Tri nedelje nije bilo vesti o sudbini trojice izraelskih učenika, Ejala Jifra, Gilada Šaara i Naftalija Frenkela. Jedan od njih je uspeo da se javi mobilnim telefonom i kaže: „Mene su kidnapovali.“ Kretali su se po terenu koji strogo kontrolišu izraelske snage bezbednosti, nameravali da se posle nastave u jednoj verskoj školi vrate svojim kućama auto-stopom. Mislili su da su bezbedni. Našli su ih mrtve ispod gomile kamenja blizu mesta gde su poslednji put viđeni. Očigledno su ubijeni iz vatrenog oružja nedugo pošto su oteti. Dvojica mladića su imala 16, stariji 19 godina.
Čitav Izrael nedeljama je saosećao sa strepnjom i nadom roditelja trojice dečaka. Čitav Izrael priključio se njihovom očaju i besu, kada su saznali da su im sinovi ubijeni. Osude i zgražavanje nad „gnusnim zločinom“ stizale su iz čitavog sveta: Od Baraka Obame, preko Angele Merkel i Vatikana, do generalnog sekretara UN Ban Ki Muna i Fransoa Olanda. Znalo se šta sledi.
Nekoliko sati nakon što su pronađena tela trojice dečaka, u noći između ponedeljka i utorka, izraelsko ratno vazduhoplovstvo i artiljerija ratne mornarice obrušili su se na palestinske teritorije. Tel Aviv govori o „hirurškim udarima“ na 34 cilja usmerenih protiv palestinske organizacije Hamas. Očevici govore o desetinama eksplozija za samo nekoliko minuta. Neke palestinske kuće kod Hebrona, u kojima su navodno živele ubice, sravnjene su sa zemljom; prilikom racije ubijen je jedan osamnaestogodišnji Palestinac.
Sa područja Gaze – daleko od mesta ubistva – ispaljeno je 18 manjih raketa na Izrael. Izraelska vlada najavila je da će posle sahrane trojice ubijenih učenika, u utorak uveče – kada ovaj broj „Vremena“ bude u štampi – odlučivati o narednim akcijama. „Ne smemo da zabijemo glavu u pesak“, izjavio je izraelski ministar spoljnih poslova Avigdor Liberman, „radikalnu, islamističku, terorističku organizaciju Hamas treba jednom za svagda uništiti temeljnom vojnom intervencijom, pre nego što još više ojača.“ Ministar privrede Naftali Benet kaže da će se članstvo u organizaciji Hamas pretvoriti u „ulaznicu za pakao“ i zahteva njegovo „istrebljenje“.
Dok Izraelci govore o „pravednoj odmazdi zbog gnusnog ubistva“, Palestinci ukazuje da je ovaj tragičan događaj Izraelu poslužio samo kao izgovor za vojnu ofanzivu. Ako Izrael hoće rat „mi ćemo da otvorimo vrata pakla“, izjavio je portparol Hamasa Sami Abu Zuhri. Vašington je obe strane pozvao na uzdržanost „posle tragedije“.
<b>CINIČAN IZGOVOR: </b>Još dok je postojala nada da su trojica izraelskih mladića živa, komentator nemačkog nedeljnika „Špigel“, Jakob Augštajn, pisao je: „Jedna lična i porodična tragedija preti da se pretvori u nacionalnu katastrofu“, jer može da izazove novi potres u celom i inače ne samo zapaljivom, nego vatrenim okršajima već zapaljenom regionu. Strašan baš kao i kidnapovanje i ubistvo, piše Augštajn, jeste cinizam izraelskih vlasti da takav događaj zloupotrebe za ostvarivanje političkih ciljeva koji nisu povezani sa sudbinom Ejala, Gilada i Naftalija.
Izraelska vlada je odmah po njihovom nestanku objavila da su otmičari članovi radikalne palestinske organizacije Hamas. Ubrzo zatim objavljena su i imena navodnih otmičara, Marvana Kavasme i Amera Abu Aišeha. Hamas je potvrdio da su ta dvojica njihovi članovi iz Hebrona. Činjenica je takođe da o toj dvojici Palestinaca od dana otmice nema ni traga ni glasa.
