fotografije: m. milenković

Intervju – Goran Ješić, potpredsednik Demokratske stranke >

Ne vidim da se snalazimo kao opozicija

Čvrsto verujem da je najveći problem ovog društva korupcija u svim porama, nepotizam, partokratija. Nije Aleksandar Vučić naš najveći problem, on je posledica. Dok ove stvari ne promenimo, nećemo moći da opstanemo, ko god bio na vlasti. U ovom trenutku, kada Vučić ima apsolutnu podršku da menja Srbiju, a Pajtić ima podršku da menja stranku, najbolje bi bilo da svako radi svoj posao. Naravno, DS mora da gaji i kritiku vlasti, ali ne saopštenjima

Kada je izabran za potpredsednika Demokratske stranke, Goran Ješić je najavio ostavku na mesto potpredsednika Pokrajinske vlade Vojvodine. Razlog: izbor Bojana Pajtića za predsednika Demokratske stranke i neslaganje sa njim. Međutim, ubrzo su Srbiju zadesile velike poplave, u kojima je Ješić, po funkciji koja mu je u tom trenutku pripadala (predsednik Kriznog štaba Vojvodine), bio neophodan. Način i efikasnost na koji je Vojvodina odbranjena od poplava, doveli su do rasta Ješićevog ugleda, koji je i inače malo veći nego u slučaju drugih viđenijih funkcionera DS-a. Ipak, pre dve nedelje, u vreme dok je bio na letovanju, smenjen je sa mesta potpredsednika vojvođanske vlade, iako je ostavku nameravao da podnese odmah po završetku izveštaja o odbrani od poplava. Sve što se u vezi sa tom smenom događalo pokreće niz pitanja povodom stanja u kom se nalazi najveća opoziciona stranka u parlamentu, i još bitnije, stranka koja je gotovo čitavu deceniju imala vlast u Srbiji. Danas je ona, po mišljenju jednog od svojih potpredsednika, u priličnom rasulu, te joj je pre kritike vlasti neophodna ozbiljna kritika sebe same, i prateća katarza.

"VREME": S obzirom na to da nam se bliži sto dana Vlade, koje su ključne tačke sa kojih opozicija danas može da je kritikuje?

GORAN JEŠIĆ: Mi ne pričamo o sto dana, nego o dve i po godine iste vlasti. Ja shvatam želju Aleksandra Vučića da bude novi drug Tito. Ali objektivno gledano, niti on zna šta hoće da radi niti iko oko njega to zna. Ako pogledate, osim segmenta koji se tiče rešavanja pitanja Kosova, koje je rešeno u prošloj vladi, mislim da de fakto nema ničega čime vlada može da se pohvali. Štaviše, ima objektivnih gafova sa promovisanjem Mercedesa, Ikee, fabrike čipova, da ne pričam o Beogradu na vodi, a da istovremeno imate realan pad zaposlenosti i smanjenje kupovne moći građana.

Mnogo veću opasnost predstavlja atmosfera u društvu. Hajde da ne govorimo o tabloidima. Pogledajmo samo kredibilne medije: vi danas samo možete da čitate vesti o tome kako je neka kritika protumačena kao napad na vlast, pa se tim povodom izdaju saopštenja. U javnom prostoru dominira negativan kontekst. To niti koga motiviše da investira, ni da radi, ni da bude bolji student... Potpuni je nedostatak životne energije u ovom društvu, a ona je naglo presahnula. Taj proces je počeo sa našom vladom, a sada je već jako vidljiv. Od sporta do kulture, vi ni u jednom segmentu ne možete da vidite – ništa. To je jedan od rezultata ove vlade koji me najviše brine.

Brine me i to što niko ne zna kako iz toga da se izvučemo. Vučić tu uopšte nije bitan, nema potrebe da o njemu govorim – jasno je kao dan da on nema nijedan rezultat. Mnogo je veći problem ova atmosfera.

