Intervju - Sanda Rašković-Ivić, komesar za izbeglice Republike Srbije >

Nećemo getoizaciju

"Izbeglicama se manipulisalo kao nijednom drugom populacijom u poslednje vreme. Možda se tako manipulisalo jedino duševnim bolesnicima u Sovjetskom Savezu u vreme Staljinove strahovlade"

Rođena je Zagrepčanka, školovala se u Šibeniku, a potom studirala u Zagrebu, gde je i magistrirala i doktorirala. Sanda Rašković radi u Beogradu u bolnici "Laza Lazarević" već deset godina. Bavila se posttraumatskim stresom, problemom silovanih žena, a onda i problemom porodice. Svoju porodicu napravila je ovde, sa Aleksandrom Ivićem, sa kojim ima troje dece.

Kad je stigla u Komesarijat, od bombardovanja izmeštenog u zgradu Crvenog krsta, zatekla je "neke jako fne i vredne ljude koji znaju dobro da rade posao". Zatekla je i neke službe koje sada "ovde češljaju, od službe za privredni kriminal, preko fnansijske inspekcije do službe za platni promet, što će nam pomoći da dođemo na neku relativno čistu situaciju". Odbila je da se sretne sa prethodnim komesarom Bratislavom Morinom.

Sa njenim dolaskom suštinski će se promeniti način na koji se Komesarijat fnansira.

"Komesarijat je do sada bio ustanova koja se fnansirala iz budžeta i iz dotacija Visokog komesarijata za izbeglice. Zbog sankcija i političkih stavova koji su bili takvi kakvi su bili Komesarijat nije imao pristup ni dijaspori, ni poslovnim lobijima širom sveta, ni nevladinim organizacijama koje su radile u okviru Evropske unije, a koje su ozbiljne i koje mogu da budu ozbiljni donatori i nosioci važnih programa i ideja", kaže za "Vreme" Sanda Rašković, novi komesar za izbeglice Republike Srbije.

Šta će Komesarijat preuzeti na sebe?

Komesarijat bi trebalo da postane koordinaciona ustanova koja će poboljšati odnose sa izbegličkim korpusom, koji je velik, i da to radi i preko izbegličkih udruženja i njihovih predstavnika. Po starom popisu imamo negde oko 580.000 izbeglica, od kojih 85 odsto plaća stan privatno ili živi kod porodica, rođaka. Oni se sami brinu o sebi, bave se sivom ekonomijom, rade u vrlo nepovoljnim uslovima kod privatnika i samo pet odsto te populacije rešilo je stambeno pitanje i ima šansi za nekakav pristojan život. Do tih naših izbeglica dolazićemo preko udruženja, a do onih u kampovima, kojih je 15 odsto, preko poverenika na terenu, pa ćemo tako za celokupnu populaciju saznati šta žele. Kad budemo znali šta žele i imali te pozitivne podatke, radićemo sa njima u prijektima rešavanja konkretnih pitanja, u saradnji sa UNHCR-om, sa nevladinim organizacijama, sa poslovnim lobijima, sa srpskom dijasporom.

Nezavisni od budžeta, možete biti i napušteni od države. Postoji li ta opasnost?

Planirana je izrada državnog programa za rešenje izbegličkog pitanja. U ovom trenutku taj program je nemoguće izraditi jer nemamo defnisanu državu. Za nekoliko meseci stvari će se promeniti, pa će biti moguće napraviti i program za izbeglice. Najpre problem mora biti politički defnisan i država mora imati jasan stav – hoće li ili neće te ljude. Ja verujem da ih hoće, i zalagaću se za to, a i sve su indicije da se sada prvi put ozbiljno bave tim pitanjem. Predsednik Koštunica je imenovao savetnika za izbeglice, i sve što dolazi sa njihove strane čini se veoma ozbiljno. Politički deo mora se rešiti i kroz tripartitne i bilateralne dogovore, jer sve državice unutar bivše SFRJ imaju izbeglice, a problem repatrijacije svakako se mora tako rešavati. Bez tog političkog dela nema ni pravnog dela, jer pravni deo je samo implementacija političkih razgovora. Treći deo je svakako ekonomski deo i biće odrađivan u projektima za određenu ciljanu populaciju.

