foto: beta
KAMEN SPOTICANJA U POLITIČKIM ODNOSIMA REGIONA: Vojislav Šešelj

Turbulencije u regionu >

Balkanske strasti na putu u Evropu

Prvi put otkad se pita, Aleksandar Vučić je saopštio da uslovi koje Srbija treba da ispuni na evropskom putu nisu baš isključivo kosovski i ekonomski, i da će osim odnosa sa Prištinom, što je do sada bilo "jedino nerešeno" političko pitanje, biti tu još mnogo politike

Trebalo je celih 30 dana da se premijeru Aleksandru Vučiću demonstrira da je baš politika, a ne ekonomija, u stvari, ona koja i dalje definiše budućnost Zapadnog Balkana. Na početku predavanja na Londonskoj školi ekonomije (LSE), 27. oktobra, desetak dana pošto je ispratio predsednika Rusije Vladimira Putina s vojne parade u Beogradu, srpski premijer je rekao ovako: "Mislim da politika više nije tako važna, ekonomija je ta koja definiše budućnost Zapadnog Balkana." Ama baš se namestilo da istog dana, 27. samo sledećeg meseca, na konferenciji za novinare povodom Rezolucije koju je Evropski parlament doneo o Vojislavu Šešelju izgovori u delu rečenice, ovako: "Mnogo više od svih reformi i poteškoća me brine politika i ono što se dešava u Ukrajini i u regionu kada je neko nezadovoljan napretkom Srbije." Ta je rečenica, čini se, prošla dosta nezapaženo, jer je u njegovom govoru bilo mnogo drugog materijala zgodnog za masne naslove, ali je veoma važna, takoreći. Dobro je podsetiti na nekoliko događaja koji su sustizali jedni druge prethodnih nekoliko nedelja. Prvo, poseta albanskog premijera Edija Rame Beogradu i diplomatski "rovac" koji je bačen pred Srbiju Raminom izjavom o Kosovu; drugo, još jedno zaoštravanje u odnosima Beograda i Zagreba u epizodi "Šešelj u Beogradu", koje je kulminiralo evropskom Rezolucijom o Vojislavu Šešelju i odlukom hrvatskog premijera da ne dođe na beogradski samit 16 lidera; treće, izjava Mila Đukanovića da je Gavrilo Princip bio terorista. Četvrto i peto su dve kontradiktorne izjave Serža Bramerca za manje od dve nedelje: prva, da se Haško tužilaštvo neće žaliti na odluku o privremenom puštanju na slobodu Vojislava Šešelja i druga, da haški tužilac poziva veće da opozove odluku o puštanju šefa radikala. Za to vreme, Šešelj je govorio uglavnom ono što je govorio godinama u sudnici, ama baš ništa novo...

HRVATSKA IZA SVAKOG ĆOŠKA: Elem, prvi put otkako se u Srbiji pita, Aleksandar Vučić je saopštio da uslovi koje Srbija treba da ispuni na evropskom putu nisu baš isključivo kosovski i ekonomski, i da će osim pitanja odnosa sa Prištinom, koje se dosad kandidovalo kao uglavnom "jedino nerešeno" političko pitanje, biti tu još mnogo politike: "Ovo je trebalo da predstavlja nešto kao nauk za građane naše zemlje da dobro vidimo kako se odnose prema nama, šta je to što stvarno misle o nama i kako nas doživljavaju i sa koliko muka i teškoća objektivnih, ali i nekih kojima se nismo nadali ćemo se tek suočavati na našem evropskom putu i u bliskoj budućnosti svakako", kazao je Vučić.

Ukratko, ovim se Hrvatska kandidovala, upozorio nas je premijer, da nas na briselskom putu čeka iza svakog ćoška. I to bi bilo skoro u redu, premijer je vlasan da kaže šta čeka društvo koje je izabran da predvodi. Dozvolio je sebi, međutim, nediplomatsku, ali za unutrašnje prilike populističku emotivnost. Srčano je pitao i zašto rezolucija nije doneta kada je hrvatski fudbaler Josip Šimunić ustaškim pozdravom skandirao na fudbalskoj utakmici, zašto rezolucija nije doneta u slučaju pevača Marka Perkovića Tompsona, koji peva ustaške pesme, ili o generalu Anti Gotovini, koji je optužen za najteže zločine: "Zašto niste doneli rezoluciju, već se dočekuju kao heroji? Kakvo je to licemerje Evropskog parlamenta i evropskih parlamentaraca? Šta hoćete? Da ćutimo? Da rušite Srbiju neistinama i falsifikovanjem činjenica? I da Srbija ne sme da vam odgovori i da niko iz Srbije ne sme da vam odgovori jer će da čuva svoju karijeru?", upitao je Vučić.

