<< VESTI | | 14.10.2014 13:44

 

Koštunica napustio DSS

Razlog: DSS iz pragmatičnih i tobože taktičkih razloga želi da se okrene ideji suverenizma, koja u politici ima različita i neodređena značenja i ne može biti zamena za političku neutralnost

Pismo Vojislava Koštunice Demokratskoj stranci Srbije

Prošlo je više od pola godine od kada sam podneo ostavku na mesto predsednika DSS i povukao se iz političkog života. Održana je pre koji dan i Skupštiina DSS. Sve ovo vreme nisam davao izjave medijima i jedino sam odgovorio na pismo Izvršnog odbora Stranke koje je bilo meni upućeno. Tada sam podsetio na nekoliko rukovodećih načela Stranke.

Kroz sve pritiske, iskušenja i u najtežim okolnostima, građeni su demokratski i nacionalni identitet Stranke i njena državotvorna politika. Najjači izraz i simbol te politike danas je ideja političke neutralnosti. To je ideja čiju vrednost potvrđuju sve učestalija upozorenja i pretnje iz EU i vodećih zapadnih ambasada u Beogradu da Srbija nemože da bude neutralna već da mora nastaviti da pokazuje svoju pripadnost i bezrezervnu lojalnost tzv. evroatlantskoj zajednici, i to na svoju štetu.

Nedavna Skupština DSS pokazala je da Stranka, iz pragmatičnih i tobože taktičnih razloga želi da se okrene želi da se okrene ideji „ suverenizma", koja u politici ima različita i neodređena značenja. Ona ne može biti zamena za političku neutralnost, jasno i odsečno srpsko stanovništvo i stav da Srbija, sarađujući sa svima, nipošto ne treba da bude član EU.

Kako ovo smatram izneveravanjem Programa, doneo sam odluku da napustim DSS. Želim na kraju da se zahvalim svojim prijateljima koji su se borili za ideje na kojima je nastala i delovala Demokratska stranka Srbije.

Beograd, 14. oktobra 2014. Vojislav Koštunica

Vojislav Koštunica, osnivač i dugogodišnji predsednik Demokratske stranke Srbije, predsednik Savezne Republike Jugoslavije (2000.) dvostruki premijer Srbije (2004, 2008) saopštio je 14. oktobra da napušta stranku zbog toga što je ona, po njegovoj oceni na sednici Izborne skupštine 12. oktobra napustila ideju političke neutralnosti. O Koštuničinom pogledu na neutralnost Srbije više u knjizi Vojislava Koštunice Politička neutralnost ili Evropska Unija, čiji deo Ima li Evropska Unija budućnost donosimo u prilogu dole

On je konstatovao da je nedavna sednica Skupštine DSS-a pokazala da stranka, iz pragmatičnih i tobože taktičkih razloga želi da se okrene ideji suverenizma, koja u politici ima različita i neodređena značenja.

"Ona ne može biti zamena za političku neutralnost, jasno i odsečno srpsko stanovište i stav da Srbija, sarađujući sa svima, nipošto ne treba da bude član EU", rekao je Koštunica za agenciju Beta.

"Kako ovo smatram suštinskim izneveravanjem Programa, doneo sam odluku da napustim DSS. Želim na kraju da se zahvalim svim prijateljima koji su se borili za ideje na kojima je nastala i delovala Demokratska stranka Srbije", naveo je Koštunica.

Koštunica je dodao da je prošlo više od pola godine od kada je podneo ostavku na mesto predsednika DSS-a i povukao se iz političkog života, a da sve to vreme nije davao izjave medijima i jedino je 24. septembra odgovorio Pismom Izvršnom odboru DSS u kome je podsetio na osnovna politička načela DSS-a (u okviru desno).

24. septembra 2014, odgovorio na pismo tog odbora DSS-a u kom je podsetio na nekoliko rukovodećih načela Stranke.

"Kroz sve pritiske, iskušenja i u najtežim okolnostima, građeni su demokratski i nacionalni identitet Stranke i njena državotvorna politika. Najjači izraz i simbol te politike danas je ideja političke neutralnosti", dodao je Koštunica.

Prema njegovim rečima, to je ideja čiju vrednost potvrđuju sve učestalija upozorenja i pretnje iz EU i vodećih zapadnih ambasada u Beogradu da Srbija ne može da bude neutralna već da mora nastaviti da dokazuje svoju pripadnost i bezrezervnu lojalnost tzv. evroatlantskoj zajednici, i to na svoju štetu.

Koštunica je zaključio da je zbog napuštanja te ideje na sednici Izborne skupštine DSS-a i on odlučio da napusti stranku.

Na sednici Izborne skupštine DSS-a 12. oktobra za predsednicu je izabrana Sanda Rašković Ivić, koja je pobedila protivkandidata Miloša Aligrudića. Sanda Rašković-Ivić je dobila 359 glasova, a Miloš Aligrudić dobio je 174 glasova.

Novoizabrana predsednica Demokratske stranke Srbije Sanda Rašković-Ivić izjavila je danas da ta stranka neće menjati svoja strateška opredeljenja već samo taktički pristup biračima „kako bi običnim građanima što više približila velike državne teme".

„DSS će ostati evroskeptična, anti-NATO stranka koja političku i vojnu neutralnost Srbije vidi kao svoje strateško opredeljenje.

Sanda Rašković Ivić poručila je da joj je žao, ali i ocenila da je izneverio članstvo, jer je stranku napustio kada je najteže.

Koštunica je u pisanoj izjavi medijima podsetio da je kao predsednik stranke podeneo ostavku (čiji tekst donosimo u prilogu dole pre pola godine kada se povukao iz političkog života.


 

Vojislav Koštunica: Ima li Evropska unija budućnost?

Vojislav Koštunica: Ima li Evropska unija budućnost?

Odlomak iz knjige: Politička neutralnost ili Evropska Unija

U Srbiji je godinama unazad o Evropskoj uniji stvarana takva slika da je ona više ličila na neku idealizovanu zajednicu, pravi mali raj na zemlji, nego na realnu političku tvorevinu sa svojim dobrim i lošim stranama. Tek sa izbijanjem ekonomske krize 2008. godine počele su i u našim glavnim medijima da se, doduše stidljivo, pojavljuuju vesti da se i Evropska unija suočava sa ozbiljnim problemima. Polako se pokazivalo da možda nije ni u Evropskoj uniji baš sve idealno. Najave da se i Evropska unija nosi sa teškoćama i problemima nisu kod parlamentarnih stranaka, osim Demokratske stranke Srbije, izazvale nikakvu dilemu, već se, naprotiv, prema Evropskoj uniji pojačao entuzijazam koji se razvio u pravi evrofanatizam. Demokratska stranka, dok je vodila Vladu, izašla je u javnost sa parolom, koja se kosi sa elementarnim razumom, da Evropska unija nema alternativu. Dolaskom na vlast Srpske napredne stranke, samo je nastavljena takva evrofanatična politika.

