<< VESTI | | 01.09.2014 10:25


IN MEMORIAM >

Mirko Tepavac "Beli" (1922 - 2014)

 

Skojevac, partizanski borac, ilegalac, ministar inostranih poslova SFRJ, jugoslovenski i srpski funkcioner komunistički liberal koji je podneo ostavku 1972. i publicista

Skojevac, partizanski borac, ilegalac, ministar inostranih poslova SFRJ, jugoslovenski i srpski funkcioner komunistički liberal koji je podneo ostavku 1972. i publicista Mirko Tepavac "Beli" umro je 28. avgusta u Beogradu u 93. godini. Rođen je 13. avgusta 1922. godine u Zemunu. Kao šesnaestogodišnjak je 1939. prvi put uhapšen i batinan od strane policije, zbog veza sa komunističkom omladinom. Gimnaziju je učio u Zemunu, ali nakon odluke ministarstva Prosvete o "isterivanju iz svih škola na teritoriji Uprave grada Beograda" zbog komunizma nastavio je školovanje u Sremskoj Mitrovici i Beloj Crkvi.

Nakon napada Nemačke na SSSR, u julu 1941. godine iz Zemuna (koji je tada držala NDH) prelazi u okupiranu Srbiju i pridružuje se prvoj četi Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga po zadatku SKOJ-a ponovo prelazi u Zemun da radi na organizovanju pokreta otpora kao ilegalac, smešta i krije ljude, tehniku i oružje.

Uhapšen je u noći 12. avgusta 1942. upadnom ustaške policije u porodični stan. Isleđivao ga je lično Nikola Francetić, veteran zagrebačke antikomunističke policije, brat Jure Francetića, komandanta zloglasne "Crne legije".Od njega je traženo da otkrije identitet vođe gradskog komiteta Skoja, "Cvikeraša", što nije učinio. Na istragama se držao čvrsto i bio drzak prema islednicima - prilikom saslušanja pljunuo je u lice onima koji su ga fizički zlostavljali prilikom saslušanja i pokušavao da uzvrati udarce. Bio je dva puta vođen na streljanje, ne bi li od njega iznudili priznanje, ali da je on uporno ćutao.

Nakon nekoliko meseci strahovitog mučenja u ustaškim zatvorima po Sremu, pušten je krajem decembra 1942, na intervenciju brata domobranskog oficira, koji potom i sam prelazi u partizane. Član je Komunističke partije Jugoslavije od 1942. godine.

Početkom 1943. godine Tepavac je preko Srema otišao u Bosnu u vojvođanske partizanske jedinice, gde je zbog "nejasnoća" oko njegovog puštanja, prvo raspoređen kao puškomitraljezac u sastavu vojvođanske brigade, ali je ubrzo unapređen na dužnost zamenika političkog komesara odreda, brigade, a na kraju i 36. vojvođanske divizije. Njegova divizija je tokom 1943-1944. godine vodila teške borbe sa elitnom nemačkom SS divizijom Princ Eugen po Bosni, a septembra 1944. godine prelazi u Srbiju gde razbija Kalabićeve četnike. Njegova jedinica je potom prešla Savu i nastavila sa oslobađanjem mesta po Vojvodini, nakon čega je učestvovala na Sremskom frontu.

Posle rata bio je na funkcijama člana Glavnog odbora Saveza socijalističkog radnog naroda Srbije, člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije, sekretara Okružnog komiteta KPJ u Zrenjaninu i Pančevu, člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, sekretara Saveta za prosvetu i kulturu NR Srbije.

