foto: ap photo
NA PUTU STARE SLAVE: Srbija na pobedničkom postolju

Svetsko prvenstvo u košarci >

Čudo u Madridu

Niko nije mogao ni da pomisli da će reprezentacija Srbije igrati finalnu utakmicu na Svetskom prvenstvu u košarci. I sami igrači su ponovili nekoliko puta da prolaze kroz najlepše trenutke u svojim karijerama i da na finale nisu ni pomišljali. Mada je naša reprezentacija imala u prošlosti i veće uspehe, sa ovim rezultatom je teško bilo šta porediti. Sa trenerom debitantom i svim problemima koje smo imali pre prvenstva, finale je ravno čudu. Sledeći cilj ovog tima je Evropsko prvenstvo 2015. godine i plasman na Olimpijske igre u Rio de Žaneiru 2016. godine

Sam žreb za Svetsko prvenstvo u Španiji je pokazao koliko je svet marketinga i interesa velikih sponzora duboko ušao u današnji sport. Sve je bilo urađeno sa ciljem da se reprezentacije SAD i domaćina Španije ne sastanu pre finala. Oproštaj jedne velike generacije, predvođene Pauom Gasolom, zamišljen je u finalu sa SAD pred punom halom u Madridu. Pobeda nad oslabljenim američkim timom se nije dovodila u pitanje. Bio bi to uistinu dirljiv sportski trenutak, začinjen suzama i izrazima zahvalnosti najboljoj generaciji koju je Španija ikada imala.

Sve je neodoljivo podsećalo na Evropsko prvenstvo 2005. godine u Beogradu. Posle zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u Indijanopolisu 2002, jedna velika generacija predvođena Bodirogom trebalo je da se oprosti od dresa reprezentacije, titulom prvaka, naravno. I Srbija 2005. i Španija ove godine zaustavljene su od reprezentacije Francuske. U obe utakmice je pobedila timska igra Francuske, koja je više puta pokazala da je odbrana ključ uspeha. Osim toga, želja da se na svakom okupljanju reprezentacije da sve od sebe dovela je do toga da je Francuska 2013. uspela da prvi put postane prvak Evrope, a da ove godine bude treća na svetu.

PUT DO FINALA: Pred početak takmičenja, na stranicama "Vremena" napisano je da bi veliki uspeh ovog tima bilo četvrtfinale. Ova prognoza je bila utemeljena samim žrebom. Dovoljno je bilo da pobedimo Egipat i Iran i da se sa četvrtog mesta plasiramo u osminu finala. Pomenuto je i da nijedna ekipa iz grupe sa kojom smo se ukrštali nije nepobediva.

Događaji u predtakmičenju su se odvijali na predviđeni način. U osmini finala smo se sastali sa Grčkom, kao pobednikom grupe B. Pre toga, zabeležili smo tri poraza u grupi, i igru koja nije mnogo obećavala. Utakmica protiv Grčke je pokazala potpuno drugačiju sliku na terenu.

Sjajna odbrana je držala tim Srbije u prvom poluvremenu, dok je u nastavku proradio i napad. Zakucavanje Kalinića je ulilo preko potrebnu energiju i veru da možemo da pobedimo. Tokom drugog poluvremena, igra Grčke se raspala. Sa osamnaest poena razlike, Srbija je prošla u četvrtfinale i ispunila zacrtan cilj. Niko se nije preterano isticao i svaki igrač je dao najviše što je mogao. Uz takav pristup igri, mogli smo se nadati pobedi i protiv favorizovanog Brazila.

Izvanredna disciplina iz meča protiv Grčke nadograđena je pojedinačnim učinkom Teodosića u utakmici protiv Brazila. Poigravao se sa protivničkim bekovima, uz to je dao i 23 koša. Napad je fantastično funkcionisao, presecanjem akcija faulovima umrtvljena je igra Brazila. Njihovi centri nisu imali rešenje za Raduljicu, Bogdanovića i Krstića. Meč je delovao kao prava škola košarke, na kraju je Srbija pobedila sa neverovatnih 28 koševa razlike. Pobeda nad Brazilom sa tolikom razlikom potvrdila je rađanje jedne nove reprezentacije, koja je u stanju da se nadmeće sa najboljim timovima na svetu.