Verovatno nikome u samoj Evropskoj uniji, osim njenih pristrasnih i zainteresovanih službenika, ne može biti jasno kako je moguće da se u Srbiji, kojoj Evropska unija otima deo teritorije, širi evrofanatizam, dok celu Evropsku uniju potresa talas evroskepticizma. Ali ovde se postavlja još jedno pitanje: kako je i zašto u Evropskoj uniji nastao evroskepticizam i kako je počeo da se sve više širi?

Prvi uzrok pojave evroskepticizma povezan je sa izbijanjem velike finansijske krize 2008. godine. Sa krizom se ispostavilo da u ekonomiji Evropske unije, koja je bila koheziono tkivo među državama članicama, stvari ne stoje dobro. Mnoge države Evropske unije živele su daleko bolje i trošile neuporedivo više od onog što su zaradile. Pre ili kasnije, u jednom trenutku morao je da stigne na naplatu pravi račun. Tako je najpre Grčku zahvatila toliko teška kriza da se u njoj već godinama smenjuju ozbiljni štrajkovi i demonstracije. Potom je ozbiljna kriza zakucala na vrata Španije, gde je nezaposlenost stigla do gotovo neverovatnih 27 odsto.

Mnoge evropske vlade su pale zbog nemogućnosti da na adekvatan način odgovore na izazove krize. Posebnu neprijatnost Uniji stvorio je Island, koji je prekinuo pregovore o pristupanju. U našoj javnosti prekid pregovora i napuštanje evropskih integracija od strane Islanda bezmalo je prećutano. U svakom slučaju, ozbiljnijih debata nije bilo o ovom presedanu u istoriji Evropske unije. Argument da je Island mali pa da ga zato ne treba ozbiljno uzimati u obzir sam po sebi je neozbiljan. Prethodno se govorilo da se ni primerom Norveške, koja nije članica Evropske unije, ne treba baviti, jer je Norveška opet bogata, što takođe govori o površnosti evrofanatične argumentacije.

Ali, ako je Island mali, a Norveška bogata, pa ih zato ne treba uzimati u obzir, šta onda reći za najavu Velike Britanije da će raspisati referendum o izlasku iz Evropske unije? Da li će Srbija i tu najavu ignorisati? Britanija je nuklearna sila, stalna članica Saveta bezbednosti i zemlja sa posebnim značajem za evropsku ekonomiju i politiku. Zbog čega Britanija želi da napusti Evropsku uniju i kakve će to posledice imati za budućnost i opstanak Evropske unije?

Sigurno niko ne sumnja u sposobnost Britanije da dobro procenjuje svoje interese. Na osnovu najave raspisivanja referenduma o izlasku iz Evropske unije može se zaključiti da je Britanija procenila da će se stvari u Evropskoj uniji kretati takvim smerom da to zahteva njeno napuštanje. Teorijski gledano, možda je zaista opravdano da Britanija napusti Evropsku uniju, a da je istovremeno dobro da joj Srbija pristupi. Ali, pre razmatranja i ove teorijske mogućnosti mora se istražiti šta je to u Evropskoj uniji toliko loše da Britanija želi da iz nje izađe, i da li je to upozorenje i za Srbiju da posumnja u ispravnost ulaska u Evropsku uniju. Tim pre što Britanija sigurno nije dopustila da bude u podređenom položaju u odnosu na Brisel, ako već nije bila u privilegovanom. A Srbija ne da nije u privilegovanom položaju u odnosu na Evropsku uniju, već je Brisel najdirektnije ucenjuje da predajom dela teritorije plati ulaznicu za ulazak u EU.

Ako bi pažljivije pratili argumente zbog kojih Britanija najavljuje izlazak iz Evropske unije mogli bismo da zaključimo da Unija nije organizacija koja ima sjajnu, pouzdanu i zagarantovanu budućnost. Odnosno, može se nazreti da Britanija pre vidi mogućnost urušavanja Unije nego njen napredak. U britanskoj javnosti vodi se živa debata da li je dobro napustiti Evropsku uniju ili ostati u njoj, za razliku od Srbije gde je u medijima osim veličanja Evropske unije nepoželjno i prognano svako drugačije mišljenje. Kao glavni razlozi zbog čega Britanija treba da napusti EU pojavljuju se u osnovi dve vrste argumenata. Jedni se odnose na ekonomiju, a drugi su političke prirode.

Najpre, zanimljivo je da se u britanskoj debati za opstanak u EU ponavljaju gotovo identični argumenti kao i u Srbiji za njen ulazak. Tako zagovornici Evropske unije u Britaniji tvrde da bi izlazak iz EU značio „izolaciju", „da ne smemo da se svađamo sa EU", „da ne možemo sami", „da će nam pobeći strane investicije", „da nam je bolje u EU". Jedan od najglasnijih pobornika ostajanja u Evropskoj uniji je nekadašnji premijer Toni Bler. Vidimo, dakle, da su ti argumenti gotovo identični sa onima koji se godinama jedino i čuju u Srbiji. Takođe, kao i u Srbiji, pojavljuju se predstavnici krupnog kapitala, koji otvoreno tvrde da nema bolje ideje od Evropske unije.

S druge strane, u vladajućoj Konzervativnoj stranci oko sto poslanika je izrazito evroskeptično i zahtevaju da se referendum o izlasku iz Evropske unije raspiše što pre. Odnos sa Evropskom unijom postao je predizborna tema u Britaniji. Konzervativna stranka je započela sa inicijativom o „povraćaju nadležnosti od Brisela", „odbranom suverenosti" i „zaštitom britanskih interesa". Zatim je 2011. godine usvojen poseban Zakon o EU, kojim su predviđene sve vrste referenduma sem o izlasku iz EU. Međutim, u javnosti je bila sve jača tema o neminovnosti donošenja zakona o referendumu o izlasku Britanije iz EU. Na kraju je premijer Dejvid Kameron morao da se obaveže da će 2017. godine raspisati referendum, ako u međuvremenu dobije izbore.

Britanska javnost je u osnovi vrlo skeptična prema Evropskoj uniji, i vrlo mala podrška EU uglavnom se kreće oko 20 odsto. Nekoliko dnevnih novina su izrazito evroskeptične i objavljuju oštre kritike na račun Evropske unije.

