<< VESTI | | 03.07.2014 08:21

Uz svaki primerak Vremena 1227. 10. jula knjiga
  • O stogodišnjici Prvog svetskog rata
  • O Adolfu Hitleru, Gavrilu Principu i najboljoj slici oba rata.
  • O smislu Sarajevskog atentata i njegovim tumačima
  • O kulturnoj i potilitičkoj baštini Mlade Bosne

PRILOG KULTURI SEĆANJA >

Knjiga Vremena Stogodišnji rat

Ubistvo nadvojvode u Sarajevu jeste bio antiimperijalistički čin i nasilje protiv nasilja, ali je ovaj odbrambeni akt svet daleko ozbiljnije procenjivao dok je opstajala država zarad čijeg ostvarenja su pucnji odjeknuli. Zato onaj ko spori Jugoslaviju treba da ćuti o Principu

Da je srklet kao što je kuvet bio bi ibret

1.

Kao što reče jedan pesnik: činjenica je nalik vreći – neće da stoji dogod se u nju nešto ne stavi. Fotografija snimljena 20. aprila 1941, na kojoj Hitler trijumfalno stoji nad spomen-pločom Gavrilu Principu, koju su mu oficiri Vermahta upravo doneli iz okupiranog Sarajeva i uručili mu je kao rođendanski poklon – jedna je takva činjenica. Ovu fotografiju, pronađenu u arhivi Bavarske državne biblioteke u Minhenu (na tragu informacije iz knjige Dušana Glišovića Ivo Andrić, Kraljevina Jugoslavija i Treći rajh 19391941), objavio je beogradski nedeljnik „Vreme" 31. oktobra 2013, u broju 1191. Kako je slika nastala i šta je zapravo ovekovečila ispričao je u 5.000 reči u istom broju „Vremena" Muharem Bazdulj. Hofmanovu sliku, dotad nepoznatu široj javnosti, istoričar Kristofer Klark, aktuelna istoričarska pop-zvezda i autor bestselera Mesečari, iznenađen njenim pojavljivanjem, nazvao ju je „najboljom slikom oba rata".

Ali šta u tu vreću staviti?

2.

ROĐENDANSKI POKLON I RATNI TROFEJ DONET IZ NETOM RASKOMADANE JUGOSLAVIJE – Spomen-Ploča Gavrilu Principu, uručena Hileru 20. aprila 1941.

Fotografija je načinjena tri dana po kapitulaciji Jugoslavije, 20. aprila 1941, u vagonu specijalnog voza stacioniranog na slepom koloseku pruge Beč-Grac, na izlazu iz železničkog tunela kod mesta Menihkirhen u Štajerskoj, u kome se nalazio „Firerov glavni štab Jugoistok", iz koga je Hitler pratio napad na Jugoslaviju i Grčku. Hitler je tog dana slavio 52. rođendan i tada mu je, kao prigodan rođendanski poklon i jedini ratni trofej donet iz netom raskomadane Jugoslavije uručena – spomen-ploča Gavrilu Principu, koja je prethodnih jedanaest godina stajala na mestu Sarajevskog atentata. Scena skidanja ove ploče u Sarajevu tri dana ranije zabeležena je u nacističkom propagandnom filmskom žurnalu, koji je iskoristio Fadil Hadžić u filmu Sarajevski atentat iz 1968. Fotografiju uručenja poklona načinio je Hajnrih Hofman, Hitlerov službeni fotograf od 1920. do 1945. godine.

Hofmanova fotografija, uz prigodan tekst, objavljena je u nacističkom časopisu „Illustrierter Beobachter" broj 18, od 1. maja 1941, zajedno s foto-reportažom proslave Hitlerovog 52. rođendana, i uz potpis: „Kraj veličanja jednog nedela: 28. juna 1914. u Sarajevu je ubijen prestolonaslednički par, od strane bosanskog Srbina Principa. Tim nedelom srpskih zaverenika zapaljen je Prvi svetski rat. ’Počasnu tablu’ koju su na mestu ubistva Srbi postavili u spomen ovom nedelu skinuli su folksdojčeri, a Vermaht ju je predao Fireru u glavnom štabu. Adolf Hitler je naredio njeno premeštanje u Vojni muzej".

Vest o uručenju poklona objavile su tada nemačke novine, kao i novine u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Ustaški „Novi list", u tekstu naslovljenom „Sramotnu Principovu ploču iz Sarajeva Führer je osobno preuzeo", navodi:

„Kako je poznato, sramotna ploča, koju su srpski vlastodršci postavili u Sarajevu u počast ubojice Gavrila Principa na mjestu gdje je nastradao austro-ugarski prijestolonasljedni par nadvojvoda Franjo Ferdinand i njegova supruga, izručena je Vođi Velikog Njemačkog Reicha Adolfu Hitleru u njegovom glavnom stanu.

Ploču su donijeli u Führerov glavni stan njemački ratni dopisnici posebnim aeroplanom. List ’Tagespost’ donosi ovaj zanimljivi prikaz tog puta:

’Strahovitom brzinom letimo iznad planinskih krajeva bivše Jugoslavije. – Čim smo došli u Vođin glavni stan, prijavili smo se kod vojnog ađutanta pukovnika Schumndta, kojim nam kratko nakon toga saopćuje vijest, koja je sva naša srca ispunila velikom radošću. Führer nas obavješćuje, da on želi osobno preuzeti ploču iz naših ruku.

’Došao je veliki čas, kad smo se našli oči u oči s našim ljubljenim Führerom. Najpre smo vođi preveli točan tekst natpisa na ploči. Zatim se je Vođa podrobno interesirao za borbe u Srbiji. Mi mu opisujemo svoje utiske. Konačno je Führer naredio, da se mramorna ploča iz Sarajeva izruči ratnom muzeju u Berlinu. Nakon što smo se rukovali s Führerom i uhvatili njegov pogled, koji će nam ostati nezaboravan, audijencija je bila dovršena. Ali u našim srcima zaplamsao je, nakon ovog presretnog časa, zavjet da ćemo biti na sve spremni, kuda god nas Führer poslao.’"

Principovu ploču Hitler je poslao u Berlin i 28. aprila ona je izložena kao ratni trofej u tadašnjem Vojnom muzeju (zgrada bivšeg Arsenala, sadašnji Nemački istorijski muzej), o čemu su nemački listovi takođe izvestili. Zgrada Vojnog muzeja je teško oštećena u savezničkom bombardovanju 1945, i otada se Principovoj ploči gubi trag. U arhivi Austrijske nacionalne biblioteke postoji fotografija Alberta Hilšera na kojoj se vide ljudi pred izloženom spomen-pločom Gavrilu Principu, datirana „oko 1950. godine", ali ne piše gde je snimljena. Istoričar Milivoje Buha tvrdi da je posle rata ploča vraćena iz Berlina, razbijena u četiri komada, i ostavljena u tadašnjem Muzeju Mlade Bosne u Sarajevu.

3.

