fotografije: ivan šepić

Intervju – Radoslav Milenković >

Palanačka igra na male goliće

"Kažu, vreme socijalizma bilo je ‘Periklovo doba’. Pa, bilo je, znate... Eto, doživeo sam i to da se s nostalgijom sećam takozvane Titove epohe. Zašto? Možda zato što trideset godina ovde nije sagrađeno gotovo ništa! Vozimo putevima napravljenim u periodu ‘titoizma’; sa tih česmi pijemo vodu; beogradska rasveta postavljena je u vreme Branka Pešića, Živorada Kovačevića, Bogdana Bogdanovića... Šta su napravili oni koji su došli nakon njih?! Najzad, oprostite, u tom ‘Periklovom dobu’ kultura je bila programski određena kao stavka važna taman koliko i teška industrija"

Vrhunska privilegija umjetnika je, po riječima Radoslava Milenkovića, to što je njegov rad – igra. A igra je sinonim za slobodu, kaže glumac koji je u svojoj karijeri odigrao više od pedest uloga u pozorištu i isto toliko – "ili možda malo više" – na filmu i televiziji; reditelj koji je u onoj velikoj Jugoslaviji, ali i u Srbiji, Makedoniji, Švedskoj i Mađarskoj režirao preko osamdeset predstava.

Studije glume završio je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 1980, u klasi profesora Branka Pleše; na istoj visokoj školi, od 1989. do 1993, predavao je glumu i dikciju. Pozorišnu i radio režiju diplomirao je 1990. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, i to u klasi Dejana Mijača i Egona Savina.

Kao profesor, Radoslav Milenković je od svojih studenata, kažu, tražio da mnogo čitaju. I da pišu. Pored Umetnosti gađanja iz luka i eseja Rožea Kajoa Igre i ljudi, kao obaveznu literaturu preporučivao je i Filozofiju palanke Radomira Konstantinovića.

"Po mom mišljenju, ta knjiga nam pomaže da koliko-toliko razumemo svet i vreme u kome živimo. Naravno, Konstantinović ne govori o palanci kao o malom mestu pritisnutom malograđanštinom i intrigama; govori o palanačkom duhu kao sublimaciji opšteg principa koji razjeda i ovu kulturu i ovo društvo", kaže Radoslav Milenković.

"VREME": Šta podrazumijevate pod opštim principom?

RADOSLAV MILENKOVIĆ: Mislim da je najveći problem neznanje; iz njega proizlaze i bahatost i siledžijstvo i zavist i nepotizam i voluntarizam... Ova sredina – da ne kažem društvo ili kultura – počiva na veoma malo tradicije, na veoma malo znanja; u njoj je veoma malo duha. Uostalom, zar svaka ozbiljnija tradicija, svako ozbiljnije znanje ne bi temeljno dovelo u pitanje ludilo u kome živimo?

Kažu, vreme socijalizma bilo je "Periklovo doba". Pa, bilo je, znate... Eto, doživeo sam i to da se s nostalgijom sećam takozvane Titove epohe. Zašto? Možda zato što trideset godina ovde nije sagrađeno gotovo ništa! Vozimo putevima napravljenim u periodu "titoizma"; sa tih česmi pijemo vodu; beogradska rasveta postavljena je u vreme Branka Pešića, Živorada Kovačevića, Bogdana Bogdanovića... Šta su napravili oni koji su došli nakon njih?! Najzad, oprostite, u tom "Periklovom dobu" kultura je bila programski određena kao stavka važna taman koliko i teška industrija. A danas?! Kakav umetnik morate da budete da biste mogli sebi da kupite stan?

Kakav?

Takvog, nažalost, u ovoj zemlji nema. A govorim o ozbiljnim umetnicima... I, kakav je to onda sistem? Ko su ljudi koji su njegovi nosioci? Ako mene pitate, dostojni prezira.

Zašto onda tako često javno govorite o svijetu koji čini takav sistem? Naročito o političarima.