Sredinom 1952. godine predao je izveštaj o "nacionalnoj politici" i represivnoj politici UDB-e u Vojvodini, u kojem je naveo i neselektivno streljanje nekoliko stotina pripadnika nacionalnih manjina, najviše Mađara u nekoliko sela u Bačkoj, nakon oslobođenja. Ubrzo potom, o njemu je provedena opsežna policijska i partijska istraga kojom se pokušavala otkriti njegova "izdaja" u ustaškom zatoru. Decembra 1952. godine oslobađajućim nalazom Komisije Centralnog komiteta KPJ odbačene su sve takve sumnje kao neosnovane. Tepavac je višednevno ispitivali članovi komisije: Miloša Minić, Slobodana Penezić Krcun, Spasenija Cana Babović i Isa Jovanović. Pitanje kako to da je preživeo ustaške zatvore, Tepavac razumeo kao pitanje zašto je živ: "Kad čovek čudom ostane živ, nekada zažali što nije na vreme umro. A tada nisam – kao deset godina ranije pred neprijateljskim islednicima – mogao da kažem: ‘Neću da odgovaram na vaša pitanja’, jer preda mnom ovog puta nisu bili moji krvnici, nego moji ratni drugovi."

Bio je direktor Radio Beograda u periodu od 1955. do 1959. godine. Ambasador FNRJ u NR Mađarskoj i pomoćnik državnog sekretara za inostrane poslove, od 1959. do 1969. godine. Direktor i glavni urednik lista „Politike" i član CK SK Srbije, od 1965. do 1967. godine. Predsednik Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine, od 1965. do 1967. godine i ministar inostranih poslova od 25. aprila 1969. do 1. novembra 1972. godine.

Početkom sedamdesetih godina 20. stoljeća, Tepavac je u 50. godini života, nakon "čistke liberala", odnosno srpskog republičkog rukovodstva, otišao u penziju, zajedno s Markom Nikezićem. Tito je 1971. godine odbio njegovu prvu ostavku, a nakon druge ostavke, oktobra 1972. godine, tražio mu je da ostane na dužnosti do kraja mandata, na šta Tepavac nije pristao.

Nakon raspada Jugoslavije i početka oružanih sukoba 1991. godine učestvovao je u više ex-jugoslavenskih antiratnih skupova u zemlji i inozemstvu. U tom je vremenu objavio više članaka u beogradskom časopisu Republika, Našoj Borbi i Danasu. Za predsednika Evropskog pokreta u Srbiji bio je izabran 1994. godine.

Objavio je knjige: "Demokratija ili despotija" (1994); "Mirko Tepavac - sećanja i komentari" (1998) (s Aleksandrom Nenadovićem); "Države, državnici i stradalnici" (2009); a knjigu "Moj drugi svetski rat i mir" objavio je 2012. godine, u 91. godini života.

Muž je glumice Renate Ulmanski.


 

Umesto omaža

Umesto omaža

OKUPACIJA

Nemci su paradno umarširali u Zemun. Bezbroj ih je, zaposeli su sve kasarne, sve škole pa i našu Gimnaziju. Bučni su, impozantno organizovani i korektni do miroljubivosti. Zemunski Nemci presrećni, skoro svi već u foksdojčerskim uniformama i još uvek pitomi.

Izgleda kao da sve i nije baš tako strašno kao što se mislilo da će biti. Tek, neko donese neku vest o streljanjima, na što opet neko drugi odmahuje rukom: "Izmišljotine!"

Desetak dana docnije neko donosi fotografije (iz Pančeva, čini mi se): na dugačkoj fudbalskoj prečki, desetak obešenih! Prvi put na oštroj fotografiji vidim iskežena lica, na stranu zakrenute glave, isplaženih jezika... Odmazda za neku negostoljubivost prema "finim" okupatorima, ili možda osveta za neku akciju na kakve smo se i mi već spremali.

Nama i oko nas još niko ne preti, ali neizvesnost je tim dublja što ugroženost nije toliko lična, koliko opšta. Zašto nije došla istoga dana, zajedno sa Nemcima, bilo bi bar jasnije šta nas čeka.

NEMAC

Zemun, maja 1941. godine.

Verovali smo da medu nemačkim vojnicima "mora biti" ("i to ne malo") komunista. Treba ih samo na neki način prepoznati i sa njima uspostaviti vezu.

Jedan omladinac iz Gornje Varoši saopštava mi da je "iz prve" našao jednog takvog! Učinilo mu se da je, onako, "radnički tip" iako je čak imao i neki niži oficirski čin... Pošao je, kaže, za njim prema Ćukovcu i zviždukao "Internacionalu", pa kada je i Vili (tako se zvao) prihvatio zviždukanje iste arije, rekao mu, na srednjoškolskom nemačkom jeziku, da je "Hitler nicht gut", i saopštio mu "radosnu vest" da su zemunski omladinci svi komunisti i da je kod nas sve organizovano za borbu protiv fašizma.

