Knjige – Putopis po sećanju >

Jezičar na (životnom) putu

Fragmentarni memoari Ranka Bugarskog su mala, nepretenciozna inventura jednog ne samo intelektualno bogatog života

Ono na što nikad nisam prešao, konzervativanda ne kažem tvrdoglavkakav jesam, to je, naravno, baš ono što već dugo koristi sav normalan svet: koferče s točkovima na izvlačenje. A što bih pa ja morao da se prilagođavam tom svetu: eto, ne vozim kola, nemam ni najobičniji mobilni (da i ne govorim o nekakvim ajpedima, smartfonima ili tabletima, za koje jedva da znam šta su), ne koristim kreditne kartice, pažljivo izbegavam društvene mreže i izlive blogoreje na internetu, pa šta mi fali?

Nevolja je golema kad ljudi koji nemaju šta da kažu ne odole izazovu sujete i podele s gradom i svetom sve ono što im se čini da su tokom života videli i naučili, a što em nije ništa, em je rečeno na način koji pouzdano proizvodi čitalačku ravnodušnost; no, bila bi još već nevolja da ljudi koji bi imali šta da kažu – a izvan registra svojih uobičajenih, obično "uže stručnih" preokupacija – odole porivu za kazivanjem bojeći se da se ono što bi rekli ne protumači kao suvišan izliv sujete. Naravno, ova šteta je "nevidljiva": nikada nećemo saznati za šta smo sve uskraćeni iz ovih i sličnih razloga.

Ranko Bugarski, naš znameniti lingvista, srećom nije odoleo svojevrsnom memoarskom prstosvrabu, mada mu se možda dugo odupirao. Doduše, on će se još u uvodu razložno ograditi od žanra tvrdnjom da Putopis po sećanju (Biblioteka XX vek, Beograd 2014) nije "prava", žanrovski punokrvna memoarsko-autobiografska knjiga, i to nije rečeno tek iz skromnosti nego iz preciznosti: ovaj niz od tačno dve stotine fragmenata sećanja uistinu nema pretenzija na celovitost autobiografske autorefleksije, i utoliko i nije – ili bar ne sasvim – neka vrsta rekapitulacije, sistematičnog svođenja računa, nego je pre niz "sličica" iz jednog pre svega putničkog života, koji niz tek u najopštijim crtama prati životnu hronologiju, a zapravo neprestano meandrira u vremenu i prostoru, prateći piščevu unutrašnju logiku kazivanja, koja je pri tome u svakom trenutku čitaocu dovoljno razgovetna da se ne pretvori u puki "evo, sad se baš setih" solilokvij. Kao što je inače prečesto slučaj kod ovakvog štiva.

Prava je šteta što je Bugarski relativno "brzo" prešao preko svog sarajevskog detinjstva i odrastanja u Kraljevini, sećanja na NDH teror, i vremena ranog socijalizma, te formiranja jednog mladog intelektualca u njemu. Te su stranice o jednoj već i meni nezamislivoj epohi (a ja sam već daleko s onu stranu prve, druge i treće mladosti) možda najveća dragocenost ove apartne knjige, i čitaocu ne može ne biti žao što ih nema mnogo, mnogo više: kao da nas je Bugarski ovom knjigom samo pustio da na tren zavirimo u jednu kutiju čudesa, kao da je tek načeo jedan svet o kojem bi mogao reći još mnogo – ko zna, možda i hoće?

Na drugoj strani, nije ni ovakav izbor bez rezona. Naime, Putopis po sećanju u nemaloj je meri neka vrsta intelektualne biografije opisane kroz putovanja i susrete s ljudima i kulturama, na prvom mestu, a onda i kroz s gospodskom merom ispričanu priču o sopstvenim sklonostima, navikama, radnim i "razonodnim" ritualima, pa bogme i porocima (my favorite line: "... imam samo dva jednostavna pravila: prvo, nikada ne pijem alkohol pre zalaska sunca; i drugo, uvek pijem alkohol po zalasku sunca."), dakako, samo tada i samo tako kad ta priča transcendira puku, drugom nevažnu privatnost.

foto: a. anđićRanko Bugarski

Nije slučajno putopisni aspekt ove knjige toliko važan da je završio u naslovu: kao što nije slučajno ni da Bugarski ne ide svetom kao beslovesni turista s mozgom u leru. Kao što je Mileta Prodanović, po duhu i duši likovnjak i vizualac, napisao knjigu Oko na putu, tako jezikoslovac Bugarski ispisuje nekovrsno Uvo na putu, jer njegov instinkt "raspetljavača diskurzivnih čvorova" nikada i nigde ne drema... Na tim se stranicama iskazuje sva ona raskoš zaigranog jezičkog tumača – ali i "proizvođača", uživaoca, interpreta... – koju poznajemo iz njegovih prethodnih knjiga. Anglosaksonski svet (Britanija i Irska, Severna Amerika, Australija) Bugarskom je ipak najfamilijarniji, i tu se i njegov opservatorski dar najbolje iskazuje. Istovremeno, međutim, Bugarski iskazuje i potpunu ravnodušnost prema tzv. turizmu i putovanjima "da ti dupe vidi puta", napominjući da je gotovo svugde gde je bio, išao za profesionalnim svrhama. Srećom, takvih je bilo mnogo, na svim kontinentima (ali zato, gle, svetski putnik nikada nije ni zavirio u Albaniju i Bugarsku!). Pa dobro, svet univerzitetsko-simpozijumskog globtroterstva je globalna zajednica (i multikontinentalna selendra) za sebe, pogledajte samo kakve je bisere Dejvid Lodž izronio iz tog okeana...

Knjiga ove vrste bila bi ne samo nepotpuna nego i nepoštena bez osvrta na ovdašnju noviju istoriju i "događaje koji su nam se dogodili"... Bugarski je poznat kao protivnik i demistifikator jezičkih nacionalističkih mitova (srpski i hrvatski kao "zasebni jezici", opsesija ćirilicom kao "zalogom srpskog identiteta" etc.), ali njegov je pogled na korene, manifestacije i posledice naše samoskrivljene propasti mnogo širi od toga, to je pogled humanističkog intelektualca koji nikada ne gubi iz vida ono najvažnije: sve se može "zakrpiti"i nadoknaditi, osim ljudske i intelektualne verostojnosti, izgubljene u opijatima nacionalističkih i sličnih destruktivnih doktrina.

Putopis po sećanju je "drugačiji" Bugarski, ali je zapravo posve prirodan nastavak magistralnog toka njegovog dela. Kao i svaki dobar, svaki "pravi" pisac, Ranko Bugarski je u svakom žanru suveren i kod kuće, jer je kod kuće u jeziku, u tekstu, pa i u svetu samom, u onoj meri u kojoj je senzibilnom čoveku to uopšte moguće. A nije moguće sasvim – ta, zato se i piše, zbog tog žuljanja života...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net