Mi smo siromašna država i ne možemo rešiti problem izbeglica sami, zato su donatori neophodni. Kad država grca u problemima koje je nasledila iz rata i sankcija, treba mnogo nade i volje da se sa svime izborimo. Budžet nikako nije dovoljan. Milion dolara mesečno potrebno je samo za održavanje kolektivnih centara po Srbiji.

Šta konkretno možete da ponudite?

Moramo tačno da znamo koliko imamo lekara, pekara, apotekara, gde oni žele da borave, kako žele da reše svoje stambeno pitanje. To može biti izgradnja kuća, možda ulaganje u napuštena imanja koja bi oni nakon određenog broja godina mogli prisvojiti, otkupiti. To mogu biti i projekti izgradnje naselja i recimo ekoloških fabrika koje će fnansirati druge države i koje će tu nalaziti svoj ekonomski interes. Kanada je napravila program ulaganja u balkanske zemlje od kojih je veliki deo predviđen za Srbiju. Od tog ulaganja jedan deo će biti proftabilan, a najveći humanitaran. Kad se ljudima obezbedi pravo na rad i stanovanje, onda se u to uključuje infrastruktura – vrtić, ambulanta, škola, znači razni profli tu mogu da nađu svoje mesto. Naravno, time se otvara i mesto za domicilno stanovništvo koje takođe može tu da se zapošljava. Planiramo ozbiljan pristup i mnoge projekte po ugledu na zapadne, napisane njihovim jezikom, tačno do u brojku. Komesarijat će biti institucija koja će sestrinski i koordinatorski posredovati između izbegličkog korpusa i realizatora svih tih programa. Upravo zbog toga je jako važan popis izbeglica koji se upravo radi. Zbog toga što nisu istovremeno bili savezni i republički izbori, što je tu nastao interegnum u kojem je bilo raznih opstrukcija, nismo odmah mogli da se pozabavimo dobrom pripremom popisa. Popis nam je veoma važan jer će nam pružiti realne informacije o tome koliko ljudi imamo i šta ti ljudi hoće.

U kakvom je realnom stanju izbeglička populacija?

U izbegličkom korpusu dominiraju dva osećanja. Jedno je anksioznost i strah, jer se tom populacijom manipulisalo jako mnogo, može se reći kao nijednom drugom populacijom u poslednje vreme, možda se tako manipulisao duševnim bolesnicima u Sovjetskom Savezu u vreme Staljinove strahovlade. Ljudi su uplašeni da će biti mobilisani, da će biti premeštani kao nekakvo pasivno meso. Moram da naglasim da se to neće više desiti i sigurna sam da ljudi koji su sada na vlasti nemaju to ni na kraj pameti, a ja ću biti tu da nekoga ko to i poželi u tome sprečim.

Drugo osećanje, još važnije, jeste apatija, koja je ogromna i opravdana – opet nas popisuju, a neće biti ničeg. Ja sam sigurna da će ovog puta biti učinjeno nešto dobro i konkretno. Popis je prvi korak na velikom putovanju, i ja opet apelujem na izbeglice da se jave, i oni sa državljanstvom i sa TE ličnom kartom, i samo sa izbegličkim statusom ili bez njega, dakle svi koji mogu da dokažu da su u ovom desetogodišnjem ratu došli iz bivših YU republika iz bilo kog razloga, oni koji su se ovde sklonili od ratne ili bilo koje druge opasnosti.

Kako će teći integracija izbeglica u Srbiji?

Mi ne želimo da getoiziramo izbeglice. Uostalom, mnogo je onih koji su došli i ovde našli svoju ljubav, udali se, oženili. I sama sam se udala za čoveka koji je Beograđanin. Nikada, doduše, nisam imala izbeglički status, došla sam iz Hrvatske 91. godine jer sam dobila službu, ali sam se verovatno kao i većina koja je došla posle toliko godina utkala u niti ove države. Kao neuropsihijatar radila sam grupe izbeglica; videla sam da ljudi uopšte ne napreduju jer se vrte iste stvari. Onda sam uvela domicilno stanovništvo u iste grupe i napredovali su svi, tek kad su se izmešali. U početku je bilo teško, ali onda mnogo bolje, jer su i jedni i drugi videli da su ljudski problemi suštinski problemi, primanje i davanje ljubavi, adaptacije – isti.