Ne mnogo manje naivni, ali u Pokretu odgovorniji, Branko Afabi i ja pošli smo, u zakazano vreme, da se upoznamo sa tim Vilijem i da, ako je zbilja takav, zaslužuje da ga "preuzmemo", s obzirom na značaj koji on može imati za naš "dalji prodor" u redove nemačkih komunista u Hitlerovoj Armiji.

Za divno čudo taj Vili je zaista bio antihitlerovac (dokazaće se to) i zaista radnik doduše, ne komunist nego socijaldemokrat, ali nas je odmah razočarao ocenom da su skoro svi uniformisani Nemci hitlerovci i da bi nas svaki pokušaj sličan ovome koji smo učinili prema njemu, odveo ravno na streljanje, te da se ne šalimo glavom da tako nastavimo.

Nismo sasvim zanemarili njegovo upozorenje, iako smo zaključili da se više i ne može očekivati od jednog "socijaldemokrate". Ipak dobrodušnost i antinacizam dotičnog Vilija donekle su mogli biti provereni, jer je stanovao u Gornjoj Varoši, u kući jednog našeg omladinca koji je takođe posvedočio da je Vili "neki jako dobar čovek".

Od njega smo Branko i ja saznali da njegova jedinica, kao deo velike vojne formacije, kreće u Poljsku odakle će, kako je on rekao (znao ili slutio), sigurno krenuti u napad na Sovjetski Savez.

Ne znam, ne sećam se, da li smo tada tu informaciju nekome preneli i da li bi ona negde mogla i dopreti, a pogotovu da li bi bila primljena kao ozbiljna i korisna ali za nas je tada to, da predstoji nemačko-sovjetski rat, bilo toliko normalno, očekivano, čak i željeno, da je ono što je rekao više bilo potvrda naših nadanja, nego neka važna novost. Sećam se da smo se toj informaciji obradovali kao podatku da će Hitler za kratko vreme biti oteran iz Jugoslavije dejstvom nepobedive Crvene armije, koja samo čeka čas da spase i nas i celu Evropu od fašizma.

Otišli smo jedne večeri na zemunsku železničku stanicu (onaj sretni nalazač nemačkog antihitlerovca, Branko Abafi i ja) u vreme polaska nemačkog vojnog sastava kojem je Vili pripadao i sa njime se u prikrajku srdačno pozdravili, primajući kao potpuno normalnu njegovu, šapatom izrečenu, izjavu da neće pucati na Crvenu armiju i da će se u prvoj borbi predati.

Daje neko slučajno snimio taj srdačni rastanak na zemunskoj željezničkoj stanici početkom juna 1941. godine, ne bismo posle rata nikome mogli da se opravdamo za tu epizodu naše dirljive bliskosti sa hitlerovskim oficirom.

VRENJE

Juli 1941. godine.

U Srbiji se već počelo pucati. Značenje reči partizan, koja se počela javljati, znaju samo komunisti. Zemuncima je (mnogima, mislim većini) vest o početku borbi u Srbiji izgledala neverovatna, nekima čak i neugodna. Zar sada kada je već sve završeno, a Nemci baš i nisu tako neprijatni, da ih neko izaziva... Šta će nekoliko "hajduka" kad se cela vojska predala. Sve im to više izgleda kao neodgovorna provokacija, nego neki patriotski čin. Većina i ne misli da bi ustanici mogli biti neki drugi, već samo četnici. Najčešće se pominje Košta Pećanac u raznim herojskim verzijama (baš onaj koji je među prvima počeo da sarađuje sa Nemcima, čak kažu, i pre nego što su došli!).