Šta se dogodilo? Šta bi s onim velikim naporima moćnog zapadnog sveta i celog regiona da se održe i ojačaju tako krhki odnosi na Zapadnom Balkanu? Ko je tu kriv i za čije pare? Mora li Vučić da nevoljno i mimo plana "ratuje na dva fronta": unutrašnjim ekonomskim reformama i regionalnom obračunu na koji ga gotovo svakodnevno čikaju, iz Brisela i Vašingtona, ohrabreni susedi?

KRAJ MEDENOG MESECA: Sagovornik "Vremena" blizak Nemanjinoj 11, smatra da je u pitanju nesumnjiv kraj medenog meseca između Vučića i njegovih sagovornika na Zapadu i da se polako približavamo kulminaciji pritisaka povodom naše pozicije oko Rusije i Ukrajine.

"Ne može se reći da je pojačavanje tog pritiska neočekivano, ali nevolja je u tome što se arsenal mogućih odgovora na takve pritiske dramatično sužava. Šta je puštanje na slobodu Šešelja, a sada najava njegovog vraćanja u Sheveningen drugo nego kratkotrajni snažni udarac po Vladi Srbije sa ciljem da se unutrašnje i regionalne prilike destabilizuju i da se za tu destabilizaciju okrivi Srbija. Naravno, sve govori i o tome do koje mere je dostignuta normalizacija odnosa u regionu – tigar od papira. Pokušavaju da nas vrate u matricu dežurnih krivaca i to je najveća opasnost. Oceniti prilike u regionu kao pogoršane je lako, ali srpska je odgovornost, ovog puta, minimalna. Isto je sa Južnim tokom. Rusko odustajanje naneće nam ozbiljne štete, ali ni to se ne može pripisati neumešnosti Vučića. U toj geopolitičkoj igri bili smo konstruktivni koliko je važna konstruktivnost male zemlje, sve ostalo je u domenu više sile."

Da regionalna ujdurma prozivki bude gušća, postarali su se Ivica Dačić i hrvatski evroparlamentarci u direktnom sukobu, ali i hrvatski novinar Denis Kuljiš koji je vrlo elegantno, ponovo priskočio u pomoć srpskom premijeru Aleksandru Vučiću. Paradoks balkanske ujdurme i jeste u tome što se čini da je Kuljiš obavio mnogo bolje posao ministra spoljnih poslova Srbije od samog Dačića, zvaničnog šefa srpske diplomatije, koji je, po običaju, zabrljao. A evo kako je sve bilo.

KO JE RAZBIO PROZOR: Srpski vicepremijer je iskoristio sastanak ministara zemalja Zapadnog Balkana da progovori još koju reč sa hrvatskim evroparlamentarcima o Šešelju, Hagu i Rezoluciji Evropskog parlamenta koju su inicirali. Hrvatski "Večernji list" prenosi da je Dačić govorio desetak minuta, što je "neuobičajeno" za "goste iz trećih zemalja koji su pozvani pred Odbor za spoljnu politiku Evropskog parlamenta". Ponovio im je Vučićeve reči da Srbija nije učestvovala u puštanju Šešelja. Rekao je da je cilj puštanja Šešelja na slobodu izazivanje političkih nemira u Srbiji, da je izjavljivao kako je Šešelj pitanje prošlosti i da zato ne zna otkud komentari kako se Vlada Srbije o tome nije izjasnila i da mu je žao što je njegova poseta Hrvatskoj, koja je bila zakazana na dan puštanja Šešelja – otkazana. "Na vaš zahtev", dodao je on. Hrvatska evroparlamentarka Ruža Tomašić je komentarisala Dačićevu aroganciju ponovivši: "Mi smo jednostavno tražili da se vođstvo Srbije ogradi od Šešelja. Pošto znamo šta je bilo. Znamo da je Dačić bio najbliži saradnik Šešelja", rekla je Tomašićeva. E onda je šef srpske diplomatije, pomalo brzopleto i bez mikrofona, pitao: "Mislite na Vučića ili Dačića?" i time rekao sve o poslovičnoj srpskoj "solidarnosti u inostranstvu" po onoj poznatoj kad deca razbiju prozor: "Ma nisam ja, to je bio onaj drugi". Možda bi bilo trunku doličnije da je podsetio gospođu Tomašić da je njegov bivši šef preminuo u Hagu 2006, te da ga je Tomašićeva pobrkala s Šešeljem. To bi bilo precizno, a ne bi dovelo u pitanje lojalnost srpskog šefa diplomatije premijeru Srbije – pred komšijama. Još se istakao komentarima da "svako ima svog Šešelja" i ukazao na izjavu Tomašićeve da je Hrvatska zemlja za Hrvate, a da svi oni kojima se to ne sviđa mogu da se pakuju i da idu.