Da, tačno je, govorim... Reč je o beznačajnim, štetnim, bahatim ljudima; nikogovićima, prostacima, neznalicama, neobrazovanoj bagri. Budući da ne živimo u istom vremenu, ti ljudi nisu naši savremenici. Ipak, za razliku od njih, mi smo svoje živote odavno straćili. A ovde je život, zahvaljujući njima, i sa dvadeset već straćen. I, kada me pitate zašto ih pominjem... Pa, sami se nameštaju; sami insistiraju na tome da mi učestvuju u životu. Iako se njima ne bavim. Ili barem ne direktno.

Nego?

Radeći u pozorištu, na filmu, na Akademiji kao profesor, trudio sam se da ono čime se tog momenta bavim bude savremeno, ali ne i aktuelno. Posebno ne aktuelno u smislu banalnosti, doslovnosti, trivijalnosti, gluposti, propagande... Jer umetnost ne sme biti propaganda; njen zadatak je da bude subverzivna.

Sećam se da sam 1982. na BITEF-u gledao pobedničku predstavu Mara/Sad Pitera Vajsa u režiji Janoša Ača. Pokušavajući da se zaštite od prismotre i stege tadašnjeg mađarskog komunističkog režima, izuzetni glumci i reditelji su u Kapošvaru, na 200 kilometara od Budimpešte, napravili predstavu koja je, u odnosu na stvarnost u kojoj su ti ljudi živeli, bila ispričana na žestoko subverzivni način. Sticajem životnih okolnosti, proteklih godina radio sam Laslom Babarcijem, koji je gotovo tri decenije bio direktor kapošvarskog pozorišta. Negde krajem 1995, dok je, daveći se u svom klaustrofobičnom ludilu Srbija još bila pod embargom, kao direktor Drame Srpskog narodnog pozorišta zamolio sam Babarcija da napravimo razmenu gostovanja naša dva teatra. Tražio je da najpre pogleda predstave koje su bile na repertoaru SNP-a.

Koje predstave?

Maratonci trče počasni krug Dušana Kovačevića i Murlin Murlo Nikolaja Koljade.

Mađari su u Novi Sad stigli u proleće 1996, i to sa komadom Poseta stare dame Fridriha Direnmata u režiji Tamaša Ašera. Bio sam veoma nestrpljiv da vidim šta su napravili, šta je ostalo od one nekadašnje žestine, od subverzivnosti i bespoštednog suprotstavljanja prisili i diktaturi koju su, na sceni BITEF-a, Mađari pokazali još davne 1982. Iako sam znao da je Ašer jedan od najznačajnijih svetskih reditelja, pitao sam se da li je pad Berlinskog zida ublažio nešto od njegove stare žestine. Protiv čega su danas, kom zlu se suprotstavljaju? Na kraju, ostao sam zadivljen jer je Ašer, postavivši na scenu komad napisan gotovo vek ranije, uspeo da na maestralan način dočara usplahirenu želju Mađara da tih devedesetih po svaku cenu dostignu Evropu, da nadoknade propušteno. I, tako, gledajući Posetu stare dame, razumeo sam da upravo u razlici između savremenog i aktuelnog umetnici moraju tražiti prostor kako bi sebi sačuvali moralno pravo da o političarima misle upravo ono što oni uglavnom jesu.

Ima li danas subverzivnosti na beogradskim, novosadskim i ostalim scenama?

Nema. Od dvehiljaditih, istorija beogradskih pozorišta je upravo sramna... Znate priču o trafikama?

Ne znam.

Ispričao mi ju je moj prijatelj Juraj Fabri, scenograf. Posle revolucije, budući da je imala monopol na duvan, država Slovačka je zaslužnog građanina znala da nagradi trafikom. Smestila bi ga u centar sela, u zagrejanu trafiku; dala mu platicu i od njega tražila da s vremena na vreme malo pogleda okolo – ko prolazi, ko sa kim razgovara, pa...

Da ponekad ponešto i zapiše?