Šokantan poraz Španije od Francuske otvorio nam je vrata finala. U polufinalu je Srbija nastavila sa sjajnom igrom, ponovo je Teodosić imao simultanku protiv Francuza, emotivno ispražnjenih u pobedi protiv Španije. Na poluvremenu smo imali 14 poena prednosti. U nastavku su Francuzi krenuli na sve ili ništa. Fizička snaga, uz maestralnog Batuma, dovela je do završnice u kojoj smo uspeli da se izborimo sa nervozom i nedostatkom snage. Srbija je ušla u finale Svetskog prvenstva u košarci, što je bio neverovatan uspeh reprezentacije koja je ispraćena u Španiju sa nikad manje nade.

OD VRHA DO DNA: Odnos prema reprezentaciji je bio nešto što se stalno provlačilo kroz medije kao osnovno objašnjenje za neuspehe košarkaša u poslednjoj deceniji. Treneri su se menjali, ne uspevajući da naprave značajniji rezultat. Još je Željko Obradović potencirao da današnji igrači ne shvataju značaj timske igre i discipline. Provod po splavovima i svađe su obeležile Evropsko prvenstvo u Beogradu 2005. Posle te godine sledili su otkazi značajnih igrača pre svakog okupljanja, svađe i prozivke po medijima su postale uvertira svakog takmičenja.

Košarkaški savez je godinama u dugovima i bez stručnog Saveta, koji je trebalo da postane telo oko koga bi se okupila sva velika trenerska imena, u cilju vraćanja košarke na mesto koje zaslužuje. Osim Miloša Teodosića, nismo uspeli da u proteklih deset godina izbacimo nijedno veliko košarkaško ime. Igrači nisu bili imuni ni na događanja u društvu. Bilo je teško da se nekome sa dvadeset godina objasni da je reprezentacija san svakog igrača, i da se veliki igrač postaje isključivo u nacionalnom timu. Menadžeri su u pozadini pravili tim i nudili igrače. Generacije kadeta i juniora koji su tokom poslednjih deset godina bili svetski i evropski prvaci, u zrelim igračkim godinama nestajale su sa scene.

Igračima su priče o velikoj srpskoj košarkaškoj školi, disciplini, prijateljstvu van terena i tromesečnim pripremama postale potpuno strane. Ako imalo odskaču od proseka, završiće u nekom timu u inostranstvu i za srpske pojmove će biti imućni. Još im samo treba da se i preko leta cimaju i rizikuju povrede. Pa još kad im menadžeri napune glavu da igrom u reprezentaciji ne dižu sebi cenu nego je spuštaju, niko normalan ne bi rizikovao previše. Pitajte Darka Miličića kako on vidi jugoslovensku školu košarke i njena velika košarkaška imena kada se popne na novčanik.

SELEKTOR KOJI PRAVI RAZLIKU: U tim okolnostima je Aleksandar Đorđević preuzeo mesto selektora. Olakšavajuće mu je bilo upravo to da se u datim okolnostima od reprezentacije nije ni očekivalo mnogo. Razlika između Đorđevića i njegovih prethodnika bile su i njegove godine i relativno nepoznato trenersko ime.

Svi igrači koji su sada u timu počinjali su da igraju basket tako što su na lokalnom terenu pokušavali da u poslednjoj sekundi daju trojku i tako, u zamišljenoj utakmici, postanu heroji nacije. A on je to mnogo puta uradio. Svakom ponaosob, Đorđević je bio košarkaški idol. Za njega bi uradili sve, poistovećuju se sa njim i razumeju ga bolje nego starije trenere i njihovu filozofiju igre. Izbacivanjem Micova iz ekipe pred prvenstvo, pokazao je da mu nije strano da pokaže ko je gazda tima i da ne trpi foliranje i prigovor. Kako sada izgleda, Đorđević je uspeo da celu ekipu spusti na zemlju.

Postoji samo jedan lider tima, Miloš Teodosić, koji to svojom igrom i znanjem zaslužuje, dok su svi drugi ravnopravni i isključivo igrom i zalaganjem mogu da dođu do veće minutaže i uvažavanja. Đorđević je uveo preko potrebnu obavezu zvanu odbrana, koja zavisi isključivo od fizičke spremnosti i odnosa prema timu. Neko je igra bolje, neko lošije, ali je nedopustivo da je ne igra. Protok lopte u napadu je uveden kao obaveza i na taj način su sprečeni soliranje i nerezonski šutevi. Timska igra je u nedostatku velikih zvezda u timu preduslov bilo kakvog uspeha. Sve to je dovelo do velikog uspeha i finala Svetskog prvenstva. Neophodno je da Đorđević ostane na mestu selektora bar do kraja Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru 2016. godine i da na taj način zaokruži jedan ciklus.

