foto: predrag mitić
EGZODUS: Kod Sremske Rače, avgust 1995.

Izbeglička kultura >

Nešto između

Šta je izbeglička kultura, kako se formiraju i čuvaju kulturni identiteti u izbegličkoj populaciji i kuda nas vode stereotipi stvoreni u popularnoj kulturi

Tokom prve polovine devedesetih godina, u Srbiju je izbeglo 617.728 osoba, od čega 330.123 iz Hrvatske, 266.279 iz Bosne i Hercegovine i 21.326 iz ostalih delova bivše Jugoslavije. To je podatak Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije iz 1996. i jedan je od retkih pouzdanih i zvaničnih podataka u vezi sa dramatičnim demografskim i društveno-političkim promenama koje je raspad Jugoslavije doneo. Zvanično nikada nije utvrđen ukupan broj mrtvih, ranjenih i poginulih u ratovima iz devedesetih, niti koliko izbeglica se vratilo u svoje domove, koliko ih je emigriralo u inostranstvo, koliko ih je ostalo u Srbiji.

Danas, prema poslednjim podacima Komesarijata, u Srbiji status izbeglice ima još 57.247 ljudi, od toga 41.861 iz Hrvatske, 15.315 iz Bosne i Hercegovine i 71 ostalih. Sudbina pola miliona onih koji su u međuvremenu ostali bez izbegličkog statusa (ne računajući izbegle sa Kosova i Metohije, koji nemaju izbeglički status već status interno-raseljenih lica) nije pouzdano utvrđena. Među onima koji su živi jedan manji broj se vratio, jedan deo se odselio u druge zemlje, a veći broj ima državljanstvo Srbije i po ličnim dokumentima izjednačeni su sa ostalim građanima Srbije... Međutim, dvadesetak godina kasnije, izbeglički identitet je neka vrsta žiga, koji bledi samo kod druge generacije koja se lakše prilagodila i socijalizovala u novoj sredini. To su oni koji su izbegli kao deca i ne sećaju se zavičaja svojih roditelja. Kod starijih, taj žig je „malo podnošljiviji od otiska vrućeg željeza na marvenom boku", kako kaže jedan od njih. „Sigurno postoji jedan nevidljivi narod koji nema svoje granice, nema veze sa svojom nacionalnošću. To je izbeglički narod, koji ima veze samo sa svojom sudbinom", kaže Vule Žurić, pisac koji je rodno Sarajevo napustio 1993. godine. „Ono što je najtipičnije u tom iskustvu nije iskustvo privikavanja na nove uslove, ponovnog počinjanja života. Ja mislim da je iskustvo definitivnog gubljenja zavičaja njihovo osnovno iskustvo."

Ljudi koji su u svojoj četvrtoj ili petoj deceniji počeli život iz početka, umiru sanjajući mesta u kojima su proveli „najbolji deo svog života". U prvim godinama novog života njihova jedina misao bila je kako opstati u novoj sredini, pronaći bilo kakav smeštaj za porodicu i posao koji će ih prehraniti. U novu sredinu oni su donosili i svoje stare običaje, način života i regionalni kulturni identitet koji su nastojali da očuvaju.

Nedeljnik „Vreme" u ovoj publikaciji piše upravo o tom, najzapuštenijem aspektu izbegličkog identiteta: šta je izbeglička kultura i kako se u ovdašnjoj kulturi tretiraju izbegličke teme, kako se formiraju i kuda nas vode stereotipi o izbeglicama i šta donose nove generacije...

UDRUŽENJA: Kada je reč o institucionalnom odnosu prema kulturi, u Srbiji danas funkcioniše nemali broj udruženja koja u svojim nazivima nose epitet „izbegličko" ili se geografski vezuju za neku od oblasti Hrvatske ili Bosne na kojima su pre ratova iz devedesetih živeli Srbi. Jedno od najaktivnijih takvih udruženja jeste Udruženje Srba iz Hrvatske čiji je predsednik Milojko Budimir. On je ujedno i predsednik Asocijacije izbegličkih udruženja Srba iz Hrvatske u okviru koje funkcionišu udruženja koja se bave različitim aspektima izbegličkog pitanja: od penzionerskih i pravnih pitanja do problema porodica nestalih. Pre rata Budimir je, kao arheolog i istoričar, radio u Zavičajnom muzeju Kninske Krajine, a danas je muzejski savetnik Istorijskog muzeja Srbije u Beogradu. On, takođe, vodi računa o Srpskom kulturnom društvu „Zora Knin" koje je osnovano 1989. godine i koje danas funkcioniše u okvirima Udruženja Srba iz Hrvatske. „Udruženje Srba iz Hrvatske je osnovano 1990. godine u Beogradu i prvi predsjednik je bio akademik Dejan Medaković, što govori o nivou ozbiljnosti tadašnjeg rada", počinje razgovor o aktivnostima Udruženja Milojko Budimir. „Tokom rata, Udruženje djeluje humanitarno, pomažući ljudima sa tih prostora u golom preživljavanju. Pomaganje se nastavilo i nakon Bljeska i Oluje. Na inicijativu Udruženja, osnovani su Komesarijat za izbjeglice i Ministarstvo za Srbe van Srbije." Glavni zadaci rada Udruženja i Asocijacije jesu rešavanje pravnih pitanja u vezi sa povratkom izbeglica, osnaživanje srpske zajednice u Hrvatskoj, obeležavanje godišnjica velikog stradanja Srba. O čuvanju kulturnog identiteta Srba iz Hrvatske, Budimir kaže: „Nažalost, mi naša bogatstva, materijalne stvari, nismo mogli ponijeti i ona su uglavnom nestala ili devastirana, ali smo zato donijeli neke kulturne vrijednosti. Donešen je nemali broj crkvenih predmeta, koji su, doduše, ostatak ostataka jedne daleko bogatije kulturne baštine. Na desetine hiljada ikona, bogoslužbenih predmeta i knjiga ostale su po našim crkvama i manastirima, a što je najgore i na šta skrećemo pažnju, ne znamo u kakvom su stanju sva ta kulturna bogatstva."