Tako je. Na taj način, zaslužni građanin je uvek ostajao u angažmanu... E, kada su kod nas podeljene trafike, onda je, kako bi to rekao Radovan III, nova garnitura u pozorištima dozvolila novoj, kobajagi, demokratskoj vlasti, da iz sezone u sezonu smanjuje broj premijera. Zašto? Nema para! Dobro, ali zbog čega onda i dalje držite trafiku?! Zašto ostajete na tom mestu?! Zar vaš posao nije da negujete kulturu, da budete upravnik koji će omogućiti da pozorište radi, da rade muzeji? Nažalost, naši su upravnici, ušavši u protivprirodni blud sa političarima, iz nekog razloga stigli da u toj perverziji još i uživaju. I da tako pristanu na dve premijere godišnje. A subverzivnost? Repertoar? E, nevolja je što to biraju i sprovode konkretni ljudi koji su samo donekle ili nidokle hrabri, pametni, daroviti, obavešteni, obrazovani... To što vas je neko postavio za upravnika pozorišta ili za selektora nekog festival ne znači automatski da vi nešto i znate. A nekada je bilo dosta drugačije i čovek se tresao od uzbuđenja i straha kada bi video da u žiriju sede Branko Pleša, Stevo Žigon, Žorž Paro, Dejan Mijač...

Izgleda da se dugo niste tresli?

Dugo, veoma dugo. I onda je bolje da ne govorim o tome šta mislim o njihovim selekcijama, o nagradama koje dele... Znate, nekada je sve to bilo drugačije. Naravno, i tada se dešavalo da se žiri ogreši o nekoga, ali publika bi odmah negodovala; i to sa punim uverenjem. Kao student glume sam, recimo, sedeo u Srpskom narodnom pozorištu, u publici koja je 1979. prilično burno reagovala kada je žiri proglasio dobitnike Sterijine nagrade.

"A Kavaca?! A Kavaca?!", vikali smo, ubeđeni da nije fer to što Boris Kavaca nije dobio nagradu. Ako ništa, zbog one fantastične scene u kojoj igra oro "teškoto", a koju sam, eto, imao sreću da vidim.

Govorite o Oslobođenju Skoplja?

Tako je. Na tom Pozorju igrane su tri predstave po čuvenom komadu Dušana Jovanovića: slovenačka, makedonska i KPGT. Za slovenačku predstavu, nagradu je dobio Radko Polič za ulogu dečaka Zorana; za KPGT, Rade Šerbedžija za Georgija. I nije sporno, obojica su apsolutno zaslužili svoje nagrade. Ipak, svi smo mislili da ju je zaslužio i Kavaca, što smo, kažem vam, vrlo glasno i pokazali... Ali, bio je to, očito, sasvim drugi i prohujali duh vremena i pozorišta u tom vremenu.

No, da se vratim vašem pitanju: dugo se, dakle, ne tresem ni zbog podela ni zbog nagrada. Izbor ili odluka o tome koji će komad biti na repertoaru ili izabran na neki od festivala uglavnom i odavno ne počiva na nesumnjivom autoritetu ili integritetu umetnika koji, kao takav, kao priznat, ima pravo čak i na to da bude u zabludi, da pogreši; da ima svoj ukus sa kojim se, u krajnjem, ne morate složiti; oni danas počivaju na proizvoljnosti, na ozbiljnom neznanju. Upravnici, naprosto, ne znaju ono što se podrazumeva da bi morali znati. Siguran sam, na primer, da ni jedan od njih danas ne bi znao da vam bez mucanja nabroji sve Šekspirove komade. Ili Čehovljeve. Što je isto kao kada matematičar ne bi znao tablicu množenja.

I zato ste, i kao glumac i kao reditelj, svjesno izabrali poziciju margine?

Jesam... Volim i ne dam svoju marginu. Jer, tu su dobri ljudi. A verujem da je od presudne važnosti biti dobar čovek. Tim pre što se bavimo stvarima duha. Razumem one koji imaju "bilanse", "aktive", "plasmane" i slično: njihovo je merljivo; moje, vidite, nije. Iako je skupo plaćeno.

Čime?

Životom... Nemam ništa osim ovoga što radim. I svog privatnog života, naravno, u smislu da sam tata Arseniju i Nataliji. Što podrazumeva i obavezu da nikada ne smem prenebregnuti da je neko dobar čovek, da je čestit. A to što je talentovan i ambiciozan, pohlepan, nezasit, bezdušan, bezosećajan, siledžija, izvinite, to mi ne znači ništa. Takve izbegavam. Jer, čak i kada bih takvima dao sve svoje nagrade, opet bi im bilo malo. Zato mi ih je žao.