IGRAČI I BUDUĆNOST REPREZENTACIJE: Kada se konstatuje da je timska igra donela srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu, možda ne bi trebalo isticati pojedinačne zasluge. Ipak, moramo izdvojiti nekoliko igrača koji su najzaslužniji za ovaj istorijski uspeh.

Miloš Teodosić je neosporni lider ove generacije. Lucidnosti i beskrajnog košarkaškog znanja mu nikada nije manjkalo. U prošlosti je preuzimao odgovornost kad god je to trebalo. Prosto je morao, nije bilo nikog drugog. Setimo se samo trojke preko Garbahose na prošlom svetskom prvenstvu, gde je gotovo sam reprezentaciju doveo do četvrtog mesta. Imao je stalne probleme sa povredama, ali je jedan od retkih u ovom timu koji je standardni član prve petorke u velikom evropskom klubu (CSK).

Na ovom takmičenju je sebe stavio u drugi plan. Nije bilo nerezonskih poteza i ishitrenih šuteva, igrao je tako iskusno da je sada postao bez sumnje najbolji plejmejker u Evropi. Kada je trebalo podizati tim, ubacivao je po 18 koševa u poluvremenu; kada je trebalo usporiti ritam, držao je loptu u rukama i pravovremenim asistencijama i čitanjima protivničkih odbrana ostavljao njihove trenere bez rešenja. Izbor u najbolju petorku šampionata je mala nagrada za ono šta je pokazao. Po mnogima je zaslužio titulu najboljeg igrača Svetskog prvenstva.

Bogdan Bogdanović je veliki talenat srpske košarke. Već je proglašen za najboljeg mladog igrača u Evropi. Na ovom svetskom prvenstvu, u nekoliko situacija je pokazao da je veliki potencijal. Nije mu strano da preuzme odgovornost u najtežim trenucima. Protiv Francuske je trojkom i prodorom spasao naš tim od poraza. Zamerka na njegovu igru se odnosi na odbranu, na kojoj mora više da radi u budućnosti. Takođe, potencijal koji ima zahteva da na svakoj utakmici ubaci po 20 koševa i na taj način rastereti Teodosića. Brže kretanje u napadu i korišćenje blokova za otvorene šuteve su prioritet u njegovoj igri na kojoj još mora da radi, ima fantastičan šut. Od ove godine će nastupati u Fenerbahčeu kod Željka Obradovića. Pred njim je velika košarkaška karijera, od njega zavisi koliko će napredovati u predstojećem periodu. Svi očekuju da postane lider ovog tima.

Nemanja Bjelica je tip igrača koga bi svaki trener poželeo. Posle Dejana Bodiroge je najkompletniji igrač koga je imala srpska košarka. Takozvani ol raund igrači su krasili jugoslovensku školu košarke. Nakon Ćosića, Kukoča i Bodiroge, Bjelica je prvi igrač posle mnogo godina koji može da igra na svim pozicijama u timu. Sa 209 centimetara i tehnikom koju poseduje izrazito ga je teško čuvati. Do sada se dosta krio i nije koristio svoje predispozicije. I ovog puta je bio najbolji skakač u timu, ali ga je Đorđević prvi put podsticao da rešava situacije jedan na jedan kad god je u prilici.

Trebalo bi ga u budućnosti koristiti još više u napadu, jer je neverovatan talenat. Ono što ga sputava je njegov karakter, nije tip strelca i ne preuzima odgovornost u ključnim periodima. Zadovoljava se timskom ulogom i kao takav je izuzetno pouzdan, ali je reprezentaciji potreban njegov veći doprinos u napadu. Više samopouzdanja je ono što mu nedostaje da bi bio veliki igrač. Takvog igrača treba trpeti zbog grešaka i omogućiti mu da razvije svoj puni kapacitet.

Miroslav Raduljica je s pravom otkrovenje ovog prvenstva. Teški centar je u savremenoj košarci gotovo neophodan. Igrama na prvenstvu sveta kao i odnosom prema reprezentaciji, uz obavezan osmeh posle svakog dobrog poteza, Raduljica je ono što je preko potrebno nacionalnom timu. Vidljivo uživa u košarci ne zanemarujući obaveze, pruža i više nego što se od njega očekuje. Dobili smo odličnog centra i u narednim godinama. On sam, ukoliko je željan napredovanja, morao bi da se vrati u Evropu da ne bi tavorio u NBA ligi kao rezerva. Mnogi evropski klubovi bi ga želeli, a to bi mu omogućilo da u narednom periodu postane jedan od najdominantnijih centara u Evropi.

