Kultura sećanja – Osamdeset godina od Marseljskog atentata >

Poslednje putovanje viteškog kralja Aleksandra Prvog Ujedinitelja

Počasti javne i zavere tajne: Ubistvo jugoslovenskog kralja u Marselju, koje su njegovi ratni drugovi iz ratova za oslobođenje i ujedinjenje veoma teško podneli, Beograd je dočekao u žalosti, a neki nazivali prvim metkom Drugog svetskog rata

Devetog oktobra 1934, nešto pre tri po podne, eskadrile hidroaviona prekrile su nebo nad marseljskom lukom. Bombarderi, izviđači i lovci u paradnom poretku napravili su krug visoko nad pučinom, a njihov povratak nagoveštavao je da se Marselju, sekući nemirno more, približava jugoslovenski razarač "Dubrovnik" s eskadrom ratnih brodova čije su katarke pa i zastava na komandnom brodu u 2.45 mogle da se dvogledima vide na dalekom horizontu prema Korzici.

Francuske krstarice "Kolbor" i "Dikon" čekale su konvoj s jugoslovenskim kraljem na otvorenom moru.

"Dubrovnik" je usporio i u 15.30 spustio je kotvu pred marseljskim svetionicima, a njegovi topovi su 21 plotunom odgovarali na počasne salve domaćina.

"VOLEO BIH DA SAM SE VEĆ VRATIO...": Pre te posete Francuska je nastojala da ojača svoje veze sa Malom Antantom, pa je francuski ministar spoljnih poslova Bartu posetio Beograd, posle posete Pragu, Varšavi i Bukureštu, a planirao je da poseti Rim. Dok su zemlje poražene u Prvom svetskom ratu: Austrija, Mađarska i Bugarska, ohrabrene Hitlerovom politikom, tražile reviziju Versajskog ugovora, Jugoslavija se pridružila Maloj Antanti s Češkom i Rumunijom protiv revizionističkih težnji Mađarske. Balkanski sporazum sklopljen je 9. februara 1934. između Jugoslavije, Grčke, Turske i Rumunije, kome se nije pridružila Bugarska.

Aleksandar je septembra 1934. posetio Sofiju "da pomiri dve zavađene balkanske sestre", kako je pisala francuska štampa, a pre toga, Tursku.

Uoči svog polaska iz Beograda, piše jugoslovenski policajac u Interpolu Vladeta Milićević, kralj je bio nervozan; put u Sofiju bio ga je zamorio, a njegovo zdravlje nije bilo sasvim dobro. Imao je samo 49 kilograma; bio je premoren... Jednom svom bliskom rođaku pred polazak je rekao: "Voleo bih da sam se već vratio!"

Ipak, njegov polazak na put u Francusku, "u obilazak 42 miliona prijatelja", imao je i karakter unutrašnje političke manifestacije. Odlučio je da u Pariz ne ide vozom preko Beča, već morem do Marselja, koji je za vreme Prvog svetskog rata prihvatio mnoge Srbe, i da na tamošnjem vojničkom groblju položi venac.

U pratnji kraljice Marije, kneza Pavla i kneginje Olge, kralj Aleksandar je sa železničke stanice u Topčideru vozom otputovao za Kosovsku Mitrovicu, odatle se otvorenim automobilom provezao kroz Crnu Goru da ga ljudi vide, svratio u Rijeku Crnojevića, obišao rodnu kuću na Cetinju, zapalio sveće za srećan put u manastiru Savina, u Zelenici se ukrcao na razarač "Dubrovnik" i isplovio za Marselj. Kraljica se vratila u Beograd i Orijent ekspresom otišla u Francusku.

Dok je vojna muzika intonirala jugoslovensku himnu i "Marseljezu", Aleksandar 9. oktobra u 15.50 silazi u vedetu sa svitom i iskrcava se na Belgijskom keju marseljske luke, izmučena a nasmejana lica, u uniformi admirala – crni redengot, preko grudi lenta Legije časti, na glavi dvorogi admiralski šešir, a o boku pozlaćeni mač.

