foto: fonet
IZLOŽBA U CZKD: Dragan Đilas na naslovnim stranama

Tabloidi i "neprijatelji" >

Feljton koji nema kraj

Jedna od veština koju su srpski tabloidi vrlo brzo, vrlo efektno i do savršenstva savladali jesu kampanje protiv javnih ličnosti – od viđenijih opozicionara, preko bivših ministara, estradnih zvezda, sindikalnih lidera, aktivista nevladinog sektora i, uopšte, protivnika bilo čega za šta se određeni tabloid u određenom trenutku zalaže

"U blizini mesta gde živim, nalazi se autobuska stanica i trotoar je vrlo uzak. Jednog dana, dok šetam dete, tu stoji pedesetak ljudi koji čekaju autobus. Tu je naravno jedan žamor, ljudi pričaju. Onda ja ulazim u tu masu i svi odjednom zaćute, i svi me odjednom gledaju. Potpuna je tišina. Ja guram dete, a oni svi znaju ko sam ja, jer svi danima i danima čitaju o meni. Naravno, niko od njih se ne usuđuje da bilo šta kaže, ali ti su pogledi puni prezira, vidite da je to otvorena mržnja. Ne mrze me zato što me znaju. Vidite tačno da je to uticaj laži koje se o meni pišu."

Ovom pričom, koja se događa s jeseni 2012, Oliver Dulić opisuje kako je izgledao njegov život u jeku dvoipomesečne "Kurirove" kampanje u kojoj je igrao glavnu ulogu. Slične storije verovatno bi mogli da iznesu svi koji su se u ovom ili onom trenutku našli na meti tabloida, a takvih je veoma mnogo: medijske arhive iz poslednjih nekoliko godina pokazuju, zapravo, da na političkoj sceni skoro da nema osobe koju listovi "Kurir", "Alo", "Press" ili "Informer" nisu bar jednom optužili za nešto na svojim naslovnim stranama. U tom kontekstu, sasvim je istinita opaska jednog bivšeg urednika tabloida koji kaže da je "cela ideja u tome da te se s jedne strane plaše, a da se s druge trude da te iskoriste koliko mogu".

Ipak, ako se pogledaju te "javne optužnice" usmerene na ovu ili onu adresu, jasno je da je tokom skorije istorije tabloida bilo onih koji su – s razlogom ili bez razloga – od tabloida mogli da se plaše više nego drugi. Takođe, jasno je da su sve javne optužnice formalno razlikovale samo i isključivo po dužini trajanja. Njihova dramaturgija, novinarska obrada, rečnik bili su u svim slučajevima potpuno isti i do dana današnjeg nepromenjeni.

DAJ DA OTVORIMO OVOGA: Jedna od većih misterija kada su u pitanju medijske kampanje jeste njihov početak – zapravo kad i ko donosi odluku o tome o kome će da se piše i koliko dugo. Tokom istraživanja "Vremena" na ovu temu, pokazalo se da priča kreće iz jednog od tri razloga:

1. Tabloid dolazi do nekog ugovora, papira, dokaza o nekome i nastavlja da istražuje – ovo je, kako se pokazuje, nekada bila najdominantnija pojava u tabloidima. Iako su oni dobijene papire često zloupotrebljavali i s njima na neki način "trgovali" razmenjujući ih za informacije, ove priče uglavnom su se potvrđivale kao istinite – pre svega zbog toga što su papiri dolazili direktno iz policije, pravosuđa ili bezbednosnih struktura.

2. Političar postaje meta u trenutku kada siđe s vlasti – što zbog nekadašnjih sukoba s aktuelnim vladarima, što zbog ličnog animoziteta s urednicima, što zbog toga što je nekome stao na žulj.

3. Meta postaje svako ko uradi bilo šta što bude procenjeno kao potez usmeren protiv Aleksandra Vučića – novija pojava, sve češća tokom ove godine.