Kakve su bile reakcije na objavljivanje Hofmanove slike u beogradskom „Vremenu"? Reakcije su bile dvojake i na fonu su aktuelnih polemika o uzrocima izbijanja Prvog svetskog rata i tumačenja karaktera Sarajevskog atentata. S jedne strane, reakcije u Srbiji su, s mešavinom trijumfalizma i obavezne nacionalne patetike, takve da je smatraju važnim doprinosom u suprotstavljanju pokušaju istorijske revizije uzroka početaka Prvog svetskog rata, kakvu danas promovišu, pored ostalih, istoričari Kristofer Klark, Margaret Makmilan, Šon Makmikin i Ričard Evans. „Otkud sad ovo", rekla je ljutito Margaret Makmilan neposredno uoči njujorške promocije svoje knjige The War That Ended Peace: The Road to 1914 (recenzenti Medlin Olbrajt i Strob Talbot), sutradan po objavljivanju broja „Vremena" s Hofmanovom slikom (svet je manji nego što mislimo). „To ništa ne znači, niti dokazuje da su Gavrilo Princip i Srbi dobri momci. To je isto kao kada bi osudili vegetarijanstvo zato što je Hitler bio vegetarijanac!?" Jedna od teza koju ova oksfordska istoričarka u svojoj knjizi promoviše jeste da je Srbija početkom XX veka bila „izvoznik terorizma", ono što je Iran po njoj danas, a da je Mlada Bosna bila Al Kaida tog vremena, te da je, posledično, austrijski napad na Srbiju bio logičan i nužan odgovor na rastuću opasnost srpskog nacionalizma.

Vest o otkriću Hofmanove fotografije za evropske medije prvi je napisao dopisnik nemačke agencije DPA iz Beograda Tomas Braj. O ovoj slici, u kontekstu obeležavanja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, govori njegov tekst objavljen na sajtu Europe Online Magazin. Tekst je naslovljen austrougarskim pokličem iz 1914: „Serbien muss sterbien" (istina, pod navodnicima), a umesto Hofmanovom fotografijom o kojoj je reč, ilustrovan je fotografijom iskopavanja masovne grobnice u Srebrenici (http://www.europeonline-magazine.eu/serbien-muss-sterbien_305149.html). Ovom svinjarijom je službenik nemačke agencije hteo da poruči da je objavljivanje ove fotografije provokacija srpskog nacionalizma i izraz srpskog neprijateljstva prema evropskim partnerima.

Nakon toga, o otkriću ove fotografije pisali su mnogi svetski listovi, od „El Paisa" do „Fajnenšel tajmsa", ona je postala istorijska činjenica na koju se referiše jedan broj istoričara i publicista kada govore o Sarajevskom atentatu, Tim Bačer ju je uvrstio u svoju zapaženu knjigu The TriggerHunting the Assasin who Brought the World to War, ali vest o slici nisu objavile nijedne novine iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore ni Hrvatske, što je žalosni simptom tamošnje vladujuće ideološke paradigme gledanja na jugoslovensku prošlost, kao i stanja na medijskoj sceni koja iz nje proizilazi. Međutim, najbizarnija stvar u vezi s objavljivanjem ove fotografije, pored telefonskih poziva pomenutog dopisnika DPA redakciji „Vremena", uredniku kulture i autoru teksta o slici, jeste angažman botova koji su na internet portalima u Srbiji na vest o njoj tvrdili da je slika očigledna podmetačina i falsifikat, jer se jasno vidi da je Principova spomen-ploča u sliku naknadno umontirana, o čemu, navodno, svedoči odraz jablanova iz parka Atmejdan koji se vide na njoj!?

4.

Virdžinija Vulf je, s nešto preterivanja, smatrala da se tokom decembra 1910. ljudska priroda nepovratno izmenila. Gledano unazad, bar u ovim gudurama, to se desilo nešto ranije, 15. juna 1910. godine. Tada je u Sarajevu zagrebački student iz Nevesinja Bogdan Žerajić ispalio pet metaka ka austrijskom vojnom namesniku Bosne i Hercegovine generalu Marijanu Varešaninu i šesti sebi u glavu. Dok je Žerajić ležao u hropcu na Carevoj ćupriji, nepovređeni Varešanin je izašao iz kola kojim se vozio, šutnuo Žerajićevo telo, pljunuo ga i proderao se: „Đubre!"

Nakon toga, nešto se ozbiljno uskomešalo u generaciji koja je upravo stupala na istorijsku scenu. „Onima koji dolaze" naslov je teksta koji je potonji ideolog Mlade Bosne Vladimir Gaćinović tada napisao povodom Žerajićevog atentata.

Zašto je Žerajić pucao?

Vreme uoči Prvog svetskog rata često se opisuje kao belle époque. Ali ta epoha nije svima bila belle. To jest, možda jeste u Beču, Berlinu, Londonu ili Parizu, ali ne i u njihovim kolonijama, i – ne na Balkanu. Bosna i Hercegovina se usred belle époquea gušila pod austrougarskom upravom. Pošto ju je 1878. nakon Berlinskog kongresa okupirala, i kasnije 1908. po zakonu jačeg anektirala, Austro-Ugarska se prema Bosni ponašala kao prema klasičnoj koloniji: napravila je neophodnu infrastrukturu da bi eksploatisala tamošnje resurse i beskrupulozno izrabljivala stanovništvo, naročito seljaštvo, koje je bilo najbrojnije. Ona ne samo da nije ukinula dotadašnji turski feudalni poredak u Bosni već ga je učvrstila, birokratizovala i pooštrila, što je za većinu stanovništva bilo nepodnošljivo. Uz to, da bi kolonijom lakše vladala, po starom principu divide et impera, činila je sve da raspiri međuetničku mržnju, naročito između pravoslavnog i muslimanskog stanovništva, koje je pružilo najveći otpor austrougarskoj okupaciji. Nakon sloma serije ustanaka protiv okupacije, od Hadži Lojinog do Uloškog, usledio je talas iseljavanja bosanskih muslimana u Tursku, i njima je Aleksa Šantić napisao pesmu „Ostajte ovdje" – Ovdje vam svako bratsku ruku steže – / U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta; / Za ove krše sve vas, sve vas veže: / Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta.

A onda, od početka veka situacija se „intenzivirala": Majski prevrat, kojim Srbija prestaje da bude austrougarski satelit, Carinski rat, Srpsko-hrvatska koalicija, Aneksiona kriza (povodom aneksije BiH Branislav Nušić, osnivač Narodne odbrane, piše svog Hadži Loja), Veleizdajnički proces i – Žerajićev atentat…

Zahvaćeni političkom groznicom kojoj je Žerajić bio okidač, sarajevski gimnazijalci formirali su 1911. dve političke grupacije: srpsku i hrvatsku naprednu nacionalističku omladinu. Predsednik Hrvatske napredne omladine bio je đak VII razreda Sarajevske gimnazije Ivo Andrić. Na njegovu inicijativu doći će do zbližavanja srpske i hrvatske organizacije i formiranja zajedničke, Srpsko-hrvatske napredne omladine. Andrić je bio njen prvi predsednik. „Ovaj korak je ozbiljno remetio ustaljene adete zagriženih čaršijskih verskih ratova, vođenih preko nekoliko lokalnih listova, koji su i živeli od negovanja ovih netrpeljivosti", napisao je Miroslav Karaulac, pouzdan hroničar ovog vremena.

Svoj prvi pravi ispit Srpsko-hrvatska napredna omladina, nazivana i Jugoslovenskom, imala je februara 1912. U znak podrške zagrebačkim studentima pobunjenim zbog Cuvajevog nasilnog raspuštanja hrvatskog Sabora, u Sarajevu su 18. februara izbile đačke demonstracije protiv austrougarskih vlasti. U povorci demonstranata su, pored ostalih, bili Mirko Perin, Lazar Đukić, Ivo Kranjčević, Đulaga Bukovac, Oskar Tartalja i Luka Jukić. Okupaciona vojska je demonstracije pokušala silom da uguši. Jedan od demonstranata, Gavrilo Princip, udaren je sabljom i pocepano mu je odelo. Drugi, Salih Šahinagić, smrtno je ranjen, što je izazvalo novi talas demonstracija i štrajkova gimnazijalaca i studenata u Sušaku, Zagrebu, Splitu, Dubrovniku, Gracu, Beču, Beogradu i drugde. Devetnaestog februara objavljen je generalni štrajk u svim sarajevskim školama. Članovi štrajkačkog odbora fotografisali su se za istoriju. Na toj fotografiji prvi put je zabeleženo lice Ive Andrića.