Uz uzvike, salve i graju dobrodošlice, on u pratnji francuskog ministra spoljnih poslova Bartua i člana Visokog ratnog saveta generala Žozefa Žorža seda na zadnje sedište crnog otvorenog kupea marke "delaž" marseljskog prefekta da bi kralj pozdravio Francusku, a Francuzi kralja.

Uz zvuke "Marseljeze" automobil se kretao po aveniji Kanebijer pet kilometara na sat (po protokolu je bilo predviđeno 20) zbog gardijske konjice koja prati kolonu. Na prozorima okolnih zgrada virili su grozdovi glava, a krovovi kuća – bili su posednuti da se sruše, beleži izveštač "Politike".

Pored uzvika "Živeo!", čule su se i bučne demonstracije marseljskih radnika, socijalista i komunista, koji su demonstrirali protiv kralja – diktatora, zabeležiće kasnije Milan Stojadinović.

"KRALJ JE POGOĐEN!": Svečanost se u trenu pretvorila u tragediju. U toj svečanoj vrevi, u 4.10 po podne, čulo se jasno nekoliko revolverskih pucnjeva, odmah zatim strahovita graja.

Atentat!

Ubica!

U trenutku kad su kraljeva kola bila pred prepunim Berzanskim trgom, sa trotoara je pritrčao automobilu krupan čovek u odelu boje kafe kupljenom u Parizu, sa velikim revolverom u ruci sakrivenim ispod buketa cveća, i vičući "Vive le roi", pre nego što su se agenti i žandarmi snašli, skočio na papuču automobila i pucao u kralja Aleksandra, ministra spoljnih poslova Bartua i generala Žorža. Dok je atentator još pucao, potpukovnik Piole iz republikanske garde je uspeo da okrene konja i sa dva snažna udarca sabljom po glavi obori ubicu sa papuče automobila, ali je ovaj sa zemlje nastavio da puca.

Šofer Foasai je zaustavio kola i tresnuo atentatora po glavi, tako da je on, već okrvavljen sabljom, udario licem o prednja vrata kola, na kojima će ostati i tragovi njegove krvi. Žandarmi su se pomešali s gomilom koja je urlala i gazila atentatora ostavljajući trag krvi na pločniku.

Francuski ministar spoljnih poslova Bartu u bolnici Hotel-Dieu (Božji dom) izdahnuo je pod narkozom u 17.45, jedan čas posle smrti kralja Aleksandra. Ruski istoričar Vladimir Konstantinovič Volkov u knjizi "Tevtonski mač" iznosi tezu da je Bartu bio meta, a ne izgredna žrtva atentata, zbog toga što je radio na formiranju saveza protiv Nemačke i na priznavanju Sovjetskog Saveza. Tezu o nemačkoj umešanosti u atentat on potkrepljuje citatom pisma nemačkog špijuna Hansa Haka, upućenog osam dana pre atentata nemačkom vojnom atašeu u Parizu, generalštabnom kapetanu Hansu Špajdelu, o kome je ovaj odmah obavestio Hermana Geringa: "Vojske za očuvanje reda neće biti, prema rečima De la Forkada, oružana pratnja motociklista koja je bila predviđena biće ukinuta…"

General Žorž, povređen sa dva metka u grudni koš, nadlaktice i trbuh, prenet je u bolnicu "Mišel Levi", gde je operisan i ostao je živ.

"ČUVAJTE JUGOSLAVIJU!": U dvorištu marseljske prefekture nešto kasnije stajao je automobil čija su sedišta bila sva krvava. Tragovi zrna videli su se sa leve strane na karoseriji.

U prefektovom kabinetu, koji je bio pretvoren u bolničku sobu, na velikom divanu ležao je jugoslovenski kralj Aleksandar zatvorenih očiju i disao ubrzano. Profesori marseljskog fakulteta Bertoan i Anri, sa dva druga vojna lekara, pokušavali su da mu spasu život injekcijom u srce i odmahivali su glavom. Kraljev život se gasio. Po jednom izveštaju, on posle ranjavanja nije dolazio svesti.

