaki sa "pravim" Francuzima. Prilikom nemira po predgrađima francuskih gradova 2005, objavljen je podatak da je stopa nezaposlenosti za Francuze s diplomom u to vreme bila pet odsto, a za diplomirane Francuze sa afričkim poreklom 26,5 odsto. Sve to ne znači, naravno, da takvi uslovi obavezno rađaju fundamentaliste koji su spremni na sve, ali opasna mešavina gneva, osećaja odbačenosti, nedostatka perspektive, jeste ono što privlači lovce na ljudske duše.

EKSTREMISTI I NJIHOVE ŽRTVE: Šok zbog pokolja u Parizu opet je u prvi plan podigao priče o "napadu na zapadnu civilizaciju i njene vrednosti", često kombinovanu sa tvrdnjama o krutosti i netrpeljivosti prema drugačijem kao samoj osnovi islama. Previše često se, međutim, zaboravlja da fundamentalisti mnogo više i češće temeljno podrivaju civilizaciju u državama islamskog sveta. Da je tako, potvrđuju višegodišnji, svakodnevni bezumni zločini u Avganistanu, Iraku, Pakistanu, Siriji... Pritom, žrtve na tim prostorima kao da se ne vrednuju isto, ni u medijskom ni u bilo kom drugom smislu. Prošle nedelje, u terorističkom napadu u Jemenu, za koji je odgovornost preuzela Al kaida, ubijeno je 30 mladića; najmanje 20 ljudi je ubijeno kada je desetogodišnja devojčica uspela da uđe na prepunu pijacu u Maiduguri, prestonici nigerijske države Borno, da bi daljinski bila dignuta u vazduh; Boko Haram je u toj državi pre nekoliko dana zatro čitav grad na granici sa Čadom.

Posredne žrtve terorista su i ogromna većina muslimana koji žive na Zapadu, potpuno uklopljeni u svoje sredine, izloženi besu ekstremista druge strane. Malek Merabet, alžirskog porekla, brat policajca Ahmeda Merabata koga su u Parizu ubila braća Kuaši, apelovao je na ostvarenje mira, zajedništva i tolerancije. "Islam je religija mira i ljubavi. Moj brat je bio veoma ponosan na svoje poreklo i svoje ime, kao i na to šta radi. Branio je vrednosti Francuske... Obraćam se svim rasistima, islamofobima i antisemitima. Niko ne sme mešati ekstremiste sa muslimanima. Besni ljudi nemaju ni boju ni religiju. Nemojte napadati džamije i sinagoge, napadate ljude, a to neće vratiti naše mrtve i neće umiriti porodice", rekao je Merabet.

Zločin u Parizu osudile su i neke organizacije uz koje se obavezno dodaje pridev "ekstremistička". Lider libanskog Hezbolaha šeik Hasan Nasralah je povodom terorističkih napada u Parizu rekao da su "autori uvredljivih knjiga i karikatura koji vređaju proroka među islamskim neprijateljima", ali da su ekstremisti koji odsecaju glave i ubijaju ljude više štete naneli islamu nego bilo ko drugi u istoriji (misleći na Islamsku državu i Al kaidu). "Ponašanja određenih terorističkih grupa koje tvrde da su islamske", rekao je Nasralah, "kroz svoje sramotne, gnusne, neljudske i okrutne reči i akte su uvredile proroka, veru, svetu knjigu i muslimanski narod više nego svaki drugi neprijatelj." Nasralah, čiji se Hezbolah u Siriji bori na strani Bašara el Asada, nije propustio da kaže i da je Francuska "izvozila" džihadiste u region.

MARŠ PONOSA I TUGE: Na maršu solidarnosti i jedinstva koji je nazvan "plačem za slobodu", u nedelju, 11. januara, učestvovalo je između milion i po i dva miliona ljudi, demonstrirajući protiv terorizma i politički motivisanog nasilja, u znak solidarnosti sa žrtvama i odbrane slobode govora. "Pariz je danas prestonica sveta", rekao je predsednik Francuske Fransoa Oland na najvećem protestnom okupljanju na tlu Evrope u modernom dobu. Milioni ljudi okupili su se i u drugim gradovima širom Francuske.

U Parizu je demonstracije predvodilo više od pedeset državnika iz celog sveta, između ostalih nemačka kancelarka Angela Merkel, britanski premijer Dejvid Kameron, ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov, državni sekretar za pravosuđe SAD Erik Holder, šef vlade Izraela Benjamin Netanjahu, predstavnici Egipta, Alžira, Libije...

Marš miliona u Parizu delovao je impresivno, ali u danu posle ostalo je da lebdi pitanje kojim putem će dalje ići Francuska i svet. Zebnju i nelagodnost nisu samo izazvala otužna prepucavanja poput onih ko je sve na maršu bio u prvom redu, kako se Bibi Netanjahu iz pozadine probio napred, zašto je Amerika poslala "previše nisko rangiranog" predstavnika administracije…

Al Džazira je citirala Saniju Harobi iz muslimanske Fondacije za etničko razumevanje, koja kaže da se francuski muslimani boje erupcije islamofobije. Od napada u Parizu registrovano je više od 50 antimuslimanskih incidenata u Francuskoj, među kojima su pretnje, pucnjava ili bacanje neke vrste eksplozivnih naprava na islamske građevine. Ekstremna desnica diže glavu širom Evrope, traži ukidanje Šengena, zatvaranje granica, deportaciju pridošlica. Ministri država EU saglasili su se da će doneti promene u Šengenu da bi se s zaustavili teroristi i da se onemoguće pokolji kakav su počinili islamski fanatici u francuskoj prestonici.