Februarske đačke demonstracije u Sarajevu predstavljale su tačku političke kristalizacije generacije koja je u politički život donela nešto dotad neviđeno – prvi put u istoriji, u istom stroju, po svojoj volji i ne kao pripadnici etnije, koračali su Srbi, Hrvati i muslimani.

Put oslobođenja u ostvarenju načela „Balkan balkanskim narodima": Gavrilo Princip u zatvoru

Imena? Mladen Stojanović, Milan Budimir, August Cesarec, Luka Jukić, Vladimir Gaćinović, Oskar Tartalja, Vladimir Čerina, Danilo Ilić, Augustin Ujević, Đulaga Bukovac, Gavrilo Princip, Ivo Andrić, Ibrahim Fazlinović, Dragutin Mraz, Rudolf Gržeta, Lavoslav Kofač, Ahmet Sadiković, Ivan Alfirović, Antonije Filipić, Hamid Kukić, Dragan Kalember, Ivo Kranjčević, Miloš Pjanić, Dragoslav Ljubibratić, Sadulah Nikšić, Ferdo Kozak, Branko Zagorac, Mihajlo Pušara, Ferdinand Behr, Eugen Bürger, Jakov Pajić, Marko Perin, Ljubomir Nikšić, Lazar Đukić, Ivan Endliher, Jozo Lukšić, Džemil Drljević, Franjo Zekić, Ervin Miklolji, Vladeta Bilbija, Hasan Miljković, Branko Kebeljić, Mehmed Zvono, Todor Ilić, Hamdija Nikšić, Radoslav Semiz, Zvonimir Dojčanski, Kosta Hakman, Safvetbeg Miralem, Anto Mohorović, Rešid Kurtagić, Viktor Rupčić, Ahmet Babaić, Budimir Alojz, Borivoje Jevtić i stotine drugih.

Šta ih je povezalo? Njihove političke ideje bile su mutne ali radikalne, kulturno-emancipatorske i slobodarske. Bili su ogorčeni socijalnom nepravdom koja ih je okruživala, a put oslobođenja su videli u ostvarenju načela „Balkan balkanskim narodima"; zajednički ideal bila je južnoslovenska politička, kulturna i socijalna zajednica nezavisna od Turske, Austrije, Nemačke, Italije, Rusije. Srbija je za njih bila slobodna teritorija, Pijemont ujedinjenja u buduću Jugoslaviju, i dalje u Balkansku otadžbinu, a posle Balkanskih ratova i dokaz da može slabiji silnome da užene dim u nos. Onako kao što je Kočićev Jablan nadbo carskog baka Rudonju. Naravno, oni su i u Srbiji tražili i nalazili svoje istomišljenike i saborce, ali njihov bunt je bio autentičan, kulturno, socijalno i politički motivisan, a sredstva, pored ostalog, na evropskom talasu, i revolucionarna.

U ovom „mladojugoslovenskom" pokretu učestvovali su Srbi, Hrvati i muslimani, ali ne svi, ne ni većina – samo oni koji su verovali da pripadaju istom, troimenom, narodu koji može da izađe iz stanja kulturne i političke „samoskrivljene nezrelosti", nakon kojeg će uslediti jugoslovenski, a onda i veliki balkanski rizorđimento. Evo šta je jedan od njih napisao: „Jačanje nacionalne svijesti, preko kojih će se onda lako oduprijeti valovima germanskih, mađarskih i italijanskih nasrtaja – a onda penetracija ovih ideja u široke pučke mase. Mome je nacionalističkom uvjerenju najjači motiv taj, što Srbi bez Hrvata i obratno ne znače ništa kraj ovakvog brzog razvoja svijetova i konkurencije među velikim narodima pred kojim manji kao slabiji uzmiču. Tek Srbi i Hrvati zajedno kadri su da se održe na površini."

U nacionalnom smislu oni su baštinili svaku južnoslovensku i balkansku pobunu protiv stranih zavojevača i svaki svetski antikolonijalni pokret. U svojoj akciji pozivaju se na političku baštinu Vjekoslava Baha, Eugena Kvaternika, Hadži Loja, Miloša Obilića, Karađorđa, Njegoša, Rigu od Fere, Garibaldija, Macinija, Simona Bolivara, Kropotkina i traže – slobodu.

Žerajić puca u Sarajevu. Jukić, Dojčić, Planinščak pucaju u Zagrebu. Tin Ujević i Vladimir Čerina u Drnišu 1913. neuspešno pokušavaju da organizuju atentat na Franca Ferdinanda. „Sarajevski atentat bio je na hrvatskom i bosanskom terenu po redu šesti, a sve da svjetski požar i nije prividno buknuo zbog sarajevskog krvoprolića, omladina bi bila ’nejunačkom vremenu uprkos’ demonstrirala s oružjem u ruci i dalje, jer se nije pucalo iz obijesti, nego iz očaja nad zaista kolonijalnim stanjem u kojem su živjeli jugoslavenski narodi", pisao je Krleža. Osmog juna 1912, Ivo Andrić beleži u svoj dnevnik: „Danas je Jukić počinio atentat na Cuvaja. Kako je lepo da se zatežu tajni konci dela i bune. Kako radosno slutim dane velikih dela. I diže se i gori hajdučka krv. Neka žive oni koji umiru po trotoarima onesvešćeni od srdžbe i baruta, bolni od sramote zajedničke. Neka žive oni koji povučeni, ćutljivi, u mračnim sobama spremaju bunu." „Kad će doći kraljeve vojske?/ Oblaci nebom plove kao vojska; ja slutim dane velikih djela", objavljuje Andrić u Zagrebu 1914. I još: „Sva Hrvatska nelijepo hrče. Budni su samo pjesnici i atentatori."

Kada je austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand juna 1914. došao u Bosnu i Hercegovinu, došao je u funkciji generalnog inspektora oružanih snaga Austro-Ugarske, da zajedno s Konradom fon Hecendorfom, šefom austrougarskog generalštaba, nadgleda preteće vojne manevre svoje vojske na granici sa Srbijom. Nakon manevara odlučio je da poseti Sarajevo 28. juna, na srpski nacionalni praznik Vidovdan. Provokacija je bila očigledna. Pripadnici Mlade Bosne organizovali su atentat na predstavnika okupacione vojske. Gavrilo Princip ga je ubio.

Istog dana frankovci u Zagrebu organizuju antisrpske demonstracije, uveče je Sarajevo izlepljeno proglasom sarajevskom građanstvu s potpisom gradskog podnačelnika Josipa Vancaša, u kome je pisalo: „I ako je poticaj za ovaj đavolski zločin potekao iz inozemstva – po iskazu atentatora nedvoumno je, da je bomba iz Beograda – ipak postoji temeljita sumnja, da i u ovoj zemlji ima prevratnih elemenata. Mi osuđujemo zločin i duboko smo nesretni, da je atentat izveden u Sarajevu, čije se stanovništvo uvijek pokazivalo vjerno kralju i dinastiji, pa ja pozivam pučanstvo, da takove elemente koji se daju na ovakove zločine, iz svoje sredine istrijebi. Bit će sveta dužnost pučanstva, da tu sramotu opere". Bio je to poziv šuckorima i fukari na linč sarajevskih Srba.

