foto: ivan šepić

Intervju – Ivan Ikić, reditelj >

Ideologija straha i nemoći

"Meni je bilo važno da u filmu bude ispričana iskrena priča o društvenim otpadnicima, navijačima, tinejdžerima kojih se društvo stidi i doživljava ih kao varvare... Da kad izađeš iz bioskopa možeš da kažeš ‘meni se ovo ne sviđa’, ali ne možeš da kažeš ‘to ne postoji i to je ni o čemu’"

Debitantski igrani film Ivana Ikića, film Varvari, beogradsku premijeru ima u četvrtak, 4. septembra, u tri bioskopa. U CV-ju Ivana Ikića piše da je rođen 1982. godine u Beogradu, da je završio filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu kao student generacije, da je režirao dokumentarni film Tarot Srbija, i da je Varvare režirao po svom scenariju. Film je priča o grupi tinejdžera iz radničkih porodica s periferije čiji su jedini izbor folkoteka, fudbalske tribine i - ekscesi. Osim Jasne Đuričić, Marine Vodeničar i Mirka Vlahovića, svi ostali glumci su naturščici. Na filmskom festivalu u Karlovim Varima Varvari su dobili specijalnu nagradu žirija, na Palićkom festivalu priznanje "Sejfi Teoman" za najprovokativniji i najhrabriji prvi ili drugi film, u Herceg-Novom je Jasna Đuričić dobila "Zlatnu mimozu" za najbolju žensku ulogu, u Vrnjačkoj banji Ikićev scenario je dobio treću nagradu, a na tek završenom festivalu u Zadru "Awantura", Željko Marković je dobio nagradu za najboljeg glumca.

"VREME": Očigledno da zadarskom festivalu nije smetalo što je Željko Marković naturščik, za razliku od niškog festivala glumačkih ostvarenja na kome vam je saopšteno da glumci ne mogu da konkurišu za nagradu zato što nisu diplomirali glumu.

IVAN IKIĆ: To je bilo veliko razočaranje. U Niš su došli svi, izuzev glavnog glumca Željka Markovića, koji je od Mladenovca do Niša putovao vozom devet sati pa je stigao deset minuta nakon završetka filma. Krivo nam je što smo diskvalifikovani. To znači da glumački esnaf nije želeo da pruži šansu tim momcima i devojkama od kojih bi neko možda otišao da studira glumu. Izgleda da su zaboravili da je niška nagrada za životno delo nazvana po Pavlu Vujisiću, koji nije završio fakultet. Mada, ovakav odnos niškog festivala prema glumcima iz mog filma adekvatan je odnosu društva prema likovima koje oni tumače.

I u koji vi uvedete gledaoca u prvom kadru filma stihovima iz pesme Očekujući varvare Konstantina Kavafija: "Zašto se već smrklo, a varvari nisu došli/ A neki ljudi su stigli sa granice/ I rekli da varvara više nema/ Pa sad, šta ćemo bez varvara?/ Oni su ipak bili neko rešenje."

Metafora može da govori o odnosu Balkana prema ostatku Evrope, provincije prema gradu, siromašnih prema bogatima, a ja sam hteo da nađem moderne varvare koje društvo doživljava kao opasnost. Svako društvo ima monopol nad opasnošću. Zašto biste se vi udruživali ako nemate zajedničkog neprijatelja? Neprijatelj je uvek dobar izgovor da vladajuće strukture ostanu na vlasti, Orvelova 1984. priča o tome, pa i ove sada godine počivaju na strahu. Mediji ga stalno serviraju... Tražeći momke i devojke koji bi se transponovali u ono što sam ja zamislio na filmu, naišao sam na grupu koji su, kao i likovi u filmu, bili društveni otpadnici, tinejdžeri kojih se društvo stidi, i doživljava ih kao varvare.

U nekom intervjuu sam pročitala sam da vam je majka pričala o grupi navijača koje se plaše svi u komšiluku, pa ste se vi upoznali sa njima...

