foto: milovan milenković

lični stav >

Kako videti treći metak

Učesnici zavera nedorasli poslu u koji se upuštaju uvek me podsete na rečenicu kojom Miki Rork odvraća od zločina Vilijama Harta u filmu Body Heat. "Svaki put kad planiraš zločin, imaš pedeset načina da ga zajebeš. Ako predvidiš dvadeset pet, ti si genije. A ti nisi genije." U knjizi Treći metak, kojom autorski tandem Nikola Vrzić – Milan Veruović pokušava da podgreje stare teorije zavere i možda da plasira neku novu, ovo odsustvo genijalnosti izbija iz svakog reda

Na mestu koje verovatno najjasnije zrači medijsku, pa i svaku drugu propast Srbije, u tabloidu "Kurir", osvanuo je naslov čija poetika o rečenim teorijama govori daleko ubedljivije nego što ću ja to uraditi u ostatku teksta. Ili samo ja mislim da bi rečenica "Nas devet je videlo treći metak" trebalo da bude krunski dokaz i I rest my case na sudu, u prvoj rundi, nokautom.

Priča o trećem metku nije jedina tema na kojoj su sve zainteresovane strane pravile maglu oko najznačajnijeg sudskog procesa u Srbiji, ali je postala je njen najprepoznatljiviji izraz. Ambicije njenih kreatora su se vremenom menjale, od želje da se ukine specijalni sud, da se sruši optužnica po kojoj je atentatorima suđeno i da se napiše nova, po kojoj bi verovatno bili oslobođeni i beatifikovani, i na kraju, do sluđivanja javnog mnjenja, i davljenja ove teme u gomili besmislenih teorija.

ZOMBI TEORIJE: Nikola Vrzić je svoju mračnu novinarsku slavu stekao upravo smišljajući zaverenički fikciju izašlu iz potrebe svih korisnika 12. marta da priča o ovom strašnom događaju koji je Srbiju promenio na gore zauvek, nikad ne dobije konačan, sudski, društveni i istorijski epilog. Neke od njegovih teorija su, u međuvremenu, postale toliko bizarne da bi ih se odrekao čak i Vrzić. Neke još lutaju među ljudima, kao zombiji bez duše. Uglavnom, Đinđićevo okruženje, što je kolokvijalni naziv za nekoliko ljudi koji su sa njim provodili dane, a moglo bi da se svede na Čedu, Bebu, Milića i Janjuševića, iz nekih je svojih kriminalnih razloga, da bi sakrilo svoje veze sa atentatom, isfabrikovalo neku optužnicu, koja je će pasti sama od sebe, čim briljantni umovi kažu o čemu je reč. Pa redom. Foto-robot uz pomoć kojeg je dokazivao da nije pucao Zvezdan. Nije mu bio problem što je foto-robot izdat neposredno posle atentata, kada se nije znalo, kao što se zna sad, da su Aleksandar Simović i Ninoslav Konstatinović tog dana, bežeći sa mesta zločina, nosili naočare i perike, baš da na eventualnom foto-robotu ne bi ličili na sebe. Onda ledeni metak, otet Robertu Redfordu iz Tri dana Kondora. Pa druga puška, kalašnjikov o kojem je Vrzić ushićeno pisao kao o pravom oružju atentatora, a Miloš Vasić, baš u ovim novinama, objasnio svakom normalnom da je taj kalašnjikov nađen u istoj torbi sa heklerom i poslat na veštačenje u Vizbaden da bi se utvrdilo da li je korišćen u nekom od nerasvetljenih ubistava. I tako u beskraj.