5.

U vreme nastanka, fotografija Hajnriha Hofmana ima očiglednu simboliku: Adolf Hitler, veliki vođa, osvajač sveta koji čisti Evropu od nečisti i tvorac novog svetskog poretka, dobija ratni trofej koji simbolizuje zemlju koja se usudila da mu se suprotstavi i koju je upravo pregazio.

Međutim, danas je simbolički sadržaj ove slike promenjen. Adolf Hitler je danas apsolutni simbol Zla (iako je De Ružmon upozoravao da je reč tek o „demonu drugog reda"). Ali kakva je simbolika spomen-ploče na kojoj ćiriličnim slovima piše: „Na ovom istorijskom mjestu Gavrilo Princip navijesti slobodu na Vidovdan 15. (28.) juna 1914"? Hitler se oko toga nije dvoumio: Gavrilo Princip je bio i ostao simbol antiimperijalističke i antikolonijalne borbe malih naroda za svoju slobodu, njihove težnje da izađu iz stanja „samoskrivljene nezrelosti".

Istorijski je slučaj Mlade Bosne u principu jasan i u istoriografiji odavno raščišćen. Nema ničeg nepoznatog u vezi s njim, kao ni oko uzroka i karaktera Prvog svetskog rata. Međutim, austrougarska, kao i nacistička propaganda koja se na nju nastavila, na Sarajevski atentat i Gavrila Principa drugačije je gledala. Za nju Gavrilo Princip nije bio jugoslovenski revolucionar-idealista, već srpski ubica-terorista, pion u velikosrpskoj zaveri protiv zapadne civilizacije. Svrha ovakve propagande bila je najpre da se opravda ranije planiran austrougarski napad na Srbiju kojim je počeo Prvi svetski rat. U ovom ratu u Srbiji je nastradalo više od milion ljudi; po zvaničnim podacima, Srbija je imala 1.250.000 žrtava, od čega 850.000 civilnih, to jest izgubila je više od četvrtine ukupnog stanovništva. Mada istorijska paralela nije sasvim precizna, slična stvar bi bila kada bi neko danas pokušao da atentat Heršela Grinspana osudi kao teroristički čin da bi se njime opravdalo ono što je za njim usledilo – Kristallnacht.

(Uzgred, prva knjiga kod nas napisana kao odgovor na nemačke pokušaje revizije Prvog svetskog rata bila je prilježno i dokumentovano napisana knjiga Vladimira Ćorovića, Odnosi Srbije i Austro-Ugarske u XX veku, koja je trebalo da se pojavi 1935, i kasnije u prevodu na engleski jezik. Ali na pritisak Austrije, a naročito Nemačke, tada najvažnijeg spoljnotrgovinskog partnera Kraljevine Jugoslavije, Vlada Milana Stojadinovića, da ne bi ljutila vođu nemačkog Rajha, zabranila je objavljivanje Ćorovićeve knjige; veći deo njenog već odštampanog tiraža je 1938. uništen. Objavljena je tek 1992, u malom tiražu. Isto se desilo 1940. i sa bedekerom Beograd, u izdanju Balkanskog instituta u Beogradu. Nakon demarša nemačkog poslanika u Beogradu zbog načina na koji je u ovoj knjizi pisano o zločinima austrougarske vojske u Srbiji 1914–1918, knjiga je zabranjena, a njen slog uništen.)

Druga, dalekosežnija svrha ovakve propagande jeste da se pokaže da je svaka ideja borbe malih zemalja za nezavisnost i politički subjektivitet unapred osuđena na propast. A to su bila vrata koja je Gavrilo Princip simbolično otvorio i kroz koja su tokom čitavog „kratkog XX veka" pokušavali da prođu svi svetski antikolonijalni pokreti. Jugoslavija je predstavljala simbol upravo ovakve borbe. Ona je imala još dva slavna trenutka – bila je to zemlja koja je 27. marta 1941. odbila Trojni pakt i rekla „NE" Hitleru, a nakon Drugog svetskog rata, u kome je imala snažan antifašistički pokret, godine 1948. izašla je iz Istočnog bloka i rekla „NE" Staljinu. Upravo zato je sada već decenijama unazad upadljiv uporan pokušaj relativizovanja značaja i smisla nastanka ove države kako bi se opravdao njen potonji raspad, pokušaj koji danas iz sve snage podržavaju lokalne nacionalističke elite, koje su uz podršku Zapada na vlasti u svim postjugoslovenskim državicama. Mlada Bosna je u srcu nezavisne Jugoslavije, nezavisne, a ne Štrosmajerove, ne Ferdinandove Jugoslavije, nego Jugoslavije koju su i Ferdinand i Hitler mrzeli i hteli da je zatru. Danas vidimo: velika glava i slabe noge krivo su srasli, Jugoslavija je likvidirana, sada členovi u mučenju izdišu.

Pa opet, iako se politička Jugoslavija urušila, ona je za vreme svog trajanja u kulturnom smislu pomolila glavu iz „samoskrivljene nezrelosti". Iz osećaja neprovincijalnosti koji je jugoslovenska ideja indukovala, iz „osećaja samosvrhovitosti" lišene straha od istorijske beznačajnosti, nastalo je ono najbolje što je jugoslovenska kultura dala, i u književnosti, i u pozorištu, i u slikarstvu, i u filmu, i u muzici. Slutnja skore izvesne političke katastrofe ovoj kulturi je davala dodatni sjaj.

6.

Kako je rečeno, Hofmanova fotografija je najbolja slika oba svetska rata. Postoji li, osim ove slike, još nešto što povezuje Hitlera i Principa? Postoji. Jedini čovek na svetu koji je lično poznavao i jednog i drugog, koji je u oči gledao i Hitlera i Principa – Ivo Andrić. Mladobosanac, robijaš, ambasador Kraljevine Jugoslavije u Nemačkoj, pisac.