Najglavniji argument za napuštanje Unije jeste povraćaj suverenosti. Po ustavnoj teoriji i istorijskom nasleđu, britanski Parlament je suveren. Međutim, dobar deo propisa koji važe na ostrvu usvojeni su u Briselu, ne u Vestminsteru. Na njih Britanija nekad ne može da utiče, posebno imajući u vidu da Lisabonski sporazum proširuje područje slučajeva u kopima se odluke mogu donositi većinom, odnosno preglasavanjem. To znači da se u Briselu mogu usvojiti propisi kojima se protive neke članice EU, ako je većina drugih članica za njih. Ti propisi stoje iznad nacionalnih propisa i država je obavezna da ih primenjuje. Britanija bi izlaskom iz Unije povratila svoju suverenost.

U slučaju Srbije, Evropska unija nameće neuporedivo više obaveza, jer EU od Srbije unapred traži da se odrekne suvereniteta na delu svoje teritorije u korist albanskih separatista. Dakle, Srbija bi po diktatu Brisela predala deo svoje teritorije, a za ostatak Srbije bi se od strane Evropske unije uveo ograničeni suverenitet.

Drugi važan argument za britansko napuštanje Evropske unije odnosi se na činjenicu da je previše nadležnosti preneto sa nacionalnih država na EU. Naime, Evropska unija podrazumeva prenos dela nadležnosti države na briselske strukture. London sada želi da vrati deo ovlašćenja koja je ranije preneo Briselu. O tome britanska vlada najavljuje razgovore unutar Unije, tražeći podršku od ostalih država. Sadašnja britanska evropska politika je „manje Evrope", što znači da Brisel treba da ima manja ovlašćenja u odnosu na države. Nasuprot tome, iz britanskog ugla, EU sve više prerasta u centralizovanu „evrofederaciju", koja potire nacionalne i državne elemente i koncentriše vlast u Briselu. Izlaskom iz EU, Britanija bi povratila sve nadležnosti, svu vlast koju je imala kao država pre ulaska u Uniju.

Nasuprot ovoj argumentaciji, vlasti Srbije kao da jedva čekaju da sve nadležnosti što pre predaju Briselu. O ulasku u EU vlasti, ali i sve parlamentarne stranke osim Demokratske stranke Srbije, govore kao o najvećoj mogućoj blagodeti koja će zadesiti zemlju. Nema ni pomena da bi Srbija mogla da formuliše svoju nacionalnu politiku, koja bi trezveno procenila kako je moguće da u interesu Srbije bude da svoje nadležnosti, odnosno svoju vlast, preda u ruke briselskim institucijama i birokratiji, koje ni same nisu demokratski izabrane.

Od argumenata koji se iznose u britanskoj javnosti posebno je važan onaj da je Evropska unija nedemokratska tvorevina i da se rad njenih organa ne kontroliše na demokratski način. Radi se o tome da, sem evropskih poslanika, izbor ostalih organa EU nije vezan za direktne izbore. Predsednik Evropskog saveta (Herman Van Rompej) i visoka predstavnica EU (Ketrin Ešton) odabrani su na jednoj večeri evropskih lidera, 19. novembra 2009. godine. Slično se biraju, bez neposrednih izbora, i predsednik Komisije EU i komesari, pri čemu njih potvrđuuje Evropski parlament, a na raspolaganju im stoji veliki administrativni aparat Komisije. Jedini koji se neposredno, od naroda biraju za evropske funkcije jesu evropski poslanici. Međutim, kako je Brisel isuviše dalek običnom čoveku, izlaznost na izborima za Evropski parlament sve je manja (na poslednjim 2009. godine prosečna izlaznost je bila 43 odsto, u Britaniji svega 34,3 odsto) Kao širi problem, a ne samo izborni, pojavljuuje se problem „demokratskog deficita EU", odnosno deficita njenog legitimiteta.

Srbija kao da se, nažalost, umorila od demokratije koja omogućava javne slobode, ali i obavezuuje. Jedan deo naše javnosti prosto ne može da dočeka da što više ovlašćenja prenesemo na Brisel i da stranci preuzmu upravljanje našom zemljom umesto nas samih. Pitanje je koliko je nama stalo do demokratije u samoj Srbiji, ako smo spremni da prepustimo da se skoro o svemu, počev od toga gde su granice Srbije, umesto u Srbiji odlučuuje u Briselu.

Sledeći argument odnosi se na pitanje da li narod ima pravo da glasa o Evropskoj uniji. Kao i prethodni argument za napuštanje Evropske unije, i ovaj se odnosi na pitanje same demokratije. Pobornici napuštanja Evropske unije u Britaniji smatraju da narod ima pravo da odluči da li želi da bude deo EU ili ne, shodno najvišim demokratskim načelima. Britanija je postala članica Evropske zajednice odlukom britanskog parlamenta (European Act) u vreme konzervativne vlade Edvarda Hita 1973. godine, ali je, po smeni vlasti, laburistička vlada Harolda Vilsona 1975. organizovala referendum, kako bi proverila i potvrdila odluku prethodne vlade o priključenju Evropskoj zajednici.

Pristalice referenduma o izlasku Britanije iz EU danas kažu da je od tad prošlo skoro četrdeset godina i da narod ima pravo da se izjasni da li želi da ostane u Uniji ili ne. U svojoj knjizi objavljenoj 2002. godine (Statecraft: Strategies for a Changing World) bivša britanska premijerka Margaret Tačer je smatrala da se EU suštinski ne može reformisati (fundamentally unreformable) i da je ona „klasični utopijski projekat, spomenik taštini intelektualaca, program čija je neizbežna sudbina neuspeh", te se zato zalagala da Britanka ponovo pregovara o uslovima svoga članstva, ili da napusti EU i pridruži se Severnoameričkom sporazumu o slobodnoj trgovini.

U Srbiji, kojoj Evropska unija nameće uslove kakve nijednoj drugoj državi nije nametala, pored ostalog da normalizuje odnose i uspostavi dobrosusedsku saradnju sa separatističkim vlastima u Prištini, nema ni pomena o organizovanju referenduma o tome da li pod takvim uslovima Srbija treba da nastavi evropske integracije. Vlast ne želi ni ozbiljnu debatu o tome šta za Srbiju znače ucene koje stižu iz Brisela, već se svaki novi zahtev Evropske unije proglašava diplomatskom pobedom Srbije.