Izrael je svim svojim policijskim, vojnim i obaveštajnim potencijalima tragao za trojicom svojih građana. Mediji su se prisećali slučaja izraelskog narednika Gilada Šalita, koji je otet 25. juna 2006. godine, a pušten neozleđen posle više od pet godina, 18. oktobra 2011. na osnovu dogovora sa Hamasom. Izrael je tada zauzvrat iz zatvora pustio 1027 palestinskih političkih zatvorenika. Postojala je izvesna nada da bi sličnu sudbinu mogla da imaju i trojica izraelskih učenika.
Još i pre nego što su pronađeni njihovi posmrtni ostaci, u potrazi za njima izraelske bezbednosne snage su ubile petoricu i uhapsile preko 460 Palestinaca. Sloboda kretanja 750.000 Palestinaca bila je drastično ograničena. Amnesti internašenel saopštio je da izraelska vlada „kolektivno kažnjava“ Palestince na „okupiranim područjima“. Pitanje da li je ubistvo trojice mladih Izraelaca pojedinačni čin, ili je izvršeno po direktivi vrha Hamasa, u Izraelu se ne postavlja.
<b>KOJI JE MOTIV: </b>Neki komentatori ukazuju na to da Hamas u ovom trenutku nije imao nikakvog interesa da zaoštrava situaciju. Jer, Hamas i mnogo umerenija organizacija Palestinaca, Fatah, ranije oštri protivnici, nedavno su se složili da sastave zajedničku vladu i zajednički, kroz nekoliko meseci, raspišu izbore na teritorijama u kojima vladaju – u Gazi i Zapadnom Jordanu. Na osnovu toga su se mnogi nadali da najzad može da dođe i do ozbiljnih pregovora između Izraela i Palestinaca. Mnogo truda kao posrednik uložio je američki ministar spoljnih poslova Džon Keri, da bi na kraju razočarano izjavio: „I naše vreme i naša snaga imaju granice…“
Bivši izraelski ambasador u Nemačkoj, Šimon Štajn, tvrdio je da je cilj Jerusalima da međusobno posvađa Palestince i da ih diskredituje na međunarodnom planu. Otmica i tragična smrt mladih Izraelaca čine se kao zgodan povod za sprovođenje tog plana.
<b>ZAČARANI KRUG: </b>I nakon bezbrojnih mirovnih inicijativa mir na Bliskom istoku nije na vidiku. Još pre dvadeset godina su izraelski političari Šimon Perez i Jicak Rabin i tadašnji vođa palestinskog pokreta Jaseir Arafat dobili Nobelovu nagradu za miru za svoj trud uložen u izraelsko-palestinsko pomirenje. Živ je samo još Perez, nedavno penzionisani predsednik Izraela. Rabina je ubio izraelski nacionalista, koji je bio nezadovoljan što je težio miru sa Palestincima, a za Arafata mnogi izvori govore da nije umro prirodnom smrću, nego da je otrovan.
Trojica ubijenih učenika su nestala sa teritorije zvane Guš Ecion, koja se sastoji od dvanaest naselja pod izraelskom upravom na pola puta između gradova Hebrona i Jerusalima na teritoriji Zapadnog Jordana obično nazivanog Vestbenk – Zapadna obala. Misli se na zapadnu obalu reke Jordan. Guš Ecion je pod strogom izraelskom upravom. Situacija na toj teritoriji komplikovana je i zbunjujuća.
Grad Hebron je jedan od najstarijih na svetu. U njemu se nalazi takozvani Avramov hrast, drvo za koje se tvrdi da bi moglo biti staro 5000 godina, a pod kojim se navodno odmarao praotac Avram – Abraham – Ibrahim, koji se javlja u svetim knjigama kako Jevreja tako i hrišćana i muslimana. Na osnovu takozvanog Hebronskog dogovora Izrael i palestinske autonomne vlasti sporazumele su se da se grad podeli na zonu H1, koju kontrolišu Palestinci, i H2, pod kontrolom Izraela. Posle izbijanja intifade – palestinske pobune civila za koju je karakterističan i veliki broj napada kamenicama koje su vršili maloletnici 2005. godine – teritorija H1 je obezbeđena zidovima, tornjevima i kontrolnim punktovima, tako da je kretanje palestinskom stanovništvu prilično otežano.
Posledica toga je i da palestinski kriminalci od svoje policije beže u zonu H2, jer palestinske i izraelske vlasti međusobno ne sarađuju čak ni u toj oblasti.