Iako su vodeći srpski tabloidi po mnogo čemu slični, postoje ovde i bitne razlike između njih – neka vrsta podele poslova. Arhiva pokazuje da su za "Kurir" mnogo karakterističnije prve dve forme, dok je "Informer" – u sklopu svojih aktivnosti o kojima je bilo reči u prethodnom delu ovog serijala – uglavnom preuzeo treću. U svemu ovome, važno je još jednom naglasiti da tabloidi, naročito ranije, zaista jesu otvarali važne afere i tako javnost obavestili o nekim velikim lopovlucima. To im niko ne može osporiti: u mnogim slučajevima, drugi mediji su zapravo dalje istraživali informacije iz tabloida i otvarali izuzetno važne priče baš na osnovu informacija koje su prvi put osvanule u tzv. "žutoj štampi". Ono što je ovde problematično jeste činjenica da su do svojih informacija tabloidi dolazili (zlo)upotrebom vrlo problematičnih izvora i što su potom kršili ne samo profesionalnu etiku već i elementarna ljudska prava ljudi o kojima su pisali – ko god, kakvi god i za šta god oni bili krivi.

No, da se vratimo potencijalnim tabloidnim metama. "O izboru mete uvek odlučuje onaj kod koga su pare. Znači, ili vlasnik lista ili vlasnik iz senke, ili neko ko će da plati da se neko blati", kaže za "Vreme" novinarka koja je karijeru gradila u dva tabloida, a koja je želela da ostane neimenovana. "Nikada nisam bila prisutna, ali se o tome toliko priča po redakciji da to mora da je tako. Dakle, to izgleda ovako: XY biznismen ima kintu i ponudiš mu reklamiranje. On kao neće, i ti onda krećeš da mu pakuješ aferu. A kod nas nema biznismena kome ne možeš da napakuješ aferu. I onda ga danima blatiš, blatiš, blatiš, dok on ne kaže: ‘OK, plaćam, samo me ostavite na miru’". Naša sagovornica posebno ističe da su u čitavoj toj stvari novinari vrlo često nesvesni uloge koja im je dodeljena: "Urednici nikada direktno ne kažu novinaru: ‘E, hajde da ovoga napadnemo.’ Nego krene priča na sastancima kako bi, eto, bilo dobro da ‘otvorimo ovoga, znaš koliko je pokrao, to nije pošteno’ i sve u tom smislu. I onda se novinar napali i navali da piše, a u stvari pojma nema da je samo šrafčić u mašineriji zarađivanja ogromnih para. A on za te svoje tekstove dobije platicu. I tužbu, ponekad." Iako se već godinama o ovakvim slučajevima priča, činjenica je, međutim, da to do sada nije dobilo nikakav formalni epilog – nije do sada bilo optužnica za iznudu protiv bilo koga iz bilo kojeg tabloida.

Nešto je kompleksnije "otvaranje" političara i tu je zaista teško doći do bilo kakvog – čak i anonimno ispričanog scenarija. U tom pogledu, primer Olivera Dulića, kao bivšeg ministra životne sredine i prostornog planiranja, naročito je zanimljiv. On je od avgusta do oktobra 2012. zauzeo priličan broj naslovnih stranica "Kurira", a tokom tog perioda optuživan je za više stvari: da nosi skupocene satove, zatim za nezakonito izdavanje dozvole Nuba investu za postavljanje optičkih kablova, za prenošenje nekoliko stotina hiljada evra u Sloveniju, cenu koja je plaćena za sajt njegovog ministarstva, plaćanje hrane za lavove u ZOO vrtu, itd. Sve to obavljeno je uz naslove tipa: "Dulić umesto u zatvoru, ručao u restoranu", "Ovde će Dulić da robija" (tekst sa detaljnim opisom zatvorskih ćelija), "Duliću, zašto si nervozan?", "Duliću, gde je 375.000 evra?"

U međuvremenu, po navodima koje su tabloidi iznosili protiv Dulića, protiv njega nema nijedne osuđujuće presude. S druge strane, povodom istih tih navoda, on je od jednog tabloida već dobio odštetu, a spor po tužbi protiv "Kurira" i dalje je u toku. Pitanje je, međutim, zašto baš on. Niti je ikada pokazivao preteranu političku ambiciju, niti je – sve i da je svaka reč u ovoj medijskoj optužnici bila tačna, po iznosima koji su se pominjali mogao da konkuriše nekim svojim kolegama. U razgovoru za "Vreme", Dulić ističe da su iza toga sigurno stajali predstavnici velikog kapitala kojima je kao ministar na neki način oslabio moć i profit, ali isto tako da je kao mlad i obrazovan političar, koji nije percipiran kao kriminalac, bio idealna meta: "Očigledno je bila namera da se moje hapšenje učini logičnim i očekivanim. I trebalo je u kratkom periodu pripremiti javnost za to. Jer, ako od mene uspeju da naprave kriminalca, onda će lako to da urade i sa ostalima, koji su više viđeni za to."

