HOLUVUDSKA ZVEZDA I PRETEČA TROPIKALIZMA: Karmen Miranda

Brazilska muzika – Kratak vodič kroz Tropikaliju >

Velika nebeska utakmica

Sam pojam "brazilska muzika" ne znači ništa, jer je muzika iz Brazila autentična i žanrovski raznolika do te mere, da se opravdano može smatrati potkontinentom u slušalačkom iskustvu. Srce ovog potkontinenta pokret Tropicalia, koji je svoj vrhunac imao od 1968. pa do otprilike 1975. Pred vama je izbor najboljih ploča ovog pokreta

Brazilske ploče su donedavno bile skoro nedostupne. Skupi importi, vidljivi samo u retkim specijalizovanim prodavnicama u Londonu, bili su čist trofej svakog ambicioznog kolekcionara, jednako kao i poznavaoca pravih vrednosti u popularnoj muzici. Pored bossanove i sambe, u muzičkoj istoriji brazilskog muzičkog potkontinenta postojao je važan period kad je jedan krug autora, pevača, pevačica, aranžera, producenata, dizajnera, dotakao do tad neslućeno savršenstvo izraza i stvorio za kratko jedan novi svet, čiji ogromni obrisi su tek nedavno otkriveni, pre svega kroz reizdanja i youtube opciju "full album".

Bila je godina 1968. Hipici sa svojom politikom hedonizma, i kontrakultura sa mnogobrojnim konceptima individualne slobode, uveliko su kucali na svačija vrata, pa i u Brazilu, u kome su ideje hedonizma i individualizma izgledale kao deo lokalne kulture, nešto sasvim razumljivo i prepoznatljivo. No, u tom trenutku u Brazilu na vlasti je još od 1964. bila nemilosrdna vojna hunta, koja je pučem i potonjim terorom prekinula kratak san o socijalnoj pravdi za sve, i o ambicioznim reformama obećanim tokom levičarskog predsednikovanja Žoaoa Gulara. Do kraja šezdesetih, Brazil je polako tonuo u društvene konflikte koji su rešavani isključivo nasiljem, uz patronat SAD baš kao i širom Južne Amerike u vreme Hladnog rata.

Kad je do kraja te decenije Revolucionarni pokret "8. oktobar" pojačao akcije i na kraju 1969. oteo američkog ambasadora, podzemni ulični rat se zaoštrio do neslućenih razmera. Ogorčena borba uz žrtve na obe strane, dovela je do toga da je upravo u Brazilu lansiran moderni koncept "gradske gerile", i to kroz radove Karlosa Marigele zabeležene pre svega u njegovoj čuvenoj knjižici "Minimanual Of Urban Guerilla", toj praktičnoj mini-bibliji svakog revolucionara sa kraja XX veka. Nacionalna komisija za istinu i pomirenje, čiji rad se završava tokom 2014, procenila je da su tokom ovog strašnog perioda stotine ljudi stradale, 10.000 pobeglo u inostranstvo, a oko 50.000 iz političkih razloga provelo neko vreme u zatvoru.

RAJ U PAKLU I PAKAO U RAJU: Velika priča koju pričaju nekada retke ploče, priča je o generaciji koja je htela da promeni svetsku muziku autentičnim brazilskim kulturnim pokretom, ali je brzo bila prepadnuta realnom pretnjom zabrane rada, očekivane torture u zatvorima, i stalne mogućnosti fizičke likvidacije. Dugačak jezik se nije cenio u tim vremenima, u toj samo naizgled veseloj zemlji, a dugačak jezik u pevača bio je posebno neoprostiv.

Talentovani momci i devojke okretali su se 1968/69. u Brazilu oko moćne samosvesti dva čoveka – Gilberta Gila i Caetana Velosoa. Ovaj dvojac saradnika i prijatelja nametnuo je sledeću noseću osnovnu ideju: Tropicalia ili tropicalismo u popularnoj kulturi autentični su naslednici svojih umetničkih avangardnih prethodnika. Kao što su brazilski avangardni umetnici okupljeni oko Oswalda de Andradea i njegovog poetskog "Manifesto Antropófago" (1928) verovali da idejom istovremenog okretanja naturalističkim korenima i otvorenosti za nova iskustva mogu da promene tok svetske umetnosti, tako su i Gil i Veloso smatrali da će nova rok muzika The Beatlesa i The Rolling Stonesa, propuštena kroz brazilske audio-filtere i ukrštena sa tamošnjom muzikom i poezijom biti jezik kojim će se milioni dozvati samooslobođenju, svuda u svetu. Glavni princip bila je antropofagia, "kulturni kanibalizam" koji bi omogućio da se disparatni uticaji svare i dovedu u vezu iz koje bi se kreiralo nešto novo i jedinstveno.

