foto: odbrana, foto arhiva
PRVI MAJ 1948: Parada zanatlija, esnafa, radnog naroda...

Sve moje parade >

Karneval jugoslovenskog socijalizma

Na prvomajskim paradama u Jugoslaviji svaka opština, svako preduzeće ili škola hteli su da se pokažu u što boljem svetlu, izmišljali su originalne nošnje, kostime i maske, pravile su se scenografije i koreografije na vozilima koja su defilovala pred partijskim i državnim rukovodstvom. Kolone bi predvodile jedinice Narodne armije. Sredinom šezdesetih godina vojne parade koje su slavile pobedu nad fašizmom su razdvojene od prvomajskih. Poslednja je održana 1985. godine. Marširali su Jugosloveni, čvrstim strojevim korakom u budućnost. Šest godina kasnije počeli su da pucaju jedni na druge

Kao dečak sam u Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu, svakog 6. septembra kroz prozor našeg stana u Ulici kralja Aleksandra – posle se zvala Ulica Adolfa Hitlera, pa Ulica maršala Tita, a danas opet Kralja Aleksandra – posmatrao kako uz treštavu muziku prolazi vojna parada u čast rođendana kralja Petra II. Moja sestra Ildi se rodila 6. septembra 1934. godine. Mi smo joj govorili da se parada pod našim prozorom priređuje u njenu čast. Malu decu, ali i lakoverne ljude, nije teško ubediti da se ponešto priređuje baš za njih, iako sa njima nema nikakve veze.

Nažalost, nisam vodio dnevnik o vojnim i drugim paradama koje sam mnogo kasnije video u Beogradu i moram da se oslonim na svoje nesigurno staračko pamćenje, jer ni Gugl ni ostali pretraživači, nisu zabeležili one prave, zanimljive detalje o svim tim mimohodima. Kažem mimohod, možda će me lektori optužiti da je to hrvatizam, ali sviđa mi se reč koja označava marširanje vojnika, defile automobila, topova i tenkova, "hodanje" onih dole "mimo" onih gore na tribinama.

Ja sam imao pravo da sedim na tribini samo jednom, sa još nekih hiljadu zvanica, i to na vojnoj paradi u Beogradu u čast četrdesetogodišnjice pobede nad fašizmom 9. maja 1985. Ranije sam ih samo posmatrao, uspevao sam da nikad ne marširam, niti da na neki drugi način učestvujem.

Ove naše, 2014. godine, 9. maja nismo baš mnogo razmišljali o pobedi nad fašizmom, recimo zato što šezdesetdevetogodišnjica zaista nije okrugli datum. Ali imaćemo, eto, posle toliko decenija svečani marš oružanih snaga i prelet jedinica svog, pa čak i ruskog ratnog vazduhoplovstva, u četvrtak 16. oktobra, četiri dana pre sedamdesetogodišnjice oslobođenja Beograda. Nije na meni da ovom prilikom razmišljam zašto baš na taj dan koji ni sa čim nikakve veze nema, valjda zbog toga što Vladimir Putin baš tada slučajno ima nekoliko sati vremena da svrati u Beograd. Na meni je da se prisetim davno prošlih parada.

PRVOMAJSKE PARADE: U Beogradu sam 1951. godine preko Saveza književnika dobio deo stana na četvrtom spratu zgrade na uglu Bulevara Revolucije i Generala Ždanova. Da ne bude zabune, zgrada je ista, ali se sad nalazi na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Resavske. Kroz prozor sam opet udobno mogao da posmatram vojne parade. I ne samo vojne.

Čelo kolone bi stajalo baš na raskrsnici kod parka Tašmajdan, taman da bi se sve uhodalo tih stotinak metara do centralne tribine pred, tada, Saveznom skupštinom. Učesnici parade su se postrojavali kilometrima i kilometrima duž Bulevara prema istoku.

Nije sve bilo u nastupu vojske. Vojska je valjda navikla da maršira, da defiluje onim teškim, počasnim, takozvanim strojevim korakom, što jače gazeći po asfaltu, tako da posle zabole kukovi. Ja sam učešće na takvim manifestacijama uspešno izbegavao, posle koncentracionog logora smatrao sam da je svaki fizički napor suvišan, ali vojsku sam ipak morao da služim, i to u školi za rezervne pešadijske oficire, i tu sam uz sav trud da zabušavam ipak morao da naučim i taj neprirodni način kretanja. Meni je uvek naročito smešno bilo kada bi neki već podebeo oficir morao tim svečanim korakom da prilazi nekome višem po činu da bi podneo raport. Sve vojske na svetu imaju svoj paradni korak, sećamo se visokog dizanja nogu Hitlerovih vojnika nazvanog Stechschritt – korak koji bode – noge bi se nesavijene u kolenu dizale do horizontale – što je stara pruska tradicija sa početka XIX veka. Ili onog, verovatno veoma teškog, usporenog koraka grčkih vojnika.