foto: betaphotoAKCIJA G17 PLUS PROTIV KURIRA 2005. GODINE: Razgovor ispred redakcije

OZRAČENI ČOVEK: Ovaj slučaj specifičan je i kao jedan od prvih koji je duže trajao. Jedina duža kampanja u medijima bila je usmerena na Mlađana Dinkića i njegove saradnike iz G17 plus, ali u tom slučaju bilo je i čudne simbioze između njega i tabloida (o čemu smo pisali u prvom delu ovog serijala). Posle Dulića, jedinu dužu, pa i agresivniju kampanju imaće Dragan Đilas.

Baš zato što su ovakve kampanje 2012. još uvek bile retkost, Dulić nije mogao ni da pretpostavi koliko će sve to da se otegne, pa se u početku priče još nekako i "otimao": "Reagovao sam instinktivno. Pokušavao sam da utvrdim odakle lije voda, pa sam želeo to da sprečim. Zvao sam sve redom. Sve ljude koji su do prekjuče razgovarali sa mnom, zvali me, interjvuisali, molili za ovu ili onu uslugu. Govorili su mi: ‘Znaš, to mora tako.’ Negde desetog dana vi shvatite da ste u jednom feljtonu koji nema kraj. Svakog dana između dva i tri, vidim da me zove ‘Kurir’ i ja se javim samo da bih čuo šta je pitanje, da znam šta će sutra biti tema. Jer, niti ja imam šta da im odgovorim, niti oni meni imaju šta da kažu."

Za razliku od Dulića, Dinkića i Đilasa, većina drugih tabloidnih žrtava bile su jednokratne, ili su medijski razvlačene u određenim vremenskim intervalima, a ne na svakodnevnom nivou. Po svemu sudeći, procena dužine trajanja opet zavisi ili od novca ili od naredbe nekog s vrha vlasti. Ovde je već citirana izjava Dragana Đilasa da mu je vlasnik jednog tabloida nudio da prekine da piše u njemu ukoliko mu plati milion evra, a i Dulić kaže da su mu "neki advokati koji dođu ili novinari koji su mi navodno prijatelji sugerisali da to može da se reši ‘znaš već kako’". I pored svega, ipak ne bi trebalo zaboraviti političku dimenziju – ni u kontekstu uzroka ni u kontekstu trajanja i posledica tabloidnog progona. Neke od kampanja počinju iz isključivo političkih razloga i jednostavno se završe same od sebe u trenutku kada je žrtva "na kolenima" i kada više ne predstavlja nikakvu opasnost: posle odlaska s mesta gradonačelnika, na Đilasa i njegove poslove tabloidi su zaboravili kao da se nikada njime ni bavili nisu. Nije bilo čak ni komentara na tvrdnju o milion evra.

U političkom kontekstu, zanimljiva je epizoda iz Dulićevog slučaja na koju se vrlo brzo zaboravilo, a koja se dogodila 6. oktobra 2012, kada je objavljeno da je "deo policajaca nezadovoljan odlukom Tužilaštva da Duliću ne bude određen pritvor". Umesto da se, kao visoki državni funkcioner osvrne na pravo na pretpostavku nevinosti i smiri uzavrele strasti, Aleksandar Vučić je tada, kao šef Biroa za koordinaciju rada bezbednosnih službi, rekao da razume to nezadovoljstvo i još jednom osudio u medijima već osuđenog bivšeg ministra: "U potpunosti razumem pripadnike policije koji, posle višemesečnog mukotrpnog rada, ne mogu da shvate da je njihov trud bačen pod noge."

Istovremeno, vredi podsetiti da su se Dulića lako odrekli njegovi dotadašnji saborci Boris Tadić (koji je izjavio kako DS ne štiti nikoga ko je kriv) i Dragan Đilas (koji je bio na putu, pa nije ni morao ništa da kaže). U tome nisu bili usamljeni. "To je bio idealan primer sociocida. Ti nekoga fizički ostaviš da se mrcvari, ali ga društveno uništiš. Nakon deset ili petnaest dana te hajke, prestao je svaki društveni kontakt koji je bio vezan za moju poziciju. Više me niko ne zove na prijeme, na večere, na izložbe, oni se gade kontakta sa mnom. To mi je ostavilo gorak ukus – kako vas se ljudi brzo odreknu. Kako ti ljudi, koji bi po prirodi stvari trebalo da shvate da je to jedan monstruozni mehanizam i da oni mogu da budu žrtve toga – tako brzo prihvate da je bolje ne družiti se s ozračenim čovekom", priča Dulić.