Njihova upotreba psihodeličnih rok narativnih struktura i improvizacije, ukrštanje sa pozorištem, poezijom i filmom, te političkim proglasima, bila je istinski produžetak revolucije drugim sredstvima. Zapravo ideološka borba nije nijednog trenutka prestajala ni kroz muziku, od kad je vojna vlast pokušala da pokori svoju zemlju – no, do početka sedamdesetih, Gil i Veloso su bili hapšeni, te su kao i svi glavni akteri morali da beže, uglavnom u pravcu Engleske i Amerike, gde su konačno susreli neke od svojih najvećih rok heroja i snimili neke od svojih najtužnijih ploča.

Generacija koja je nosila Tropicalia pokret ostala je skrivena sve do pojave koncepta world music, kad je sve što je izašlo iz tamošnjih studija polako prepakovano i ponovo prezentovano publici željnoj novih uzbuđenja. Tako se na tom talasu interesovanja za egzotiku, što je obeležio osamdesete i devedesete, u režiji Davida Byrnea pojavila i kompilacija "Beleza Tropical", sa namerom da predstavi celom svetu digest verziju nasleđa autorske brazilske muzike ili musica populaire brasilera.

Uspeh je bio ogroman, a hip intelektualni ugled ovog izdanja, naterao je kompilatora da sastavi još nekoliko tematski srodnih izdanja, međutim ploča o kojoj je ovde reč bila je mnogo dublja, mračnija i živahnija u isti mah, od potonjih zasnovanih na narodnim muzičkim oblicima (forro, samba). Odjednom je iz mraka zaboravljenih prošlih zbivanja zasjalo nešto što je zapravo do tad već počelo da nestaje iz pop muzike – osećajnost i strast, astralna projekcija ljubavi i obećanje seksa.

"Beleza Tropical" je naterala ovog potpisnika da svojevremeno u magazinu "Ritam", recenzirajući je, poželi svakom da se prema muzici odnosi kao prema telu voljene osobe u mraku – probajte polako i pustite da vas menja. Tako nešto stoji i dalje, za većinu ovde opisanih ploča, kao jedini pošten put da vam se nešto stvarno desi kad iskusite muziku najviše senzualnosti, o kojoj do sad niste imali pojma.


DVADESET NAJBOLJIH TROPIKALISTIČKIH ALBUMA

Najvažnija preteča koju su tropikalisti priznavali kao svoju, bila je zanosna Carmen Miranda – njen opus filmova za holivudske studije tokom četrdesetih, postavio moderni Brazil na mapu sveta, sa svim i danas vladajućim stereotipima koje to sa sobom donelo. Filmsko-muzička popularnost prve velike latino dive beše takvih razmera, da je 1945. zvanično postala žena sa najvećim prihodom u SAD. Miranda je kasnije viđena kao preteča Tropicalismo pokreta, pre svega zbog neodoljive kombinacije zavodljivosti i nezavisnosti duha, koju je reprezentovala tokom svoje karijere, te uspešnog nametanja na zapadnim tržištima. Naravno, i drugi uspešni brazilski autori, a pre svega genijalni kompozitori koji su proslavili bossa novu širom sveta, kao što su Antonio Carlos Jobim, Joao Gilberto i Vinicius de Moraes, smatrani su za blistave primere i učitelje iz prethodnih, pre-rokenrol vremena.

No, sve je moralo da počne jednim manifestom, a sledećih deset umetničkih imena i dvadeset albuma, beleže nam muzičku hroniku Brazila kao zemlje koja je zadužila popularnu kulturu nekim od najsmelijih stranica ikada napisanih i nekim od najpoetskijih nota ikad zasviranih.


Razni izvođači:
"TropicaliaOu panis et circencis" (1968)

Album koji je kao svesni manifest osvetlio namere pomenute grupe autora – obeležili su ga pre svega Caetano Veloso i Gilberto Gil. Neočekivani, paradoksalni paradni ritam i raspevane melodije, te raskošni aranžmani i politički značaj, čine ga autorskim klasikom bez premca – i najboljim odgovorom brazilskih umetnika na remek delo kakvo je "Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band " The Beatlesa.