Posle svih rodova vojske na našim prvomajskim paradama nastupao bi narod. "Radnici, seljaci i poštena inteligencija" – kako se tada govorilo – prodefilovali bi pred "svojim rukovodstvom" koje im je mahalo sa tribina.

Da bi Prvog maja, na Praznik rada, sve funkcionisalo kako treba, narod je morao da ustane u ranu zoru i požuri da zauzme svoje mesto u sporednim ulicama Bulevara. Onda bi se satima čekalo. Kuriri bi jurili gore-dole, proveravali situaciju i javljali ko je gde gotov ili još nije, da li je sve u redu, je li sve dovoljno sređeno, umiveno, dostojanstveno i spremno za pokret. Loše pripremljene grupe ili tako rano već pijani pojedinci na vreme su isključivani iz stroja. To bi danas sa mobilnim telefonima bilo mnogo lakše.

Na čelu parade marširali su zastavnici. Posle njih se koračalo sa ogromnim portretima partijskih i državnih rukovodilaca, državnim grbom, petokrakom i srpom i čekićem velikim po nekoliko metara, i sa bezbroj parola koje su slavile pobedu proleterijata. Zatim su se predstavljale firme, opštine, razna zanimanja. Prolazili su traktori koji su vukli poljoprivredne mašine. Na kamionima su pekari pekli hleb, dimničari se pravili da čiste dimnjake, frizeri su frizirali i brijali, rudari bajagi kopali rudu, balerine su igrale – svi u svojim radnim uniformama.

Neki kamioni su predstavljali prave male bašte sa živim cvećem, na drugima su bile montirane šine kao simbol omladinskih radnih akcija, čitavi mali brodovi, ali i avioni – nadletanja su došla u modu nešto kasnije. Sećam se jednog kamiona sa ogromnim maketama knjiga i natpisom "Knjige u narod". Svako preduzeće, svaka škola, svaki deo grada hteli su da se pokažu u što boljem svetlu, izmišljali su originalne nošnje, kostime i maske, pravile su se prave scenografije i koreografije na vozilima.

Marširali bi gimnastičari i drugi sportisti, procupkali folklorci, biciklisti. To je bilo pravo takmičenje ko će da izmisli nešto lepše, duhovitije, atraktivnije.

Na tribini ispred skupštine stajali bi nasmejani drug Tito i državno rukovodstvo, ali bilo je publike duž cele trase, ljudi su bili na prozorima, a na trotoare su radoznalci izlazili rano da bi posedali na hoklice i sanduke koje bi doneli, jer televizije u vreme tih prvih parada još nije bilo, ali bilo je mnogo iskrenog veselja.

NA PAROVE RAZBROJS: Da li je sve to bilo strašno "istočnoevropski", odnosno komunistički?

Vojne parade se redovno održavaju u mnogim zemljama, možda najupečatljivije u Francuskoj na nacionalni praznik ili u Engleskoj na kraljičin rođendan. Znamo da su povorke sa kamionima na kojima se svašta prikazuje različitim povodima, pre svega lepe devojke, česte u Americi; povorke sa mnogo kamiona sa lutkama, aluzijama na političare i interesantna društvena zbivanja sačinjavaju velike karnevalske povorke u Kelnu; da ne govorimo o čuvenom karnevalu u Rio de Žaneiru svake godine između 28. februara i 5. marta sa bezbroj polugolih, prelepih žena, samba-igračicama koje se čitave godine pripremaju za taj nastup. Znači, stvar je ukusa šta volimo, koliko je učešće u takvim priredbama dobrovoljno, mnogi čak jedva čekaju da se prikažu javno i uvrede se ako im se to ne dozvoli, jer nisu dovoljno duhovito spremili svoju tačku u mimohodu. Ne mora svaka parada da ima istočnokomunistički miris i ukus.

Ja sam intimno bio protiv parada. Ne sećam se koje godine sam kao urednik omladinskih novina bio pozvan da učestvujem u radu odbora za pripremu Prvomajske parade, valjda sredinom ili krajem pedesetih godina. Sve što sam opisao valjalo je detaljno isplanirati, podeliti zadatke, utvrditi redosled mimohoda. Na prvom sastanku sam podsetio da je prvomajska tradicija u našoj zemlji da se organizuju uranci, da bi trebalo da se radni ljudi na svoj praznik provesele i odmore u prirodi, a ne da ceo dan provode u pripremama za prolazak ispred tribine sa partijskim i državnim funkcionerima, i rekao da ne znam da li i zašto uopšte vojska mora da defiluje, ali ako baš mora, zašto baš Prvog maja, a ne na Dan pobede osam dana kasnije.