Aleksandar je pogođen sa tri metka: u rame, iznad kuka, sa strane u džigericu, što je izazvalo obilno krvarenje i smrt.

Nije nosio pancir. Kada mu je pred iskrcavanje verni momak Zečević pomagao da obuče admiralsku uniformu pripremljenu za tu priliku, predložio mu je da ispod uniforme stavi čeličnu košulju, koju je kralj imao u svome prtljagu. Ova mera predostrožnosti primenjivana je pokoji put, naročito posle neuspelog atentata na kralja u Zagrebu, godinu dana ranije...

Kralj je, međutim, odlučno odbio da posluša savet svog starog sluge…

Po izveštajima posle atentata, poslednje i jedine reči su mu bile: "Čuvajte Jugoslaviju", pisala je "Politika" 10. oktobra 1934.

U izveštaju dopisnika "Vremena" se izveštava da je Aleksandar te reči, koje će biti ponavljane tokom komemoracije i mnogo godina potom, izgovorio u automobilu kada mu je ministar spoljnih poslova Bogoljub Jevtić raskopčao koporan, a iz tela počela da kulja krv.

Milan Stojadinović u knjizi "Ni rat ni pakt" to o poslednjim rečima dovodi u sumnju: "Oni, koji su imali prilike da gledaju jedan film, tada zabranjen u Jugoslaviji, gde se tačno vidi kako se odigrala scena u momentu atentata u Marselju, mogli su primetiti da je jedini od Jugoslovena, koji je žurio prema kraljevskom automobilu, bio ministar spoljnih poslova Bogoljub Jevtić. Uostalom, njegov auto išao je odmah iza kraljevog, te je njegova pojava bila nešto sasvim prirodno. Ali što je manje prirodno, to je da je iz kraljevih usta čuo i za istoriju posle preneo poslednje kraljeve reči. ‘Čuvajte Jugoslaviju!’

"Temps", tada poluzvanični organ francuske Vlade, dodao je tim rečima još nekoliko, tako da bi kraljeve poslednje reči imale da glase: "Čuvajte Jugoslaviju i prijateljstvo sa Francuskom!"

S obzirom na to da je ova rečenica bila malo dugačka za čoveka koji je bio pogođen sa više metaka iz revolvera velikog kalibra, od kojih mu je jedan presekao aortu blizu srca, u docnijim zvaničnim publikacijama, kako francuskim tako i jugoslovenskim, ograničavalo se na reproduciranje u samo prve dve reči: "Čuvajte Jugoslaviju." Ostalo je izostavljeno.

Da je siroti kralj bio u stanju da sačeka dolazak Jevtića pa da izgovori baš pred njim te dve reči, to je vrlo teško verovati, ali kako je Jevtić bio jedini svedok i kako su te reči svakako odgovarale idejama koje je kralj imao, niko posle nije hteo da vodi diskusiju po tome pitanju. Uzelo se kao istinito da te dve reči predstavljaju ‘Kraljev testament’.

U takvim okolnostima mudrost nalaže slušati državnike, a ne lekare.

Oko samrtničkog odra u prefekturi svi su zanemeli, izveštavala je "Politika". Ministar spoljnih poslova Bogoljub Jevtić u neverici uzima kraljevu desnu ruku i pokušava da oseti puls, jugoslovenski ambasador u Parizu Miroslav Spalajković, nagnut nad kraljem, hteo bi da vidi da li se prsa još nadimaju.