Rekli ste da je stvaranje te atmosfere započelo u vreme vlade Demokratske stranke. Da li u tom svetlu treba tumačiti pismo javnosti predsednika DS-a Bojana Pajtića, koji se građanima izvinio zbog vladavine SNS-a?

Bojan Pajtić može da se izvinjava u svoje ime, nikako u moje. Ja znam šta sam radio i u tome sam imao solidne rezultate. Za 12 godina vođenja Inđije i dve godine vođenja poljoprivrede u Pokrajinskoj vladi, nemam nijedan potez zbog kog bih se izvinjavao. Pažljivo sam pročitao to pismo i moram da priznam da ga ne razumem najbolje. Ne shvatam ni političku poruku, ni razloge za to pismo, ni momenat u kom je objavljeno.

Da, mi smo oni koji su počeli da izneveravaju ideje. Onog trenutka kada smo, umesto da sprovodimo reforme, počeli sa onim što Vučić danas radi – praćenjem rejtinga i dnevnopolitičkih tema koje nisu suštinski važne za reformu društva, naši birači su shvatili poruku. Naši birači su ozbiljni ljudi, kojima moramo da se obratimo na ozbiljan način, a mi smo to negde oko 2008. prestali da radimo. Mi smo imali dovoljno kvalitetnih ljudi, ali nismo imali dovoljno hrabrosti da uđemo u strukturne reforme, pogotovo te 2008, kada je počela svetska ekonomska kriza. Umesto da smo tada sproveli reformu državne uprave, budžetskog sistema, da smo ostavili nekakve perspektive tamo gde je moguće, mi smo izneverili očekivanja, i zato je na poslednjim izborima Vučić dobio plebiscitarnu podršku.

S obzirom na situaciju u DS-u i neslaganja među vama, da li politika Aleksandra Vučića ima alternativu danas?

Demokratska stranka treba da prođe kroz katarzu, ali ne tako što će retorički priznati svoje greške, a da radi i dalje ono što je rađeno za vreme Borisa Tadića i danas za vreme Vučića: mlad čovek koji završi fakultet, nije mogao da dobije posao ako nije član DS-a, isto kao što danas ne može da dobije posao ako nije član SNS-a. Na primer, ako hoćeš katarzu, onda biraš najbolje sa kojima ćeš raditi, a ne političke poltrone. Onda nivo korupcije ne deliš na "kraduckanje" i "istorijsku krađu", nego ga iskorenjuješ. To moraš da pokažeš na aparatu kojim upravljaš. E, tako se doživljava katarza. Međutim, mi nemamo taj razvoj događaja ni u pokrajinskoj vlasti: i dalje se političke odluke donose u uskom krugu ljudi, na važne pozicije postavljaju se nekompetentni ljudi bez kredibiliteta i znanja. To je sve isto radio što je radio i Boris Tadić. Kao da još nismo shvatili zašto smo izgubili izbore, a vremena baš i nemamo.

Takođe, bez suštinske promene pristupa u vođenju stranke, mi više nećemo moći da budemo relevantna opoziciona snaga,

Da li u politici koju zastupate vi i onoj koju zastupa Bojan Pajtić postoji makar jedan zajednički element?

Članovi smo iste stranke.

Kakva je budućnost te stranke, ako je članstvo u njoj jedino što povezuje predsednika i jednog od potpredsednika?

Predsednik Demokratske stranke je dobio mandat na stranačkim izborima da tu stranku vodi. Ja nisam neko ko bi ga sprečavao u tome, već neko ko priča ono u šta veruje. To sam govorio i ranije, govorim danas i govoriću sutra. Ne može niko da mi zabrani da pričam. On ima mandat i mora da počne da radi ono što je obećao članovima skupštine koji su ga izabrali za predsednika stranke. Ja na tom putu mogu da mu pomognem ako mi bude tražio pomoć.