"Ne dopuštam da mi ona deli lekcije iz demokratije", rekao je Dačić. Razume se da je polemiku zaključio predsednik Spoljnopolitičkog komiteta EP Elmark Brok, koji je pozvao da se prošlost ostavi tamo gde je i rekao još nekoliko prigodnih rečenica o nediskriminaciji koja je kao princip ugrađena u temelj EU, i da EU ne može da rešava probleme iz prošlosti.

Denis Kuljiš je u političkoj analizi ("Danas") pred izbore u Hrvatskoj napisao da Zoran Milanović nije odustao od dolaska u Beograd zbog slučaja Šešelj nego zato što je to deo njegove "izolacionističke kampanje kojom državu (Hrvatsku) pretvara u bantustan što je konzekventno uzrokovalo kolaps ekonomije u trenutku kad je zemlja pristupila EU".

Kuljiš, zatim, nabraja s kim je sve još pre dolaska na vlast Milanović odbijao da se sretne, od američkog ambasadora ("tvrdeći da ovaj nije na njegovom protokolarnom nivou"), pa kad je postao premijer, odbio je susret s predsjednikom Gazproma Aleksejom Milerom, "a u Australiji, koju je neslužbeno posjetio, s predsjednikom uprave najveće na svijetu banke za investicije u infrastrukturu, koja je namjeravala uzeti koncesiju za hrvatske auto-ceste – i to za dvije i pol milijarde dolara, o kojima sad možeš samo sanjati". O Milanoviću i Srbiji, Kuljiš zaključuje ovako: "Kompleks inferiornosti koji je Milanović razvio i sakriva agresivnim ispadima svojstvenim ranjenoj psihi, premijer sad iskazuje odlukom da ne ide u Beograd, gdje će se skupiti tucet europskih premijera i moćni kineski reformistički predsjednik vlade Li Kećang, kreator nacionalne ekonomske politike i drugi čovjek tehnokratskog ‘petog naraštaja’ Politbiroa KP Kine. Jezikom stripa – glavna manga, Galactus lično. Zašto dolazi u Beograd? Otvorit će novi pančevački most i formalizirati ugovor o gradnji superbrzog (TGV) željezničkog kompleksa na liniji Beograd–Budimpešta–Beč. Time će pruga zaobići pravac Zagreb – Beograd kao transfernu dionica magistrale Solun – Hamburg. Našom prugom vozit će se ugljen i slični tereti, koji još taljigaju kroz Zagreb i zagrebački gradski centar. Osim toga, u Beogradu se očekuje potpisivanje ugovora o gradnji auto-ceste Banjaluka–Jajce, koja bi se u perspektivi spojila s Dalmatinom kod Dugobaba iznad Splita i polovicu hrvatskog auto-puta učinilo dvostruko manje isplativim u odnosu na današnje stanje, kad je ionako neisplativa. Govori se i o drugoj kineskoj termocentrali u Bosni – prva se već gradi kod Doboja. Također, spominje se investicija u četvrtu generaciju mobilne telefonije kroz državnu kompaniju M:tel. U Beogradu će, dakle, biti riječi o golemim poslovima. Zato onamo i dolazi dvanaest ili petnaest europskih premijera. Svi premijeri susjednih zemalja, osim Hrvatske – ali naš se ne želi s njima igrati..." Kad Srbija ima Kuljiša, lako joj je za Dačića.