Jeste, pomenuo sam mamu i svi me sad zbog toga zafrkavaju, ali se zaista tako i desilo. Pozvao sam te navijače na kasting, oni su došli, ne znam šta su očekivali – da li novu popodnevnu zabavu ili da brzo zarade neku lovu – i ispostavilo se da su baš oni ti koji mi trebaju. Počeli smo, i bilo im je zanimljivo, i razmena između mene i njih je bila dobra. Počeo sam da dobijam mejlove, pisali su mi razni ljudi: "Kako možete sa njima, oni su šljam!" A za razliku od njih, ja sam u toj grupi navijača kojih se plašio komšiluk prepoznao životnu energiju i strast, bunt koji ne znaju kako da usmere.

Ako smo se složili da ta deca nisu opasnost po društvo, šta jeste?

Ja uvek vidim opasnost u ovima što nose skupa odela. Negde sam pročitao da je neko u Americi rekao da nisu nelegalni imigranti izazvali svetsku krizu, nego ovi u odelima. Slažem se.

Film je pun detalja iz bliske nam istorije: otcepljenje Kosova, miting organizovan tim povodom, paljenje američke ambasade, razbijanje izloga i krađa robe, ponašanje fudbalskih navijača, gađanje crnog fudbalera za vreme igre, porno video-klipovi s maloletnicima, Veliki brat ...

Pozivam se na istorijski kontekst, pa je bolje da bude realan, a ne artificijelan. Ti prepoznatljivi delovi iz stvarnosti su preuzeti zato što svedoče o duhu vremena...

... Na primer, scena kad predsednik fudbalskog kluba zahvaljuje navijačima što nisu izazvali nikakav incident tokom utakmice, kao da su oni neka sila...

Ali i jesu, svakom klubu su potrebni navijači, to je simbioza, pa obično predsednici klubova zahvale navijačima na dobrom vladanju.

"Misli da je kriminalac ako je ušao u upravni odbor", kaže jedan vaš lik.

Pogledajte fudbalske klubove druge lige, treće lige, pogledajte taj milje, sve će vam biti jasno. Fudbal je uvek bio mesto gde se alfa mužjaci dokazuju, ali ne na terenu, nego u upravi, sa pozicije moći. Fudbal je refleksija muške moći u društvu. Zašto Berluskoni drži fudbalski klub, zašto političari, generali, bogataši žele da budu u upravnim odborima Zvezde i Partizana? Zato što su to jedina mesta gde oni dokazuju svoju mušku vrednost. Fudbal je, znam, prilično prisutan u filmu možda i zato što sam scenario za Varvare počeo da pišem tokom prošlog svetskog fudbalskog prvenstva, a premijera je bila za vreme ovogodišnjeg.

Prisutno je i otcepljenje Kosova.

Pokušao sam da izbegnem politički kontekst u filmu, ali je za radnju bitan trenutak odvajanja Kosova zato što je to bio događaj zbog koga se bunt materijalizovao. Ali, taj bunt nije imao nikakve posledice ni u politici ni u borbi za bolju sutrašnjicu. Niti je Kosovo vraćeno, niti je Srbija zauzela neki ozbiljan stav prema tome. Mi smo i dalje nastavili da igramo ulogu žrtve i da ispunjavamo kolonijalne zahteve. A političari koji su organizovali taj protest, uz pomoć tih istih Amerikanaca sada su došli na vlast. Ja volim da kažem da je taj događaj postavio civilizaciju i varvare na svoje mesto: civilizacija je ostala civilizacija, a varvari – varvari. Tragički krug nije promenjen. Taj događaj je potrošen, energija je sagorela, i sada služi samo da pokaže kako je svaka pobuna uzaludna jer se ništa neće promeniti.

U Varvarima, za vreme školskog časa, razglasom su pozvana deca na miting zbog odvajanja Kosova...