Stefan Marković, kao najbolji odbrambeni igrač našeg tima, izuzetno je važan za igru. On nema lošu utakmicu kao član reprezentacije. Zna šta se od njega očekuje i to radi bez greške. Potcenjuje se njegova zasluga za ovaj uspeh, ko ne zna šta radi jedan Maskerano u Barseloni, taj ne vidi šta je Stefan Marković u našem timu. On je taj kvaritelj protivničke igre koji uvek dobija zadatak da čuva najbolje protivničke bekove. Baca se za svaku loptu koliko god bila važna ili ne. Dokazao je da bek bez šuta može da igra savremenu košarku, ako se u timu zna gde je kome mesto.

Nenad Krstić, najbolji centar koga je Srbija imala u poslednjih deset godina, najavio je povlačenje iz reprezentacije posle Svetskog prvenstva. Tokom svih ovih godina je uz Teodosića bio lider tima. Kao najcenjeniji igrač reprezentacije, uz Teodosića jedini veliki igrač Srbije u prethodnoj deceniji, ponekad je gotovo sam igrao protiv nekih timova, ali se nikad nije bunio i postavljao uslove za učešće u reprezentaciji.

Sa reprezentacijom je osvojio srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu 2009. godine, a od nje se oprašta srebrom na Svetskom prvenstvu 2014. Povreda ga je sprečila da na ovom prvenstvu pokaže više. Sama odluka da sa višegodišnjom povredom kolena pomogne ovom novom timu je vredna poštovanja. Njegova karijera i odnos prema reprezentaciji bi trebalo da predstavljaju uzor novim momcima koji ga nasleđuju.

Od ostalih igrača trebalo bi izdvojiti učinak Nikole Kalinića i mladog plejmejkera Stefana Jovića. Kalinić je kao član startne petorke u više navrata sjajnim odbranama i zakucavanjima podizao tim, dok je Jović veoma uspešno menjao plejmejkere.

KAO NEKAD: Doček u Beogradu

TEŽAK PORAZ U FINALU, BEZ ŽALJENJA I SUZA: Finalna utakmica je pokazala trenutnu razliku između evropske i američke košarke. Osim reprezentacije Španije, danas je razlika između reprezentacije SAD i ostatka sveta ogromna. Ako zanemarimo prvih pet minuta u finalu, sve ostalo vreme trajala je potpuna dominacija američkog u odnosu na naš tim. Individualni kvaliteti u kombinaciji sa prostom fizičkom snagom omogućili su drugom timu SAD da prošeta do zlatne medalje. Sa Lebronom Džejmsom, Polom Džordžom i Kevinom Durentom, verovatno bi bilo još strašnije.

Zato je odluka Aleksandra Đorđevića da ne igra zonu protiv Amerikanaca bila jako zanimljiva, oduvek je smatrano da samo tako može da se igra protiv SAD. Kao da je Đorđević želeo da im se suprotstavi onako kako je reprezentacija igrala tokom prvenstva, odbranom na ivici faula i prekidanjem kontranapada, ali za to nije bilo snage. Tim Srbije iscrpeo se u poslednje tri utakmice gde je stvarno dao sve od sebe. A možda je Đorđević ciljano hteo da tim spusti na zemlju. Razlika je trenutno prevelika, tim Srbije selekciji SAD svakako u ovom trenutku ne može ni prići, a dobro je ponekad pokazati igračima da ne treba da uzlete verujući da mogu baš svakoga da pobede...

U svakom slučaju, ako posle ovog svetskog prvenstva vidimo klince kako ponovo opsedaju betonske košarkaške terene u kraju, koji su poslednjih godina opusteli, i samo to bi bilo dovoljno kao rezultat.


 

Aleksandar Đorđević – Nacionalna klasa

Aleksandar Đorđević – Nacionalna klasa

Ni srpsku ni ranije jugoslovensku košarkašku reprezentaciju nikada nije vodio čovek koji je imao veliku karijeru kao igrač, sve do Aleksandra Đorđevića. Dobro, jeste to bio Krešimir Ćosić krajem osamdesetih godina prošlog veka, ali je to bilo kratkotrajno i upamćeno možda i po tome što je na EP 1987. godine odveo mladog plejmejkera Sašu Đorđevića. Đorđević je bio član čuvene generacije jugoslovenskih mladih košarkaša koji su baš te godine postali prvaci sveta u Bormiju pod upravom Svetislava Karija Pešića.