Evo nekoliko potpuno zaboravljenih pojedinosti iz onoga vremena (april, maj, jun 1941. godine) pre nemačkog napada na Sovjetski Savez:

Nemački ("umetnički") film u zemunskom bioskopu veliča saradnju i istorijsku povezanost nemačkog i ruskog naroda i vojske. (Ne pamtim naslov.) Susreću se tako u filmu, pošto su podelili Poljsku 1940. godine, Nemačka i Sovjetska armija... "Ura!"i sa jedne i sa druge strane, nemački i sovjetski vojnici, zagrljeni, zajedno pevaju rusku pesmu "Volga, Volga", a zatim opet zajedno i neku nemačku. Čestitaju jedni drugima uspehe u borbi protiv "zapadne plutokratije".

Ili: četa Nemaca maršira glavnom ulicom Zemuna i peva (dabome na nemačkom) "našu" pesmu "Crven je istok i zapad...", svakako sa nacističkim tekstom.

Ili: neki čovek (svakako, zaštićen sovjetskim pasošem) ide ulicom sa crvenom trakom oko rukava na kojoj krupnim ćiriličnim slovima piše: "CCCP". Krišom smo išli za njim da ga makar za trenutak razgledamo. Koliko smo mu zavideli!

Sve se tih godina moglo menjati, samo naša vera u Sovjetski Savez ne!

ARHIVA

Impozantna zgrada Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu postaje takođe nemačka kasarna. U suterenu fakulteta, nalazile su se studentske klupske prostorije gde su ostale, zaboravljene, nesklonjene, zidne novine, kako one poslednje tako i nekoliko ranijih "brojeva" u smotuljcima. Kad se videlo da se u zgradu useljava nemačka vojska, neko se setio da bi za Nemce i policiju potpisi ispod članaka naročito onih koji direktno pozivaju na borbu protiv fašizma, mogli postati policijska poternica.

Ratko Aleksa (Dalmatinac, član Partije, tadašnji student tog fakulteta) objašnjava mi tačan raspored prostorija i mogućnosti ulaska u zgradu, kroz dvorišne prozore zgrade. Međutim, Nemci već zaposedaju zgradu, postavljaju stražu, doduše samo ispred a još ne i iza zgrade...

(Ne znam zašto nije bio određen neko ko bolje poznaje zgradu i prostorije. Ili zašto mi barem neko od njih nije bio pridodat. Sigurno je samo da nije bilo posredi nečije "izvlačenje", to se tada nije događalo među aktivistima, pogotovu ne među komunistima.)

Tako sam se, srećom, u kratkom trajanju, našao sam sa Nemcima u njihovoj kasarni. Dobro je ipak što se tom prilikom nismo i lično upoznali.

Smotuljke sam sakrio na tavan dvorišne zgrade u Tvorničkoj ulici, gde smo ranije stanovali. Takođe, srećom, ni to, izgleda, niko od brojnih stanara nije primetio.

Posle rata sam našao, nedirnute, prašnjave smotuljke tamo gde sam ih ostavio i predao ih tadašnjem Univerzitetskom komitetu u Beogradu.

Jednom sam ih i video na posleratnoj izložbi o aktivnosti studentskog pokreta u Beogradu i Zemunu.

VEST

Rano jutro u Zemunu, 22. jun 1941. godine

Okupatorski Radio Beograd, iz jednog stana pored kojega prolazim, glasno i dramatično prenosi "najnoviju vest da su nemačke trupe danas, 22. juna, u ranu zoru otpočele opšti napad na Sovjetski Savez...." Presrećan (ni danas se toga ne stidim), kao na krilima, žurim da prvi obrađujem što više naših

Gotovo je, svi verujemo, za najkraće vreme videćemo i Crvenu armiju, dolaze Sloboda i Socijalizam.... Ne samo kod nas, nismo mi sebični, sloboda i socijalizam celoj Evropi, ćelom svetu!

Toliko smo tada bili deca... I ne samo mi, deca.

POLAZAK

Krajem jula 1941. godine polazimo iz Zemuna "u partizane" nas trojica zemunskih skojevaca: Ljuba Ljubinović, Milan Marić (Mare) i ja.

