iz ličnog ugla >

Vidimo se opet na balkonu

Kako je košarkaška reprezentacija Srbije otišla u Španiju kao potpuni autsajder, a vratila se kao vice-šampion sveta i planetarni hit

Ovaj tekst je većim delom nastao u avionu od Madrida do Beograda. U suprotnom smeru, samo do Granade, leteli smo 15 dana ranije posle velikog truda da za igrače obezbedimo čarter, jer nam je redovnim linijama do odredišta trebalo preko 12 sati. Ovoga puta avion je "sam došao po nas". Obezbedila ga je Vlada Republike Srbije, odnosno premijer lično.

Do Španije smo leteli starim "boingom 737", iz Španije smo se vratili novim "er-busom". U Španiju smo otišli kao autsajderi, a vratili smo se kao vice-šampioni sveta. Ekipa od koje mnogi u Srbiji, a skoro niko u Evropi nije očekivao ništa, postala je planetarni hit. Tim, zajedništvo, međusobna podrška nadograđeni na pojedinačni kvalitet doveli su do toga da Srbiji u leđa gledaju košarkaške velesile poput Španije, Francuske, Grčke, Brazila, Litvanije... Kao što je neko napisao – košarka se vratila kući! A taj povratak trajao je nekoliko godina. U ovom tekstu ću najiskrenije napisati kako sam ga ja video.

Posle Indijanapolisa 2002. srpska košarka do 2009. nije uradila ama baš ništa. Onda je došlo srebro u Poljskoj, i oteta šansa da se borimo za zlato u Turskoj 2010. Spolja je sve izgledalo odlično, iznutra ni blizu toga. Dug Saveza je bio oko 1,5 miliona evra, nije nas bilo na mapi u organima FIBA, selektor je saopštio da više neće raditi sa reprezentacijom… Na predlog Partizana i Crvene zvezde postao sam predsednik KSS-a. Pozvao sam košarkaške legende poput Bodiroge, Tomaševića, Ane Joković... da pomognu. U Andriji Kleutu našao vrhunskog operativca, otputovao sa Bodirogom u Atinu da zamolim Dudu Ivkovića da ipak ostane sa nama. I on je to prihvatio i radio potpuno besplatno tri godine. Marinu Maljković smo doveli na mesto selektora ženske reprezentacije. U tom trenutku bila je najmlađi selektor na svetu! Vratili smo dugove, organizovali takmičenja mlađih kategorija, počeli da radimo na uspostavljanju odnosa sa evropskim košarkaškim velesilama poput Turske, Francuske... Sve je bilo dobro, osim rezultata. Pratili su nas neverovatni pehovi sa povredama u Litvaniji. U Sloveniji smo pobedili evropskog prvaka i vice-prvaka, ali smo naleteli na Španiju u najboljoj utakmici te generacije. Devojke su nam malo vratile veru svojim sjajnim uspehom u Francuskoj. I to je bilo to. Falio nam je uspeh, u državi se promenila politička situacija i često mi se činilo da Savez ima probleme zbog mene. Razmišljao sam o povlačenju, ali su me oni koji su me predložili za predsednika ubeđivali da ostanem. Ponudili smo mesto selektora Saši Đorđeviću. Rizik je bio i njegov i naš. Ne znam da li je i on bio najmlađi selektor na svetu, ali je sigurno bio među najmlađima. Sve ostalo je istorija. Danas ceo svet zna koliko je vrhunski igrač Miloš Teodosić, zna ko je Nikola Kalinić, čije je kucanje preko Buruzisa drugi potez šampionata, zna da Bogdanović šutira iz predgrađa, a da je Marković uvek tu kad je najteže, znaju da niko ne može da parira Bjelici, oduševljeni su Raduljicom, dive se Joviću i Birčeviću, gledaju Krstića kako se povređen bori za svoju zemlju, pričaju o energiji Štimca i Katića. I ne mogu čudom da se načude odakle dođe taj Marko Simonović, koji lagano pogodi dva bacanja na sekund pre kraja protiv Francuske. E pa, svi oni dolaze iz Srbije i danas svi, ali baš svi znaju kakav su oni TIM! Tim kome nema ravnog!

Na balkonu Skupštine grada Beograda bilo je 12 igrača, ali su na balkonu te večeri bili i svi oni dečaci i devojčice koji igraju košarku i svi oni ljudi koji se u nemogućim uslovima negde u Srbiji bore da ta deca mogu da sanjaju svoj san – da jednog dana dođu na taj balkon. Zato ova medalja pripada svakom od njih. I pripadaće im medalje i iz Francuske, odnosno Mađarske 2015, kao i ona najvrednija – olimpijska. Mnogi su se smejali na tvrdnje da će i žene i muškarci igrati na Svetskom prvenstvu i da će Srbija biti u društvu samo pet-šest zemalja sveta koje mogu time da se pohvale. I to kakvih zemalja – SAD, Francuska, Španija, Brazil… Sada kada kažem isto za Rio, više se niko ne smeje… Pokazali smo koliko vredimo, pokazali da verujemo u sebe. To verovanje nas je i dovelo dovde. I dovodiće nas ponovo pred one desetine hiljada ljudi koji će nas u ime cele Srbije čekati ispod balkona svih narednih godina...

Autor je predsednik Košarkaškog saveza Srbije


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net