Jedna žena

Jedna žena služi u rečenici da bi se uzgred pomenuo nosilac sporedne radnje za koga se nema nikakvog drugog određenja. Na primer: "I onda je naišla jedna žena pa sam je pitao..." ili "Jedna žena i ja smo bile jedine u kupeu". Ona gotovo da nema znak raspoznavanja: sivkasta je, neodređena, čovek je teško razlikuje od neke druge "jedne žene", takođe drapkaste. Kada vam dođe vreme, postaćete ih svesni na pijaci. One dolaze ranije, dok živopisniji i atraktivniji još spavaju. Imaju manje godina od onih kada se kaže: jedna stara žena, starija žena, baba. Ali samo nešto manje. Nisu baš vitke i obično imaju komotnu trikotažu jer im je stalo do udobnosti. Frizure su im puluzapuštene – trudile su se, trudile i što god da su poslednjih deset godina činile i menjale, rezultat je bio sve neugledniji. A onda su se konačno opustile – malo je izrasla seda (možda za dva prsta), na krajevima se vide tragovi nekog minivala koji se više ne uzima za ozbiljno. Imaju pijačnu opremu, kolica ili šivenu torbu od skaja ili od tkanine. Anonimne su, obavljaju ono što su oduvek obavljale – drže kuće i kuhinje, te opustele kuće i kuhinje jer su deca već otišla (u svoj stan ili možda pre u Australiju…), održavaju život u pogonu da bi, kada se prolazi stepenicama, nedeljom popodne mirisalo na domaći keks i na ajvar.

Ne izgledaju baš bodre tako sa tim torbama i jutarnjom ispranošću u pogledu koji se ipak bori da pronađe jeftiniji mladi luk. Cipele su im razgažene, to je sigurno. One se više ne maltretiraju ni sa štiklama ni sa pravom kožom. Cipele im konačno služe da ih ne bole noge, a za ostalo... Iza svake od njih je priča: detinjstvo, majka, otac, brak, deca, šefovi, ratovi, mirenja i svađanja... Te su se priče grčile i vrištale, penušale su se od sreće i mirno uticale u neki tok koji im se činio prirodan, za njih skrojen pa tako sada mogu reći "znate, moj život je bio...". Kao da govore o kaputu. Ali u momentu kada ih, u mimoilaženju, registrujete kao "jednu ženu", one nemaju priču. Njihova se priča neutralisala sivim i drapkastim tonovima, osedelošću. Sve se nekako izravnalo, svaka priča bi mogla biti njihova ali nemate nikakvog podsticaja da ih otkrijete. Pozornica ne pripada njima, radnja se dešava nekim drugima, one mogu da odahnu u blaženoj zanemarenosti. One više ne čekaju onaj bolji život kada će se odjednom, na pravom mestu, sve sklopiti i one će biti svoje najbolje izdanje.

Ako je tačno ono što Marina Jasenska tvrdi – da je jedan od naših najvažnijih zadataka da postanemo "jedan od ostalih", "jedan od mnogih", onda je jedna žena to postigla. Predaja i pobeda. One su prešle u viši razred, ostavile su svoja živopisnija izdanja iza sebe: ona visoka plava, ona sa dobrim nogama, doktorka sa drugog ulaza, ona sa dve slatke ćerke, ona sa gustom kosom i korakom balerine, ona jako fina žena – sve se to stopilo u ovu "jednu ženu koja je naišla".

Izgleda da se to ne postaje iznenada. Ko zaboga veruje da je baš ona ta "jedna žena"? Ali ako primetite da odjednom imate neku nežnost za njih tako neizražajne, tako koncentrisane na sivi točak života, ta nežnost, to primećivanje mogli bi biti znak da se približavate opuštenosti onih koje su glavne bitke prepustile drugima.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net