Kada je reč o kulturnim manifestacijama i aktivnostima koje Udruženje Srba iz Hrvatske organizuje, Budimir skreće pažnju da je u Kninu osamdesetih godina počeo da radi Kninski likovni salon i do 1995. održavan je 13 puta. "Dolazili su umjetnici najprije iz dalmatinskih gradova, a kada je počeo rat, dolazili su iz Republike Srpske i Srbije. Danas se to zove Krajiški likovni salon i ove godine će se u Srbiji održati 15. put, odnosno 28. ukupno. Svake godine se, zahvaljujući Komesarijatu za izbjeglice, štampa i katalog Salona. Salon se održava u Beogradu, ali i u Kragujevcu, Lazarevcu, Raškoj, Novom Sadu, Pančevu i na drugim lokacijama. Već od 1997. pokrenuta je manifestacija Dani kulture Srba u izbjeglištvu koja se održava od Spasovdana do Vidovdana. U okviru nje se organizuje više izložbi i promocija knjiga, a na završnoj večeri se dodjeljuje Srebrni prsten Umjetničkog bratstva manastira Krka. Ove godine treba da pripadne Dušanu Vukojeviću Marsu, čovjeku koji je tokom rata bio miner, gdje je ostao bez obe noge, jedne ruke i oka, ali to mu ne smeta da se bavi slikarstvom, u čemu je vrlo aktivan. Izdavačka djelatnost je način da zavičaj otrgnemo od zaborava. Gotovo svako veće mjesto na kome su živjeli Srbi dobilo je ili će dobiti svoju monografiju i to radimo u projektu ’Zavičajne sveske’. Osim toga, do sada je izdato oko 60, 70 većih izdanja, na šta smo veoma ponosni. Posebno bih istakao našu ediciju ’Građanski rat u Hrvatskoj’ koja izlazi od 2004. i sada je u pripremi deseti broj. Pored toga, ove godine je organizovan, uz pomoć Kancelarije za dijasporu, i okrugli sto povodom stogodišnjice atentata i Prvog svjetskog rata i izdat je zbornik sa tom tematikom. Posebno je važno to što organizujemo promocije svojih knjiga gdje nastojimo da nastupaju naša kulturno-umjetnička društva i da na taj način čuvamo naš folklor, običaje, tradiciju. Treba pomenuti i Crkveno-narodni krajiški sabor ’Krušedolska zvona’ u manastiru Krušedol kojim se obilježava progon Srba iz Slavonije. Sabor svake godine poseti od deset do 15 hiljada ljudi." Šta je motiv tog rada? "Mi ne želimo da se suprotstavljamo bilo kome. Mi želimo da negujemo i čuvamo svoju kulturu koja je dio i srpske i svjetske kulturne baštine. Materijalna dobra možemo izgubiti, ali kada se izgubi kultura, identitet, kad izgubimo ono što smo bili, kad izgubimo govor koji smo donijeli otuda, onda faktički imamo nenadoknadiv gubitak."