Verujete da sada nema getoizacije?

Ja lično nikada nisam imala problema sa Srbijancima. Dok sam radila volonterski na terenu imala sam priliku da vidim ljude koji su i prihvatali i pomagali izbeglice. Ljudi su i sami osiromašeni, iznervirani politikom koja je vođena, morali su da nađu žrtvenog jarca. Nije to ništa novo, to je biblijska stvar. Za mnoge su izbeglice postale remetilački faktor. Mnogo se mahalo u početku – izbeglice imaju prioritet u zapošljavanju, izbeglice ovo, ili ono. Drugo, rat je bio u toku i često se čulo – neću da moj sin gine pored ovoliko dezertera. Danas još stvari nisu odmakle, ali kako budemo više ekonomski napredovali, ljudi će imati više energije da budu plemeniti. Nema mnogo plemenitosti u logorima, samo suštinski najplemenitiji su i u logorima plemeniti. Poznate su slike odatle kada majka uzima parče hleba i jede a ne daje svom detetu. Kada bude počeo ekonomski prosperitet, Srbijanci će izbeglice drugačije tretirati u psihološkom smislu. Mislim da ružne stvari koje su se dešavale izbeglicama, prognanima i raseljenim licima nisu vezane za loše karakteristike našeg naroda. Srpski narod nije ksenofobičan. Problem neprihvatanja vezan je za opštu bedu u koju je narod upao, i bio je potreban krivac – zbog njih vodimo rat, zbog njih nemamo para, imamo sankcije...

Kako se taj krivac oseća?

Oseća se užasno. Ono što ću sada nastojati da uradim, pre svega kao neuropsihijatar, jeste da se borim protiv podela na izbeglice i domaće, na Srbe i Srbijance, na one iz Dalmacije, iz Bosne i sa Kosova. Vidim sada i u izbegličkim kampovima probleme između Srba sa Kosova i Srba iz Krajine. To ne smemo dopustiti. Različitosti su nam prednosti. To što smo rasli pod uticajima različitih kultura treba da nam bude bogatstvo i vrednost, nešto što ćemo davati jedni drugima. Taj manevar prema izbeglicama, to traženje krivca u njima čisto je psihološka stvar, najčešći je ali i najprimitivniji sistem odbrane.

Kako "krivca" osloboditi tereta krivice koju pod pritiskom oseća?

Treba mu reći i stalno mu ponavljati da nije kriv, da mu to pre svega mnogo puta ponove ljudi iz establišmenta. Treba to pre svega da mu kažem ja, kao njegov komesar, pa onda i ljudi iz vrha države. To isto treba da mu kaže i domicilno okruženje u kojem živi. Treba da svi pogledamo malo iza te naše tarabe, da gledamo iz drugog ugla, drugu stranu.


 

O Jovanu Raškoviću

Ne bih da ispadne ono da su posle bitke svi generali, ali je moj otac bio general pre bitke. On je upozoravao na opasnost ratne politike koju je vodio Slobodan Milošević. Uvek je smatrao da Knin nije Srbija niti da može da bude Srbija, ali je smatrao da Srbi u Hrvatskoj treba da imaju visoku autonomiju i sva svoja lična i nacionalna prava. Da je politika moga oca bila shvaćena na pravi način, među hrvatskim ali još više među srpskim političarima, sigurna sam da ne bismo imali ovih 180.000 ljudi koji su došli iz Krajine. Da je politička struja kojoj je pripadao i moj otac bila podržana, verujem da radno mesto komesara za izbeglice ne bi ni moralo da postoji.

Ko je šta

Kada kažem izbeglice, mislim ne samo na izbegle iz BiH, Hrvatske, Krajine nego mislim i na ljude izbegle sa Kosova. Oni se zovu raseljena lica, što je termin koji smatram krajnje administrativnim. Suštinski, oni su izbeglice, nemaju svoju kuću, svoj posao, svoje okruženje i oni su u psihološkom i ekonomskom smislu u potpuno istoj situaciji kao i ovi drugi.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net