Lekari konstatuju smrt u 16.45 časova, tačno pola sata posle atentata…

Bogoljub Jeftić i Spalajković su se povukli u jednu prostoriju odakle su telefonom o smrti kralja obavestili predsednika vlade Nikolu Uzunovića. Spalajković je bio taj koji je izgovorio ono klasično: "Kralj Aleksandar I je mrtav. Živeo kralj Petar II…"

BEOGRAD ŽALI SVOGA KRALJA: U tekstu "Istorijska noć između 9. i 10. oktobra" "Politika" je pisala kako u tragične vesti iz Marselja, u prvom trenutku, niko nije mogao da poveruje. Beogradska "Pravda" je bila požurila i prerano štampala izveštaj o srdačnom dočeku kralja Aleksandra u Marselju. Radio-pretplatnici, koji su u to doba na svojim aparatima tražili muzičke komade na raznim evropskim stanicama, zaprepastili su se kad su čuli vesti da je u Marselju ubijen kralj. Pošto vlasti ništa nisu javljale, mnogi su pohitali pred Predsedništvo vlade da se tamo obaveste o nesrećnom događaju i daljim posledicama i na osnovu užurbanosti u nadleštvima zaključivali da se nešto strašno desilo. Zgrada Ministarstva unutrašnjih poslova bila je osvetljena. Zgrada Ministarstva vojske i mornarice takođe.

Više patrola na motociklima poslato je u varoš sa obaveštenjem da oficiri hitno idu u svoje komande. U Vojnoj akademiji, tačno u osam i četvrt uveče, odjeknulo je kroz jesenju noć: "Bog ti pomog’o!" Ubrzo zatim okolnim ulicama odjeknuo je još jedan snažan pozdrav pitomaca kao zakletva na vernost novom kralju Petru II, u čije ime će vladati Knez Pavle... Znalo se da je Nj. v. kralj Aleksandar svojim aktom odredio namesnike, ali su se u pogledu ličnosti te noći pravile razne pretpostavke.

Oko devet sati uveče predsednik vlade Nikola Uzunović napustio je Predsedništo vlade i odvezao se u Dvor na Dedinju.

Tačno u ponoć, u Predsedništvo vlade došao je načelnik Glavnog generalštaba general Milan Đ. Nedić.

Sutradan, u kišno jutro, prodavci novina raznosili su crno uokvirene listove, koji su Beograđanima i celoj Jugoslaviji potvrđivali vest da je kralj poginuo mučeničkom smrću. Vlada je proglasila šestomesečnu narodnu žalost. Od ranog jutra na svim pravoslavnim crkvama u Beogradu zvonila su zvona svakog sata po pet minuta, a molitve su bile u svim crkvama i džamijama.

"Iako policija nije izdala nikakvo naređenje, radnje su sve bile zatvorene", pisala je "Politika".

Pred jednom kućom na Kalenića gumnu, grupa Ličana stajala je bez samara za nošenje i nešto živo razgovarala, reklo bi se da čekaju posao. Naišla je neka nepoznata dama i jednog od njih pozvala da joj prenese iz Petrogradske ulice cveće. Nosač skoro uvređeno odbija. Neće oni danas ništa da rade, makar gladovali. Zar gospođa ne vidi da je cela varoš u žalosti.

Na Voždovcu i na Đermu, tamo gore kod "Cvetkove mehane", puno seljaka iz okoline. Teško je gledati ih kako plaču. Mnogi od njih su ratnici. Stoje kraj svojih praznih kola i raspituju se kada će doneti njihovog vrhovnog komandanta.

Jedan iz čije suknene nogavice viri štap umesto noge, i oteklih crvenih kapaka od plača, zapeva. U ruci drži duvansku kutiju na čijem je poklopcu u boji izrađen lik kraljev, a iza njega trobojnica.

Tu oko njih mnogo je žena. Sve utiru suze. Prolaze oficiri s crnim florom oko ruke. One ih gledaju i ponovo grcaju i plaču...

