<< VESTI | | 05.10.2014 15:43

IN MEMORIAM >

Jurij Ljubimov (1917-2014)

U Moskvi umro osnivač Teatra na Taganki, ikona ruskog avangardnog i disidentskog teatra. UMESTO OMAŽA: Vladimir Visocki kao Hamlet u režiji Ljubimova

Jurij Petrovič Ljubimov, velikan pozorišta, čuveni režiser stotinu komada i opera, glumac, teatarski pedagog, živa istorija disidentskog pozorišta u SSSR-u i ideoloških mena koje su ga pogađale, osnivač kultnog modernog disidentskog moskovskog pozorišta Teatra na Taganki - "ostva slobode u neslobodnoj zemlji", umro je 98. godini života nakon što je u četvrtak 3. oktobra u teškom stanju prevezen u Botkinsku bolnicu u Moskvi.

Unuk kulaka, neproletersko dete, sin umetnički nastrojenih bibliofila trgovca i učiteljice mešovitog rusko-ciganskog porekla, koji su bili uhapšeni lišenci (lišeni građanskog prava) usmeren je u proletrskom smeru, da uči elektrotehniku na Taganjskoj plošćadi, gde će kasnije osnovati teatar. Usput je vežbao balet po metodu Isidore Dankan.

Jurij je 1934-1936. počeo da glumi u Moskovskom hudožestvenom teatru (MHTAT 2, zatvoren februara 1936, zbog formalizma, a glumci razmešteni po raznim trupama). To je takozvani Drugi moskovski umetnički teatar Mihaila Anrejeviča Čehova, rođaka Antona Pavlovića Čehova (1891 –1955), koga je teoretičar glume Konstantin Stanislavski smatrao svojim najboljim učenikom, rusko-američkog glumca, reditetlja, autora, teatarskog poslenika i pedagoga koji je kasnije u inostranstvu glumačkoj tehnici podučavao Klinta Istvuda, Merilin Monro, Jula Brinera...

Tokom 1930-ih Ljubimov je sreo, što je ostavilo na njega pečat, Vsevoloda Mejerholda, reditelja avangardnog simbolističkog teatra i teatra -cirkusa i teatra pokreta. Ljubimov je u MHAT-u, video spektakle Mejerholda «Šuma», Gogoljevog «Revizora» i «Dama s kamelijama», a kao mlad glumac išao je i na probe «Borisa Godunova» u režiji Mejerholda.

Posle 1918. Mejerhold je bio reditelj scenskih dela po lirici Majakovskog, autor programa «Teatralni Oktobar», osnivač pozorišta koje će nositi njegovo ime sve dok Sovnarkom SSSR nije doneo dekret «O likvidaciji Teatra imeni Vs. Mejerholda». Vsevold je treljan 1940. nakon što je pod torturom priznao da je japanski špijun i sa svojom ubijenom ženom Zinaidom Rajh sahranjen u opštoj grobnici broj 1, pa rehabilitovan 1955.

Ljubimov je jedno vreme (1941-46) radio u Ansamblu pesama i igara NKVD, gde je drugovao s Dmitrijem Šostakovičem. Nakon službe u sovjetskoj armiji tokom Drugog svetskog rata pridružio se Teatru Vahtangov (koji je osnovao glumac i reditelj Jevgenij Vahtangov, 1883 –1922).

Godine 1953. Ljubimov je dobio državnu nagradu SSSR i počeo da predaje u glumačkim školama, a 1964. osnovao je Teatar na Taganki - postavljanjem na scenu kultnog spektakla "Dobri čovek iz Sečuana" Bertolda Brehta. Na sceni Taganke priredio je postavio na scenu i kultni roman Mihaila Bulgakova «Majstor i Margarita» (1977), kao mnogo drugih dela: " A zore su ovde tihe …", "Pali i živi", "Pugačov", "Život Galileja", "Boris Godunov", "Elektra", "Medeja", Jevgenij Onjegin"…

U trupu Teatra na Taganki ušli su 1964. učenici Ljubimova Šćukinske pozorišne škole, a njima su se priključila plejada sjajnih glumaca Valerij Zolotuhin, Leonid Filatov, Venijamin Smehov, Ala Demidova, a možda iznad svih - Vladimir Visockij (1938-1980), "ruski Bob Dilan", kako su ga još nazivali na Zapadu.

Juri Ljubimov je praktično "stvorio" Vladimira Semjonoviča Visockog, kada ga je kao umetnički direktor 1964. pozvao u teatar Taganjku i dao mu glavne uloge u Brehtovom "Životu Galileja", a pre svega u «Hamletu», praktično omogućivši da to novo, do tada neviđeno tumačenje Hamleta pokaže kakav je Visocki umetnik. Beogradska publika mogla je da upozna Ljubimova i Visockog 1976. u vreme kada je Ljubimovljeva postavka "Hamleta" sa Visockim u glavnoj ulozi na 10. međunarodnom pozorišnom festivalu "Bitef" u Beogradu dobila Gran pri. ( V: Vreme | br 1198 | 19. decembar 2013. intervju – Borka Pavićević: «Sećam se, recimo, kada je Jurij Ljubimov stigao na BITEF… Ko sve iz Njujorka, Berlina ili Londona nije došao u Beograd da vidi Ljubimovljevu Taganku: od Fransiska Arabala preko Toma Stoparda do Margaret Krojden!»)