Čvrsto verujem da je najveći problem ovog društva korupcija u svim porama, nepotizam, partokratija. Nije Aleksandar Vučić naš najveći problem, on je posledica. Dok ove stvari ne promenimo, nećemo moći da opstanemo, ko god bio na vlasti. U ovom trenutku, kada Vučić ima apsolutnu podršku da menja Srbiju, a Pajtić ima podršku da menja stranku, najbolje bi bilo da svako radi svoj posao. Naravno, DS mora da gaji i kritiku vlasti, ali ne saopštenjima. Hajde da napravimo neki predlog zakona, da kažemo: evo kako mi to vidimo. Ne verujem u vođenje politike saopštenjima.

Da li to znači da ne verujete u politiku koju sprovodi predsednik Demokratske stranke?

Prošlo je tek dva meseca od njegovog izbora.

Da li vas dvojica komunicirate?

To je privatno pitanje.

Da li potpredsednik Demokratske stranke komunicira sa predsednikom?

Ako misli da treba da sarađujemo, može uvek da mi se obrati. Ali on očigledno to ne misli.

Koliko je vaša smena sa mesta potpredsednika pokrajinske vlade uticala na odnose sa Pajtićem, a koliko je rezultat loših odnosa?

Moja smena, koja je trebalo da bude ostavka, proizvod je gluposti nekoliko ljudi u Novom Sadu. Svima je bilo jasno da ću podneti ostavku onog trenutka kad završim obračun odbrane od poplava i završim sve obaveze koje su mi u nadležnosti u vezi sa odbranom od poplava. Zašto su oni doneli odluku da me smene dok sam bio na letovanju, to je pitanje za Bojana Pajtića. Odluku da odem doneo sam iz nekoliko razloga. On i ja se sistemski ne slažemo. Ne mogu da radim s nekim s kim teško komuniciram, a mi problem u komunikaciji imamo već dugo, to nije od juče. Treća stvar, kada govorimo o unutarstranačkim izborima, Bojan Pajtić i ja smo zajedno nagovarali Dragana Đilasa da se kandiduje. Tek mesec i po dana kasnije, kad sam već i ja podneo kandidaturu za potpredsednika, saznali smo da se i Pajtić kandiduje. Prosto, u takvom odnosu ne možemo da sarađujemo. Ja, sa funkcije potpredsednika, imam privilegiju da ne moram sa njim da sarađujem. Drugačiji je slučaj sa ljudima poput Borislava Stefanovića, koji s obzirom na funkciju u poslaničkom klubu, mora da sarađuje sa predsednikom.

Ipak, ja ću se baviti opozicionim radom i dalje. Samo neću živeti od javne plate.

Koji je onda vaš prostor za delovanje na mestu potpredsednika stranke u ovom trenutku?

U ovom trenutku taj prostor je vrlo sužen. Ne mislim da je time izazvana nekakva paraliza u funkcionisanju stranke. Ima drugih potpredsednika i drugih funkcionera. Ja više nisam ni poslanik niti obavljam bilo kakvu funkciju u javnom sektoru. Bavim se privatnim biznisom i izabran sam za potpredsednika stranke. Najmanje sam bitan u čitavoj priči. Ima ljudi koji su u parlamentu, i šefovi poslaničkih klubova, i participiraju i izvršnoj vlasti u Vojvodini. Sada oni treba da preuzmu odgovornost na sebe.

Kakve onda moguće scenarije raspleta vidite za trenutnu situaciju u DS-u?

Ima različitih uglova. Neko veruje da je dovoljno da nastavimo s politikom koju je sprovodio Boris Tadić. Ali, Boris Tadić nije izgubio izbore zato što je bio lopov ili ne znam šta. Izgubio ih je zato što je vodio lošu politiku, politiku koja je postala neshvatljiva biračima Demokratske stranke. Tolerisao je ljude bez političkog kredibiliteta koji su vodili zemlju u uskom krugu svojih saradnika. Ti ljudi nisu imali nikakvu odgovornost ni funkciju, samo su bili njegovi prijatelji. To isto imamo i sada. Ako to ne promenimo, ako ne promenimo način sprovođenja svoje politike, način odlučivanja, nema oporavka stranke. Ja drugi izlaz ne vidim. Ali, mandat je u rukama Bojana Pajtića i on mora da sprovodi politiku za koju je dobio mandat.