Na globalnoj ravni, Gavrilo Princip je, izvan simbolike, u suštini istorijski beznačajna figura. Takav bi, i pored svega, bio i u lokalnoj ravni da sve ono što je on predstavljao nije prevedeno u kulturu. A to je učinio u prvom redu Ivo Andrić. Čitava njegova literatura izvedena je iz njegovog mladobosanskog nasleđa. Ono je u temeljima romana Na Drini ćuprija i Travničke hronike, priča Ruđanski begovi, Priča o kmetu Simanu, Zanos i stradanje Tome Galusa, Trenutak u Toploj, Štrajk u tkaonici ćilima, iz eseja U ulici Danila Ilića, Njegoš kao tragični junak kosovske misli, Razgovor sa Gojom… Andrić je taj koji je svojim delom Mladu Bosnu izveo iz prostora političkog, u kome je, ispostavilo se, bila osuđena na smrt, i kao ideju kulturnog subjektiviteta preveo je u prostor kulture. Zato ideja Mlade Bosne, ako i jeste ukinuta mladobosanska politička baština jugoslovenstva, a ubistvom Zorana Đinđića i najmanje zrnce političkog subjektiviteta bilo koje od postjugoslovenskih banana-država, makar teorijski i uprkos svim upornim atentatima na nju i sleva i sdesna – nije mrtva. Andrićev opus bio je i ostao nulta tačka jugoslovenskog kulturnog subjektiviteta, i kao takav se zato stalno iznova dovodi u pitanje. Čak i pored svoje čudesne književne građevine, da nije delimično zaštićen autoritetom Nobelove nagrade, i od njega bi odavno načinili provincijalnog pisca, „interkulturnog" autora, nacionalistu, šovena, fašistu, kao što to pokušavaju da učine od Andrićevog mlađeg i divljijeg literarnog brata Crnjanskog, ili od Njegoša iz koga Andrić izvire i na koga se nastavlja. (Primer: rečenica pisca Igora Marojevića „Hladne činjenice su sledeće: jeste Njegoš bio – pre svega, jezički, koliko god ga teško danas bilo razumeti – talentovan, ali njegova poetika je u doba kada je živeo bila zastarela", jedna je od najglupljih rečenica ikad napisanih na srpskom jeziku.) Pokušaji da se od Andrića načini inspirator genocida, „podvorničko kopile", fašista i velikosrbin padaju u prazno, ali se i ne odustaje. Visi u vazduhu rečenica: „Hladne činjenice su sledeće: jeste Andrić bio – pre svega, jezički, koliko god ga teško danas bilo razumeti – talentovan, ali njegova poetika je u doba kada je živeo bila zastarela", a nije isključeno da neki revni istraživač u budućnosti načini i neko senzacionalno otkriće koje će ga zauvek detronizovati, i koje će, na primer, od njega, pored mrzitelja Albanaca i muslimana, načiniti još i saradnika Gestapoa.

7.

U tumačenju Mlade Bosne i danas su prisutni odjeci austrougarske i nacističke antijugoslovenske propagande, koju na jugoslovenskom prostoru prihvataju i dalje distribuiraju kako lokalne nacionalističke elite, koje vrlo prilježno oponašaju sve ikada stvorene negativne stereotipe o sebi, tako i njihovi nominalno antinacionalistički kulturni privesci, na svim stranama. Za trajanja Jugoslavije, o Sarajevskom atentatu i Gavrilu Principu pisali su njegovi savremenici – Miroslav Krleža („Sarajevski atentat trebao je da posluži austrijskoj diplomaciji za zauzimanje ’sretne moralne pozicije’, sa koje se moglo pouzdano računati na konačnu likvidaciju srbijanskoga suvereniteta… kako bi se Srbija pretvorila ponovo u pokorenu zemlju, kao što je to i bila do godine 1903.") i Miloš Crnjanski („… čak i kod nas, neki su od Principa bili načinili Srbina – provincijalca, fanatika, šovena, koji je, tobože, bio samo igračka u rukama šefa Obaveštajnog odseka srbijanskog generalštaba, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Međutim, atentator nam je govorio, jasno, i sa one strane groba."); o Principu su pevali Safet Isović i riječki Paraf.

Danas se o Principu drugačije govori i piše. S jedne strane kao o uzornom srpskom nacionalisti, a s druge kao o velikosrpskom crnorukaškom teroristi. Danas je nepoželjno izvoditi idejne konsekvence i nedvosmisleno artikulisati kulturno-političku baštinu jugoslovenskog pokreta uoči Prvog svetskog rata. I opet se u tome ističu pisci. Za novi „diskurs" opštepoznate istorijske činjenice izgleda da nisu bile dovoljne, tako da je odnekud iskrsla propagandna laž da je četrdesetšestogodišnja Sofija Hotek, koju je Princip nehotice ubio ciljajući na generala Poćoreka, u trenutku ubistva bila – trudna. Tako Aleksandar Hemon, da bi potcrtao jadnoću i monstruoznost sarajevskog atentatora u svojoj knjizi Pitanje Bruna (The Question of Bruno) opisuje upišanog Srbina Principa kako ispaljuje „historijske metke u mozak fetusa". O tome da je Princip ubio austrijskog princa i njegovu „trudnu ženu" pisali su i pričali Miljenko Jergović, Andrej Nikolaidis, Bora Ćosić, Biljana Srbljanović, Vuk Drašković, Milan Vlajčić, čak i Dušan Kovačević. Pa da li je moguće da svi ovi tumači nacionalne istorije nisu uzeli u ruke ni jednu jedinu knjigu o Sarajevskom atentatu pre nego što su se osetili dužnim da o njemu bilo šta kažu, a nekmoli da izreknu ikakav sud!? Jedan slučaj je u tom smislu naročito karakterističan.

Reagujući na esej Stanka Cerovića „Koliba u istoriji", preuzet iz njegove knjige Drvo života, plodovi smrti i objavljen 2007. u „Vremenu" crnogorski pisac Andrej Nikolaidis napisao je tekst „Heroj bez svojstava", koji je zbog svog značaja i političke težine objavljen u čak tri države – Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Reč je o programskom tekstu koji je ilustrativan za čitav jedan sloj nacionalnih radnika na jugoslovenskom prostoru i koji je zadao okvir u kome će se u svim bivšim jugoslovenskim republikama izuzev Srbije do danas pretežno interpretirati Sarajevski atentat.

Dakle, šta kaže Nikolaidis u svom članku? Najpre „istorijske činjenice": „Istorija (…) ima i dugo pamćenje, Principa pamti kao srpskog i slovenskog nacionalistu. Koji je čovjeka, i još gore: njegovu ženu, i još gore: njegovu trudnu ženu, ubio zato što je, on i njegovi nalogodavci, Bosnu želio u sklopu Srbije, pod krunom Karađorđevića." Zatim o Austro-Ugarskoj: „Borba Južnih Slovena za slobodu od takozvane tamnice naroda, bila je zapravo borba za slobodu od zakona, civilizacije i kulture." Kao premisa u zaključivanju da je Mlada Bosna isto što i Al Kaida: „Princip je, kaže Cerović, jurišao na ’prijesto Zla’. Na i kraj tog prijestolja, u trenutku kada je manje-više nepismeni i u Beogradu retorici pucnjave obučeni Princip jurišnuo na njega, sjedjeli su Frojd, Muzil, Kraus, Trakl, Kokoška, Vitgenštajn... Bio je to, tada, glavni grad svijeta. I što je bosansko i srpsko seljače, što je naš čovjek imao da kaže pred tim vrhuncima ljudskoga uma, koje je doživljavao kao prijetnju i tlačitelja – šta osim nasilja? Između Frojda, Vitgenštajna i Muzila sa jedne, i Principa sa druge strane, Cerović glatko bira Principa." 1

Nije smešno.

Uoči stogodišnjice Sarajevskog atentata, glasilo SAD „Radio Slobodna Evropa" objavilo je seriju intervjua i tekstova na temu Sarajevskog atentata s namerom da razradi i produbi Nikolaidisove stavove, čiji osnovni ton daju više nego ilustrativni naslovi ovih tekstova: „Sarajevo je u vrijeme Austro-Ugarske bilo metropola", „Rat se mogao izbeći da nije bilo Sarajevskog atentata", „Ferdinand bio prepreka širenju Srbije", „Sarajevski atentat Bosni donio neviđene patnje", „Srbija 1914. kao Iran danas", i nešto čega se niko ranije nije setio: „Nacionalistički natpis na grobu Gavrila Principa".

