Autor

lični stav – konferencija o zapadnom balkanu u berlinu >

Primiće nas u EU kad budemo kao oni

Prvi put u poslednjih dvadesetak godina, na Konferenciji o Zapadnom Balkanu u Berlinu dogodilo se da su sve zemlje shvatile koliko su, u stvari, ekonomski male kada se posmatraju odvojeno i koliko više vrede i mogu da postignu ako se zajednički pojavljuju kao region. To su najbolje razumele dve najmlađe vlade, srpska i albanska. Dvojica premijera došla su sa konkretnim predlozima koji podrazumevaju regionalnu saradnju i regionalne projekte

Kod zemalja u predvorju EU, postoji očekivanje da će kriterijumi, u najgorem slučaju, biti isti kao i do sada, ako ne i ublaženi. Međutim, izbori za Evropski parlament šalju sasvim drugačiju poruku – EU se menja i menjaće se još i više; njeni građani preispituju model upravljanja Unijom u kojoj žive i imaju različite nedoumice; oni traže novi "društveni ugovor", baš kao i građani našeg regiona. I ne veruju svojim političarima, baš kao ni naši građani.

Jedna od dilema je i širenje EU: dokle, koje zemlje dolaze u obzir i pod kojim tačno uslovima, može li EU da opstane uz proširenje i treba li možda uvesti ograničenja na slobodan protok radne snage? A za nas koji želimo da se pridružimo, pitanje svih pitanja je pod kojim suštinskim uslovima možemo dobiti podršku i evropskih građana, a ne samo političara?

Ovo su razlozi zbog kojih verujem da se nalazimo na početku procesa pridruživanja koji će biti značajno drugačiji od onog kojim su prošle druge zemlje u poslednjih petnaestak godina. Sve nas muče korupcija, organizovani kriminal, funkcionalnost, državna uprava, a ponekog čak i ime. Uz niz sličnosti, neke zemlje imaju i sasvim posebne probleme. Za Beograd je to primena Briselskog sporazuma i nastavak dijaloga sa Prištinom. Mnoge od pobrojanih muka su bile prepreke i u procesu pristupanja drugih država koje su danas članice EU. Međutim, kada su u pitanju zemlje iz našeg regiona, reč je o žulju koji je danas toliko veliki, da mislim da mi daje za pravo da kažem da se radi o posebnim procesima pridruživanja. Ove posebnosti neće uticati samo na dužinu pregovora, već i na njegovu sadržinu.

DUG I SLOŽEN PROCES: Otuda se može slobodno reći, od samog početka procesa u koji je Srbija ušla, da će ovo biti ne samo dugačak, nego i složen proces. Pritom, neće sve zavisiti od Srbije. Mnogo će zavisiti i od toga kako će EU izgledati kroz nekoliko godina. O tome će odlučivati građani država članica EU, ponajviše na svojim nacionalnim izborima, ali i na onima za parlament Evropske unije. Pokazatelj onoga šta možemo da očekujemo su i poslednji, ovogodišnji izbori za evropski parlament. Ja tu poruku čitam na sledeći način: "Spremni smo da primimo u klub one koji su na svaki način jednaki sa nama. Pre svega ekonomski, ali i kulturno i politički…" Dakle, pravi odgovor na sve dileme zavisi od onoga što je ili će tek biti u srcima građana EU. Njih treba osvojiti, a to je mnogo teže, nego osvojiti njihove političare.

Na isti način odlučuju i naši građani. Dajući glas jednim, a ne drugim strankama, građani Srbije odlučuju i o tome kuda u stvari žele da idu. I godinama unazad oni šalju istu poruku: hoće posao i žele da žive u uređenoj zemlji. Po tome kako razmišlja i kako se ponaša, doskora je srpski birač bio bliži nemačkom biraču, nego srpski političar nemačkom političaru. Sada se to promenilo i to je jedan od ređe pominjanih uspeha ove srpske vlade. Što je javno priznala da su njeni građani jednako i evroentuzijasti i evroskeptici, baš kao i građani zemalja članica EU. Brine ih i boli ista muka – kvalitet života, pre svega i posle svega. I građani od vlade očekuju da se bavi baš time – da rešava probleme i zapošljava ljude, a ne da se bavi snovima i mašta o nekoj veličini.

Upravo ta činjenica da su sve vlade iz regiona, potpuno svesne prioriteta i sopstvenih i građana EU i da su spremne da ih usklađuju, moj je najupečatljiviji utisak sa Konferencije o Zapadnom Balkanu, koju je prošle sedmice organizovala nemačka kancelarka Angela Merkel. Pozvala je iz svake zemlje premijera, ministra spoljnih poslova i ekonomije i napravila tri programa. Bio sam pozvan da objasnim "Strategiju RCC" Jugoistočna Evropa 2020, Posao i razvoj u evropskoj perspektivi (SEE2020), koju su ministri ekonomije usvojili u novembru 2013, kao deo svojih nacionalnih razvojnih programa i kao ključnu regionalnu razvojnu strategiju.

SUŠTINU ČINI KVALITET ŽIVOTA, A NE ČLANSTVO: Nema tu neke "velike filozofije". Suština je da su se obavezali da će se, pre svega, baviti problemom nezaposlenosti, da će iskoreniti od države sponzorisanu korupciju (srediti javna preduzeća), da će se udružiti i sa ostatkom regiona i sa Evropom u obračunu s organizovanim kriminalom. U jednoj rečenici – obavezali su se da će reformisati svoje zemlje, bez obzira na to kada će koja od njih ući u EU. Istina je prosta – sve što se danas čini u procesu pridruživanja, važnije je za kvalitet života građana nego da li će im i kada država postati članica EU. Pridruživanje jeste cilj za vlade, ali su zapošljavanje, reforma pravosuđa, iskorenjivanje korupcije i obračun s kriminalom cilj za građane. Veći i važniji od bilo kojeg članstva! A naša je srećna okolnost što su to sve istovremeno i uslovi za ulazak u EU.