U kampanji za izlazak iz Evropske unije u Britaniji se navodi i argument da su zatrpani briselskim propisima. Argument glasi da Brisel donosi previše propisa, od kojih je većina nepotrebna. Mnogi od njih su i besmisleni. Iako je teško utvrditi broj stranica, procenjuje se da korpus pravnih propisa EU ima oko 80.000 do 100.000 strana i kontinuirano raste iz godine u godinu. Ovi propisi temeljno menjaju pravni poredak pojedinih zemalja, a da same zemlje ne mogu uvek uticati na njihovo donošenje. Briselska birokratija po inercii je sklona da reguliše i ono što ne treba da se reguliše, čak i u oblasti zajedničkog tržišta. EU je postala „birokratski monstrum", po viđenju onih evroskeptičnih političara Britanije koji se zalažu za napuštanje EU.

Vlasti u Srbiji nemaju jasnu predstavu o tome koje sve propise kao država treba da usvojimo ako želimo da postanemo članica Evropske unije, niti na koji način će se to odraziti na pravni poredak zemlje i na život građana Srbije. One znaju samo toliko da sve što Brisel traži treba bespogovorno prihvatiti. Vlada gaji duh podređenosti, poslušnički odnos prema funkcionerima i činovnicima EU. Kao da Srbija nema nikakvu proceduru pravne države i demokratije, kao da se danas stvara sasvim nova država.

Od ekonomskih argumenata za napuštanje Evropske unije preovlađuuje stav da Evropska unija previše košta Britaniju. Evroskeptici smatraju da Britanija daje više novca u budžet EU nego što iz tog budžeta povlači sredstava. Od 40 godina koliko je članica, Britanija je 39 godina više davala nego što je dobijala. Britanija je posebno osetljiva na činjenicu da se skoro polovina budžeta EU troši na subvencije za poljoprivredu, od čega najviše profitira Francuska. Od poljoprivrede u EU živi oko 5 odsto stanovništva i ona stvara samo 1,6 odsto BDP Evropske unije. Takođe, protivnici integracije redovno ističu nerazumno trošenje para EU, ne samo na preglomaznu briselsku administraciju ili propagandu, već i na različite besmislene projekte. Pored toga, EU ne može da usvoji završni račun godišnjeg budžeta još od 1994. godine, jer Sud revizora EU odbija da potpiše izveštaj zato što obično nedostaje par milijardi evra za koje se ne zna gde su završile.

Britanski evroskeptici smatraju da postoje drugačije i bolje trgovinske opcije od članstva u Evropskoj uniji. Slobodna trgovina danas postaje opšta norma, pa otvoreno tržište EU više ne pruža ekskluzivne privilegije kao nekad, posebno ne u doba evrokrize. Više od 90 odsto ekonomije Britanije nema nikakvih veza sa EU, a mora da funkcioniše po pravilima EU. Britanija više uvozi iz EU, nego što izvozi, dakle ima deficit. Izvoz Britanije u EU je opao sa 54 odsto u 2006. na 46 odsto u 2012. godini, što znači da se Britanija orijentiše i na druga izvozna tržišta. Udaljenija tržišta od Evrope, poput BRIK-a, rastu, a Britanija je udvostručila izvoz na ova tržišta tokom poslednjih pet godina. Van EU, Britanija bi bila slobodnija da trguuje, jer ne bi bila obavezana briselskim normama. Sa većinom država bi mogla da zaključi bilateralne trgovinske sporazume. Veća trgovina sa drugim državama bi značila i čvršće političke odnose. Evrokriza je pokazala da je dugoročno bio promišljen i pametan potez da se sačuva britanska nacionalna valuta.

Za razliku od britanske debate o ekonomskoj računici koliko košta članstvo u Evropskoj uniji, u Srbiji je vlast zauzela dogmatski stav da je jedino bitno što pre ući u Evropsku uniju. Namerno se obmanjuje javnost da Srbija ima ekonomske koristi od Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, iako činjenice govore da zemlja ima direktan gubitak od više stotina miliona evra od ovog sporazuma. Izvesno je da će Srbija na evropskom putu imati sve veće i veće ekonomske štete, koje će dovesti u pitanje i sam opstanak srpske ekonomije, a na kraju i same Srbije.

Šta se može izvući kao zaključak iz argumenata koji se navode u Britaniji za izlazak iz Evropske unije? Najpre da su to načelni argumenti koji u osnovi mogu važiti za svaku državu članicu Evropske unije, kao i za države koje žele da uđu u EU. Od najvećeg je značaja da su ti načelni argumenti postali relevantni za tako važnu državu kao što je Britanija. Ako oni odnesu pobedu u Britaniji, samim tim se neposredno otvara pitanje opstanka Evropske unije. Već sama rasprava u Britanii govori da je završeno zlatno doba Evropske unije i da se otvara nova stranica u međuevropskim odnosima.

Slične argumente iznosi i bivši češki predsednik Vaclav Klaus, insistirajući na ugroženosti demokratije od briselske nadnacionalne tvorevine i smatrajući da su nacionalne države pravi okvir za demokratski poredak. Glavna Klausova ukazivanja na deficitarnosti EU, kada je reč i o političkim i o ekonomskim slobodama, mogu se videti iz jednog dela njegovog obraćanja Evropskom parlamentu 19. februara 2009. godine: „Današnji sistem odlučivanja u Uniji nije isto što i klasična parlamentarna demokratija proverena i dokazana u istoriji. U uobičajenom parlamentarnom sistemu postoji deo koji podržava vladu i deo koji pripada opoziciji, što u Evropskom parlamentu nije slučaj. Ovde se sprovodi samo jedna alternativa, i ko razmišlja o drugoj smatra se protivnikom evropske integracije. U našem delu Evrope, donedavno smo živeli u političkom sistemu u kome je bilo kakva alternativa bila nedopustiva i u kome zato nikakva parlamentarna opozicija nije postojala. Stekli smo gorko iskustvo da tamo gde nema opozicije sloboda iščezava. Političke alternative zato treba da postoje. I ne samo to. Odnos građanina ove ili one zemlje članice i predstavnika Unije nije standardni odnos birača i političara koji ga predstavlja. Povrh toga, udaljenost (i to ne samo u geografskom smislu) između građana i predstavnika Unije suštinski je veća nego što je to unutar pojedinačnih država članica. To se označava raznim terminima demokratski deficit, gubitak demokratske odgovornosti, odlučivanje ne izabranih već odabranih, birokratizacija odlučivanja i slično (...) To je blisko povezano i sa pitanjem prosperiteta. Treba otvoreno reći da je današnji ekonomski sistem Unije sistem potiskivanog tržišta i neprekidnog jačanja centralnog rukovođenja ekonomijom. Iako nam je istorija više puta jasno dokazala da u ovom smeru nikakav put ne vodi, mi ponovo idemo u tom smeru." (Vaclav Klaus, Evropa i EU: Pogled političara i pogled ekonomiste, Beograd, Službeni glasnik, 2010, str. 220-225)