No, s Dačićem ili bez njega, ovo na Zapadnom Balkanu izgleda kao prava nameštena kafanska tuča koja započinje tako što manji dripac opsuje mater većem dripcu, koji odmah krene da ga bije, a onda u kafanu uđu petorica još većih dripčina i razbiju onog što ga je mali isprovocirao. Ili da je neki berlinski ili briselski zvaničnik rekao da treba prihvatiti kosovsku realnost, ne bi se ništa strašno desilo, niko tu ni na koga ne bi ton povisio. Međutim, teško je kad to kaže albanski premijer Edi Rama, kao što više boli kada Milo Đukanović broji terorizam u krvi Gavrilu Principu. Kao što i Hrvatski šamar – najviše boli.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Jovo Bakić, sociolog

Jovo Bakić, sociolog

Režija velikih

U regionu su prisutni jaki i vrlo živi nacionalizmi, ali i spoljnopolitički uticaji na te nacionalizme. Kada velikim silama odgovara da ti nacionalizmi budu utišani, onda se radi na njihovom utišavanju, kada im odgovara da ih podstaknu, onda će ih podsticati. Konkretno, otkad je izbila ukrajinska kriza i otkad Srbija pokušava da se postavi što neutralnije u toj krizi, krenuo je pritisak prvenstveno od Sjedinjenih Američkih Država za destabilizaciju vlasti u Srbiji. O ovoj vlasti možemo misliti dobro ili loše, ja mislim loše, ali očigledno je u konkretnoj stvari reč o vrlo perfidnom podsticanju okolnih nacionalizama protiv Srba, to je igra koja traje već četvrt veka. Kad je Srbija poslušna onda se drugi nacionalizmi drže pod kontrolom.

Mi smo, u regionu, krivi zato što pameti nemamo. Kada nacionalizam pomuti pamet onda je lako instrumentalizovati. A pamet se neće steći još za dugo vremena na Balkanu. Vojislav Šešelj jeste neko ko je napravio mnogo zla u prošlosti, ali na ovaj način karikaturalno divljanje na njegov povratak kao što rade vlasti u Hrvatskoj, znači biti potpuno slep za političku stvarnost u regionu I podsticati najniže strasti u Hrvatskoj.

Naši političari treba da budu hladniji no što su, ali oni vode ovde unutrašnju politiku jer je njima osnovni cilj da se ne izgubi popularnost koja se u ovom trenutku uživa, zato se dobrim delom na pomalo primitivan način podstiče nacionalizam tipa "nećemo biti vreća za udaranje". Ali treba razumeti Nikolića i Vučića, preplašili su se kao tetrebi kad se Šešelj vratio ovamo. Njihove reakcije su reakcije straha od gubitka moći i popularnosti koje može da izazove Šešeljev povratak.

foto: a. anđić

Ivo Visković, bivši ambasador u Berlinu

Ivo Visković, bivši ambasador u Berlinu

Reči meriti apotekarskom vagom

Na Balkanu se stvari lako pokvare, a teško popravljaju. U normalizaciju odnosa u regionu uložile su svoj ugled i vreme i zapadne sile i same članice regiona. Uspostavljen je jedan dobar ali fragilan odnos i dovoljna je jedna neodmerena izjava da to poremeti. Zato treba odmeravati svaku reč, apotekarskom vagom, pre no što je izrečena. Naprosto, međunarodni odnosi u regionu nisu isti kao neki drugi međunarodni odnosi. U konkretnim događajima nema nevinih, nema izvesno crnih ili izvesno belih aktera. I zapadne sile umeju da poremete region. Nije dobro kada se bilo kome drži strana, to odmah upućuje na zaključak o dvostrukim standardima, te da se EU ne odnosi prema svima na isti način. Za samu Rezoluciju u Evropskom parlamentu trebalo je više takta, odgovornost je eksplicitno svaljena na Srbiju kad je reč o Šešelju. Objektivno, ona nije kriva za puštanje Šešelja, kao ni za ono što je Šešelj govorio. S druge strane, političari na Balkanu potpadaju pod pritisak očekivanja javnog mnjenja.

foto: dragan kujundžić

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net