Naravno, sve je ovo lakše reći nego učiniti. Potrebni su oštri rezovi koji zadiru u neka "stečena prava", menjaju navike i način života i rada. Da bi u tome uspele, vladama je potrebna podrška EU. Nastavak procesa pridruživanja je neophodan i da bi se zadržao momentum započetih reformi.

Izuzetno je važno i to što je ovo prvi put u poslednjih dvadesetak godina da su sve zemlje shvatile koliko su, u stvari, ekonomski male kada se posmatraju odvojeno i koliko više vrede i mogu da postignu ako se zajednički pojavljuju kao region. Jer, sve zemlje regiona zajedno imaju stanovnika koliko Belgija i Holandija zajedno… ali im ukupan bruto nacionalni dohodak doseže tek 60 odsto Belgije same. U Berlin su premijeri i ministri došli sa konkretnim predlozima kako da kroz intenzivno povezivanje, primenu RCC Strategije SEE2020, zaposle svoje građane i primaknu se što bliže proseku društvenog bruto proizvoda koji imaju članice EU. Danas smo ispod jedne trećine tog proseka!

REGIONALNA SARADNJA JE KLJUČ: Zanimljivo, ali kao da su to najbolje shvatile dve najmlađe vlade, srpska i albanska. Dvojica premijera došla su sa konkretnim predlozima u kojima dominira razumevanje da države pojedinačno nemaju kuda; da više vrede i mogu zajedno. Došli su sa predlozima koji podrazumevaju regionalnu saradnju i regionalne projekte.

Evropska komisija je reagovala izuzetno brzo. U skladu sa zaključcima iz Berlina u kojima je vidno istaknuta uloga RCC (Saveta za regionalnu saradnju) u usklađivanju razvojnih planova regiona u oblasti ekonomije, već u petak, 5. septembra, imaću sastanak sa generalnim direktorom za pridruživanje u Evropskoj komisiji, koji će imati samo jednu temu – kako da ono što su premijeri predložili pretočimo u projekte.

Šta će biti na stolu? Pa biće sigurno tri projekta od onih koje je predložio predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić: 1) Inicijativa za slobodniji protok robe do uspostavljanja carinske unije; 2) revitalizacija železničkog saobraćaja na bivšem jugoslovenskom prostoru (koja se našla i među albanskim predlozima), a posebno Beograd–Sarajevo i Beograd–Bar; 3) putna mreža Niš–Priština i Beograd–Podgorica–Skadar–Tirana. Takođe, razgovaraćemo i o albanskom predlogu o tzv. Plavom autoputu, koji bi nastavio hrvatski primorski autoput dalje na jugoistok, kroz Crnu Goru do Albanije. Posebno, biće reči o energetici.

U pripremi za ovu konferenciju čula su se brojna tumačenja i analize, geopolitička i ina razmišljanja – šta zapravo ova nemačka inicijativa znači, kakav je njen odnos prema Rusiji i njenoj ulozi na Balkanu, zašto ovo, a zašto ono? Iskreno, možda je sve to i tačno, ali nije i važno. Jednostavno, mislim da bi trebalo da se manemo polarizacije i stavljanja našeg regiona u kontekst velikih podela ili sukoba. Jer, razmirice će biti rešene, a Nemačka će u traganju za rešenjem, zajedno sa ostalima iz EU, imati važnu ulogu. Važnu ulogu imaće i Srbija kao predsedavajuća OEBS-ua naredne godine. Ali, nemojmo baš sve što se događa stavljati u kontekst polarizacije i "visoke politike".

OBEMA RUKAMA ZA PRUŽENU PRILIKU: Berlinska konferencija je možda i najznačajniji događaj za region posle solunske iz 2003. godine i posle ulaska Hrvatske u EU. Mislim da bi trebalo da sa obe ruke uhvatimo priliku koja je regionu pružena i da pokušamo svi zajedno i svaka zemlja za sebe, da učinimo sve što možemo da bismo unapredili sopstveni razvoj i ekonomski boljitak. To znači stalnu borbu protiv korupcije, što je u Berlinu pomenuto kao uslov svih uslova kada se govorilo o razvojnim projektima. Takođe, trebalo bi da koristimo svoje nacionalne resurse i da ih stalno unapređujemo. Tek potom bi trebalo da tražimo pomoć EU ili drugih investitora, bez obzira na to iz kojeg dela sveta dolaze. Ako uradimo sve to, nećemo biti ništa drugačiji od građana, političara ili vlade Nemačke ili bilo koje druge evropske zemlje. Najviše ličimo na njih kada nam se vlade bave zapošljavanjem svojih građana i iskorenjivanjem korupcije. Tada nas najbolje vide kao sebi slične. I tu se vraćamo na početak priče – primiće nas u članstvo građani EU, a ne njihovi političari, i to onda kada nas budu videli kao sebi jednake.

Da parafraziram čuvenu anegdotu iz 1990. kada reče jedan naš građanin političaru na predizbornom skupu: "Glasaću za tebe kad budeš vlast." E, pa tako nekako misle i naši simpatizeri među građanima EU: primiće nas, kada budemo kao oni. A bićemo. Sigurno. Po mnogo čemu već jesmo, da ne nabrajam sada sportiste, naučnike i umetnike. Samo da nastavimo kako smo u Berlinu počeli i pokazali da možemo.

*Autor je generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju (RCC)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net