Ne znam ko je i zašto baš nas odabrao. Za sebe znam da je jedan od razloga mogao biti što se neko iz policije raspitivao za moje ponašanje, imajući u vidu da sam 1939. godine bio isključen iz Gimnazije "zbog komunizma". (Međutim, ni mene, ni druge koji su istom prilikom i po istom osnovu isključeni iz škole, u to vreme niko još nije uznemiravao.) Tek, ja sam se spremio i uz razumljiva odvraćanja i strahovanja u porodici, pošao sa propisanom najnužnijom opremom, na zakazano mesto u Beogradu, kuda se tada još moglo slobodno prelaziti.

Pamtim taj odlazak kao upečatljiv podatak o visokom stepenu tadašnje naše organizovanosti. Nismo strahovali od Nemaca, jer oni sami nisu još sve kontrolisali, nego od agenata beogradske Specijalne policije, koju su oni već angažovali, a koja je dobro poznavala komunističke aktiviste i metode.

Pošli smo u isto vreme ali ne zajedno, našli u Beogradu onoga koji nas je morao sačekati, dobili tada obaveštenje kada da budemo na peronu beogradske Železničke stanice, u koji vagon da uđemo (opet svaki posebno), koga treba da sledimo kada taj bude sišao sa voza (sišli smo u Ralji), da zatim pođemo za čovekom sa kojim se on bude pozdravio. Bio je to, na naše iznenađenje, jedan pravoslavni sveštenik, koji je zatim pošao, a mi za njim, u selo i zadržao se kod poslednjih kuća, posle čega smo, prema uputstvu, mi produžili stazom koja je vodila dalje izvan sela. Idući tako još nekih kilometar-dva, izašao je pred nas iz šumarka čovek sa puškom, koji nas je poveo dalje, sad već svu trojicu zajedno.

Ubrzo smo saznali da se odred u koji idemo zove "Kosmajski" i da je jedna njegova četa, u koju ćemo se uvrstiti, udaljena samo nekoliko časova hoda. Iznenadilo nas je što ta četa, koju smo najzad našli, broji samo sedam-osam boraca i ima samo četiri puške; da ćemo, dakle, biti bez oružja, dok ga ne steknemo... Kazali su nam da se koristimo samo nadimcima a komandir čete "Marko" odmah nam je odredio partizanska imena: Mariću "Crni", Ljubinoviću "Plavi" a meni "Beli", što mi je ostao nadimak u toku celog rata, pa dugo i u potonjem miru.

Čini mi se da bih mogao da nabrojim skoro sve tadašnje borce te, Prve čete Kosmajskog odreda, čija sam prava imena kasnije saznavao. Bili su to: Đuro Mešterović, lekar, "španski borac", Dejan Popović, lekar, Raos... takođe lekar (da li i on "španac"?), Marko Solomunović, pravnik (komandir), izrazito nevojnički tip više je ličio na učitelja nego ratnika, Edo Davičo, student iz Beograda, neki Ivan (ili Anton) Fratrović, pekarski radnik, višegodišnji (mitrovački?) politički robijaš,

Boris Baruh već tada poznati beogradski slikar, jedan seljak (Sava, iz sela Parcana), Maks Štern, student medicine, posle rata poznati beogradski psihijatar (promenio prezime u Šternić). Četa je, kad smo mi stigli, još živela u strahu za sudbinu Druge čete istog Odreda, koja se tek nekoliko dana posle opkoljavanja Kosmaja, probila iz obruča u nekom drugom pravcu. Pokazalo se, uskoro, da je i ta Druga četa strahovala daje Prva, posle intenzivne pucnjave u toku opkoljavanja i probijanja, velikim delom stradala. Međutim, obe su bez gubitaka (samo dvoje lakše ranjenih) uspele da se, uz kratku borbu, svaka svojim pravcem, probije iz obruča, i da se kasnije sretno sastave.

Opkoljavanje Kosmaja bila je vrlo organizovana i možda prva veća nemačka operacija protiv prvih partizanskih jedinica u Srbiji. Pokazalo se, kao i mnogo puta kasnije, na drugim područjima, da je opkoljavanje (obruč) vrlo skupa, spora i neefikasna forma vojne intervencije protiv partizanskih jedinica, iako su je Nemci dugo, u toku celog rata, više puta uporno ponavljali...