Rečju, Evropska unija kao nadnacionalna tvorevina postaje realna suprotnost nacionalnoj državi, ali i realna suprotnost demokratii za kakvu znamo u okvirima nacionalne države. Ovaj sukob između nadnacionalne tvorevine i demokratije postaje još vidljiviji i snažno se produbljuje sa ekonomskom krizom. Ekonomske mere radikalne štednje nameću se iz Brisela i Berlina mnogim državama, iako su građani tih država protiv tih mera. Najvažnije odluke koje se tiču života miliona ljudi donose se protivno osnovnim načelima demokratije. Iz ove suprotstavljenosti interesa Evropske unije, kao nadnacionalne tvorevine, interesima nacionalnih država stvara se dubok jaz, koji neminovno dovodi u pitanje opstanak Evropske unije u sadašnjem obliku.

Jasno je da postoje države poput Nemačke kojima je opstanak Evropske unije u ekonomskom i državnom interesu. Ali isto tako postoje i države kojima nije u interesu ostanak u Evropskoj uniji. Kada se na ove interese doda suštinski deficit demokratije koji vlada u nadnacionalnoj tvorevini kakva je Evropska unija, onda je realno očekivati dalje pucanje ove tvorevine po šavovima. Svakako, najveći izazov za budućnost i opstanak Evropske unije u njenom sadašnjem obliku predstavlja najava referenduma o izlasku Britanije.

Da u odnosima između Srbije i Evropske unije nema onih teških prepreka i loših iskustava o kojima smo prethodno govorili, Srbija bi opet imala dosta razloga da preispita te odnose. Od kada je Srbija dobila Studiju o izvodljivosti 2005. i potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju 2008. godine, dogodile su se krupne promene, kako u samoj EU tako i u našim međusobnim odnosima. U tom periodu u EU je na dva nacionalna referenduma (Francuska i Holandija) odbačen projekat „Evropskog ustava" (Ugovor o ustavu Evrope), Unija je izvela veliko proširenje od 13 država članica sa generalno lošim posledicama po svoj unutrašnji razvoj i upala u tešku finansijsku krizu, recesiju i nezaposlenost, iz kojih se ni danas ne vidi izlaz. S druge strane, Srbija se februara 2008. suočila sa jednostranom secesijom Kosova i, uporedo s tim, sa opštim padom privredne aktivnosti, dugoročnom recesijom i masovnom nezaposlenošću, raspadom pravosudnog sistema i sveprisutnom dominacijom izvršne vlasti.

U čitavom ovom periodu glavni trgovinski, investicioni, bezbednosni i politički partner Srbiji bila je EU. Gotovo sve što se u Srbiji odvijalo, a što se podvodilo pod izraz „reforma", teklo je pod mentorskom palicom EU. Opšti okvir tih odnosa bili su Sporazum o stabilizacii i pridruživanju i razni prateći instrumenti.

Danas se može pouzdano zaključiti da je taj aranžman Srbiji doneo više štete nego koristi, čak i kada ne bismo uzimali u obzir najveću štetu po državne interese Srbije, a to je, naravno, pokušaj otimanje Kosova i Metohije. Krećući se po poglavljima ovog Sporazuma, navešću samo one najteže loše posledice njegove primene po Srbiju.

U oblasti tzv. političkog dijaloga Srbija je dužna da spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politiku prilagođava odgovarajućim politikama EU. S druge strane, od ove oblasti ne postoji ništa mutnije i nejasnije u ukupnoj politici EU. Njene spoljnopolitičke, bezbednosne i odbrambene aktivnosti kreću se između strateških interesa pojedinih jakih država članica, s jedne, i delovanja NATO pakta, s druge strane. Po jednom sporazumu EU sa NATO iz 2002. EU može delovati u svetskim kriznim situacijama onda kada NATO izrazi odsustvo interesa da sam deluje. Ovde, dakle, nije reč o sinhronizaciji delovanja dve strane, nego o istoj strategiji sa različitim učesnicima, od kojih jedan nosi prevagu. Ako je Srbija proglasila vojnu neutralnost decembra 2007. godine, onda je postupanje države po načelima ovog dela Sporazuma (SSP) u direktnoj suprotnosti sa proklamovanom bezbednosnom i odbrambenom strategiяm Srbije. Jasno je da bi saradnja Srbije sa EU u naznačeno) oblasti samo uvlačila Srbiju u NATO. Povrh toga, imajući u vidu da je svaka od država srednje i istočne Evrope koja je primljena u EU prethodno postala članica NATO alijanse, teško je pretpostaviti da bi Srbija mogla da izbegne tu obavezu, tj. taj nepisani uslov.

Prema SSP, Srbija je u obavezi da razvija regionalnu saradnju, tj. dobrosusedske odnose. Ovo za našu zemlju ne bi bio nikakav teret, sasvim naprotiv, kada u ovaj krug susednih država po Evropskoj uniji ne bi spadalo i Kosovo, koje su priznale 23 države članice EU i koje priznaku i institucije EU. Tako se ovaj bezazleni uslov iz Sporazuma u slučaju Srbije pretvara u ultimatum EU da Srbija razvije dobrosusedske odnose sa delom svoje teritorije. Ovaj proces odskora je u toku u vidu Prvog sporazuma o normalizacii odnosa između Beograda i Prištine i njegovog pratećeg Plana za implementaciju. To što su ovi dokumenti direktno antiustavni i protivzakoniti, i što zahtev za ispitivanje njihove ustavnosti i zakonitosti stoji netaknut pred Ustavnim sudom Srbije već sedam meseci, ne uzbuđuje ni jednog zvaničnika bilo Srbije bilo Evropske unije. Zarad ispunjenja njenog cilja, da Srbija prizna nezavisnost Kosova, Unija će glatko preći preko najbezočnijeg kršenja i Ustava i više zakona, iako će u isto vreme nastaviti da izigrava strogog sudiju u pitanjima razvoja vladavine prava u Srbiji.