Sa druge strane, kada govorim o poziciji margine... Znate, svoje prve žudnje za nagradama, za istinskim pronalaženjem identiteta, za suočavanjem sa sobom – a hajde da to nazovemo i uspehom i priznanjima – dobio sam kao veoma mlad.

Kada?

Sterijinu nagradu za ulogu poručnika Tasića u predstavi Egona Savina Sveti Georgije ubiva aždahu dobio sam 1987, sa dvadeset i devet godina; i Sterijinu nagradu publike dobio sam kao veoma mlad glumac. Bilo je to u vreme SFRJ pa, malo u šali a malo u zbilji, današnje Sterijine nagrade uglavnom doživljavam kao "kineske". A moja je, oprostite, ipak original. Dobio sam je u onoj velikoj Jugoslaviji u kojoj je dodeljivano svega pet nagrada. I u kojoj se znalo: ako dođe Milena Zupančič, dobiće nagradu; stiže Polič, takođe; Šerbedžija, isto. S pravom, naravno.

Šta znači to "u velikoj Jugoslaviji"?

Znači da je u toj Jugoslaviji mera stvari bila dvadesetak reditelja koji su radili predstavu ili dve godišnje i svi smo jedva čekali da vidimo šta će na koji festival doneti Zvone Šedlbauer, Mile Korun, Miroslav Belović, Georgij Paro, Božidar Violić, Dino Radojević, Ivica Kunčević, Ljubiša Georgijevski, Naum Panovski, Slobodan Unkovski, Ljubiša Ristić, Dejan Mijač, Egon Savin, Ljubomir Muci Draškić, Paolo Mađeli... Svake godine imali ste barem trideset sjajnih predstava, sa najboljim podelama. Što je, izvinite, drugi kontekst od ovoga današnjeg jada. Kada dođete na takvo Pozorje, ushićeni ste jer znate da vaš rad ocenjuje žiri u kome, na primer, sede Mira Banjac, Joško Juvančić, Kole Čašule, Jovan Hristić. Uostalom, uopšte stići na takvo Pozorje... morali ste da prođete pokrajinskog, republičkog, pa onda i selektora koji ide i obilazi ono što je već izabrano. A danas?! Master, Bolonja, Megatrend, doktorat, plagijat, politički korektno; malo putovanja, malo hladni ćevapi, malo "poslaćemo šofera"... Šta je to? Mađari imaju divan izraz: kiš pajašok.

A to znači...

To su vam ovi što igraju na poljančetu na male goliće. A ono nekada, e, to je bila Marakana. Brazilska!

Kada govorite o svojim pozorišnim ulogama...

U poslednjih dvadeset godina, malo je mojih pozorišnih uloga.

Kako to?

Kako?! Desetak godina bio sam bez ijedne uloge u beogradskim teatrima. Kao prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta, poslednju premijeru imao sam 2000, gde sam u Prljavim rukama odigrao malu ulogu u sopstvenoj režiji. Posle desetogodišnje pauze, moj prijatelj, glumac Branimir Brstina, pozvao me je 2010. da igram u Malaksiji Miloša Radovića u Zvezdara teatru. Onda su došli Kumovi Dušana Kovačevića, pa ove sezone Malvolio u Bogojavljenskoj noći u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu kod Egona Savina... Sve u svemu, za više od petnaest godina, u pozorištu sam odigrao četiri uloge.

Zašto?

Ne znam. I žao mi je zbog toga. Tim pre što verujem da sam odličan glumac.

Isto je mislio i vaš profesor Branko Pleša? "Pikaso jugoslovenske glume", rekli ste jednom.

U smislu inovativnosti i genijalnosti, Branko Pleša je zaista bio Pikaso jugoslovenske glume. Koji me je, moram da kažem, voleo. Kao i ja njega.

Kada sam 1983. krenuo u vojsku, Pleša mi je, sećam se, videvši moje očajanje i strah od toga šta bih sve tokom te vojničke godine mogao propustiti, dao nezaboravan savet.

"Budi spokojan: u međuvremenu se neće dogoditi ništa što bi za tebe moglo biti važno", rekao mi je. "Idi i budi dobar vojnik."