"NE MOŽEŠ, ČOVEČE, PAŠĆEŠ...": Kad je razarač "Dubrovnik" pristao u luku Split, jugoslovenski oficiri su sa palube broda izneli kovčeg sa posmrtnim ostacima viteškog kralja Aleksandra I Ujedinitelja, uz salve sa francuskih brodova koji su pratili razarač sve do splitske luke. Kovčeg je kratko izložen u Splitu i Zagrebu odakle su kraljevi posmrtni ostaci specijalnim vozom odvezeni u Beograd 17. oktobra.

Na kraju, kad su dva gardijska oficira proveli osedlanog kraljevog konja, nije bilo toga ko se nije zaplakao. Na Terazijama i na drugim mestima uplakani su klečali dok je prolazila pogrebna povorka.

Kad je na železničkoj stanici kovčeg unet u kraljevsku čekaonicu muzika je svirala "Sumrak bogova" Riharda Vagnera. Kovčeg je do Mladenovca prevezen kraljevskim vozom, koji je vukla lokomotiva 316, ista ona koja je vukla posmrtni voz od Splita do Beograda, a odatle ka Topoli posmrtni automobil.

Špalir seljaka došlih da isprate svog kralja bio je dug četiri kilometra. U Markovcu, hor seljaka pevao je vrlo skladno "Večnaja pamjat".

Staru crkvicu u Topoli ispunili su nosioci Karađorđeve dnevnice od kojih su dvadesetčetvorica određena da nose kovčeg. Jedan, koji je u ratu izgubio oba oka, hoće da bude među njima. "Ne možeš, čoveče, pašćeš…" ubeđivali su ga…

Kralj Aleksandar je sahranjen 18. oktobra na Oplencu nad kojim su leteli aeroplani. Napred su išli kamioni s vencima, među kojima su na istaknutom mestu bili venac francuskog predsednika Lebrena i Hitlerov, s kukastim krstom na traci. Kad su pre toga beogradskim ulicama promarširale počasne čete grčke, rumunske, nekada neprijateljske turske i engleske i francuske vojske, prošao je Šesti pešadijski puk jugoslovenske vojske u smaknutom poretku s crnim florom, a Hitlerov izaslanik Gering je isukao sablju i oborio je u znak počasti junačkoj vojsci, piše "Politika".

Tokom dana žalosti "Politika" citira i nekog seljaka koji kaže: "Ima pravde, saznaće se ko je to učinio..."

ČERNOZEMSKI I USTAŠE: Okrvavljenog atentatora koji je nepomičan ležao 9. oktobra po podne na kolovozu neki žandar je sklonio u obližnji kiosk, odakle su ga posle automobilom onesvešćenog preneli u policiju, gde je dva sata kasnije umro. Kad su ga pretresli, našli su čehoslovački pasoš izdat 30. maja 1934. godine od strane čehoslovačkog generalnog konzulata u Zagrebu, na ime Petra Kelemena, trgovca, za koji je odmah novinarima rečeno da je falsifikovan zbog očiglednih grešaka, francuska ulazna viza koja nosi datum 28 septembra, dva pištolja "mauzer" i "valter", dve bombe, kompas i 1700 francuskih franaka.

Na njegovoj ruci uočena je tetovaža "VMRO – sloboda ili smrt!", s ukrštenim kostima i vencem.

Znatno kasnije, posle jedne ekshumacije, utvrđeno je da se atentator zove Veličko Georgijev Kerin, pripadnik VMRO-a, rođen u selu Kalemsija, Makedonija (po nekima u selu Kamenice u Bugarskoj, u kojoj sada ima ulicu), i bugarski je državljanin.

Bio je egzekutor u organizaciji VMRO (probugarski vrhovisti) Ivana (Vanča) Mihajlova, čiji je bio vozač pa su ga zvali Vlade Šofer. Od 1922. je učestvovao u oko 15 oružanih sukoba bugarskih komita sa srpskom žandarmerijom u štipskom, kočanskom i radoviškom kraju u Vardarskoj Makedoniji, u koju je dvadesetih godina bilo ubačeno 53 komitske čete, od čega su 32 iz Bugarske.