Kako mislite da se to inače radi? Da se masa spontano okupi na protest? Nema šanse! Sva događanja naroda su uvek bila organizovana, i to zbog nečijeg interesa. Vidite i sami da se ovde radnici ne bune dok gledaju da im umiru firme. Zašto? Zato što je prethodnim pobunama obesmišljeno takvo delovanje, i zato što su izgubili veru da mogu nešto da promene. I to je deo ideologije odnosa civilizacije i varvarstva. Varvari i kad se pobune, ta njihova pobuna ostane uzaludna.

Je su li Varvari vaša pobuna?

Tačno je da mene ta tema opseda godinama, zato što sam ja generacija Petog oktobra koja je imala svoju pobunu, pa se ispostavilo da to za šta se borila nije ono što je mislila da jeste. Mislili smo da se borimo za bolje društvo, a završili smo u najbahatijem od svih sistema. Nema opravdanja zašto nam je tako kako je: ovo nije sistem u vreme krize, nema ratne opasnosti, nema sankcija, ne postoji neprijatelj. Sada živimo u retrogradnom periodu gde su osnovna ljudska prava ugrožena. Osnovno ljudsko pravo, pravo na rad, zamenili smo za pravo tržišnog izbora da li ćemo da kupimo ovaj ili onaj deterdžent. A to je u idejnom smislu vraćanje stotinu godina unazad.

Ako su deca naša budućnost, a ako se makar i jedno jedino dete oseća odbačenim, da li je poruka vašeg filma da država ne misli o svojoj budućnosti?

Mi ne znamo da li ćemo sutra da postojimo, mi ne znamo čemu stremimo, ne znamo kako će da nam izgleda ulica u kojoj živimo, nismo isplanirali kako treba da nam izgleda grad u kome živimo, mi jednostavno ne mislimo o budućnosti. Mi smo ideološki potpuno izgubljeni. Prihvatili smo liberalnu doktrinu da nam ne bi trebala nikakva ideologija, prihvatili smo da je jedina ideologija tržište, da treba da radiš tamo gde ti neko kaže da radiš i da trošiš tamo gde ti neko kaže. Mi nemamo prostora da razmišljamo kako želimo da izgleda to društvo u kome želimo da živimo.

Šta je Lukina budućnost, budućnost glavnog junaka u filmu?

U trenutku kada se bunt u tebi uguši, i kada prihvatiš igru svog okruženja i pristaneš da postaneš isti kao i oni, kakav nisi želeo da budeš, onda je tvoja budućnost izvesna: nikada više nećeš povratiti želju da postavljaš pitanja, nego ćeš se uvek voditi stavom većine. Tako i Luka. Vraća se tamo gde jedino može da nađe svoje mesto, tamo odakle je i krenuo.

Među autsajdere... Odbili su ga i svi njemu bliski ljudi: otac je napustio porodicu, majka se ponaša kao da Luka ne postoji, devojka koju voli ga neće...

To je dramaturgija zatvorenih vrata. Film nije pravljen po dramaturškim načelima na koja su gledaoci navikli i zato im je neobičan. U Luki postoji iskrena emocija koju treba prihvatiti, a ne eliminisati je. Da li bi ga otac prihvatio da mu je prišao? Pa – ne bi. Zato mu Luka i ne prilazi. Otac ima novu porodicu, i Luka shvata da oni ni na koji način ne mogu da ostvare komunikaciju. Ta scena je mogla da se završi hepiendom, ali šta bi se time dobilo? Gledaoci bi bili zadovoljni: momak je spasen i – šta? Izašli bi iz bioskopa, ne bi razmišljali više o Luki jer je spasen, i zaboravili bi na film. Zašto je onda uopšte i sniman? Da bi bio zaboravljen?

Iako smatrate da je društvo diglo ruke od te dece, socijalna radnica u vašem filmu, dakle predstavnik tog društva, veoma se trudi da izvede Luku na pravi put.