U trgovinskoj sferi, odredbe SSP o spoljnotrgovinskoj liberalizaciji nanose Srbiji veliku materijalnu štetu. Razume se, ne zato što bi Srbija trebalo da se zatvori strogim carinskim i drugim merama zaštite, već upravo suprotno, zato što bi ona trebalo da se otvori za sva tržišta na kojima može da nastupi sa svojim proizvodima. Izvozni potencijal Srbije (poljoprivreda, prehrambena industrija, građevinarstvo, elektroenergija) jeste takav da bi ona morala da se orijentiše na druga tržišta, a njena trgovinska politika je sve više zavisna od EU (oko 54 odsto ukupnog uvoza i izvoza) Ukoliko bi se ostvario cilj iz SSP, da se za kratko vreme uspostavi zona slobodne trgovine između Srbije i EU, ova zavisnost bi se još povećavala. Srbija je već ukinula gotovo sve uvozne tarife za industrijske proizvode iz EU, a do početka 2014. to treba da do kraja učini i sa poljoprivrednim proizvodima. Ukoliko se i to dogodi, prividna trgovinska ravnopravnost potpuno liberalizovan uvoz svih proizvoda iz EU, znači i poljoprivrednih pretvoriće se u potpunu trgovinsku neravnopravnost. Srbiju će preplaviti jeftina poljoprivredna roba iz EU, inače izuzetno dobro subvencionisana u skladu sa tamošnjom poljoprivrednom politikom, a naša poljoprivredna proizvodnja sasvim će propasti. Time će biti uništena i naša najveća izvozna šansa za druga tržišta. S druge strane, što pokazuje proteklih pet godina otkako Srbija primenjuje Prelazni trgovinski sporazum kao deo SSP, sredstva iz instrumenata pretpristupne pomoći koja Srbija dobija od EU (a koji se, uzgred, ni ne primenjuju na razvoj poljoprivrede) nisu dovoljna ni za materijalnu kompenzaciju carinskih gubitaka u budžetu usled naglo smanjenih uvoznih carina.

Ukratko, planirana dinamika iz SSP, po kojoj se spoljnotrgovinska liberalizacija Srbije odvija uporedo sa njenim privrednim jačanjem, nije se ostvarila od kada Srbija primenjuje SSP (njegov trgovinski deo) i stoga je lako zaključiti da je ovaj model trgovinske saradnje Srbije i EU potpuno podbacio i da ga treba zameniti novim.

Naredni problem za Srbiju koji proističe iz sprovođenja SSP jeste neophodnost da naša zemlja menja svoje zakonodavstvo u skladu sa onim iz EU. Preterano veliko menjanje zakonodavstva u poslednjih pet godina jeste tačka u kojoj Evropska komisija u svojim godišnjim izveštajima o napretku standardno pohvaljuje Srbiju. (Uzgred, ovo je bilo i jedino mesto pohvale sve do ovogodišnjeg izveštaja, u kojem EK nije štedela pohvale na račun napretka u tzv. normalizacii odnosa između Srbije i Kosova.) U proteklom periodu Srbija nije prilagođavala svoje zakonodavstvo Uniji u meri koja bi odrazila stvarno pridruživanje i stvarne potrebe unutrašnje reforme, već je to činila na način kao da je već država članica EU. Tako je, umesto prilagođavanja zakonodavstva, što je, kako to pokazuju iskustva zemalja srednje i istočne Evrope, za proces pridruživanja sasvim odgovarajući način, Srbija vršila harmonizaciju zakonodavstva kao da je pred samim ulaskom u Uniju ili, pak, već njena članica. Kao rezultat, dobili smo stotine zakona koji se ne mogu primenjivati u stvarnosti, budući da je ona jako daleko od one u Uniji. Kako je vreme proticalo, ovaj posao bivao je sve uzaludniji u svetlosti činjenice da se, iz objektivnih razloga, perspektiva članstva za Srbiju pomerala u daleku i neizvesnu budućnost. Iz ovog ugla posmatrane, obilate pohvale Komisije za ovu hrpu zakona pokazuju se ne samo kao neozbiljne već i kao licemerne.

Najzad, kao peti primer loših rezultata u odnosima između Srbije i EU koji proizlaze iz sprovođenja SSP, navešću reformu pravosuđa u Srbiji. Ovo je pitanje koje ne samo da u Sporazumu stoji kao ključno za funkcionisanje ostalih oblika saradnje (slobodno kretanje radnika, ulaganje kapitala i poslovno nastanjivanje, pružanje usluga, slobodna konkurencija i dr.), već se ističe kao prioritetno u pokretanju pregovora o pristupanju u sklopu poglavlja 23 i 24 posvećenih ljudskim pravima, borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala. U reformi pravosuđa iz 2008. i 2009. godine, koja je danas po opštem mišljenju imala katastrofalne učinke za srpsko pravosuđe, Evropska unija nije bila nedužna. Ona je, naime, najpre svesrdno pohvalila i podržala tu reformu, što se vidi iz izveštaja Komisije o napretku Srbije iz 2009. godine, da bi posle prvih uvida u promašaje nastavila da pruža diskretnu asistenciju Ministarstvu pravde, ne osvrćući se na kritiku i predloge pravničke struke u Srbiji. Tek od sredine 2010. Komisija je počela sa kritikom, kada je već bilo kasno da se sunovrat srpskog pravosuđe zaustavi. Stoga, današnja podrška novoj Strategiji reforme pravosuđa nema mnogo značaja, pošto je jasno da se Unija samo površno i politikantski bavila tim pitanjem u vreme kada je reforma već morala da se obavi.

Ovi primeri pokazuju da Srbija što pre mora da se oslobodi ovakvih usluga EU koje proizlaze iz SSP. Drugim rečima, uveliko je sazreo trenutak da se ovaj model sveobuhvatnih odnosa između Srbije i EU, koji Srbiju navodno treba da dovedu do punopravnog članstva, zameni drugim i drugačijim pristupom. Onim koji će u našim međusobnim odnosima dovesti do obostrane koristi.

Više u knjizi: Vojislav Koštunica: Politička neutralnost ili Evropska Unija, Fond Slobodan Jovanović, Beograd, 2013.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Biografija Vojislava Koštunice

Vojislav Koštunica rođen je 24. marta 1944. godine u Beogradu, u porodičnoj kući u Skadarskoj ulici. Osim na beogradskom Dorćolu, u detinjstvu i mladosti, često je boravio i u Miloševcu kod Velike Plane, zavičaju majčine porodice. U Miloševcu, Vojislav je kršten 1944. godine, pošto se porodica sklonila iz Beograda zbog čestih angloameričkih bombardovanja prestonice. Vojislav je imao samo tri nedelje kada su u najtežem bombardovanju, za Vaskrs 16. i 17. aprila 1944. uništeni čitavi delovi Beograda. Tokom rata dva puta mu je rušena porodična kuća, u aprilskom nemačkom bombardovanju, a zatim i savezničkom.