Kad je 1924. u Sofiji postao čovek za specijalne zadatke CK VMRO, nazvali su ga Vlado Černozemski zato što je poslao u crnu zemlju mnoge, a među njima i Dima Hadžidimova, makedonskog revolucionara i poslanika koji je prešao u Bugarsku komunističku partiju, i Nauma Tomalevskog, ideologa konkurentskog VMRO-a (promakedonska "ujedinjena"), koji je 1936. pripojen Balkanskoj komunističkoj federaciji, pošto je Kominterna rezolucijom iz maja 1934. priznala makedonski naciju.

Godine 1924. sofijski okružni sud je Černozemskog dva puta osudio na smrt vešanjem, ali on je 1925. pobegao, pa i drugi put, 1932. Vančo Mihajlov, tada blizak bugarskim vlastima i dvoru, izdejstvovao je za njega pomilovanje, pre nego što će i sam pobeći u Stambol kada je Bugarska donela Zakon o zaštiti države, a takozvani "zvenari", nakon vojnog puča, počeli da rasturaju VMRO.

Posle Aleksandrove smrti Bugarska je, inače, proglasila narodnu žalost sličnu kao u Jugoslaviji.

Saradnja VMRO-a i Ante Pavelića je bila jaka pa je VMRO slao instruktore u ustaški logor za treninge u Janka Pusti u Mađarskoj, koji su mađarske vlasti, raspustile nakon protesta jugoslovenske vlade, ali su prećutno dopustile da ustaše svoj centar smeste u gradiću Nađ Kanjiža, nedaleko od Janka Puste, gde su ustaše posle toga završile poslednje pripreme za atentat, koji su navodno isplanirali Pavelić i Mihajlov u emigrantskom stecištu u hotelu "Kontinental" u Rimu, što je zabeležila italijanska obaveštajna služba.

Pavelić je pokušao da organizuje atentat na kralja Aleksandra u Zagrebu 17. januara 1933, poslavši atentatore iz logora Fontekijo u Italiji i iz Janka-Puste u Mađarskoj, ali zagrebačka policija bila blagovremeno upozorena na osnovu podataka dobijenih od pripadnice jugoslovenske obaveštajne službe Jelke Pogorelec, kasnije zverski mučene i ubijene po naredbi Pavelića u toku Drugog svetskog rata.

Nakon Marseljskog atentata u Društvu naroda je izglasana rezolucija kojom je zbog podsticanja terorizma osuđena Mađarska, ali ne i Italija, koja je inače bila stecište ustaša. Kada je nakon polučasovne borbe slomljen takozvani Velebitski (Lički) ustanak napadom na žandarmerijsku stanicu u Gospiću 7. septembra 1932, ustaše su pobegle na Velebit, pa u Zadar, a odatle preko Rijeke u Bogataro u Italiji, gde se nalazio njihov logor za obuku.

Jugoslovenska obaveštajna služba je i neposredno pred kraljev dolazak u Marselj doznala da se priprema atentat i, kako je pisao Vladeta Milićević, stalni jugoslovenski predstavnik u Interpolu, bila je u stanju uzbune, ali atentatorima nije ušla u trag.

Milan Stojadinović u knjizi "Ni rat ni pakt", međutim, piše da je pre posete bilo u Beogradu predloženo ministru unutrašnjih dela Živojinu Laziću da se uputi nekoliko policijskih agenata u Pariz. Na ovo je ministar odgovorio da bi to koštalo 200.000 dinara (4000 dolara iz onog vremena) i da je to "veliki zadatak", koji budžet njegovog ministarstva ne može da podnese.

"Uostalom", dodao je Lazić lakonski, "pariska policija bolja je od beogradske..."

Kao neposredni izvršioci atentata u Marselju bili su određeni Vlado Černozemski, Mijo Kralj (rođen 1903. u Koprivnici, po profesiji automehaničar, neoženjen, organizator i izvršitelj više ustaških akcija u zemlji), Zvonimir Pospišil (zemljodelac, neoženjen iz Vukovara, rođen 1904. istaknuti ustaša koga je jugoslovenski sud u odsustnosti osudio na smrt) i Ivan Rajić (automehaničar, oženjen, otac jednog deteta, rođen 1903).