"Društvo se homogenizuje, normalnim muslimanima će biti teže, a i do sada im nije bilo lako, nosili su polumesec na leđima, imali problem sa zapošljavanjem", kaže Miloš Krivokapić. "Sa druge strane, tu je šok da su deca od deset godina u nekim predgrađima odbijala da ustanu i minutom ćutanja odaju poštu poginulima, profesori nisu znali kako da se snađu u takvim situacijama."

"Neće se ništa radikalno promeniti preko noći, možda će biti impulsa da se krene, ali verovatno u lošem pravcu. Mnogo veće ulaganje u obrazovanje, restrukturiranje predgrađa, dali bi rezultat za 20 godina. Budžet za obrazovanje će biti možda malo veći, ali se priča mnogo više o represivnim merama, nadgledanju, kažnjavanju... Ljudi su se uplašili, a to ide na ruku "društvu iz ćoška", kao što je Marin le Pen. Stvara se dublji jaz između komšija, traži se da se ljudi javno ograde, prati ko nije rekao ‘Ja sam Šarli ebdo’... Videćemo na sledećim izborima."

I dok evropski državnici prebrojavaju broj svojih državljana koji su otišli da se pridruže ekstremistima u Iraku i Siriji, strahujući od njihovog povratka, niko ne pominje pokušaj promene spoljne politike na kriznim područjima, kojoj je jedan od rezultata davanje vetra u leđa ekstremistima. Verovatno bi se rezultati prestanka politike "humanitarnih intervencija" videli tek na duži rok, poput ulaganja u obrazovanje, ali podrška najgorim fundamentalističkim grupama u rušenju sekularnih islamskih režima, poput onih u Libiji i Siriji, zatvaranje očiju pred njihovim zločinima, bar dok ih čine prema zajedničkim neprijateljima, već je dala rezultate. Islamska država je samo jedan od njih.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

"Šarli ebdo" i mi

Desilo se da sam svojevremeno lično upoznao jednu od žrtava napada na "Šarli ebdo" – Volinskog. Bilo je to krajem sedamdesetih godina prošlog veka, bili smo mladi i ludi postšezdesetosmaši, svi redom. Tada su Serž Žili (Serge July) i ekipa upravo pokrenuli nezavisni dnevnik "Liberasion", zanimljive novine, koje su dan-danas žive i zdrave i ustupile su redakciji „Šarli Ebdoa" (onome što je preostalo) svoje prostorije. Otišao sam u tek osnovani "Liberasion" tada (kraj 1979, ako se ne varam), jer su oni krenuli kao kolektiv, zadruga, sami svoji vlasnici. Serž je bio prijatno iznenađen da se neko iz Jugoslavije za to zanima; redakcija je bila dirljivo siromašna. Završili smo u obližnjem periferijskom bistrou; tu je bio i Volinski, drag i duhovit čovek, već poznati karikaturista. Crtao je za sve moguće novine, pa i za "Šarli ebdo", gde će kasnije i završiti. Lepo smo se proveli.

E, sad: bilo je to postšezdesetosmaško doba, kada su jedni odustali, drugi krenuli na "dugi marš kroz institucije" (pa posle postali i ministri), kada se Sartr pod starost brukao prodajući maoistički pamflet Narodna stvar (La Cause de peuple) po pariskim ulicama, a preostali su rešili da se bore i dalje. Među njima bili su Serž Žili i Volinski (nikada ga nismo pitali za kršteno ime, pa nećemo ni sada). Sasvim očekivano, postšezdesetosmaške novine širom Evrope bile su blasfemične, drske, bezobrazne i skandalozne. Pour epater le bourgeois, zgranuti buržuja; šta ćete bolji cilj? "Šarli ebdo" bio je među najbezobraznijima od početka. Možda odmah posle rimskog nedeljnika Il Male (Zloćko), koji, međutim, nije dugo potrajao: udavili su ga Sveta Matera Rimska Katolička Crkva, Demohrišćanska stranka i evrokomunisti Enrika Berlingera; svi zajedno, jer su ih sve zajedno i zajebavali do besvesti. Na toj istoj liniji opstao je, međutim, čuveni karikaturista rimske "Republike" Đorđo Foratini, nešto nalik na italijanskog Coraxa, sa svojim crno-belim minimalističkim, ali beskrajno duhovitim i dubokim karikaturama bez reči.

Bilo je, verujem, i drugih sličnih poduhvata, ali godine su prošle... "Šarli ebdo" počeo je i nastavio kao strip-revija sa sve više političkih poruka. Kod njih je objavljivao i pokojni Žorž Pišar, ikona BDSM stripa, skandalozan, dakle, koliko se to samo može biti. Na neki način takve blasfemične novine koje zezaju Crkvu, stranke, buržuje, desnicu (naročito), levicu, intelektualne "veličine" i sve ostalo uvek su imale svoju publiku – koliku-toliku, ali da se preživi. Neka statistika pokazala bi da su kod "Šarli ebdoa" Hrist, papa, Mojsije i drugi prolazili gore nego poslanik Muhamed a.s. Ali, svi ostali nerado se hvataju automatskog oružja, mada bi voleli – nego ne smeju.

Miloš Vasić

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net