Caetano Veloso:
"Caetano Veloso" (1968), "Caetano Veloso" (1971), "Transa" (1972)

Cateano Veloso je vizionar duboko utemeljen u tradiciji. Tri njegove ploče koje preporučujemo veoma su različite – debi album iz 1968, jedan je od vrhunaca Tropicalismo pokreta, sa svojim slobodno lebdećim ukrštanjem raznih formi brazilske muzike i psihodeličnih ukrasa. Sledeći, istoimeni, iz 1971, nastao je u Londonu – predstavlja soulom inspirisani tužni omaž samom sebi uhvaćenim u danima političkog egzila, retko samosvesno seciranje položaja izbeglice. Konačno, takođe u Londonu snimljeni "Trans", opušteni je, otkačeni, povremeno urnebesni Caetanov trip u smeru psihodeličnog rocka i verovatno najbliže što je iko ikad iz Brazila uspeo da se približi statusu inovatora u okviru tog žanra.


Gilberto Gil:
"Gilberto Gil" (1968), "Gilberto GilCérebro Eletrônico" (1969), "Gilberto Gil" (1971)

Zvuče potpuno različito, mada se isto zovu. Prvi Gilov album i danas se smatra klasikom brazilske muzike, i svojim početnim uspehom pomogao je da se lirska poruka Tropicalisma čuje daleko, praktično u svim porama tamošnjeg društva. Njegova raspevanost, neobuzdana rokerska sloboda (prateći sastav Os Mutantes briljira), te korišćenje sazvučja pop muzike da bi se prenele socijalno teške poruke, bili su diverzija po sebi u to doba. Sledeći, karakteristično drsko ambiciozni pesnički istup iz 1969, smatra se ključnim pokazateljem brze evolucije Tropicalie ka psihodeličnim pejzažima, koji su ovde prekonstruisani sa neviđenim šarmom i autoritetom, kao da je psihodelična umetnost nastala u Brazilu. Konačno, poslednji istoimeni album u seriji, njegov je londonski album, čiji svedeni, nežni tonovi glasa uz gitaru, otkrivaju surovu raspuklinu između gorke realnosti stranstvovanja i potrebe da se sačuva prisebnost običnog čoveka kome je ostalo samo da pati. Nije ni čudo da je Gil do nedavno bio ministar kulture svoje zemlje, znao je svaku senku kroz koju je prošla...


Jorge Ben:
"Forca Bruta" (1970), "A Tábua de Esmeralda" (1972), "Africa Brasil" (1976)

Svima koji su ga ikad slušali, jasno je jedno: Jorge Ben je genije. Jedan od najvećih pevača koji su ikad pevali, jedan od najvećih autora brazilske muzike, zadužio nas je mnogobrojnim pločama, od kojih ovde izdvajamo samo tri. Za razliku od njegovih nežnih albuma iz šezdesetih, u sedamdesetim je Ben otkrio svoj melodični funky zvuk, te na albumu "Forca Bruta" imamo priliku da čujemo kako bi soul i rhythm and blues izgledali da su svirani samo u Riju ili Sao Paulu. Ova ploča, kao i "Africa Brasil" predstavljaju čulne vrhunce brazilske muzike uopšte, sa svojim slavljenjem ljubavi, fudbala i svega lepog u životu, na nepatetičan način ljudi koji žive svaki dan u taktovima ovih pesama. "A Tábua de Esmeralda" je drugačija zver, visoko emotivan konceptualni poduhvat dostojan Van Morrisona, sa sve neočekivanim slojevima gudača, koji ovde samo daju na magiji, ne gušeći ni jednog trenutka ritam bez koga ne može da se diše.


Tom Zé:
"Se o Caso É Chorar" (1972), "Todos os olhos" (1973)

Najotkačeniji pesnik Tropicalie svakako je ovaj genije iz provincije. Od mnogih albuma, vrhuncem iz tog perioda možemo smatrati navedena dva, od kojih se na prvom otkriva esencijalni Tom Ze – čovek koji ne priznaje žanrove, muzička pravila, jezičke okvire, prihvaćene načine pevanja. Njegove suvereno poznavanje sambe, bossa nove, ali i šansone, ovde se pretvara u novu mutaciju, koja svojom razbarušenom otkačenošću i dalje pleni radoznale duhove posle svih godina. Sledeći album nam pak predstavlja Zea kad reši da ozbiljno i delikatno peva, uglavnom samo uz gitaru – poslužićemo se prepoznatljivim paralelama: ne gubeći nijednog sekunda na uverljivosti, odjednom nemamo pred sobom ukrštanje Tom Waitsa i Ramba Amadeusa, nego Arsena Dedića u punom sjaju...