Vladimir Visocki je neke od svojih čuvenih pesama, uključujući i pesmu «Еще не вечер"(Još nije kasno) posvetio Juriju Ljubimovu, povodom četvrte godišnjice Taganjke, ovde, kao i insert iz "Hamleta" citirane umesto omaža obojici:

За нами гонится эскадра по пятам, -

На море штиль - и не избегнуть встречи!

Но нам сказал спокойно капитан:

"Еще не вечер, еще не вечер!"

Kad je 1980-h Ljubimov došao u konflikt s sovjetskim partijskim rukovodstvom, vlasti su zabranile i spektakl posvećen sećanju na Visockog. Zabranjena je i Ljubimovljva postavka "Borisa Godunova". Godine 1984. našavši se u inostranstvu dao je intervju magazinu Times, u kojem je kritikovao sovjetsku kulturnu politiku, zbog čega su ga sovjetske vlasti lišile sovjetskog državljanstva i smenile s mesta umetničkog direktora Taganjke. U inostranstvu, neke od njegovih predstava kao što su „Zločin i kazna" i opera „Lulu" u SAD, doživele su uspeh. Njegove postave «Zločina i kazne» stekle su mnoga priznanja i u Austriji, Engleskoj, i Italiji. Na poziv Ingmara Bergmana u Stokholmskom Kraljevskom dramskom teatru Ljubimov je postavio «Pir u vreme kugi» A. S. Puškina (1986 g.) i «Maestra i Margaritu» Bulgakova (1988.)

Nakon nekoliko godina života van granica SSSR-a Ljubimov se 1989, u toku perestrojke, vratio u Sovjetski Savez i ponovo došao na čelo Taganki. Dobio je i ruski Orden za zasluge za otadžbinu.

U junu 2011. između Jurija Ljubimova i trupe teatra čiji je osnivač, izbio je «tipičan tranzicioni» konflikt tokom gostovanja Teatra na Taganki u Češkoj sa pomenutom Brehtovom predstavom „Sečuan". Pred predstavu u Pragu bila je zakazana uobičajena kondiciona proba, ali je ansambl zatražio od Ljubimova da isplati honorar, jer u protivnom neće igrati. Ljubimov im je kao upavnik pozorišta, rekao, da će honorar dobiti kao što je uobičajeno, tek posle odigrane predstave. Glumci se nisu složili, insistirali su na honoraru odmah, ili nema predstave. Najglasniji članovi Taganki izjavili su da im je dosta diktature Jurija Petroviča, da ih on neprestano vređa, nazivajući ih raznim pogrdnim imenima. Neke članice su se žalile na prevelik uticaj njegove supruge Katalin, glumice poreklom iz Mađarske.

I predstave nije bilo. Ljubimov se sa ogorčenjem obratio ansamblu da raspušta pozorište koje se u inostranstvu obrukalo.

Nakon toga, Ljubimov više nije radio u Teatru na Taganki. Definitivnu odluku o povlačenju sa mesta umetničkog direktora kultnog ruskog pozorišta saopštio je prilikom uručivanja nagrade "Zvezda teatrala", koju dodeljuje časopis za pozorišni život "Teatral", u izdanju dnevnog lista "Nove izvestije".

Pošto je izašao na binu, 93-godišnji Ljubimov je saopštio: "Rukovodio sam ovim pozorištem 47 godina, ali sam podneo ostavku. Ne mogu nama upravljati mali panjevi-šamlice. Ja nemam nameru da pišem koliko mi je potrebno eksera i farbe. To je puni i definitivan idiotizam".

U intervjuu časopisu "Sabesednik", Ljubimov je rekao da nema smisla raditi u tim uslovima:

"Moja dužnost je da potpisujem nekakve papire, po 300 dnevno, kako bih njima dokazivao šta mi je i koliko potrebno", naveo je Ljubimov, napominjući da takva situacija nije samo u pozorištu na Taganki, već u ruskom teatarskom životu uopšte.

Prema njegovom mišljenju, jedan od osnovnih problema je to što nije sistemski rešena zaštita interesa pozorišta koja ne bi omogućavala glumcima da "nezakonito i ne vodeći računa o interesima teatra odlaze na snimanja beskonačnih serijala"...

Poslednje godine života Jurij Ljubimov je sarađivao s drugim teatrima: u junu 2013. u Boljšom teatru postavio je operu "Knjaz Igor", a 20 maja 2014. u teatru "Novaja opera" postavio je operu "Škola za žene" po komediji Molijera.

Videti još Biografija Jurija Ljubimova na sajtu Teatra na Taganjki


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net