Tako je i bilo. S tim što ni kao vojnik nisam gubio vreme: napravio sam monodramu koju igram već tri decenije; krajem godine, imaću hiljadu i petstoto izvođenje.

Naši dani?

Naši dani... Inače, pre tog Pozorja 1987, svi su bili ubeđeni da ću dobiti Sterijinu nagradu za ulogu poručnika Tasića.

A vi?

Ma šta da vozi, kada je u konkurenciji sa toliko niki lauda i šumahera, glumac nikada ne može biti siguran. Ipak, moram da priznam da sam još na prvoj probi, pročitavši ulogu koja, doduše, nije glavna, ali je svakako jedna od najupečatljivijih, znao da je poručnik Tasić moj. Bio sam ubeđen da to niko ne može bolje.

Razumevši stanje u kome sam se nalazio, pred sam početak predstave, Branko Pleša je došao kod mene u garderobu. Znao je da se poručnik Tasić pojavljuje tek u drugom delu drugog čina. Ostao je sa mnom u garderobi dok nisam pozvan na scenu.

O čemu ste razgovarali?

Zagovarao me je, pričao o koječemu nevažnom; delom smo, sećam se, i ćutali. Kada je video da se spremam da izađem na scenu, krenuo je sa svojim blagim upozorenjem.

"Idi i odigraj svoju ulogu...", rekao je. "I, molim te: pokušaj da ne juriš poručnika Tasića koji u rukama već drži Sterijinu nagradu!"

Tako sam, verujem, i odigrao.

Inače, niko u našoj klasi nikada kod Branka Pleše nije dobio desetku iz glume.

Ni vi?

Ni ja. Dobio sam devetku. A onda, kada sam završavao režiju, Pleša me je, kao umetnički direktor Srpskog narodnog pozorišta, pozvao da kod njega diplomiram. Radio sam Patnje gospodina Mokinpota Petera Vajsa. Kada je izašla premijera, Pleša je Branimiru Brstini i ostalim glumcima predstave Kus petlić Zvezdara teatra pričao kako je "Rale imao desetku i iz glume...".

"A, ne, ne, profesore", rekao sam, "dali ste mi devetku..."

"Devetku?!" – vrteo je glavom. "Evo, dajem ti jedanaest iz režije, pa da i to konačno rešimo."

Branko Pleša – taj Pikaso jugoslovenske glume – najznačajniji je čovek našeg teatra koga sam upoznao, sa kojim sam imao priliku da razgovaram, da radim, da glumim i režiram. Srećan sam jer sam "trajno obeležen" činjenicom što sam bio njegov đak... Bio je sjajan čovek u svakom pogledu.

Iako je, početkom devedesetih, imao i svoje ne baš tako sjajne trenutke.

Branko Pleša je bio Hrvat. Branimir Vjenceslav Pleša, rođen 6. marta 1926. u Kiseljaku. Siguran sam da nikada nikoga nije pozvao u rat, niti ga je diskriminisao zbog nacionalne ili verske pripadnosti; nikada nije opravdao bilo kakav zločin ili zastupao nešto samo zbog toga što je srpsko ili hrvatsko. Bio je protiv rata, što dokazuje i njegov govor na otvaranju Sterijinog pozorja. E, sada, jeste neverovatno to kako su Branko Pleša ili, na primer, Stevo Žigon – kao Hrvat i Slovenac – u jednom momentu izabrali da budu srpski nacionalisti. Što, uostalom, nisu ni krili. Iako ni jedan ni drugi nisu od toga imali bilo kakve koristi. Samo štetu! Verujem da je Pleša to činio iz nekog svog uverenja, iz zablude neverovatne za čoveka tih sposobnosti, tog talenta i tog obrazovanja. Ali, pravo je velikih ljudi i umetnika da budu ono što hoće... U svakom slučaju, Branko Pleša jedan je od najvećih i najvažnijih umetnika koje je Jugoslavija ikada imala.

Kako ste se vi osjećali i ponašali tih godina?

Bilo je teško... Uostalom, zar nije bila ludost i zločin uništiti tako lepu i veliku zemlju?! Ipak, kao čovek koji se dvaput razvodio, mogu da razumem potrebu drugoga da živi zasebno. Samo, eto, nije moralo na taj način.