Oni su 22. septembra stigli u Francusku preko Lozane (Švajcarska) i dobili instrukcije od ustaše Eugena Kvaternika, a oružje od MarijeVodraček (koju će kasnije pominjati samo kao lepu plavušu, koju neki izvori identifikuju kao Katicu Šiler iz Brazila, i ne slažu se oko toga da li je češke pasoše, koji su omogućavali ulaz u Francusku bez viza i četiri revolvera, četiri bombe i municiju za atentatore prenela iz Italije ili Nemačke). Po hrvatskim emigrantskim izvorima koji se pozivaju na poglavnika Pavelića, "lepa plavuša" je poginula u saobraćajnoj nesreći nekoliko sati posle atentata.

Francuska vlada je od Italije zatražila izručenje dva prva čoveka ustaške organizacije: Ante Pavelića i Eugena Kvaternika. Musolini je to u prvi mah odbio, ali je kasnije odlučio da privremeno izbegne komplikacije u odnosima sa Francuskom, pa su uhapšeni Eugen Kvaternik i Ante Pavelić, koji je u zatvoru proveo tri meseca, a onda je pušten na slobodu. Musolini je 28. novembra 1934. kategorički odbio francuski zahtev za izručenje Pavelića i Kvaternika.

Policijska i sudska istraga okončana je u decembru 1934. godine, a suđenje je počelo 18. decembra 1935. u Egz an Provansu.

Okrivljene Kralja, Pospišla i Rajića je zastupao poznati advokat iz Pariza Žorž Desbon, kojeg je angažovalo udruženje hrvatskih emigranata iz Pitsburga (SAD), a plaćale su ga ustaše iz Južne Amerike. On je raznim proceduralnim prigovorima i uvredama suda doveo suđenje u krizu tako da je ono bilo prekidano i nekako završeno februara 1936.

U međuvremenu, u Francuskoj je vlast preuzeo Pjer Laval, socijalista pre Oktobarske revolucije, neutralan između dva svetska rata, kasnije član kolaboracionističke Petenove višijevske vlade.

Francuska diplomatija je u predvečerje svetskog rata radila na zbližavanju s Italijom i vršila je pritisak na Jugoslaviju da ne insistira mnogo na vezi ustaške organizacije sa Italijom, Nemačkom i Mađarskom. Mijo Kralj, Ivan Rajić i Zvonimir Pospišl su osuđeni na doživotnu robiju i na plaćanje sudskih troškova, a u odsustvu su osuđeni: Eugen Kvaternik na 25 godina, Ante Pavelić na 46 godina i Ivan Perčević na 54 godine.

Zvonimir Pospišl je nakon tri godine umro u zatvoru. Milo Kralj i Rajić su oslobođeni kad su nacisti okupirali Francusku (1940) i vratili su se u NDH, gde ih je po jednoj verziji likvidirala "bratska" vlast (Rajić je otrovan u svom stanu u Zagrebu, a Milo Kralj je odveden u logor). Po drugoj verziji, oni su poginuli u prvim borbama s partizanima 1941. u Zapadnoj Bosni.

Kvaternik je pobegao u Argentinu i tamo poginuo u saobraćajki pod nerazjašnjenim okolnostima. Pavelić je posle rata umro u Španiji. Vančo Mihajlov je živeo 94 godine i umro je u Vatikanu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

TRENUTAK PRE, ATENTAT I SMRTNO RANENI KRALJ: Marselj, 9. oktobar 1934.
  • ATENTATOR: Vlado Černozemski u ustaškoj uniformi 1934. godine
  • ŽRTVA: Kralj Aleksandar Prvi Ujedinitelj
  • ODJECI I SEĆANJA: Naslovne strane i poštanske marke sa likom kralja Aleksandra

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net