Odred se brzo povećavao, brojao je do kraja avgusta više od 200 boraca. Najbrojniji su bili mladi muškarci, beogradski studenti, srednjoškolci i radnici, ali je bilo i nekoliko desetina žena. Najbrojniji su, dabome, bili Srbi, relativno brojni Jevreji, bilo je Bosanaca, Dalmatinaca i Makedonaca, ali i dva prava Nemca, dezertera (u mojoj četi bio je jedan od njih, zvali smo ga Milan, po imenu nedićevca koga je razoružao i naterao da ga dovede do nas). Kad smo mi stigli u Odred, skoro svi borci bili su članovi Partije ili SKOJ-a, da bi kasnije bili u ubedljivoj manjini. Komunistička partija je bila vrlo popularna i poštovana, mnogi su želeli da joj se pridruže. Ali, Partija je bila kadrovska i strogo selektivna. Za prijem u nju trebalo je mnogo dokaza o ideološkoj bliskosti i, iznad svega, dokazane spremnosti na žrtvu.

Sve što sam doživeo tih prvih dana bilo je: koncentrisani izraz smisla i značaja partizanske borbe, koju sam u toku narednih nekoliko godina doživljavao i u mnogim drugim krajevima zemlje. Osećanje uzvišenosti

ciljeva, moralna i ljudska čistota, organizovanost i spremnost na žrtve, činili su onu unutrašnju snagu pokreta koji je, tako započet, mogao da izdrži sve ono što ga je kasnije čekalo. Kao dečak i zanesenjak, nisam tada ni pomišljao da bi moglo biti drugačije. Bilo je, razume se, kasnije, i drugačijih pa i suprotnih iskustava, ali sam ih doživljavao samo kao nedopuštene izuzetke.

Tada sam saznao, i nikada nisam zaboravio, da je cilj nedeljiv od sredstava kojima se borba služi. I kada god je kasnije ta "moja borba" tražila, nametala i pravdala drugačija sredstva, koja su se nekada prelamala i nad mojom glavom, ona ipak nije obesnažila osnove na kojima je jedino mogla da bude velika i uspešna. Treznio sam se, ali se nisam pokolebao, pogotovu nisam pomišljao da odustanem! Ni svojim, ni tuđim postupcima u tome vremenu, danas ne bih pripisivao apsolutnu čistotu i neporočnost. Tvrdim samo da tada, ni drugi, ni ja sam, nismo morali da činimo i govorimo bilo šta što bi bilo suprotno ljudskoj, patriotskoj i boračkoj savesti.

Identifikacija Čoveka i Pokreta mogla je da bude potpuna!

BEOGRAD – KRAJ SEPTEMBRA 1941.

Boravim već nekoliko dana u Beogradu po kurirskom zadatku. Izlazim iz Nušićeve ulice na Terazije. Zaprepasti me neočekivani prizor: red obešenih ljudi na železničkim tramvajskim stubovima!

Malaksalost u nogama. Već sam pomalo navikao na ratne prizore, a opet toliko uzbuđenje! Prolazim kao i ostali, prividno mirno kao da sam to već video, ne zaustavljam se kao ni ostali. Ipak prelazim pogledom preko svakoga od njih.

Prepoznajem, na jednom stubu obešenog sredovečnog čoveka koji je pre desetak dana došao u naš Kosmajski odred, sa kojim sam svoje "gojzerice" zamenio za njegove cipele, koje imam na nogama.

On, međutim, sada visi bos.

HAPŠENJE – 12. AVGUST 1942.

... Toga je dana u Zemun stigla ekipa zagrebačke ustaške policije, iz sastava "Pokretnog prekog suda" i odmah, da bi imali od čega da počnu, naredili da se privedu svi koji su tih dana bili hapšeni pa pušteni pošto nisu bili ozbiljnije terećeni ili nisu ništa priznali...

...Grabe me, odvode u jednu prostoriju na spratu. Da više ne bude nikakvih iluzija, islednik se ceri trijumfalno: "Zar je moguće da smo te tako lako uhvatili... Sedi, pričaj sve što znaš o Partiji i Skoju..."