FOLKLORIZACIJA: Iako se nacionalna kultura Srba iz Bosne i Hrvatske često vezuje za njihovu folklornu komponentu i na njoj se insistira, u razgovorima sa ljudima otuda dolazi se do nešto drugačijeg zaključka: predratna kultura današnjih izbeglica bila je – isključivo jugoslovenska kultura. "Ne postoji nikakva posebna banijska, lička, dalmatinska ili, uopšte, krajiška kultura. Kao takva ona nije postojala ni pre ratova devedesetih", kaže za „Vreme" Milka Ljubičić, novinarka koja se dosta bavila izbegličkom tematikom, a danas je zamenica glavnog urednika frankfurtskih „Vesti". „Krajiška kultura je postojala jedino kao deo srpsko-hrvatske kulture unutar tzv. jugoslovenske kulture, te se kao takva nije mogla posebno ‘forsirati’ ni za vreme rata na prostorima Krajine niti je u institucionalnom smislu bila tako negovana", kaže ona. Mirko Demić, pisac rođen na Baniji, današnji direktor Narodne biblioteke u Kragujevcu, na primeru svojih Krajišnika odlazi dalje u objašnjavanju ove teze: „Krajišnici, suštinski, nemaju nikakvu vezu sa svojom autentičnom kulturom. Od 1914. godine pa naovamo neguje se isti odnos prema krajiškoj kulturi – podređena je apsolutnom jugoslovenstvu. Čak su i narodne nošnje skoro banalizovane: banijska narodna nošnja se pretvorila u posavsku. Pre dvesta godina prota Nikola Begović, inače Vukov saradnik, sakupljao je poeziju, pesme, običaje, tradiciju iz naših krajeva, što je priloženo u knjizi Život i običaji Srba graničara. Od njegovog doba do našeg, ništa, sem jezika, nije ostalo isto. Čak se ni pesme ne prepoznaju." Demić nastavlja: „U okolnostima u kojima ne postoji kulturno uporište, a ni duhovno, jer su se od crkve odvojili zbog jugoslovenstva, kojom bi se tešili i krepili svoj um i duh, Krajišnicima preostaje samo materijalna dimenzija – trebaju mi zemlja, volovi, konji, traktor, auto... Ako nemaš to, onda si ništa, a to ništa su i postali posle rata. Nažalost, sudbina se poigrala, pa nam je oduzela upravo to što smo mislili da je neupitno. U toj šizofreniji trebalo je napora da se sav taj svet resetuje, da pokuša da ostane normalan i krene dalje. Treba odati priznanje ljudima koji su posle svega toga ostali donekle normalni."

DRLJAČIZACIJA: Pa ipak, neretko se sa izbegličkom kulturom vezuju i narodnjački obrasci koje personifikuje, na primer, pevač narodne muzike Bora Drljača i njegova pesma s „izbegličkom temom" – „Plači mala, plači, ost'o sam na Rači / ne daju mi proći, ne mogu ti doći". „Takva kultura možda i jeste popularna, ali ja mislim da je nametnuta i da je veoma štetna za naše mlade generacije. Svako ima pravo na izbor, ali mislim da se naša kultura zasniva na drugim temeljima", kaže Milojko Budimir, predsednik Asocijacije izbegličkih udruženja Srba iz Hrvatske.

„Ne znam ko može doživljavati Boru Drljaču kao 'najvećeg ambasadora krajiške kulture'. On može da bude zvezda zavičajnih okupljanja Krajišnika iz, na primer, Like, ali to ipak nema veze sa kulturom već sa potrebom ljudi da se uz pesmu, igru, običaje i hranu prisete života u rodnom kraju, u čemu ne vidim ništa loše", kaže Milka Ljubičić i nastavlja: „Rekla bih da za 'drljačizacijom' posežu samo pojedini zlobnici sa ovdašnje javne i kulturne scene da bi tako ignorisali rad i uspehe ljudi poreklom sa prostora bivše Krajine, kojih ima na svim područjima kulturnog stvaralaštva, ali su retko među nagrađenima i teško postaju tzv. zvučna imena."

Sve prethodno rečeno u vezi je s tim kako se formiraju stereotipni modeli kroz koje se gleda na izbeglice u Srbiji. Tako, na primer, prosečan Srbijanac izbeglice iz Bosne i Hrvatske doživljava kao žilave i vredne ljude, odane porodici i svojoj zajednici; ume da razlikuje Bosanca od Krajišnika, ali Ličanina od Banijca baš i ne; površno poznaje i njihovu kulturu i poistovećuje je sa najglasnijim pevačima, tzv. estradnim umetnicima, koje upoznaje preko šund televizija; pretpostavlja da je izbeglički nacionalni sport boćanje. U poslednje vreme, izbeglice u popularnoj kulturi predstavlja Dragan Torbica, lik iz popularne humorističke serije „Državni posao" koja se poigrava mentalitetskim stereotipima. Torbicu igra glumac Nikola Škorić, on govori akcentom ljudi iz Bosanske Krajine, i umnogome predstavlja stereotipni prikaz Bosanca. Novinarka Milka Ljubičić kaže da joj Dragan Torbica ne smeta: „Torbica nije samo postolujni ili postdejstonski Srbin koga je rat sa planina spustio u vojvođansku ravnicu, on je istovremeno i onaj Ćopićev mučenik iz Osme ofanzive koga evo već decenijama u Vojvodini i dalje nazivaju dođošem. A on se od te podrugljivosti brani humorom i sprdnjom, ne štedeći ni sebe ni okruženje."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net