Kad smo kod medija, uoči stogodišnjice Atentata, aktuelni novinski hit bilo je lažno pitanje: „Da li je Gavrilo Princip heroj ili terorista?" („On je jedan nesrećnik", odgovara na ovo novinarsko pitanje istoričarka Dubravka Stojanović, citirajući svoj omiljeni istorijski izvor, kolumnu Svetislava Basare). Odgovor, međutim, traže mnogo aktuelnija ali nepostavljena pitanja: šta je to kolonija, šta imperijalizam, a šta okupacija, koje su njihove današnje forme, da li ovi koji osuđuju Principa brane austrougarski model upravljanja, da li je Princip uzorni anti-Evropljanin, a Ferdinand uzorni Evropljanin, u kakvom su odnosu Austro-Ugarska i Evropska unija (sličnosti i razlike); i večito i najpatetičnije od svih pitanja: šta je to sloboda.

8.

„Vreme" je 2004. godine objavilo temat povodom devedesete godišnjice Sarajevskog atentata. Pored ostalih, tada je objavljen i tekst Svetislava Basare s rečenicom: „Metak koji je Gavrilo Princip ispalio pre devedeset godina još uvek kruži ovim prostorima. Nedavno je pogodio Zorana Đinđića." Ovu Basarinu tezu deceniju kasnije Biljana Srbljanović će scenski uobličiti u drami Princip (Mali mi je ovaj grob), napisanoj po narudžbini bečkog pozorišta Šaušpilhauz. Ta teza zapravo znači da je Princip, kakvi god bili njegovi motivi, bio samo slepo oruđe velikosrpske ideje koju personalizuje crnorukaški spletkaroš Dragutin Dimitrijević Apis. Drugim rečima: iza svake ideje političkog jugoslovenstva stoji tajni projekat Velike Srbije, koji je Jugoslaviju zloupotrebio i uništio da se više nikada ne povampiri. 2

Dakle, ista sila koja je ubila Ferdinanda ubila je i Đinđića. Ista ta sila je načinila Memorandum SANU, razbila Jugoslaviju i počinila genocid u Srebrenici. Naročito je Srebrenica postala okvir u kome se danas gleda na celokupnu srpsku istoriju i kulturu, pa i na Mladu Bosnu, koja se smatra, naročito zapadno od Drine, njenim sastavnim i ključnim delom. O Srebrenici, kao krunskom cilju srpske politike i kulture, odnosno o srpskom nacionalizmu kao ključnom dvovekovnom remetilačkom faktoru na Balkanu, govori i Makmilanova i Klark, ali ista teza se nalazi i u mnogim drugim knjigama napisanim posle devedesetih koje se bave temama iz lokalne istorije, čak i u biografiji Flore Sends, Britanke u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, autorke Luiz Miler. Neverovatne su razmere koje to ponekad poprima: sviranje „Marša na Drinu" i „Tamo daleko" evociranje su Genocida, Andrić i Njegoš su inspiratori Genocida. Srpska Volja za Genocidom povezuje se čak i s prelaskom srpske vojske preko Albanije 1915! Dan pre Vidovdana 2014, naime, istoričarka Dubravka Stojanović dala je opširan intervju u emisiji „Peščanik". U njemu je opet ponovila Basarinu rečenicu o Principovom metku koji je ubio Đinđića i koji i dalje kruži naokolo, a kritikujući način na koji školski udžbenici istorije danas pišu o Prvom svetskom ratu, Stojanovićeva je doslovno, stenografski preneseno, rekla: „U udžbenicima se piše da je taj prelazak preko Albanije fenomen bez presedana u istoriji ratovanja i međunarodnih odnosa. Dakle, udžbenik, kao i književnost, proizvodi tu svest o apsolutnoj jedinstvenosti. Naravno, tu jedinstvenost postižemo tako što je svaka komparacija kod nas nemoguća. Dakle, uopšte postaviti jedan od osnovnih naučnih postulata i reći hajde da vidimo da li je neko na taj način ratovao, da li ima takvih presedana, to naravno je nedopustivo, i time rušite mit, a ono što je tu presudno je to da vi verujete u tu jedinstvenost, jer je, naravno, ta ekskluzivnost prvi korak do te superiornosti, koji vam onda daje veća prava nego što drugi imaju, i samim tim vi počinjete da rangirate narode, i čim vi rangirate narode vi ste na korak od genocida."

Kakva naučna akribija, kakva jasnoća misli, kakav ex cathedra stil, kako jasno postavljene premise, konsekventno izvedeni zaključci! Rečenica „Prelazak preko Albanije je presedan u istoriji ratovanja" zapravo je poziv na genocid! I ova osoba se izdaje za istoričara, predaje nešto na univerzitetu, piše udžbenike, abonent je prestižnih međunarodnih stipendija, ima ugled medijskog eksperta za razumevanje istorijskih procesa i treba nekoga nečemu da nauči!

Od ovakvih „eksperata" nadrljao je i Kristofer Klark, autor Mesečara, koji je za potrebe svoje knjige kao eksperta za lokalni kontekst, istoriju i geografiju konsultovao, verovatno po preporuci u ključu „političke korektnosti", izvesnog Srđana Jovanovića, pa je Klark, mimo sopstvene političke interpretacije srpske istorije, u svojoj knjizi napravio i poveći broj glupih materijalnih grešaka („Zlatna moruna", na primer, postala je „Zlatna ribica").

Naravno da banalnost Dubravke Stojanović i inih ne znači da srpski nacionalizam ne postoji, da nije opasan. Naravno da postoji i još uvek pruža svoje otrovne pipke, ali on je danas, nakon svoje implozije, kao što je lucidni Srđa Popović upozoravao, nedovoljan da objasni procese koji se danas odvijaju. Čak se i zloćudna eksplozija srpskog nacionalizma osamdesetih u pripremi ratova devedesetih mora pogledati u drugom svetlu nakon uspostavljanja režima Aleksandra Vučića, dojučerašnjeg Šešeljevog sledbenika, uz podršku Brisela, Vašingtona, Podgorice, Sarajeva, Zagreba i „belih listića", kao i nakon oslobađajućih presuda Haškog tribunala Jovici Stanišiću, Frenkiju Simatoviću i Momčilu Perišiću, Miloševićevim „inženjerima rata".

Pa opet, srpski nacionalizam devedesetih se i danas, u potpuno promenjenom kontekstu, i dalje medijski podržava kao roba koja se traži, dobro prodaje i obezbeđuje kako koheziju interesnih grupa tako i pojedinačne regionalne karijere. Odatle nemali broj „javnih delatnika" koji na takvom trendu, a u ključu propisane političke korektnosti, godinama unazad parazitiraju – i kojih se pristojan svet gadi, a nacionalisti njima hrane. Najlakše se prepoznaju po tome što se redovno oglašavaju u hrvatskim, bosanskim, crnogorskim i zapadnim državnim i paradržavnim medijima, najčešće o trošku tamošnjih poreskih obveznika, opominju na budnost i upozoravaju na večitu opasnost od velikosrpskog projekta. Stradanje Bošnjaka u poslednjem ratu, s akcentom na pokolj u Srebrenici, koji je Haški tribunal označio genocidom, i koji niko ozbiljan ne dovodi u sumnju, zloupotrebljava se na najsramnije načine, pa i na taj da se njime objašnjavaju događaji od pre sto godina.