Đorđević je tada već bio velika zvezda, njegovi posteri su izlazili ne samo u "Tempu" nego i u omladinskoj štampi. Devojčice su bile lude za njim i za njegovim biciklističkim gaćama koje je nosio ispod šortsa. U jednom trenutku je zavladala manija za "tim fazonom", pa je cela škola na časovima fizičkog imala takve steznike, kopirajući mladu košarkašku zvezdu.

Đorđeviću je, dakle, bilo suđeno da bude zvezda, prosto je bio takva ličnost, zbog svoje odlučnosti i umeća na terenu pre svega. Koliko ga ta aura prati, videlo se i neki dan na "dočeku", kada je ispalo da je popularniji od svojih igrača, mada ga u javnosti gotovo i nema preko deset godina. Ljudi su ga zapamtili i preneli mlađima: on je godinama unazad bio pojam igrača koji u poslednjoj sekundi rešava najvažnije utakmice. Upamćena je njegova "trojka" iz Istanbula 1992. godine, kada je Partizanu doneo titulu prvaka Evrope, i još jedna na EP u Španiji 1997. godine, kojom je raspršio san Hrvatske o visokom plasmanu.

I u Italiji i u Španiji ostavio je dubok trag kao igrač. Ovi za koje danas kažu da su možda najbolja reprezentacija dosad, selekcija Španije, učili su košarku od Đorđevića gledajući ga ili rastući u Realu i Barseloni.

Litvanija ga je upamtila sa finala Prvenstva Evrope 1995. godine. Uništio je protivnika ubacivši devet trojki iz 12 pokušaja. Dao je te večeri 41 poen i pokazao da je glavni u timu u kome su igrali Paspalj, Divac, Bodiroga, Danilović, kolosi evropske i svetske košarke. On je bio najniži, ali najveći. Kao nova i unapređena verzija Zorana Moke Slavnića. Ponovio je TO i 1998. godine, opet u Atini, na Svetskom kupu koji se tada zvao Svetsko prvenstvo, kada je "sa jednom nogom" ušao protiv narastajuće Argentine i odveo nas dalje ka tituli.

Kada se pogleda šta ostaje od onoga što je neko pokazao na terenu, za Đorđevića se može reći da je bio čovek energije, odlučnosti i hrabrosti. I u vreme kada je u reprezentaciji bilo još takvih tipova, on je bio onaj koji će rešiti stvar kada je najpotrebnije.

A onda je, posle toga, nestao. Njegovi "saborci" iz Partizana vodili su i vode klub, a Đorđević je poslednjih desetak godina nekako više bio Italijan nego Beograđanin. Jednom sam išao sa njim u njegovu osnovnu školu na Novom Beogradu, gde je otišao kao predstavnik UNICEF-a u akciji "Za školu bez nasilja". Bio je opušten, miran, zastao je u dvorištu u kome su klinci igrali basket, uzeo loptu, šutirao i promašio. Svi su ga gledali širom otvorenih očiju, u školi ga je čekalo stotinjak klinaca kojima je pričao o tome da u životu treba biti pobednik, ali ne treba nikoga povrediti, da se treba boriti, ali da protivnika treba poštovati.

Poštovanje je tražio i na turniru ove godine u Španiji u meču protiv domaćina, kada je zahtevao od sudija da budu fer. Tokom turnira izrastao je u "velikog trenera kome treba podići spomenik u Beogradu", kako je to objasnio Bogdan Tanjević.

A nepunih godinu dana ranije izgledalo je da smo srećni što ćemo biti učesnici prvenstva sveta, i niko osim predsednika KSS-a Dragana Đilasa i Dejana Bodiroge, i možda ponekog sportskog novinara, nije video Đorđevića kao dobru opciju. Srbija ima Dudu, Željka, Božu, Karija i kada nekoga postavite pored njih, izgleda kao trenerski kepec. Od prošle nedelje, petorku dopunjuje Đorđević, koji je i sada, u nezavidnoj situaciji sporta koga smo se sećali kao važnog, istrčao na teren i "rasturio". Kao onda u Atini 1995. kada je bio najniži, a najveći. Danas ovo njegovo srebro zbog svog potencijala znači možda više od titula koje su doneli njegovi veliki prethodnici. Sale je najbolji predstavnik beogradske škole košarke i to nije fraza. BŠK je glavni centar te igre na Balkanu.

Sada, treba ići dalje i suočiti se sa domaćim demonima. Radost i veselje iz Španije brzo će biti zamenjeni obračunima na "domaćem terenu". Bez stabilnog sistema i ovaj uspeh će brzo biti samo sećanje i govoriće o tome šta sve možemo, a nikako ne uspevamo.

Slobodan Georgijev


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net