Inače, još 1981. iz Beograda sam otišao u Zagreb...

Zašto?

Voleo sam ženu sa kojom sam proveo divnih deset godina; zato.

Te 1981. završio sam prvu godinu režije u klasi profesora Bore Draškovića i odmah dobio ulogu kod Ljubiše Georgijevskog u predstavi Lir Edvarda Bonda, koja je te godine bila izvedena na Lovrijencu, na Dubrovačkim letnjim igrama. Tada sam se sprijateljio sa Perom Kvrgićem koji je, hvala bogu, još uvek na sceni, živ i zdrav...

I sa kojim je Sonja Ćirić nedavno za "Vreme" napravila sjajan intervju.

Jeste... Dakle, imao sam devojku i otišao sam u Zagreb. Tolika zemlja, svejedno je gde sam, mislio sam... Čim sam stigao, Edo Galić mi je ponudio ulogu u seriji Nepokoreni grad; sreo sam i Radeta Šerbedžiju koji me je pozvao da uskočim u Oslobođenje Skoplja Ljubiše Ristića.

"Tražimo zamenu za Mileta Rupčića", rekao je. "Hoćeš?"

Uskoro sam u Oslobođenju Skoplja dobio ulogu Ciganina Tasina koju sam igrao narednih pet sezona.

U međuvremenu, u Teatru ITD sam, zajedno sa Perom Kvrgićem, odigrao Pešice Slavomira Mrožeka. Na MESS-u smo za tu predstavu ravnopravno delili nagradu sa Hrvatskim Faustom Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

U Beograd sam počeo da se vraćam 1984. i sa Egonom Savinom radio Ratnički rastanak; 1985. sa Goranom Markovićem Pazarni dan Ace Popovića; 1986. Sveti Georgije ubiva aždahu u Novom Sadu, a onda imao i uskakanje za Tetovirane duše. U međuvremenu, stigla je Sterijina nagrada, nakon koje me je Jovan Ćirilov pozvao da dođem u JDP.

Posle Oslobođenja Skoplja, niste sarađivali sa Ljubišom Ristićem?

Nisam. Ljubiša me nikada nije pozvao... Doduše, on nikada nikoga nije ni pozivao; kod njega su dolazili ili igrali uglavnom oni glumci koji su bili deo njegove "ekipe".

Ljubišu Ristića, inače, smatram najznačajnijim jugoslovenskim rediteljem poslednjih pola veka čije sam predstave imao priliku da gledam. Reč je o umetniku presudno važnom za istoriju jugoslovenskog teatra. Voleo sam njegove režije, posebno Oslobođenje Skoplja i Misu u A-molu.

Zašto ste vi upisali režiju? Da li je režija konačno bila ta "glavna" uloga koju ste toliko željeli?

Nije. Moje interesovanje za režiju javilo se paralelno sa studijama glume, za šta su delom zaslužni moji profesori Branko Pleša i Bora Drašković. Sve to, verujte, nema veze sa ulogama koje sam dobijao; ali ima sa načinom na koji razumem pozorište. Jer, jedno je glumački ugao, drugo rediteljski pogled na stvari.

U čemu je zapravo razlika?

U svemu! Zadatak reditelja je da posmatra ono što je celina, interpretacija, sasvim lično tumačenje... A za to mu je, hteo – ne hteo, ipak neophodna škola.

Šest godina igrao sam širom Jugoslavije, kada me je, nakon što sam u JDP-u režirao Laku noć, majko, Dejan Mijač pozvao da kod njega završim studije režije.

"Dođi, biće ti lakše", rekao mi je Mijač.

Tako sam se sa trideset vratio u studentsku klupu.

I, je li vam bilo lakše?

Jeste. A verujem da je i glumcima danas mnogo lakše da sarađuju sa mnom. Manje ih mučim...

U kom smislu?

