Bude, istinabog, u tim tvojima uspomenama pokoja anegdota, zalomi se pasaž koji nije rđavo napisan i koji kao da nešto govori, ali daj nam nešto od čega se živi, ili makar nešto što nam zagorčava život

Dobro, da ugodim stanovništvu kad je već toliko razborito i iskreno, kad zna šta hoće: da sa plajvazom u desnici pročitam štivo kojim je ministar policije zadivio svoga megamentora i dvojicu članova komisije poteklih iz tuđeg jezi. područja? Kako ću kad sam ja nisam doktorirao? Drugo, i da pronađem kao građanin i kao laik neka slaba ili sumnjiva mesta u disertaciji, šta bi to značilo? Lično držim da ministar policije ne da ne mora imati doktorat, nego bi, budu li veštaci njegov naučni rad proglasili ispravnim, mogao baš zbog te zaslužene titule da ima i problema: koliko je ljudi na konkursu dobilo odbijenicu: overqualified!

Ili da okajem višegodišnji greh nečinjenja – da sročim nešto o Kosmajcu? Vakela koju je premijer očitao policiji tiče se i mene: pišem o majstoru za tambure, o tome kako su žice na mašinici uredno začešljane kao i tamburaši, a o Kosmajcu, članu MENSE koji iz kule na Zvezdari rukovodi zna se kakvim poslovima – nisam ništa ni zucnuo!

Kad sam prvi put čuo za Kosmajca, a bilo je to pre neki dan, pomislio sam da se radi o odmetniku koji sa Kosmaja – dovoljno šumovitog, a opet i nadomak Beograda – rukovodi kartelom! Da mu se ne zna identitet, da o njemu i u UPBOK-u i narodu kruži legenda kako je viđen te u Rogači te nadomak Drlupe, da je visok više od dva metra, da je starici koja mu je dala šalicu mleka dao roleks i hiljadu evra, da je ispred manastira na Badnje veče ostavio dva džaka marihuane, doklen je lugara koji ga je ometao u krivolovu razoružao, a službenu ladu nivu mu svojeručno sam okrenuo na krov, kad – Kosmajac je prezime, građaninu se znade ime, adresa, matični broj... I svi znaju šta gospodin Kosmajac radi! Zaista, zaista vam kažem, ja nisam znao, ali sad kad znam ne mogu više ni ja da zabijam ćelu u pesak: Kosmajac je rođen, moramo ga ljuljati.


&

Dobrodošli u zemlju neisporučenih pošiljaka, tako bih ja reklamirao Otadžbinu kad bi mi bio poveren taj laskavi zadatak. Neću reći da pismonoše gube pisma, još bi veći greh bio da nekoga osumnjičim za protivustavno otvaranje koverata putem vodene pare, radi pohare ili voajerizma, ali mnogu preporučenu pošiljku ne primite na svom pragu, nego morate po nju u poštu, a zašto, zato što vas skoroteča namerno ne zatekne doma. Ceo dan ne iziđete iz kuće, što je nezdravo, ali se ipak događa, niste još gluvi, interfon i zvono rade, i lift radi, pa ipak vas predveče iznenadi cedulja u pošt. sandučetu: pošto niste bili zatečeni kod kuće preostaje vam da lično dođete, dođete... – gde?!

Obrazac je štampala pošta, terenac piše podatke o mestu i vremenu naknadne primopredaje: Neuručenu pošiljku danas možete podići u pošti br. %/&, u ulici

$% %&/, od %$

" do &^)@ časova.

Trudbenik PTT-a ne odade nijednu tajnu, nijedan jedini podatak, ah, evo ima još jedan pasus, možda ću iskoristiti utešnu priliku: Narednih pet dana pošiljku možete podići u pošti br. ^><, u ulici+__ %&/, od %$

do &^)@časova.

Čitaj iznova, ali nije ti to više ni čitanje, nego analiza: šta je pisac hteo da kaže? Koje su mi dve ili tri pošte najbliže? Podseća li bar jedan galimatijas na ime Sl. Penezića Krcuna? Tamo je majka svih pošti, barem kad je o paketima reč, tamo su glavni magacin, carina, trošarina, avaj, nije to, uostalom ta ulica sad nosi ime ko zna kog feudalca, kneginje ili vladike!

Da sam sačuvao samo svoje cedulje nađene u sandučetu i da sam ih objavio kao faksimile, imao bih knjigu, "Knjigu tajni", "Večnu zagonetku", "Pismonošin kod": čitajte na plaži i dešifrujte makar jednu stranicu, identifikujte jednu poštu – autor će vam vratiti pare koje ste dali za knjigu i preporučiće vas za šifranta Vojsci Srbije.


&

U zavejanoj Skandinaviji (hor OKUD Ivo Lola Ribar, stotinu duša, dva autobusa) od duga se vremena sred polarne noći beše rasplamsala nenaučna, samim tim i žučna rasprava: koji se apoeni smeju preneti preko naše granice? Javiše se dve struje: 1. država ne dozvoljava iznošenje najkrupnijih apoena, tako umanjuje odliv gotovine 2. sme da iznosi kakve ko banknote ima, samo ne sme preko milion dinara...

Sa zadnjeg sedišta oglasi se autoritativno netom probuđeni Kaja (Tomislav Kajica): "Smeju samo ove od petsto dinara, nijedne druge!" – "Otkud ti znaš? – "Rekao mi je jedan carinik dok je umirao." E, jedan poštar mi je na samrti poverio da njegova kompanija zapošljava studente kojima nerado poverava rad sa gotovim novcem, i zato ih obuči da svaki put ne nađu toga koga bi trebalo da nađu, nego da mu ostave cedulju, pa će on primopredaju obaviti u pošti – kad bude potonju našao i kad bude tamo došao na red.

Ima i drukčijih primera, stanovao sam na Topličinom vencu, gde dobijem pismo, a na koverti penkalom piše, latinicom, čitko i veoma netačno: Poplaćin Venate. Pismonoša je grafitnom olovkom dopisao Toplič. venac i doneo mi pismo iz Konstanca; građaninu Platičeva stiglo pismo iz Hrvatske, na koverti piše Ulica Vuka Draškovića, a trebalo je da piše Vuka Karadžića; povest donosi nove Vukove, neko je možda na koverti već napisao Ulica Vuka Jeremića, broj taj i taj.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net