U Šumadiji, u Koštunićima, pod Ravnom gorom i Suvoborom je ognjište porodice Koštunica. Ranije su se Koštunice prezivali Damljanović. Krsna slava im je Sveti Arhangel Mihailo. Jovan Damljanović, pradeda Vojislava Koštunice, bio je učesnik Svetoandrejske skupštine iz 1858. godine, kao narodni poslanik iz Koštunića, tada je prozvan Koštunica.

Iz porodice Damljanović je i Anđelija, majka jednog od najvećih srpskih vojskovođa, vojvode Živojina Mišića. Vojislav Koštunica školovao se u Beogradu, gde je završio osnovnu školu. Drugu beogradsku gimnaziju pohađao je i maturirao u vreme dok se ona nalazila na mestu gde je današnja, nova zgrada „Politike".

Pošto je 1962. maturirao, Vojislav Koštunica upisuje Pravni fakultet u Beogradu. To što će studirati i doktorirati prava nije nimalo slučajno, jer su njegov deda po majci Radmili i njegov otac Jovan bili sudije. Neposredno posle rata otac Vojislava Koštunice, Jovan došao je u sukob sa novim komunističkim režimom, zbog čega je ostao bez posla. Pravni fakultet Koštunica je završio u roku i diplomirao 1966. godine.

Magistrirao je 1970, a doktorirao na istom fakultetu 1974. sa tezom „Institucionalizovana opozicija u političkom sistemu kapitalizma". Vojislav Koštunica oženjen je Zoricom Radović, takođe doktorom prava. Od 1970. do 1974. godine bio je asistent na Pravnom fakultetu. U vreme hajki i političkih progona 1971. stao je na stranu svog profesora Mihaila Đurića. Zbog doslednog osporavanja amandmana i Ustava iz 1974. godine, kojim je pravno razbijena država, i kojim su autonomnim pokrajinama Kosovu i Metohiji i Vojvodini, date ingerencije republika unutar Republike Srbije, Vojislav Koštunica je proteran sa Pravnog fakulteta. Petnaest godina kasnije, premda pozvan, odbio je da se vrati na Pravni fakultet.

Vojislav Koštunica nikada nije bio član Komunističke partije. Neki od ondašnjih odanih branitelja komunističkog režima i danas su, ovaj put predstavljajući sami sebe kao demokrate, najljući oponenti i kritičari Vojislava Koštunice.

Nakon izgona sa Pravnog fakulteta zapošljava se najpre u Institutu društvenih nauka, a od 1981. u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, kao viši naučni saradnik i jedno vreme kao direktor. Objavljuje veliki broj zapaženih radova iz oblasti ustavnog prava, političke teorije i političke filozofije. Knjiga „Stranački pluralizam ili monizam" (čiji je koautor sa Kostom Čavoškim), bila je u jednopartijskom jednoumlju prvo podsećanje na pravnu državu i davno zaboravljenu parlamentarnu demokratiju. Bio je član redakcija i glavni i odgovorni urednik više uglednih pravnih i filozofskih časopisa, kao što su „Arhiv za pravne i društvene nauke", „Filozofske studije", „Filozofija i društvo", „Teorija". Koštunica se osamdesetih godina angažovao na zaštiti ljudskih prava, naročito u čuvenom Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja, u kojem su se okupili najistaknutiji intelektualci-disidenti, koji su uzimali u zaštitu svakog ko je, širom Jugoslavije, stradao zbog svog mišljenja i političkog uverenja.

Godine 1989. bio je jedan od osnivača Demokratske stranke, o čijem osnivanju se sa grupom prijatelja dogovarao u svom stanu u Skadarskoj ulici. U vreme DEPOS-a 1992. godine, osnovao je Demokratsku stranku Srbije. Bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije od 1990. do 1997. godine. Vojislav Koštunica je pobedio Slobodana Miloševića na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. i postao predsednik SR Jugoslavije. Koštunica je formirao Vladu Srbije 3. marta 2004. posle parlamentarnih izbora održanih decembra 2003. godine.

Rad svoje Vlade, Koštunica je krunisao na Mitrovdan 2006. godine, posle pobede naroda Srbije na referendumu za novi Ustav. Po usvajanju Ustava, saglasno Ustavnom zakonu, raspisani su izbori za novu Skupštinu Srbije. Koštunica je po drugi put formirao Vladu Srbije 15. maja 2008. godine. Kada je došlo do protivpravnog proglašavanja jednostrane nezavisnosti Kosova i političkog spora u Vladi Srbije, Koštunica je doneo odluku da vrati mandat narodu. Posle vanrednih parlamentarnih izbora održanih 11. maja 2008. godine Vojislav Koštunica je predvodio Demokratsku stranku Srbije kao opozicionu stranku. (Nakon što je na izborima 2014. DSS osvojila 152.436 glasa, odnosno 4,24 odsto što je značilo da nije prešla cenzus i da neće ući u parlament podneo ostavku na mesto predsednika DSS-a i povukao se iz političkog života).

Izvor: Biografija Vojislava Koštunice, Fond Slobodan Jovanović

Videti takođe: Pad Slobodana Miloševića, Veliki preokret, Vreme broj 510, 12. oktobar 2000,

Dani demokratije Beogradski Oktobar Vreme broj 510, 12. oktobar 2000

Vreme broj 510, 12. oktobar 2000.Na licu mesta: Kabinet predsednika Jugoslavije - Osvajanje diplomatije

Vreme broj 501, 12. avgust 2000. Intervju: dr Vojislav Koštunica, predsednički kandidat - Prazan džep i država

Profesor Vladeta Janković u intervjuu Vlast, laži i strah, Vreme 1241. od 16. oktobra

O Koštunici

Dozvolite da i to kažem: duže od dvadeset pet godina blizak sam saradnik Vojislava Koštunice i pouzdano svedočim da je reč o u svakom pogledu besprekornom čoveku čiste biografije, široke kulture, dalekovidom političaru, ravnodušnom prema novcu i udobnostima, koji toliko veruje u zakone da prosto ne bi mogao imati bilo šta sa nezakonitim postupcima ili nasiljem.

O izbornoj skupštini DSS

Prisustvovali ste stranačkoj skupštini u nedelju?