Na isti onaj način na koji je u glumi važno savladati tehniku, u režiji je važno izbeći da iz glumačke vizure glumcima opisujete šta želite; umesto toga, jednostavnije je proći određenu "obuku"... Inače, glumčeva vizura je specifična: uvek mu je levo ono što je reditelju desno. Reč je o različitoj optici onoga što je "prema napolje" i onoga što je "prema unutra". Za glumca se radnja i događaji u drami uspostavljaju preko doživljaja, osećanja; za reditelja, preko postupaka. Svaka glumčeva ekspresija samo je deo jezika pomoću koga reditelj – naravno, mnogo više i obuhvatnije – posmatra celinu. Istovremeno, glumac odlučuje o tome kako će svirati svaki sekund, svaki takt, svaku šesnaestinku. Ipak, na kraju, bez obzira na sve, reditelj je taj koji je zaslužan za idealnu, fibonačijevsku harmoniju predstave.

I, gdje se bolje snalazite, gdje više uživate; gdje ste više vi?

Volim oboje... Često me pitaju – da li se kad glumim mešam u režiju; pa, ne, ne radim to, nemam ni kad; zabavljen sam o svome jadu. Sa druge strane, razumem tu ogromnu rediteljsku usamljenost.

Na početku procesa stvaranja predstave, reditelj pokušava da ostavi utisak da zna sve, da ima ideju šta će biti, kako će izgledati...

"Da vodi mora, a put ne zna", kaže Piter Bruk.

To vam je kao dečak koji izliva zvono u filmu Andrej Rubljov. U najširem smislu, upravo je to pozicija reditelja. Jer, kako se rad na predstavi približava kraju, tako se sve polako preliva u ruke glumcima koji, čisti i otvoreni, izlaze na scenu sa svojim definitivnim odlukama i konačnim izborima. U tom smislu, predstava je ono što glumci odigraju. Istovremeno, reditelj ostaje u mraku; više nikome nije potreban.

Lično, zadovoljan sam kada se niko iz publike ne seti reditelja predstave.

Zadovoljni ste?! Zašto?

Zato što ne mislim da je pozorište mesto gde se prodaju koncepti, gde se prikazuju "novi ključevi" i "nova čitanja". Naravno, time ne mislim da bi komade trebalo doslovno uprizoravati, naprotiv; istovremeno, verujem da je krajnje nedopustivo "popravljati" ih. Uostalom, zamislite na šta bi ličilo kada bi, recimo, neki ambiciozni dirigent, pomoću svog "genijalnog ključa", krenuo da popravlja Mocarta, njegovu Čarobnu frulu; kada bi pomislio da bi to "pa, pa" možda bilo bolje proizvesti u "fa, fa", jer bi to onda nekoga u publici moglo da asocira na nešto skandalozno, na nešto originalno i "savremeno".

Da, ali niste mi odgovorili: zaista ste zadovoljni kada se, kako kažete, publika ne sjeti ko je reditelj predstave?

Jesam.

Zar to nije strašan udar na taštinu?

Ne, nije. Zašto? Zato što se taština savladava znanjem. Koje nas, uzgred, neminovno vodi u sumnju. I to na isti onaj način na koji nas spasava od očaja i čuva od svake bahatosti, oholosti, gordosti; od palanke koju sam pomenuo na početku. Naravno, ima predstava kojima sam zadovoljan, kao što ima i onih drugih. Govorim u smislu cilja, nečega što sam želeo i u šta sam verovao da može; i toga dokle sam stigao. Za šta niko nije kriv. Jer, nema glumca koji ne igra najbolje što ume ili reditelja koji namerno režira gore od onoga što inače zna. Ovim se ne izvinjavam zbog toga što neka predstava nije ispala onako kako sam je zamislio.

Nego?

Samo kažem da sam uradio najbolje što sam umeo... Iskusni mudraci pozorišta opominju da, od svih uloga koje je odigrao, glumac pamti dve ili tri; dva monologa i tri scene. U suštini, reč je o iluziji, o utopiji da biste kao glumac ili reditelj, ako imate sreće, u jednom trenutku ipak mogli da dostignete nešto što vam je kao umetniku važno.

Šta je vama važno?

Jednom sam, na nekoj švedskoj televiziji, gledao intervju sa Ingmarom Bergmanom koji je objašnjavao zašto je tokom života mnogo šetao.

"Šetanje je važno jer greje noge", govorio je sasvim ozbiljno. "Hladne noge privlače i prizivaju demone."

"Kakve demone?", pitala ga je novinarka.