Na internetu se pojavilo i jedno saopštenje da su izraelske momke kidnapovali i ubili pripadnici ISIS-a, ekstremne islamske organizacija koja operiše u Siriji i Iraku sa ciljem da tamo stvori novu državu. Izraelske vlasti to saopštenje nisu smatrale verodostojnim.
<b>ZAJEDNIČKI NEPRIJATELJ: </b>Izraelska politika zasnovana na razumljivom strahu od napada ekstremnih islamista neretko je bila kontraproduktivna, ujedinjavala je protiv sebe različite, inače sukobljene, struje među muslimanima kojima je zajednička bila samo mržnja protiv jevrejske države. Izrael se obrušio na Palestince u trenutku kada se borbe između šiita i sunita u Iraku već mogu nazvati ratom, a ideja o stvaranju jedne nove islamske države se prelila iz ratom odavno podeljene Sirije.
Građanski rat u Siriji vodi se od 2011. godine, poginulo je preko 160.000 ljudi, i to gotovo isključivo muslimana, preko 2,6 miliona Sirijaca je pobeglo van zemlje i vode se kao izbeglice. Pobunjenike protiv predsednika Bašara Al Asada podržavao je Zapad, pre svega Sjedinjene Američke Države, iako je bilo poznato da glavnu reč među njima vode radikalni, muslimanski vernici. Rusija je držala stranu Asadu. Poslednjih nedelja, međutim, snage pobunjenika su se prelile u Irak sa otvorenom namerom da stvore Islamsku državu u Iraku i Siriji (ISIS). Pre neki dan je rukovodstvo tih snaga, koje napreduju prema Bagdadu, zamenilo svoje ime u „Islamsku državu“ i izjavilo da stvaraju kalifat, sa pretenzijom da svoju vlast prošire na sve muslimane sveta. Vašington, koji je pobunjenike u Siriji podržavao kao borce za slobodu, sada govori o „terorističkim grupama“.
Ekstremisti u Siriji i Iraku su svog komandanta, Abu Bakr el Bagdadija, proglasili za kalifu, što bi značilo da je poglavar svih muslimana na svetu. Do sada ga ni u jednoj islamskoj državi niko ne priznaje, naprotiv, dobri poznavaoci kurana ga nazivaju otpadnikom od islama.
Reč je o međusobnim borbama tri vida islama, Asad je alevita, borci za kalifat su suniti, u Iraku je vlada Nurika al Malikija koja je šiitska. Ako bi se pravila gruba istorijska paralela, to podseća na „tridesetogodišnji rat“ između katolika i protestanata u Evropi od 1618. do 1648. godine. Irački general Ali al Sajidi je u intervjuu nemačkom listu „Velt“ govorio o svom predlogu da se njegova zemlja podeli na sunitski, šiitski i kurdski deo. To zvuči lepo, ali sa kurdskim delom odmah bi poželeli da se ujedine Kurdi iz Turske, Sirije i Irana, i eto novog rata.
Izrael je godinama najviše ukazivao na opasnost koja mu preti iz Teherana uz pretpostavku da se u Iranu radi na proizvodnji nuklearnog oružja. Još nedavno je svet strahovao od preventivnih izraelskih udara na Iran koji bi prisilili SAD i Rusiju da se umešaju jedni uz jednu, drugi uz drugu stranu i da se tako čovečanstvo otetura do ivice Trećeg svetskog rata. Danas su Amerika, Rusija i Iran partneri – makar u borbi protiv pobunjenika u Siriji i Iraku koji se bore za kalifat. To je preokret koji bi pre nekoliko meseci analitičari smatrali nemogućim.
Direktno ili indirektno, svaka kriza u regionu u jednoj od zemalja pogađa Izrael, Siriju, Irak, Iran, Tursku, Liban, Jordan, Egipat, Libiju, Tunis, Sudan, Jemen, Saudijsku Arabiju i Emirate. Reč je i o nafti. I o vodi i o širenju uticaja. I u tom kontekstu treba posmatrati akcije Izraela nakon ubistva trojice jevrejskih dečaka. Ejala, Gilada i Naftalija.