Kada ljude ne bi mrzelo da čitaju optužnicu ili presudu, ovakve teorije bi izgledale kilavo na prvi pogled. Naime, ovo štivo je jasno i precizno, kao zbirka zadataka za prvi osnovne, u kojoj se činjenice jednostavno slažu sa drugim činjenicama. Činjenica da je Zvezdan Jovanović ispalio dva metka, od kojih je jedan ubio Zorana Đinđića, zakucana je sa sto strana i ne može da je pomeri apsolutno ništa. Osim priznanja koje je dao, koje se takođe uklapa u materijalne dokaze i ostala svedočenja, postoji metak, koji je dokazano ispaljen iz puške iz koje je Jovanović pucao, postoji zrno sa barutnim česticama koje se slažu sa barutnim česticama na pušci i prostrelnoj rani, postoje na pušci vlakna sa ćebeta prebačenog preko prozora sa kojeg je pucao, postoji Jovanovićev DNK na opušcima cigareta i postoji još toliko materijala da bi ovaj tekst učinile dosadnijim od presude koja na 446 strana PDF fajla objašnjava ovaj slučaj do najsitnijeg detalja.

POVRATAK U GEPRATOVU: Deceniju kasnije, kada je izgledalo da je Vrzićeva fikcija davno prežvakana, počela je svoj zagrobni život u knjizi Treći metak. Teza o trećem metku prvi put je stala na veliku scenu u oktobru 2003. godine, gostovanjem Milana Veruovića u "Kažiprstu B92". Kada je nekoliko dana posle 12. marta davao iskaz na ovu temu, ljudima sa kojima je pričao rekao je da nije čuo ništa. Zoranov jauk i posle ništa. Ni iskazi ostalih telohranitelja ničim nisu odavali kasniju monolitnu priču o trećem metku koji su svi čuli, a sada možda i videli. Ko pamti oktobar 2003, seća se da je to bilo doba raspada Živkovićeve vlade, štancovanja spektakularnih afera, i onoj najluđoj od svih, po kojoj je pravi atentator pucao iz Birčaninove ulice, a ne iz Gepratove, Veruovićeva priča o trećem metku legla je kao budali šlem.

Kada se ispostavilo da bi zbog ulaznog ugla rane, zgradi u Birčaninovoj ulici falilo šest spratova visine da bi metak stigao sa nje, Veruović, kao i cela svita trećeg metka, advokat Boža Prelević, i Homer ovog epa, Nikola Vrzić, atentatora vraćaju u Gepratovu. Srećom po njih, tekstove niko ne čita pa se sadržaj ispod naslova "Treći metak" lako menjao. Čak ni predsedniku Tadiću u to vreme nije bilo dovoljno da o trećem metku šapuće u intimnim društvima, nego prvi put odlazi u Specijalni sud da izrazi podršku Veruoviću. I možda nekakvu patologiju prema Đinđiću. Posle ovog svedočenja braća Veruović dobijaju nameštenja u stranim ambasadama, Milan u Strazburu, a Miladin (čuven po tome što je Bagziju, posle prvog pokušaja atentata kod hale Limes, hladnokrvno vratio mobilne telefone, u kojima su stajali svi dokazi veze sa atentatorima) u Lisabonu, što je avantura o kojoj bi tadašnji ambasador Dušan Kovačević mogao da napiše nastavak Urnebesne tragedije. Teorija trećeg metka je na glavnom pretresu doživela za nekoliko nijansi goru sudbinu nego u medijima. Kada su bili prinuđeni da treći metak, pucanj koji su sva devetorica videli i čuli, smeste u tačno vreme u odnosu na druge događaje iz precizne i komplikovane rekonstrukcije, ispalo je da je taj metak lutao nekoliko desetina sekundi levo-desno, dok se nije smestio u njihovim ušima. Zbog ovog, kao i zbog tog što su po nekoliko puta menjali iskaze, sud je odbacio njihova svedočenja, kao netačna i nelogična, ostavivši ih na sramotu samim sebi i svakom ko je sa njima šurovao.