...Da sve postane konačno i neopozivo užasno: "Odgovaraj što te pitam, a pre svega, kaži gde si juče smestio tvog Cvikeraša?"

DOKTOR

"Doktora Hercega" (samo smo ga tako zvali) zarobili smo polovinom 1943. godine u jednoj borbi blizu Bijeljine, kao domobranskog lekara.

Domobranima smo, kao što je poznato, uzimali samo oružje i odeću i slali ih kućama... Oni su to i zaslužili, retko kad su pružali otpor, najčešće su se odmah predavali. Neki i po nekoliko puta.

Doktora Hercega smo, međutim, zadržali i obećali da ćemo i njega posle mesec dana pustiti kući, ali da sada mora ostati kod naših ranjenika. Molio je svaki dan da nekako javimo njegovoj ženi u Zagreb da je živ i da će se vratiti... Brojao je dane... podsećao nas na zadatu reč! Vredno je radio, poštovali smo zbog toga i njegovo nestrpljenje pa zatim uvažavali i svojstvenu mu preglasnu ljutitost...

Ali ranjenika je bilo sve više, mesec dana je davno prošlo, a posla za lekara nije bilo manje nego kada je došao.

Ipak, reč je reč, i kada smo se ponovo približili Bijeljini, rekli smo mu: "Hvala doktore, sada možeš ići."

"Jeste, sad ste se setili!... A kome da ostavim ove jadnike?", izdrao se kao i obično i – ostao sa partizanima do kraja rata.

ODLIKOVANJE

Nekoliko meseci posle Sedme ofanzive, pišem za Vrhovni štab predloge za odlikovanja. Kratko obrazloženje, kažu, i strogo ograničen broj predloga.

Sećam se, skoro doslovno, jednog od tih obrazloženja: Orden za hrabrost – vodniku Stevanu Večeri... Zato što se nije povukao sa svojim puškomitraljezom sve dok Nemci nisu zauzeli položaj koji je branio. U borbi prsa u prsa, koja je posle nastala, Nemci su Stevanu Večeri oteli zbrojovku, ali se on povukao sa otetim nemačkim šarcem.

Kada je objavljeno odlikovanje, Stevan Večera više nije bio živ!

Uostalom, odlikovanja i nose samo oni koji ostanu živi.

OTADŽBINA

Velika grupa nemačkih zarobljenika, pred već oslobođenim Obrenovcem, oktobra 1944. godine, predaje oružje i opremu.

Svako se trudi da pruži neki dokaz da se nije borio: jedan pokazuje oznake da je služio u sanitetu, drugi kaže da je bio kuvar, treći pokazuje cev zapušenu blatom kao "dokaz" da nije pucao. Od naših jedva ko i razume ta pravdanja na nemačkom jeziku.

Naredni koji prilazi da preda pušku, nema više od 16-17 godina... Pitam ga s mukom sastavljajući rečenicu na nemačkom: "I ti si sigurno radio u kuhinji, je l’ da?"

Gleda me uzbuđeno, počinje da plače... Sad mi je već i žao: "Kakav si ti vojnik Vermahta kad plačeš?" S mukom, ali ipak tačno, razumem njegov odgovor: "Ne plačem ja što me je strah, nego što je propala moja otadžbina..."

Partizani su osetljivi na reč "otadžbina", kada je iskreno izgovorena. Video sam to kad sam preveo šta je rekao. Opsovali su i njemu mater švapsku, ali – tiho, bez mržnje!

Uostalom, i Nemci imaju pravo na otadžbinu, samo što njihova nije ovde.

SUZE

Na pramcu poslednjeg "katera" koji se vraćao prema suprotnoj obali Dunava, golobradi crvenoarmejac neutešno i glasno plače. Niko mu nije smetao, niko mu se nije podsmevao, niko ga nije tešio.

Suze se poštuju u ratu, valjda i zato što sve teže poteku koliko se duže ratuje.

Po isprekidanim rečima između jecaja, razumeo sam da je toga dana poginuo i crvenoarmejac – jedini u puku koji je bio iz njegovog mesta. Išli su zajedno od Urala.

Odlomci iz knjige Mirka Tepavca Moj Drugi svetski rat i mir


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net