foto: p. jeremić
NOVINARI PROTIV POLICAJACA: Prelaz Jarinje


na licu mesta – jarinje >

Čuvari prelaza

Kako je slučaj namestio da susret revnosnog policajca i grupe novinara iz Beograda otkrije državno maltretiranje građana koji žive južno od Ibra

Kada se u četvrtak, 21. avgusta, grupa od deset novinara iz Beograda našla na integrisanom prelazu Jarinje, vraćajući se iz Velike Hoče, i kada im je od "policijskog službenika" države Srbije saopšteno da "dalje neće moći", pomislio sam da je u pitanju klasično policijsko maltretiranje, na pravdi boga. I ne samo ja, već i sve ostale kolege u minibusu čiji je vlasnik Opština Gračanica, u kojoj su na vlasti Srbi. Doprineo je tome i komentar mog saputnika, studenta iz Velike Hoče, koga smo povezli u Beograd. Kada je video policajca, samo mi je kratko prokomentarisao "ovaj uvek nešto zaguljuje". Ipak, mislili smo da nema razloga za maltretiranje.

No, ispostavilo se da razloga – ima. Taj razlog je član 332 Zakona o bezbednosti saobraćaja, kako piše u prijavi vozaču Slobodanu Stefanoviću. Uz najbolju volju, nisam uspeo da shvatim koji je prekršaj napravljen po tom članu. Ali, zvanično obrazloženje koje smo dobili je: da nismo smeli u centralnu Srbiju ući na Jarinju, već na prelazu Merdare.

Redom, slučaj ide ovako: Udruženje novinara Srbije svake godine organizuje odlazak u Veliku Hoču i na mestu gde su poslednji put, 21. avgusta 1998. godine viđeni novinari Radio Prištine Đuro Slavuj i Ranko Perinić postavljamo spomen-ploču. Njima dvojici se izgubio svaki trag. Za kolegu Džejmsona Folija smo, nažalost, saznali kako je završio. I videli. Za Đura i Ranka još ne znamo. Ni mi, ni međunarodna zajednica, a ponajmanje kosovske vlasti. I ne žele da nam kažu. Zato svake godine na tom mestu postavimo spomen-ploču na kojoj piše da su tu poslednji put viđeni, i da tražimo da saznamo šta je bilo sa njima. Onda posle nekoliko dana ta ploča nestane. Onda je mi, sledeće godine, na godišnjicu nestanka opet postavimo, i sve ispočetka...

Ove godine vozilo smo dobili od Opštine Gračanica, registrovano RKS tablicama. To su one, uvedene nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, koje država Srbija ne priznaje. Zato, kada ulaze u Srbiju, moraju da plate mesečno osiguranje i probne tablice. To košta nešto više od stotinu evra. Tako je, i taj kombi, kad je na prelazu Merdare rano tog jutra ušao u centralnu Srbiju, dobio mesečno osiguranje i probne tablice. Vozači su došli do Beograda, potrpali novinare i tablu, i krenuli put Velike Hoče. Krenuli smo preko prelaza Jarinje, jer je tablu bilo lakše preneti tuda. Na Jarinju su nas pustili da izađemo i niko nije pravio problem. Stigli smo do Velike Hoče, opet postavili tablu, opet pitali šta je sa našim kolegama i krenuli nazad.

Usput, javili su nam da su kosovski gastarbajteri pozavršavali odmore i krenuli put zapadnih evropskih zemalja, preko prelaza Merdare, pa se tamo čekalo četiri, pet...sati tog četvrtka, 21. avgusta predveče. Zato smo okrenuli ka Mitrovici, pa na Jarinje. Sve je bilo u redu, dok se pored kombija nije stvorio policajac i dok mi moj saputnik, koji tuda češće od mene prolazi, nije rekao – ovaj je zaguljen.

On kaže – morate da se vratite na Merdare. Mi kažemo – nećemo. On kaže – tako je po zakonu! Koji Zakon? Zakon o bezbednosti saobraćaja! Gde je tu logika? Kako Zakon o bezbednosti saobraćaja može da ograničava ustavno pravo na slobodu kretanja? Na to, logično pitanje, odgovor nije znao. Ili nije hteo da ga zna. Ili nije, kao onaj policajac koji nas je ujutru pustio, bez zaguljivanja, kako reče moj saputnik, čovek. On je policajac, koji poštuje Zakon. I to je u redu. Ali nije u redu da Zakon nije u skladu sa Ustavom. Tako se nama čini. Imamo pravo da idemo kuda hoćemo. I nije u redu da zakon, koji donosi država svojim građanima život – zaguljuje!

Naš gnev se sručio na policajca, a on je samo poštovao zakon. Po pravilu službe, trebalo bi da bude nagrađen, bez obzira na to što poštujući taj zakon, koji se kosi sa svakom logikom, maltretira svoje građane. A onaj što nas je tog jutra pustio da izađemo iz Srbije, biće kažnjen, kako nam reče šef smene. A šta ćemo sa desetinama onih policajaca koji su i pre nas a i posle, kako sam saznao, Srbe iz Gračanice preko Jarinja puštali u centralnu Srbiju? Ima li logike da budu kažnjeni državni službenici koji svojim građanima život olakšavaju, umesto da ga komplikuju? Ima li zakonodavaca koji taj propis mogu da izmene? Videćemo.

Elem, mi smo posle nešto više od sat natezanja prošli. Kao i mnogi pre, i posle nas. Ali, mnogi i nisu. Zavisi na kog su od policajaca naleteli.

I tako, država je pre nekoliko godina donela zakon, kažu da bi lakše pratili kretanje Albanaca sa Kosova, a ne da bi ga primenjivali na Srbima. Ali, on može da se primenjuje. Revnosni policajci ga primenjuju, oni nerevnosni ga ne primenjuju. Građanima ostaje da se nadaju da će naleteti na onog koji radi u njihovom interesu, pa makar i kršio zakon. A državi ostaje da ukine tu besmislenu odredbu, da umreži svoje sisteme, i radi ono što joj je posao, a ne da maltretira svoje građane.

I tako, deset zadrtih novinara, protiv nekoliko policajaca. Oni za zakon, mi protiv. Oni protiv naroda, mi za narod. Deblji kraj izvukao je najtanji, kao i obično: vozač opštine Gračanica Slobodan Stefanović koji je dobio je prekršajnu prijavu.

*Autor je predsednik Izvršnog odbora Udruženja novinara Srbije


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net