Svojevremeno je izraelska novinarka Avirama Golan u dnevnom listu „Haarec“ zamolila sve dobronamerne sile i pojedince da prestanu da pomažu Izraelu: „Ostavite nas na miru, pa ćemo videti šta će se dogoditi“. Jakob Augštajn se u svom članku o otmici mladih Izraelaca pre nego što su pronađeni mrtvi poziva na nju i poručuje: „Vreme je za povlačenje. Ko želi da pomogne Izraelu i Palestini neka se okrene na drugu stranu.“ Ako ponovo eskalira sukob između Izraelaca i Palestinaca, za očekivati je podrška jednima i drugima sa strane, stvaranje novih regionalnih i globalnih savezništava i frontova.
Nad Irakom lete ruski vojni avioni, beloruski helikopteri i američke bespilotne letelice, a nišanske sprave iranskih i izraelskih raketa sigurno su odavno podešene za eventuelni međusobni sukob. Uplitanje velikih sila do sada nije donelo ništa dobro.
Uvek nanovo Izrael se nalazi pred pitanjem: Šta je „primeren“ odgovor na terorističke napade, piše za bečki „Standard“ novinar Ben Zegenrajh. Neki misle da je došlo vreme za uvođenje „novih pravila igre“ protiv Hamasa. Drugi pak upozoravaju da ne treba donositi ishitrene odluke dok krv ključa. „Srce vrišti, ali mi moramo da delujemo hladnokrvno“, kaže tako izraelska ministarka pravde Cipi Livni prilikom diskusije u kabinetu za bezbednost. U kolektivno pamćenje Izraelaca urezan je juli 2006, kada su posle otmice dva izraelska vojnika izraelske snage umarširale u Liban, što je dovelo do krvavih obračuna sa Hezbolahom.
U trenutnoj krizi čuju se uobičajeni ratoborni pokliči, ali obe strane signaliziraju da nisu zainteresovane za avanturu. Niko ozbiljno ne računa sa tim, da će premijer Benjamin Netanjahu da pošalje kopnene trupe u Pojas Gaze i tako rizikuje raketne napade na Tel Aviv.
A Hamas je u ovom trenutku privredno i politički toliko slab i izolovan, da bi bolje bilo da se isuviše ne ističe. U turbulencijama arapskog proleća Hamas je ostao bez sponzora. Iran mu je okrenuo leđa, kada je Hamas intervenisao protiv predsednika Sirije Bašara Al Asada, piše Zegenrajh. A Egipat je neugodan sused koji blokira logističku podršku u Pojasu Gaze, posle kratkotrajnog uspona Muslimanske braće.
Upravo je ta slabost bila glavni razlog što je Hamas u aprilu pristao na unutarpalestinsko „izmirenje“ i formalno odustao od vlade koju je sam formirao u Pojasu gaze. Još nije poznato da li je otmicu trojice izraelskih učenika veronauke naredila vrhovna komanda Hamasa, ili je to bila inicijativa neke lokalne ćelije u okolini Hebrona.
Otmica je, u svakom slučaju, u duhu Hamasa, pa tako njegovo vođstvo nije moglo da je kritikuje. Uvek nanovo su političari Hamasa nazivali otmice legitimnim sredstvom, kako bi se iznudilo puštanje na slobodu palestinskih političkih zatvorenika.
Sa druge strane, palestinski predsednik Mahmud Abas je i te kako kritikovao otmicu, jer su ga partneri samo mesec dana po „izmirenju“ doveli u veoma neprijatnu situaciju. Pritom to „izmirenje“ u praksi nije još ni sprovedeno u delo. Dogovorili su se, doduše, oko nove ekspertske vlade, ali u svakidašnjoj politici prepoznaju se različiti ciljevi i obe strane se drže svojih pozicija.
Upravo tokom afere otmice Abasova policija je podržavala Izraelce, što je logično, jer Abasov je interes da Hamas ne postane isuviše jak na Zapadnoj obali. A Izraelci su potragu za otetim dečacima iskoristili da nanesu štetu Hamasu, na primer ponovnim hapšenjem terorista, koje su pustili 2011. u zamenu za otetog vojnika Gilada Šalita.
Ova otmica mogla bi da znači i početak kraja palestinskog „izmirenja“, jer Abas – ako hoće da sačuva svoj ugled – ne može sebi da dozvoli da ga dovedu u vezu sa nekom grupom koja otima i ubija tinejdžere.
