Knjige >

Pumpa u Kapošvaru

Vesna Biga: Autobusni ljudi; Forum pisaca i Beogradski krug, Beograd 2000.

Ovdje, za razliku od Zapada, nije problem kako se razotuđiti, nego kako se otuđiti.

U veku koji je, možda više nego ijedan pre njega, obeležen velikim, nasilnim migracijama stotina miliona ljudi, i u kojem je pojam apatridstva – osobito za intelektualce koji su držali do svojeg digniteta – dobio amblematsko značenje, pisanje iz apatridske pozicije nužno je u (tužnom) skladu s duhom vremena; apatridstvo može, dakako, biti i svojevoljan izbor emancipovane osobe koja je "iznad plemenskih podela", i tada u tome ima, za utehu, nečega romantičnog; ili, pak, može biti pragmatično-tržišno, poput savremenog "intelektualnog nomadizma" U Potrazi Za Što Boljom Katedrom ili nekim drugim uhljebljem; no, ono je najčešće ipak nametnuto okolnostima i baš nimalo glamurozno, ni najmanje nalik ucifranim predstavama koje o njemu mogu imati oni koji samo misle da znaju o čemu govore. Zagrebačka (ili beogradska, ili oboje, ili ništa od toga?) spisateljica Vesna Biga bavi se u knjizi dnevničkih zapisa Autobusni ljudi upravo ovim, "prizemnim", proleterskim nomadizmom i apatridnim lutanjima ne toliko "ideoloških" koliko egzistencijalnih Postjugoslovena, dakle svih onih ljudi – među koje i sama spada – koje je krvavi raspad zajedničke SFRJ države zatekao "nezgodno" raskrečene između Ovde i Tamo, pritisnute ličnim, porodičnim i poslovnim razlozima, raspolućene, uhvaćene u jednom prekonoć "ilegalnom" raskoraku... Ova knjiga govori, dakle, o plebejcima među Bezdomnicima, jer, nemojte sumnjati da čak i Bezdomnici imaju svoju isprazno oholu aristokratiju!

Ti plebejci, uglavnom "običan" svet, radnici, seljaci i tek poneki nepošteni intelektualac, ljudi iz famoznih "mešanih brakova" (kao da postoje neki drugi), oficirske porodice i ostali naizgled preživeli brodolomnici preostali posle jednog krvavog rasapa, putuju tih ratnih sezona 1991 – 1995, koje ovaj dnevnik obuhvata, po petnaestak i više sati Ovamo i Onamo, u i iz svih tih svojih srbija, hrvatski, slovenija a potom i (svih triju) bosni, svim tim našim nišekspresima i čazmatransima, večito uz neko neodređeno osećanje krivice, uz "ugrađenu" strepnju nejasnog povoda i vrlo konkretan i jasan strah od jednih, drugih i trećih Državnih Organa kojima su stalno nešto sumnjivi, pa i direktno odbojni, kao putujuća otelotvorenja Onog Drugog, onoga što "nama" više nije drago da vidimo ovde, kod "nas". Ti autobusi nakrcani ljudskom nesrećom i jednim tihim, probadajućim Očajanjem u pedesetak različitih, individualnih verzija, klizili su svih tih noći, svih tih godina, kroz selendre, palanke i pustare južne Mađarske, zaobilazeći Krizna Mesta dole na jugu, prolazeći kroz te uspavano-idilične Mohače, Baje i Nađkanjiže, gde ih je umesto nekadašnje turističke špricer-gulaš-čardaš romantike dočekivala uvredljivo ogoljena "banalnost" benzinske pumpe u Kapošvaru, kao najčešćeg mesta za pretovar ovih Duhovno Raseljenih Lica iz ćiriličnih u latinične autobuse, i obrnuto... U tim su svojim delovima Autobusni ljudi, sa svim njihovim "malim" pričama, potresan, fragmentaran road movie od reči, kao rodonačelnik jednog nepostojećeg, zdravorazumski "nemogućeg" žanra.

Ono što Biga vidi i čuje između dvaju svojih putovanja, boraveći u Beogradu i Zagrebu među kojima je svaka komunikacija usahnula i zamrla bivajući zamenjena simboličkom i stvarnom razmenom vatre, ono je što je zapravo sablasno, kudikamo više od nespokojnog dremuckanja i drmusanja Suvišnih Ljudi po livadama i jendecima između Balatona i Drave: srpska TV-mržnja umiksovana sa hrvatskom TV-mržnjom, dojučerašnji Tihi Susedi koji se najednom pokazuju kao vrlo entuzijastični fašisti, Hipnotisana Gomila kojoj je dovoljno pokazati prstom koga treba mrzeti i ova će ga rastrgnuti zubima, a iznad svega sve one dvonožne pihtije od intelektualaca – na čelu, uvek na čelu sa p(j)esnicima, piscima & ostalom menažerijom – koji, ah, imaju dovoljno bogat rečnik da mogu slikovito i retorski gromko da racionalizuju svoju atavističku mržnju, suštinsko neznanje i mizerne predrasude, ili pak sluzavi kukavičluk i konformizam nesuprotstavljanja ni Vlasti ni Gomili (jer to je, jebešga, opasno); ali, na drugoj strani, Biga beleži i one relativno retke, ali utoliko dragocenije primere odvažnosti, lucidnosti i časti, sve one koji su se stideli u ime Bestidnih, tvoreći onu spontano nastalu ljudsku zajednicu, sabijenu u katakombe, koja je rešila da ne popusti pred stihijom tako što će postati njen deo. I sve to spisateljica isporučuje neodrtavelom čitaocu na ovih tristotinak stranica, naizgled bez "estetskih" ambicija, a toliko bolje i zrelije od sterilnih nagvaždanja svih tih pompeznih književničkih likova sa njihovim Velikim Pričama. Što je, pak, moguće objašnjenje zašto knjiga i u srpskom i u hrvatskom izdanju prolazi gotovo bez kritičkog odjeka, jer Pihtije, jedne i druge, sada bi da se "mire", pa im najviše smetaju oni koji svojim postojanjem pokazuju kako zapravo nisu morali ni da se "svađaju", kako je njihovo pihtijanje, dakle, bilo njihov izbor.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net