Imam lično iskustvo sa centrima za socijalni rad, i znam da tamo rade mladi ljudi kojima je to prvi posao, i znam da ga brzo napuste jer shvate da ne mogu da pomognu tim momcima i devojkama zato što društvo nema kapacitet ni želju da im se pomogne. Znam neke moje drugarice iz srednje škole koje su vrlo ambiciozno krenule u taj posao, ali se ubrzo ispostavilo da je njih malo, a problema mnogo, odnosno da društvo ne menja svoje mehanizme. To je pravi primer kako se dobre namere unište.

A da li mladi imaju želju da im se pomogne?

Evo vam jedan primer: javila mi se jedna baka, pronašla je moj broj telefona tako što je zvala redakciju koja je objavila razgovor sa mnom. Rekla mi je da se tu gde ona živi skupljaju neki tinejdžeri koji prave problem svima, da ih je ona srela kad se vraćala kući sa pijace, i da su oni bili neprijatni prema njoj zato što im je tražila da ne demoliraju klupu. Došlo je do reči, i ona im je ponudila da im ispeče palačinke, što su oni odmah prihvatili. Od tada se druže, nose joj torbu sa pijace, i dosta se dobro razumeju. Bitno je, znači da date šansu jedni drugima. Interes i potreba postoji. Ljudi kao ta baka su retki. Ja mislim da tinejdžerima kakvi su likovi mog filma niko ne posvećuje pažnju zato što većina ljudi u njima vidi varvare.

Vaši likovi komuniciraju posebnim jezikom, što boji njihove karaktere, ali i predstavlja važan deo dokumentarnog u filmu.

Napisao sam scenario, pa prema momcima i devojkama koje sam odabrao za film oblikovao sledeće verzije scenarija. Na probama sam insistirao da pričaju svojim jezikom. Zanimljiv je, nisam verovao da s tim malom fondom reči kojim oni raspolažu može mnogo toga da se kaže. Dijalog je podržao minimalistički princip scenarija i režije u filmu. Nastojali smo da sa što manje reči kažemo što više, da više razmišljamo o podtekstu izrečenog, i da u tom živom dijalogu prepoznamo svakodnevicu. Bez tog nivoa autentičnosti, ovo bi bio lažan film. A meni je bilo važno da to bude moja iskrena priča. Da kad izađeš iz bioskopa možeš da kažeš "meni se ovo ne sviđa", ali ne možeš da kažeš "to ne postoji i to je ni o čemu". Ja znam da će biti ljudi sa gardom, ali to potvrđuje da je najlakše reći "ti klinci su varvari, daju negativan podstrek drugima i negativnu sliku o našem društvu". Ne poznajem nijednu naciju koja se toliko bavi slikom o sebi, a ne sobom.

Pomenuli ste podstrekzar ne mislite da će način razmišljanja i života tih momaka koje ne možete a da ne zavolite iako su, recimo, prestupnici, postati uzor njihovim realnim vršnjacima?

Daću vam kontraprimer: možda je vest koju objave vaše novine za nekog katastrofa, pitanje je kako je ko iščitava i doživljava, zar ne? Takvo razmišljanje, da će film dati negativan primer je banalno. Pa film ne sadrži samo jednu poruku!

Šišanje, Klip, pa sad Varvari. Ovo je treći film o mladima koji svojim ekscesnim ponašanjem žele da skrenu pažnju društva na sebe a čini se kao da se još ništa nije promenilo.

Pogrešno je da očekujete da će film ili tri filma nešto da promene. Oni pomažu da se dese promene, razvijaju svest o njima, oni podižu kritičnu masu, ali ništa promeniti neće. Da li su filmovi šezdesetih pomogli nastajanje revolucije ‘68? Da, idejno jesu, ali je nisu direktno prouzrokovali, samo su reflektovali ono što je tada vrilo u glavama ljudi. Tako i ovaj film reflektuje neka razmišljanja moje generacije i mlađih od mene prema sredini u kojoj žive. Nije to tako neefikasno. Ali, film je kod nas marginalizovan da bi delovao. Prostori u kojima su se 100 godina prikazivali filmovi prodati su za kockarnice i supermarkete! Tim postupkom država je jasno pokazala da joj je bolje bez filmova.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net