"Očekivao sam to pitanje", odgovorio je Bergman i iz zadnjeg džepa svojih somotskih pantalona izvadio papirić na kome su bili nacrtani trozupci, đavolčići i lista ličnih demone.

"Lenjost, taština, strah od smrti, kukavičluk, bezosećajnost, bezdušnost... " – nabrajao je Bergman.

Ako unaprijed niste planirali da mi ispričate ovu priču...

Ne, ne, nisam...

Onda da ne očekujem papirić sa spremnim spiskom vaših vlastitih demona?

Ne. Tim pre što se slažem sa ovim što je rekao veliki reditelj. Možda bih Bergmanovoj listi dodao neznanje, površnost, brzopletost, bezosećajnost... Šetajući, i sam sam pokušavao da se izborim sa svojim bergmanovskim demonima. U tom smislu, mogu vam reći da sam se pošteno našetao.

Pomaže?

Lakše je.

Kada ste već pomenuli iskustva starih mudraca pozorišta, ta "dva monologa i tri scene" koji se pamte... Iako ste, srećom, daleko od svođenja računa i pravljenja bilansa...

Ko to zna?! Anton Pavlovič Čehov je umro sa četrdeset i četiri. Niko, dakle, ne zna koliko će još živeti. Što je u redu. Kao što je u redu sve što je život. Samim tim što svakog trenutka sve može biti drugačije – malo bolje, bolje, nemerljivo bolje, malo gore, gore, nemerljivo gore – i što, naravno, ne zavisi od nas, život je remek-delo. A to da li imam pedeset i šest... Imam. I ne razmišljam o tome da li ću živeti još dan, deset godina ili, daleko bilo, čak trideset; no, kada god da odem, biće mi žao svakoga dana koji neću provesti na zemlji. Sa ovog sveta otići ću očajan zbog toga što ću znati da iza mene ostaje fantastičan svet, fantastičan život koji neću videti i koji otvara mogućnost da svakome od nas svakoga trenutka sve, ceo život bude drugačiji... Čehov kaže da čovek u jednom momentu nema drugih planova osim groba. Ali, nije reč o planovima; reč je o tom intenzivnom osećanju svakoga trenutka. I, ako ste tu gde jeste, ako ste pošteni i ako plaćate svoje račune, možete da budete bilo šta. Važno je da iza vas ostane nešto dobro...

Da, oprostite, prekinuo sam vas; hteli ste da pitate...

Htjela sam da vas pitam o dobru, o te dvije, tri uloge koje ostaju...

Veliki Branko Pleša imao je mali broj uloga u Jugoslovenskom dramskom pozorištu; nešto malo u Ateljeu 212; jednu ili dve na Dubrovačkim letnjim igrama... A ja? Ako bih mogao da biram, rekao bih da mi je važno to što sam režirao Murlin Murlo, Mara/Sad, Šekspirovu Mera za meru, Šeferovog Amadeusa u Karpošvaru. Od uloga, važan mi je poručnik Tasić u Svetom Georgiju, Malvolije u Bogojavljenskoj noći, Klaudije u Hamletu u režiji Lasla Babarcija na Dubrovačkim letnjim igrama 1990... I, naravno, monodrama Naši dani.

To je više od dvije, tri. Znači da ste uspješni?

Ne znam da li sam uspešan, ali jesam srećan zbog toga što, zahvaljujući umetnosti kojom se bavim, živim tako intenzivan i uzbudljiv život... Veliki Bogdan Tirnanić je, sećam se, objašnjavao u čemu je razlika između "biti poznat" i "biti slavan". Naime, čovek na različite načine može biti poznat, ali je slavan tek onda kada uspe da u dva sata posle ponoći mrtav pijan prođe Dorćolom, a da mu se, pritom, ništa strašno ne dogodi. U tom smislu, zahvaljujući onoj budalastoj rečenici – Beograđani, mamicu vam jebem svima! – odnedavno sam poznat kao Raka iz serije Vratiće se rode. Ipak, verujem da sam barem za nijansu – a bitak je u nijansi, kaže Bašlar – slavniji nego što sam poznat. Možda bi u tom pravcu mogla biti usmerena moja taština. Ali, o taštini ste me već pitali, jelda?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net