Pred njim su komplikovane stvari. Prvo mora da reši problem blokade računa, kojoj je doprineo kao potpredsednik stranke u tom trenutku. S druge strane, treba da izvrši reorganizaciju, sprovede izbore unutarstranačkih organa jer imate gomilu raspuštenih odbora, da nađe nove ljude. Ja ne verujem u politiku u kojoj su Sulejman Ugljanin i Branislav Lečić nova lica. To moraju da budu mladi ljudi, kojima se gadio DS za vreme Tadića i njegove "give me five" politike. Te ljude moramo da uvedemo u javni život i u život stranke.

Šta mislite da te mlade ljude može da privuče DS-u?

Pre svega, moramo sa njima da pričamo otvoreno i da saslušamo šta nam zameraju. A zameraju nam isto ono što zameram i ja i što sam već rekao: ljude bez kompetencija, partokratiju, rođačko-prijateljsko postavljanje na funkcije, vođenje kratkovide politike, prepuštanje ključnih resora koalicionim partnerima. I to partnerima za koje smo znali da nemaju nikakvu stratešku politiku za te resore. Pri tome, pričamo o oblastima od suštinske važnosti za društvo i reformu, poput obrazovanja i nauke. Sa izuzetkom pokojnog Gaše Kneževića, nauka i obrazovanje nikada nisu bili u rukama Demokratske stranke. To je suštinski važan resor, a mi smo ga sveli na sredstvo podmirivanja koalicionih partnera i predmet političke trgovine.

Naravno da je teško politički se profilisati u zemlji u kojoj tranzicija traje li, traje. Ovde je tranzicija u toku od 1987. godine i još nije završena. Naravno da u toj situaciji ne možete biti čista levica ili čista desnica.

Gledano na toj ideološkoj skali, gde je Demokratska stranka sada?

Demokratska stranka pokušava da se profiliše na levici. To ponekad izgleda spretno, ponekad nespretno, ali to je prostor koji DS-u pripada kao članu Socijalističke internacionale. Autentična evropska levica je naš prirodan prostor. Suštinska vrednost koju zastupamo jesu jednaka prava za svakog pojedinca. To je iskonska vrednost za koju su se borili od Francuske buržoaske revolucije i koja je nekako izborena u Evropi. To je izvesno vrednost Demokratske stranke: da svako, bez obzira odakle je potekao i koliko novca ima, ima jednaku šansu da se školuje, da se leči i da sutra dobije posao. To je društvo jednakih šansi, a kako ga napraviti – kompleksno je pitanje.

Ali, šta sa činjenicom da se to društvo jednakih šansi, koje nikada nije ni izgrađeno do kraja, potpuno sunovratilo upravo u vreme vladavine DS-a, pre svega iz ekonomskih razloga?

Mi smo od 5. oktobra do danas, u opoziciji bili ukupno sedam-osam meseci. Ne računam period kada smo imali predsednika države, jer to nije prava opozicija. Za tih 12 godina nismo se bavili ideologijom, nismo se bavili time šta hoćemo, koja nam je ideja i imamo li mehanizme da je realizujemo. Umesto toga, mi smo išli od izbora do izbora i pokušavali da otmemo što više glasova, da se dopadnemo što široj populaciji. To je, naravno, legitimno, ali i kada smo imali većinu, mi nismo sprovodili svoju politiku i svoje ideje.

Da li to znači da je DS doslednija sebi kad je u opoziciji, nego kad je na vlasti?