Os Mutantes:
"Os Mutantes" (1968), "Mutantes" (1969)

Ako je ijedan brazilski bend bio blizu garažnom rokenrolu i estetici američkih sastava iz perioda posle engleske beat invazije, to je bio ovaj. Debi album je razigrano škripeći i melodičan kao i svi psihodelični pop albumi tog doba, ali je jedinstven zahvaljujući svojoj zaraznoj latino razigranosti, pravi neobavezni, šarmantno-šljašteći dodatak koji je nedostajao svetskoj sceni tog doba. Na sledećem projektu, ova osamostaljena prateća grupa Gilberta Gila, pokušala je da se upusti u komplikovane strukture koje asociraju na slične konceptualne poduhvate engleskih rokera na njihovim albumima broj dva u karijeri, i opet je uspela da ostane neposredno luckasta. Klasici svog vremena, uspeli su da inspirišu jednog Becka na uspeli savremeni pastiš album "Mutations", sa hitom "Tropicalia" iz 1998.


Gal Costa:
"Gal Costa" (1969), "Gal" (1969)

Da, jedna dama je bila u centru pokreta, bliže Caetanu Velosu. Na vrhuncu celog zbivanja Gal Costa je početkom 1969. objavila pravoveran brazilski tropicalia-soul album, i sada vrhunski po svim svetskim standardima, vredan pažljivog slušanja u momentima kad tražimo uživanje u glasu. No, do kraja iste prevratničke godine, uz pomoć svih glavnih učesnika Tropicalie, snimila je programski važnu, smelu i tešku psihodeličnu rok ploču pod imenom "Gal", na kojoj se divlji ritmovi i besne gitare utrkuju sa njenim nežnim vokalom, obećavajući nove predele slobodnog izražavanja, koje posle toga niko nije pohodio. I to je prava istina o Tropicalia pokretu – stranice koje su otvorili, ostale su nedopisane, njihova knjiga je jedna od najboljih nedovršenih u istoriji popularne muzike.


Chico Buarque:
"Construnjão" (1971)

Buarqueov najambiciozniji album svakako je ovaj, na kome je kroz pesme neobične strukture perfektno uhvaćena paranoična atmosfera tog doba. Pitko, ali bez kompromisa, ovaj vrhunski intelektualac u pokretu ostavio je za sobom nezaboravno poetsko čitanje patnje, nedoumice i straha cele jedne nacije. Jedna od najboljih i najozbiljnijih ploča tog perioda, i danas nije doživela punu revalorizaciju, osim u užim krugovima poznavalaca.


Milton Nascimento & Lô Borges:
"Clube da Esquina" (1972)

Strastveni vrhunac ovog doba predstavlja kolaboracija na kojoj su elementi afroameričke muzike slobodno doleteli i spustili se nekako među Brazilce. I dalje izuzetno moderno zvuče sva funky i fusion proigravanja sambe, to novo otkriće apsolutne slobode koju je svojim neparnim ritmovima brazilska muzika pružala i još uvek pruža. Negacija totalitarizma u svakom obliku.


Jorge Mautner:
"Para Iluminar a Cidade" (1972)

Ploča sa druge strane svih očekivanja, nepravilna muzika koja se ne može prepričati, što ide uz ovako neobičnu ličnosti. Mautner je skriveni vizionar promišljanja Tropicalia pokreta i značajno je uticao svojim neobičnim kulturnim teorijama na Velosoa i Gila. Osoba ogromnog razumevanja filozofije sambe i uopšte raznih teorija o poreklu i smislu muzike, istovremeno je i osoba karakterističnog porekla – sin Anne Illich, jugoslovenskog katoličkog porekla i Paula Mautnera, austrijskog Jevreja, rođen je 1941: "rođen sam ovde, mesec dana pošto su moji roditelji stigli u Brazil, bežeći od holokausta".


Razni izvođači:
Beleza Tropical (1989)

Vratimo se gde smo počeli, od David Byrneove uvodne čitanke koju morate podrobno proučiti pre nego što krenete dalje u otkrivanje jedinog pravog Eldorada – izgubljenog muzičkog blaga Brazila, zaostavštine pokreta Tropicalia.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net