Šta mi se dogodilo zbog tog bezobrazluka? Ništa. Na sastanku mi nisu odgovorili, nastavilo se sa diskusijom kao da ništa nisam ni rekao, kao da me nema, a na sledeće sastanke istog odbora me prosto više nisu pozivali. Nisu me isključili iz odbora, samo za organizatore više nisam postojao. Satisfakcija za mene: sve do 1964. godine su prvomajske parade organizovane otprilike kako sam ih opisao, ali 1965. godine prvi put je vojni defile zakazan za 9. maj, svakako ne zbog mog tada već sigurno odavno zaboravljenog predloga, nego zbog toga što je to zaista bilo logično. Doneta je odluka da se ubuduće vojna parada održava svake pete godine. Međutim, ponovila se samo još tri puta.

Mnogo decenija kasnije video sam kako se u Beču odvija Prvomajska parada. Oko devet ujutro se sakupljaju oni koji žele da preko širokih kružnih bulevara defiluju do trga pred gradskom većnicom. Na čelu kolone sa crvenim karanfilima ide predsednik Socijaldemokratske partije, koji je poslednjih decenija najčešće bio istovremeno i predsednik vlade. Pažnja, nije se pred njim defilovalo, nego je on sa socijalističkim ministrima peške predvodio povorku. Prošle godine sakupilo se oko 15.000 učesnika. Pred većnicom održano je nekoliko govora, građanima su se obratili gradonačelnik Mihael Hojpl i predsednik vlade Verner Fajman i na kraju su svi zajedno pevali Internacionalu i "pesmu rada", nezvaničnu himnu austrijske socijaldemokratije.

Austrija je čudna, ponekad sam u iskušenju da kažem "operetska" zemlja. Grb joj je stari, carski, dvoglavi orao, ali u kandžama drži srp i čekić, a između kandži se nalazi simbolično razbijeni okov.

POSLEDNJA JUGOSLOVENSKA PARADA: Vojne parade u Beogradu su se po odluci da to bude svake pete godine održale samo 1970. i 1975. Ideja je bila ne samo da se slavi uspomena na pobedu nad fašizmom, nego i da se pokaže vojnoodbrambeni, pa i privredni potencijal zemlje. Dok je 1980. godine 9. maja svet slavio tridesetpetogodišnjicu velike pobede nad fašizmom Jugoslaviju je obuzelo drugačije raspoloženje, kod nas nije bilo parade. Tito je posle duge bolesti umro 4. maja. Povodom njegove sahrane 8. maja u Beogradu se okupio najveći broj državnika ikada na istom mestu – stiglo je 209 delegacija iz 128 država. Umesto vojne parade krenula je povorka od Savezne skupštine do Kuće cveća na Dedinju, bila je posvećena samo jednom od velikih pobednika u Drugom svetskom ratu. Krajnji pobednik će uvek i u svakom slučaju biti smrt.

Za maj 1985. godine zakazana je velika proslava četrdesetogodišnjice pobede nad fašizmom koja je označavala i nastanak one Jugoslavije, u kojoj se još nije naslućivalo da će se uskoro raspasti. Tim povodom osnovan je državni odbor za organizaciju svih manifestacija. Ja sam tada bio sekretar predsedništva Saveza književnika Jugoslavije i član Savezne konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda – dabome, i to je tada postojalo, a ja sam čak mislio da to ima smisla u pogledu razvoja neke naše specifične samoupravne demokratije. Po toj "liniji" – kako smo tada govorili – izabran sam u taj odbor.

Šta smo radili? Moram da priznam, da se gotovo se ničega ne sećam. Jasno je da je najvažnija i najzanimljivija tačka programa trebalo da bude parada predvođena vojskom. Ja sam predlagao da bi više pažnje trebalo da se posveti kulturnim manifestacijama, a pošto na to niko nije reagovao, protestovao sam:

"Zašto smo uopšte ovde kad nas niko ne sluša?"

Odgovorio mi je general Svetozar Oro:

"Ja ne znam zašto ste vi ovde, ali odluke donosi vojska..."

Vojska je nas civilne članove odbora ipak ljubazno pozvala da kod Bubanj Potoka posetimo vojnike koji su vežbali za paradu i tu smo dobili nezaboravno dobar vojnički pasulj iz kazana.