Najgore u govoru o Genocidu danas, na svim stranama, bilo da je reč o Srebrenici ili Jadovnu, jeste trgovina mrtvima, uživanje u autoviktimizaciji, što je i inače omiljena postjugoslovenska disciplina. Nema to nikakve veze ni sa kakvim „suočavanjem s prošlošću", „dekonstrukcijom nacionalnih mitova" ni korisnim dijalogom o istorijskim lekcijama, već ima veze s okretanjem glave od „suočavanja sa sadašnjošću", sa upornim održavanjem međunacionalnih napetosti, stalne krize, poluratnog stanja, naročito između srpskog i bošnjačkog korpusa, koji drže ključ političke stabilnosti u ovom delu sveta. A na tome rade uvek spremni dežurni kritičari srpskog nacionalizma zajednički sa srpskim nacionalistima s dna kace. Jedni dokažu da je Njegoš genocidni pesnik, a onda ovi drugi nastoje da te dokaze retroaktivno potvrde. Onaj ko kaže da je Gavrilo Princip ubio Đinđića i ko kaže da je dao život za Republiku Srpsku na istoj su strani i imaju isti cilj, kao u onom starom vicu kojim se objašnjava kako sa strankinjama rade „galebovi" na Jadranu: „Idi ti do nje i smetaj joj, a ja ću doći pa ću te izmarisati". Tako su nacionalna kultura i istorija predate u šake ljudima kao što su Nikola Samardžić i Radoš Ljušić, Stanlio i Olio domaće istoriografije, koji su, eto, u svim ključnim trenucima, i 1991. i 2014, na istoj strani.

A mrtvi? „Svi mrtvi su u stvari zaboravljeni", strašna je Andrićeva rečenica. I tačna. Koliko je tih zaboravljenih?

Ratovi, od Slovenije do Makedonije, trajali su od 1991. do 2001. i doneli velika stradanja, razaranja, etnička čišćenja i hiljade smrti. Iako broj mrtvih nikada nije tačno utvrđen, brojka poginulih u svim ovim ratovima sigurno ne prelazi 150.000. (Od toga 100.000 u Bosni, od čega je dve trećine bošnjačkih žrtava.) Strašna jeste, ali ne i neka impozantna brojka, rekli bi cinici, pa toliko je ljudi najmanje pobijeno u Jasenovcu („svaka komparacija je moguća"); u Drugom svetskom ratu je u Jugoslaviji ubijeno milion i po ljudi, a u Prvom, samo u Srbiji, preko milion.

Ali svaka brojka je korisna za javno krokodilsko kmeženje, (inter)nacionalne karijere i poziv na osvetu. I to traje i traje.

9.

Novi nacionalni identiteti u svim postjugoslovenskim zemljama svoje istorijsko utemeljenje traže i pronalaze najpre u raznim antijugoslovenskim pokretima. Naročito su, bar za oficijelnu upotrebu, pogodni oni između dva rata, bilo da je reč o Prosinačkim žrtvama, Božićnoj pobuni, Kačačkom ustanku ili Atentatu u Marseju, jer su njihove inkarnacije tokom Drugog svetskog rata bile listom fašističkog ili kolaboracionističkog karaktera. U Srbiji se u istom ključu Jugoslavija posmatra kao istorijska greška („svaku Jugoslaviju niz mutnu Maricu"), 27. mart 1941. kao delo komunističko-engleske zavere, Milan Nedić se proglašava „narodnom majkom", a za četnički pokret je važnije što je bio nezaprljan jugoslovenstvom nego što je kompromitovan zločinima i kolaboracijom s okupatorom, pa se kao takav proglašava autentičnim srpskim nacionalnim antifašističkim pokretom. I naravno, pošto je jedini pravi antifašistički pokret u Jugoslaviji neraskidivo povezan s njegovim jugoslovenskim karakterom, upravo zbog toga je u novim nacionalnim državama on nepodoban, iako se kao razlog njegove proskripcije najčešće navodi njegova komunistička komponenta. Otud se novi nacionalni junaci, lako i logično, traže i nalaze među ustašama, četnicima, balistima, handžarevcima, sa sve pripadajućim im estetikama. Ovaj talas reinterpretacije južnoslovenske istorije i kulture ima jedan cilj: treba zatrti svaku političku ideju jugoslovenstva, zatrovati je velikosrpstvom, ili je u najboljem slučaju banalizovati rasprodajom konfekcijske nostalgije. Mlada Bosna i Gavrilo Princip su u korenu jugoslovenske ideje, i zato su „predmet obrade".

Govoreći u ovom kontekstu o Mladoj Bosni, sociolog Todor Kuljić je napisao neveliki tekst koji zaslužuje da se ovde ponovi:

„U ’građanskom ratu sećanja’ ovih dana je na nov način oživljen Sarajevski atentat. Okvir je ostao tanato-politički, ali se više ne eksploatiše samožrtvovanje Principa nego smrt Ferdinanda. Ko je odgovoran za to što su mladobosanci od tiranoubica postali teroristi? Svi oni u regionu koji strepe od jugoslovenstva i svi oni iz okruženja koji žele da rasterete vlastite nacije od imperijalističke odgovornosti za klanicu Prvog svetskog rata.

Da li će oni uveriti javnost da su atentatori bili teroristi? Verovatno hoće zato što Princip danas nema valjanog advokata. Srušene su one strukture koje su Principa iznedrile i koje su ga docnije opravdano heroizovale. Država Jugoslavija je Principu s razlogom dizala spomenike i po njemu imenovala ulice. Danas nikakva kohorta blistavih istoričara ne može odbraniti Principa zato što nema južnoslovenske države kao ostvarenja mutnog ideala koji je vodio mladobosance. A što se rečena država danas više shvata kao iluzija ili kao tamnica, to su veće šanse da Princip o neslavnom jubileju bude stigmatizovan kao terorista.

Doduše, neki Principa i brane. To danas čine pretežno srpski istoričari. Zašto? Utisak je da to ne čine zbog solidarnosti sa težnjama sunarodnika (uostalom Gavrilo se izjašnjavao kao Jugosloven i to jeste bio njegov istinski identitet), nego više stoga što se time opiru demonizovanju vlastite nacije. Braneći Principa, ne brane njegov čin nego Srbiju. Teško da ovako usmerena odbrana ima šanse. Vladimir Dedijer je 1966. mnogo bolje u svetu branio Principa svojom knjigom Sarajevo 1914. Ne zbog uverljivosti materijala niti zbog virtuoznosti sinteze. Nego zato što je njegova knjiga imala kao zaleđinu Jugoslaviju kao uglednu svetsku državu. Književnik Muharem Bazdulj je to bolje uočio od mnogih istoričara koji danas brane Principa.

Princip nema danas uverljivog advokata i otuda što je nestalo načelo ’Balkan balkanskim narodima’, koje je sam ekstatično branio. Globalizacija je pojela ovo načelo jer region stremi EU. Džaba svi naučni skupovi o Principu od Gacka do Beograda. Upravo je nestankom Jugoslavije kao poželjne države Princip lišen izabranog advokata. Legitimnost Jugoslavije je bila njegova najautentičnija odbrana. Ne može njemu danas pomoći ni nesporna pravna činjenica da je tadašnja Bosna bila nelegalni deo Austro-Ugarske, pa shodno tome Princip nije ubio nadvojvodu na svom tlu nego je ovaj stradao u tuđoj državi. Koliko god bili legalistički uverljivi, ovi argumenti ne mogu da nadomeste izgubljeni legitimistički stub Principove odbrane – jugoslovensku državu.

Ne može se Princip braniti ni isticanjem njegovog druženja sa svetski čuvenim Ivom Andrićem kao autentičnim Jugoslovenom. Još je naivniji optimizam da će kad-tad pobediti ona istorijska istina da su atentatori bili patriote, a ne teroristi. Istina ne može postati hegemona sve dok je ne osigura snažna struktura. Sarajevski atentat je odveć markantan događaj, pa je već samim tim ostao u tanato-političkom smislu veliki potencijal. Smrt u Sarajevu, koja je neizbrisivo ušla u sve udžbenike istorije, i stotinu godina kasnije je još politički upotrebljiva.