NIKOM POTREBNI DOKAZI: Ili da probamo da okrenemo stvari naopako. Posle atentata neki ljudi su vodili istragu. Kucali na vrata, ljudima koji se međusobno ne poznaju, ispitivali svakog, hapsili, isleđivali i sklopili nekakvu priču. Ako je zavera, u njoj je trebalo da učestvuje cirka sto ljudi. I sve godine Koštuničine vladavine, koji se sa celom svojom svitom zaletao na ovaj slučaj kao mutav na govornicu, preteći, potkupljujući, smenjujući, terajući na lažno svedočenje, radeći sve to, ne uspevši da napravi ozbiljnu pukotinu u ovom predmetu. Ne ozbiljniju od priče o trećem metku.

A imali smo prilike da gledamo kako izgleda kad se zaverenici sretnu sa istragama i činjenicama. Izgleda baš kao kad Veruović menja iskaz uz svako godišnje doba. Izgleda kao Vrzićeve tabloidske teorije. Izgleda kao Velja Ilić i Čović kad lažu o Legijinom pismu. Video sam pismo. Nikad nisam video pismo. Koje pismo? I onda se žaba pretvorila u četrnaestogodišnju devojčicu i to je istina gospodine sudija, a ne ono što priča njena majka. Izgleda kao kad Aco Tomić i Rade Bulatović lažu o susretima sa Legijom i Šiptarom. Izgleda kao kad Legija laže o 600 kila heroina na leđima i u nosu. Izgleda kao kad Koštunica mesecima sabotira donošenje zakona o zaštićenom svedoku. Izgleda kao kad Jočić minimalizuje značaj ubistva svedoka Kuje Kriještorca. Izgleda kao kad se ceo geng koji nikada niko nije imao prilike da ispita pred sudom toliko zapetlja u svoje laži i postupke da u toku suđenja Đinđićevim ubicama smeni sve ljude koji vode ovaj proces.

Dakle, da je postojala zavera kojom je Đinđićevo okruženje pokušavalo nešto da sakrije, ostali bi mnogo deblji i vidljiviji tragovi od Vrzićevih teorija, deblji čak od onih koje su za sobom ostavili oni čiji dolazak na vlast je bio direktna posledica atentata.

I dobro, ko je stvarno želeo Đinđića mrtvog? Eksperti Vrzić i Veruović će možda da pokažu da je atentat na Đinđića posledica neočekivanog obrta posle kojeg je ničim izazvan od proevropskog političara postao new born nacionalista, pa su ga zbog tog eliminisale strane službe. Možda bi nekom nešto značio argument da Slobodana Miloševića te službe nisu eliminisale atentatom ni posle mnogo gorih ispoljavanja nacionalizma. Možda bi značio argument da je Đinđić sa par benignih pisama probao da uzme inicijativu, da kosovsku temu spasi od Koštuničinog mutavljenja i dok je bilo vreme odande izvuče onoliko koliko je moguće, svakako više nego što će se dobiti posle nezavisnosti. Zanimljivo je da je odbijanje velikih sila da se bave tom temom bilo jednako hladnokrvno kao i Đinđićeva inicijativa sročena u nekoliko pisama. Jedino strastveno odbijanje Đinđićevog bavljenja Kosovom stiglo je, naravno, od Koštunice.

Lakmus test po kojem će se znati koliko je normalna ili srećna naša zemlja biće uvek lako napraviti kada se vidi dokle je odmakla u istrazi političke pozadine atentata na Zorana Đinđića. Voleo bi da grešim, ali se bojim da će se komisija koju je Vučićeva vlada formirala i sama zapljunuti među one koji će problem Đinđićevog ubistva rešiti tako što ga neće rešavati. U nadi da bi Šešelj mogao prikladno da umre, i da, on ili neko takav, lako postane monopolista političke pozadine. I svi srećni. I niko srećan.

Mada mislim da dokazi o tome u kakvoj zemlji živimo više nikom nisu potrebni iako je 60 odsto njenih punoletnih građana trenutno zadovoljno svojom nesrećom.

Autor je umetnik iz Beograda


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net