STANDARDI: Iako u kontekstu odnosa prema izvorima, izbora reči, načina prezentacije, novinarske pažnje i mnogo toga drugog, uporno i bez pardona gaze profesionalne standarde, tabloidi su vrlo konzistentni u poštovanju jednog novinarskog načela – kontakta sa "optuženikom", odnosno drugom stranom. Skoro da nema primera u kojima "Informer" ili "Kurir" ne pozovu osobu o kojoj pišu, što je za svaku pohvalu. Istovremeno, međutim, još su ređi primeri u kojima ovi ili njima slični listovi tu izjavu ili tvrdnju na bilo koji način uvaže.

Osnovni tekst tako čini niz optužbi, pozivanja na svedoke ili izvore (uglavnom anonimne), dok se izjava prozvane osobe najčešće nalazi u posebnom antrfileu-okviru. Bilo šta ona da kaže, niko od drugih sagovornika se uglavnom ni na koji način na tu izjavu ne osvrće – kao da čovek ništa nije ni rekao, ili da je on što je rekao a priori neistina i tvrdnja koja ne zaslužuje komentar. U poslednjih godinu-dve, ova matrica ima i dodatke u vidu posebnih okvira u kojima se ističu različite brojke (koje se ponekad odnose na navodne kriminalne radnje, a ponekad su samo podaci iz privatnog života osobe o kojoj se radi – tipa koliko ima godina, dece, kuća, automobila). Tu su takođe i mišljenja eksperata, čiji je izbor uvek vrlo indikativan i koji – u svojim antrfileima – u velikoj većini slučajeva potvrđuju navode teksta, nikad ne ustajući u eventualnu odbranu "optuženog".

Kad smo već kod forme, zanimljiva su i pitanja koja novinari postavljaju onima o kojima pišu.

U tekstu "Eko lobi zatvara Kolubaru?", objavljenom u "Kuriru" 13. jula 2014, navodi se kako je organizacija CEKOR "zatražila od Evropske banke za obnovu i razvoj da Srbiji ne odobri pomoć za što brže pokretanje proizvodnje uglja posle poplava", što je, inače, bilo potpuno pogrešno tumačenje nastojanja ove organizacije da se Srbija što pre osposobi za veću proizvodnju struje, ali uz što manju štetu za zdravlje i život građana i građanki. Pre nego što će objaviti tekst, novinarka im je poslala dva pitanja, od kojih prvi deo jednog glasi: "Koji su motivi CEKOR-a da otvoreno radi protiv interesa države...?" Iako formalno poštuje novinarska načela i traži mišljenje "druge strane", autorka optužuje ljude ni manje, ni više, nego za izdaju državnih interesa. Pitanje je, naravno, šta odgovoriti i da li uopšte odgovarati; treba li se braniti ili pustiti stvari da idu svojim tokom i prirodno se završe. Ali, o tome u sledećem delu ovog serijala.

Za sada i za ovaj deo priče, jako je važno imati u vidu da posledice medijskih hajki ne trpe samo ljudi koji u njima bivaju "društveno ubijeni", već i oni koji to čitaju. Po rečima Sonje Liht, sociološkinje i direktorke Beogradskog fonda za političku izuzetnost, ovakvi tekstovi doprinose opštem strahu u društvu: "Tabloida se boje svi koji na bilo koji način učestvuju u javnom životu, a u hajkama očigledno uživaju oni koji znaju da ni na koji način ne mogu da budu prepoznati i imaju dojam da vire kroz ključaonicu... Međutim, to virenje nije bez posledica. Po meni, dolazi do jedne vrste stupidizacije cele nacije, a gubi se ono što je nužno da bismo imali demokratsku, sigurnu budućnost – a to je razvijanje potrebe za učestvovanjem. Ubija se ta potreba, jer ljudi ne žele da se pojave na javnoj sceni. Ako se pojave, i oni bi mogli da postanu meta tabloida." Ona napominje da se slične stvari dešavaju i na drugim mestima u svetu, ali da je kod nas situacija specifična jer zbog naših problema "ono što nekima drugima može da bude prehlada ili virus, za nas može da bude rak".