Jesam i sve je, polja posmatrano, prošlo uzorno, čak idilično, a pobednica i poraženi su zagrljeni izašli na govornicu. Kod mene, međutim, ostaju rezerve, najmanje zato što je glasanje za novi glavni odbor bilo nekako suviše dobro organizovano. Mnogo je bitnije hoće li nova garnitura zauzeti određen i čvrst opozicioni stav i pokazati zube Vučiću kao što smo ih nekada pokazivali Miloševiću. Politička neutralnost zemlje i referendum o članstvu u EU se podrazumevaju kao programski ciljevi, ali izlazak iz vlasti u Beogradu bi morao biti ne samo politička nego i moralna obaveza…

Pismo

Izvršnom odboru DSS,

predsedniku IO Milovanu Miloševiću

Poštovani prijatelji,

Primio sam vaše pismo u kome iznosite želju da se sretnemo i razgovaramo o skorašnjoj Skupštini Demokratske stranke Srbije. Svima je dobro poznato da sam 19. marta upoznao javnost sa odlukom da se povučem i podnesem ostavku na funkciju predsednika Stranke. To ne znači da ne bih mogao da razgovaram o određenim važnim pitanjima ako u DSS postoji interesovanje za to.

Bilo kako bilo, smatram da je neophodno da se podsetimo na nekoliko rukovodećih načela Demokratske stranke Srbije. Najpre, reč je o Programu Stranke i o ideji političke neutralnosti. Po mome sudu nema važnije stvari za DSS od jasnog definisanja, objašnjavanja i predstavljanja ideje političke neutralnosti i borbe da ona bude što šire shvaćena i prihvaćena u našoj javnosti. To je ideja čiju vrednost potvrđuju i poslednje najave, pritisci i prozivke iz EU da Srbija ne može da bude neutralna, već da mora da nastavi da dokazuje svoju pripadnost i bezrezervnu lojalnost tzv. evroatlantskoj porodici, i to na svoju štetu. Ideja političke neutralnosti je međutim ta koja, uz vojnu neutralnost, jedino može da obezbedi oporavak, opstanak i budućnost Srbije i Demokratske stranke Srbije u njoj.

Druga važna stvar tiče se Statuta Stranke. Vi ste dobrim delom u pravu kada podvlačite analogiju između statuta stranke i ustava države. Posebno se ne može dopustiti unošenje u ustav ili statut stranke nečega što ne spada u takozvanu ustavnu ili statutarnu materiju. Stranka po prirodi stvari treba da ima instituciju predsednika stranke, jer bi u protivnom bila dovedena u pitanje njena uobičajena stranačka struktura i uopšte sama delotvornost stranke. Naravno da su moguće veće ili manje izmene Statuta, a takvih je, kao što dobro znate, u istoriji naše Stranke bilo nebrojeno mnogo. Nisu mogućne, zapravo neprirodne su i štetne one izmene kojima se menjaju elementarne odredbe koje jednu organizaciju čine političkom strankom.

I na kraju, nešto bih rekao o pitanju postojanja više kandidata za predsednika DSS. Vama je dobro poznato da sam se zalagao da DSS ima više kandidata za predsednika. Znamo da to može da povuče i rizik cepanja Stranke. Zato je, po mom mišljenju, od naročitog značaja da DSS obezbedi da se svi kandidati za predsednika unapred javno obavežu da će ostati članovi Stranke i ako izgube na izborima. U tom smislu izborna Skupština bi mogla i trebalo bi da Stranku učini jedinstvenijom i jačom.

Naznačio sam ove tri teme koje bi mogle i koje bi trebalo da budu opšteprihvatljive za sve kandidate za predsednika Stranke. Bilo bi važno i dragoceno ukoliko bi se oko ovih stavova postigla saglasnost. Od toga zavisi uticaj i sama budućnost Demokratske stranke Srbije .

Vaš,

Vojislav Koštunica

Pismo izvršnom odboru DSS, 24. septembar 2014.

Ostavka

Demokratska stranka Srbije je na martovske izbore jedina izašla sa programom, kako političkim tako i ekonomskim, koji je trebalo da omogući privredni oporavak i razvoj zemlje, zaštitu državnih i nacionalnih interesa, kao i očuvanje kulturnog i duhovnog identiteta srpskog naroda.

Taj srpski glas, u čijoj su osnovi naš dobro poznat kritički stav prema evropskim integracijama i ideja političke neutralnosti, izbornom voljom građana više neće moći da se čuje u Skupštini Srbije.

Aposlutna većina je na izborima odlučila da Srbija pođe putem koji preti da je pretvori u neku vrstu kolonije Vašingtona i Brisela, i da ugrozi njenu slobodu.

Takav položaj Srbije neminovno će prouzrokovati njeno dalje komadanje, propadanje srpske privrede, porast nezaposlenosti i pad u dužničko ropstvo. Skoro polovina biračkog tela koja nije izašla na izbore podržala je, posredno i prećutno, ovakvu politiku, zasnovanu na gromoglasno ponavljanim lažnim obećanjima tokom kampanje u koju su uložena ogromna sredstva, i koja je bila obeležena otvorenim pretnjama, zastrašivanjem i podmićivanjem birača.

Naša Stranka je u ovakvim okolnostima uradila sve što je bilo u njenoj moći, pod uslovima koji su bili krajnje nenormalni i zapravo nemogući. Ipak, ako se srpski glas ne bude čuo u Skupštini Srbije, ima naših predstavnika u Skupštini Beograda, kao i u skupštinama drugih gradova i opština.

Stranka treba da sačuva sebe, svoju organizaciju i svoju politiku za neka buduća vremena, u kojima će, nažalost, i Srbiji i našem narodu biti još mnogo teže, nepodnošljivije nego sada. Srbiji će tada glas Demokratske stranke Srbije, i glas drugih koji sa nama dele brigu o budućnosti Srbije, biti još potrebniji.

Tokom dvadeset dve godine imao sam čast da predvodim Stranku koja je, ubeđen sam, učinila mnogo za dobrobit Srbije. Dok je Demokratska stranka Srbije bila na vlasti donet je Ustav, zemlja se opredelila za vojnu neutralnost, započet je privredni oporavak, stabilizovane su institucije, oslobođeni mediji, a životni standard građana bio u osetnom usponu. Bilo je, naravno, i neuspeha, a najteži je svakako neprelazak cenzusa na upravo završenim izborima.

Svima koji su doprineli časnom imenu Demokratske stranke Srbije i svima koji će to ime čuvati u buduće, najtoplije se zahvaljujem. Dosledno smo se borili za ostvarenje državotvornih ciljeva i demokratskih vrednosti, prolazili kroz najteža iskušenja i nedaće, ali smo pretrajali.

Ovo je trenutak kada Stranka prvi put u svojoj istoriji ne ulazi u Skupštinu Srbije. Zato je moja obaveza da se povučem i podnesem neopozivu ostavku na funkciju predsednika Demokratske stranke Srbije. Za Srbiju sam učinio sve što sam mogao i što mi je dužnost nalagala.

Koštunica podneo neopozivu ostavku, DSS, 8. april 2014.

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net