Dobio sam ulaznicu da paradu posmatram sa tribine postavljene ispred Savezne skupštine. U zgradu Skupštine ušao sam iz Kosovske ulice i kroz nju došao do tribine, ali pošto je pored državnog i partijskog rukovodstva trebalo smestiti i sve još žive narodne heroje i druge veterane, goste iz inostranstva i članove diplomatskog kora, predstavnike verskih zajednica, nauke, kulture, privrede, sporta i društvenih organizacija, to i nije bilo tako elitno i probrano društvo, kao što je bilo ono koje se okupljalo na tribini zajedno sa Titom. Tito je sad sa nama bio samo u vidu ogromnog portreta na platnu koje je bilo razapeto nad nama, pominjan je bio u bezbroj parola, pesama i fraza. Tribina se sastojala od devet ogromnih loža, jedne centralne u smislu one Orvelove da su "sve životinje jednake, ali da su neke jednakije od drugih".

Šef države koji je "primio paradu" i izrekao naredbu "Možete da počnete!" bio je tada Veselin Đuranović (1925–1997), a ravnopravno je uz njega stajao predsednik predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije Ali Šukrija (1919–2005). Njih dvojica slučajno su bili baš predstavnici Crne Gore i Kosova. Tada su se predsedavajući državnog i partijskog predsedništva rotirali na godinu dana.

Obojica su se 1989. povukli iz političkog života. Ili možda bili prisiljeni da se povuku? To ne znam. Za Alija Šukriju sam proverio, nije otišao da živi na Kosovu, ostao je Jugosloven do kraja, umro je u Beogradu. Za Vesu Đuranovića se za mene podrazumevalo da svoje stavove nikad neće promeniti. Kada smo pripremali posetu nemačkog kancelara Helmuta Šmita, ja sam mu se jednom prilikom obratio sa "Druže predsedniče", a on me je upozorio: "Ako si zaboravio, ja se zovem Vesa."

Počeo je marš pred nama. Preda mnom. Onaj strojev korak, lupanje po asfaltu. Ispred svake kolone oficir sa isukanom sabljom, a za njim ne ljudi, nego blokovi ljudskih tela, glave okrenute prema nama, čvrsto stisnute vilice. Redom svi rodovi vojske, vojne akademije i škole, teritorijalna odbrana, policija, vatrogasci, ali posle takođe i teritorijalna odbrana i civilna zaštita, drugi civili, ko će znati koje fele, pioniri – deca, igrajući pred nama folklorci, a posle svih njih sve što je na točkovima, građevinske mašine, opet vatrogasci i policajci, ali sada motorizovani, motociklisti, patrolni čamci na kamionima, najzad ono što očekujemo od vojske, artiljerija – haubice i raketni bacači, oklopna vozila, tenkovi... Pitao sam se tada šta će ostati od asfalta u centru Beograda. S jedne strane dosadno, sa druge impresivno, tada su i strane obaveštajne službe mislile da je to jedna od najvećih vojnih sila na svetu. Naravno da sam to mislio i ja. Mislio sam da je to dobro. Bilo mi je drago što sam kao jedan od mnogih na tim tribinama deo svega toga.

Deo svega toga? A šta danas mislim kada se prisećam svega što sam tada mislio?

Marširali su Jugosloveni, ali obraćala se velika pažnja na to da i komandni sastav i pojedinci u stroju budu pažljivo ravnopravno probrani iz šest republika i dve autonomne pokrajine.

Na kojoj je strani ko od učesnika te parade stajao pet-šest godina kasnije? Pogotovu članovi teritorijalne odbrane, koja je postala temelj vojski nezavisne Slovenije i Hrvatske? Da li je poneki učesnik parade u Beogradu 1985. nekoliko godina kasnije pucao na nekog druga koji je tada marširao pored njega? Ubio druga iz iste kolone sa mimohoda? Da li je ta poslednja jugoslovenska parada nosila u sebi ne samo klicu razlaza, klicu raspada, nego i bratoubilačkih ratova vođenih onim istim oružjem i oruđem koje je tako ponosno prikazano ispred svečane tribine?

Da li je iko od onih koji su marširali ili posmatrali svečanu povorku mogao da nasluti u kakvu smo neizvesnu budućnost krenuli čvrstim strojevim korakom?

Kada razmišljajući o svim jugoslovenskim paradama, mimohodima, defileima, svečanim povorkama i sličnim manifestacijama, kojima sam prisustvovao ili koje sam posmatrao, stignem do te parade 1985. godine, dođe mi da zaplačem, moram da zastanem i da konstatujem da više nemam šta da kažem.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

DEMONSTRACIJA MOĆI: 9. maj 1985.<br><br>foto: draško gagović
  • ZA MARŠALA TITA: Dom sindikata...<br><br>foto: draško gagović
  • ...i parada povodom pobede nad fašizmom 1970.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net