Kakva god da nam je dijagnoza u ovom trenutku, čini se da nam zaista ne ide baš najbolje.

Oni koje su tabloidi odlučili da društvenu ubiju, povukli su se, ćute i vidaju rane. Oni koji još nisu bili na tapetu, pomalo se još čuju, strahujući verovatno od trenutka kada će i oni doći na red.

Ako se osvrnemo oko sebe i oslušnemo tišinu koja vlada, jasno je da su tabloidi u tom pogledu više nego uspešno obavili svoje zadatke.

Izradu ovog teksta je finansijski podržala Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu. Sadržaj ovog teksta je isključiva odgovornost izdavača i ni na koji način ne odražava stavove Ambasade Kraljevine Norveške.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Savet

Zbog objavljivanja navodnih neistina i svojevrsne medijske hajke, Savetu za štampu do sada su se žalili Dragan Đilas, Zoran Živković, Nenad Čanak i pevač Vlado Georgiev – svi protiv "Kurira". U svim slučajevima, ovo samoregulatorno telo odlučilo je da je bilo kršenja Kodeksa novinara Srbije.

Posebno je zanimljiv slučaj Vlade Georgieva, gde je odlučeno da je list "Kurir" imao legitimno pravo da se bavi navodima po kojima je on nekoliko puta uhvaćen pijan za volanom, ali da je način na koji je to urađeno bio protivan Kodeksu. Naime, pevač je učestvovao u velikoj kampanji protiv brze vožnje i napisao pesmu na tu temu, promovišući bezbezdnost u saobraćaju – zbog toga, njegovo ponašanje trebalo bi da bude tema izveštavanja. S druge strane, međutim, problematičan je način izveštavanja, uz upotrebu reči poput "šljokara" i "pijandura", kao i otvorene preporuke da bi trebalo da ide da se leči.

Inače, Komisija za žalbe Saveta za štampu do sada je odlučivala o ukupno 24 žalbe protiv tabloida "Kurir", "Alo" i "Naše novine". U 18 od ova 24 slučaja odlučeno je da je prekršena neka od odredbi Kodeksa novinara Srbije: to je bio slučaj sa šest od ukupno devet žalbi na dnevnik "Alo"; deset od ukupno 12 žalbi na "Kurir" i dve od ukupno tri žalbe na "Naše novine".

Pred Komisijom su se tokom poslednje tri godine našle ukupno 104 žalbe protiv različitih štampanih medija. Pošto "Kurir" i "Naše novine" priznaju nadležnost Saveta od 2013, o njima se diskutuje samo u poslednjih godinu dana, dok "Informer" i dalje ne priznaje nadležnost tog tela.

Kolege drage

Iako novinari tabloida nikada nisu bili preterano milostivi prema kolegama iz "uglednijih" medija, tokom 2014. naročito se zahuktala praksa blaćenja svih onih čija je uređivačka politika ili profesionalni kredo drugačiji od državno zacrtanog.

Pošto je "Vreme" objavilo BIRN-ov i CINS-ov tekst o ugovoru sa Etihadom, "Informer" je novinare ovih institucija optužio da su strani plaćenici i za razne druge nepodopštine, ali i za skoro nadrealnu stvar: da su rezervisali sobe u borskom hotelu u kojem je želeo da letuje i premijer, a sve to kako bi ga špijunirali (?!). Nakon što joj je ukinuta emisija, Olja Bećković označena je kao nova liderka opozicije – podrazumevalo se, naravno, da je ona čitavu priču oko "Utiska" i iskonstruisala samo zbog toga. Navodnom napadu Zorana Kesića na vlasnika B92 u emisiji "24 minuta", "Informer" je posvetio skoro dve stranice. Kada je tokom Vučićeve posete Nemačkoj pitala premijera o cenzuri u medijima, novinarka Natalija Miletić dobila je i čitavu naslovnu stranu istog lista.

Uz sve to, vlasnik i glavni i odgovorni urednik "Informera" Dragan J. Vučićević u pravom je twiter ratu sa svim novinarima s kojima se ideološki/profesionalno ne slaže: rečnik koji se tu pojavljuje još je i gori nego u tabloidima, a ovim novinama ne pristaje čak ni da ga citiraju.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net