Država Jugoslavija, koju su moćne strukture u svetu uvažavale, bila je najbolja odbrana sarajevskih atentatora, koju bi verovatno i oni sami izabrali. Danas pak Principa brane advokati postavljeni po službenoj dužnosti. To su srpski istoričari koji štiteći Principa ne brane njegovu viziju društva nego nastoje da obore stereotipe u svetu o Srbima. Protiveći se tužiocima raznih boja koji se trude da pokažu kontinuitet srpskog terorizma, ovi službeni advokati i sami instrumentalizuju Principa.

Šta onda činiti? Treba jasno podvući da atentatori nisu pucali iz nacionalnog, nego iz multietničkog žara za oslobađanjem skupine malih naroda od podjarmljivanja velikih. Jesu pucali iz zasede, ali to nije bio mučki neviteški čin, nego je nepodnošljivi pritisak trpljenja vlastite vojne inferiornosti gonio atentatore na samožrtvovanje u neravnopravnoj borbi s moćnom imperijalnom silom. Iz ovog zaključka nikako ne proističe moralistička uteha da će istina kad-tad pobediti laž. Treba realno i istorično procenjivati šanse odbrane Principa. Ubistvo nadvojvode u Sarajevu jeste bio antiimperijalistički čin i nasilje protiv nasilja, ali je ovaj odbrambeni akt svet daleko ozbiljnije procenjivao dok je opstajala država zarad čijeg ostvarenja su pucnji odjeknuli. Zato onaj ko spori Jugoslaviju treba da ćuti o Principu."

10.

Vekovi na Balkanu se ne smenjuju, nijedan se nikad ne završi već svi oni nastavljaju da egzistiraju jedan kraj drugog, paralelno – kaže Milčo Mančevski u Prašini. I korak dalje: kako stvari stoje, izgleda da se nijedan rat na Balkanu nikada zaista nije završio, uključujući i oba svetska, samo su im danas drugačiji intenziteti i forme. Zato bi u onu vreću s početka teksta svakako trebalo staviti i sledeće reči:

„Ne žaleći se i primajući hod događaja i red stvari u ljudskoj sudbini, ne tražeći od novog naraštaja više razumevanja nego što on može da ga ima, mi, iz 1914. godine, upiremo danas jedan drugom pogled u oči i sa žarom, ali i sa tom dubokom melanholijom, tražimo ono naše iz 1914. godine, što je izgledalo strašno, divno i veliko, kao međa vekova i razdoblja, a što polako nestaje i bledi kao pesma koja se više ne peva ili jezik koji se sve manje govori", kazao je Ivo Andrić. „Ali, između sebe, gledajući jedan drugom u zenice koje su videle čuda, prava čuda, i ostale i dalje žive da gledaju ovo svakodnevno sunce, mi podležemo uvek neodoljivom, za nas večnom čaru tih godina. Tada mi opet dobivamo krila i okrilje patnje i žrtve savladanog straha i prežaljene mladosti. I dok nas traje, mi ćemo u sebi deliti svet po tome na kojoj je ko strani bio i čime se zaklinjao 1914. godine. Jer to leto, leto 1914, žarko i mirno leto, sa ukusom vatre i ledenim dahom tragedije na svakom koraku, to je naša prava sudbina."

11.

Na Vidovdan 1797. francuske trupe generala Žantijia osvojile su Krf. Na obalu je izašlo mnoštvo naroda da pozdravi Bonapartinu vojsku, u kojoj je videlo oslobodioca od mrskih Turaka. Narod je predvodio lokalni poglavar, pravoslavni sveštenik. On je prišao Žantijeu i rekao mu: „Francuzi, na ovom ostrvu ćete zateći očajan i zapušten narod, nevičan umetnosti i nauci koji proslavljaju druge narode. Ali nemojte ga zbog toga prezirati. Uzmite ovu knjigu na dar. U njoj ćete videti šta je ovaj narod nekada davno bio, i šta jednoga dana opet, možda, može da bude." General je otvorio knjigu koju mu je pop dao i iznenadio se kad je video da je to bila Homerova Odiseja.

Pesme o slavnoj prošlosti, uteha poraženih. Mada je jedan davno tvrdio da su bogovi i zamesili Trojanski rat samo da bi od njega neko načinio Pesmu.

Ima jedno pomalo naivno i nimalo utešno mesto u Znakovima pored puta, koje kao da je sećanje na razgovor od pre sto godina:

– Vi ćete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas će ostati samo pepeo.

– Ako! Znaće se bar da smo bili vatra. A iza vas će ostati samo balav trag, kao iza puža.

.


 

1) Andrej Nikolaidis inače pripada naročitoj vrsti ovdašnjih nacional-kulturpolitičkih literarnih uštvi: samozvani levičar i crnogorski (tačnije: antisrpski) nacionalista, kolumnista i pisac „s međunarodnom reputacijom", samozvani antifašista od one vrste zbog koje je rečeno da je antifašizam poslednje utočište fašista, savetnik predsednika crnogorske skupštine Ranka Krivokapića, lidera crnogorske nacionalističke partije SDP; ličnost koja najbolje ilustruje ponor u kome se našla Crna Gora, ona Crna Gora za koju je Njegoš genocidni pesnik, koja bi namesto Njegoševe kapele na Lovćenu pre gledala spomenik Franji Josifu, za koju „dok ne bude vojnik NATO a u Brodarevu neće biti punih reformi u Crnoj Gori jer neće biti tog ambijenta", u čijoj se državnoj himni nalaze stihovi ratnog zločinca i saradnika Anta Pavelića Sekule Drljevića, i koja je, da bi na antisrpskom sentimentu inženjerski izgradila novokomponovani nacionalni identitet, na vrhuncu nacionalističkog ludila i kao poslednju bizarnost raspadanja Jugoslavije – u azbuku crnogorskog jezika uvela dva nova slova.

2) Ogranizacioni odbor manifestacije „Dani Sarajeva u Beogradu" dodelio je 2014. nagradu Biljani Srbljanović, kako stoji u saopštenju, „za celokupni angažman, ali posebno za dramu Mali mi je ovaj grob, koja ima izuzetan značaj. Preispitujući ulogu pripadnika Mlade Bosne iz današnjeg vremena, Biljana Srbljanović imenuje crnorukaše kao tu mračnu i nevidljivu silu koja onemogućava napredak i razvoj kvalitetnijih odnosa u regionu."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Dalekosežnija svrha ovakve propagande jeste da se pokaže da je svaka ideja borbe malih zemalja za nezavisnost i politički subjektivitet unapred osuđena na propast. A to su bila vrata koja je Gavrilo Princip simbolično otvorio i kroz koja su tokom čitavog „kratkog XX veka" pokušavali da prođu svi svetski antikolonijalni pokreti

Uz naredni broj Vremena 1227. od 10. jula : Knjiga Stogodišnji rat

Uz naredni broj Vremena 1227. od 10. jula : Knjiga Stogodišnji rat

  • O stogodišnjici Prvog svetskog rata
  • O Adolfu Hitleru, Gavrilu Principu i najboljoj slici oba rata
  • O smislu Sarajevskog atentata i njegovim tumačima
  • O kulturnoj i potilitičkoj baštini Mlade Bosne

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net