Ja ne vidim da se trenutno dobro snalazimo kao opozicija. Osim Zakona o radu, koji jeste naša tema, ne vidim da bogzna šta radimo. Imali smo svoje probleme, stranačke borbe i tako dalje. Zakon o radu je civilizacijska stvar i zato smo ga branili u parlamentu vrlo iskreno i vrlo pošteno. Taj zakon mora da se menja, ali ne na ovaj način, bez javne rasprave. Ja o domaćim sindikatima mislim vrlo slično onome što misle tabloidi, ali bez ikakvih konsultacija sa nekim, kao i bez pratećih akata, doneti jedan vrlo rigidan zakon, bez ideje kako zaštiti sve te ljude koje će on pogoditi, mislim da je jako loše.

Naravno, u opoziciji je mnogo lakše, da budemo pošteni. Vučić je svašta pričao dok je bio u opoziciji. Dobro, on priča svašta i sad kad je na vlasti, ali dok je bio u opoziciji nije samo svašta pričao, nego je svašta i radio. Kada kritikujete iz opozicije, nemate neku veliku odgovornost za ono što radite. Lakše je biti opozicija, ali, zato, kada dođe trenutak da preuzmete vlast, a naš trenutak je trajao pet godina, onda morate da sprovedete ono za šta se zalažete. Svaki svoj potez morate da objasnite građanima, onima kojih se potezi tiču: šta hoćete određenom merom, koga će ona pogoditi i kako ćete ga zaštititi. A mi to nikada ni od jedne vlade nismo čuli.

Da li je, po vašem mišljenju, za DS bolje da ode u potpunosti u opoziciju i prođe kroz proces oporavka ili da ostane u pokrajinskoj vlasti i proba na taj način da popravi sliku o sebi kod birača?

Demokratska stranka je pobedila na pokrajinskim izborima i dobila mandat od građana. Zato treba da uradi sve da sačuva tu vlast koju je zaradila. Kao takva, mora da pokaže razliku, da pokaže da se promenila.

Da li ima kapacitet da pokaže razliku?

To je pitanje za predsednika. Njih kad pitate, oni svi imaju kapaciteta. Pitajte Vučića, reći će vam da je njegova vlada najbolja u istoriji. Svako će vam reći da ima kapaciteta. Ali kapacitet se vidi na rezultatima. DS kapacitet ima, ali nema želju da se bavi otvorenim pitanjima. Mi tu nemamo efekte reformi, nemamo do kraja završene autoputeve, i slične stvari. Moj posao je da o tome pričam. Mogao bih ja da kritikujem samo vladu Aleksandra Vučića, ali moje mišljenje o njemu svi znaju. Mislim da je za DS bolje da moja kritika bude usmerena na njega, a moje mišljenje je da smo mogli mnogo više da uradimo, naročito na planu socijalno-ekonomskih reformi.

To nas vraća na DS kao stranku evropske levice. Može li DS da garantuje svojim biračima, koji su ga birali baš zbog toga što se profilisao kao levica, da nikada više neće koketirati sa populizmom, nacionalizmom, rehabilitacijom četništva, i drugim temama koje ga približavaju desnici?

Dubina problema u kojom se DS nalazi je ogromna. Imali smo u kratkom roku izmene tri predsednika. Ima problem razočaranih birača, naš najzdraviji deo stranke i biračkog tela digao je ruke od nas i pasivizirao se. U koži Bojana Pajtića ne bih bio ni minuta. Ipak, ja ostajem u DS-u i radim u njegovom interesu svakodnevno.

Kada pričamo o ideološkom koketiranju, oko toga se Pajtić i ja ne razilazimo nimalo. Oko političkih vrednosti u koje verujemo među nama nema sukoba. Priroda razmimoilaženja je u metodi, načinu na koji će stranka proći kroz katarzu. On je odabrao put pisanja saopštenja, a ja mislim da moramo da povlačimo konkretne poteze.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net