foto: reuters
PAD KRAJINE: Izbeglička kolona, avgust 1995.

Izbegličke teme u kulturi >

Tragovi nevidljivog naroda

Po podacima Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije, 1996. godine u Srbiji je status izbeglice imalo 617.728 osoba, od čega je 330.123 izbeglica bilo iz Hrvatske, 266.279 iz Bosne i Hercegovine i 21.326 iz ostalih delova bivše Jugoslavije. Izbeglištvo je velika društvena i ljudska tema, i kultura kao odraz dešavanja u društvu i čoveku – nije je mimoišla. Kako se u knjigama, na filmu, u pozorištu priča o izbeglicama

Ratni sukobi devedesetih u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini uticali su na naglu i bitnu promenu demografske strukture u Srbiji. Srbija je prva zemlja u Evropi po pitanju prisilnih migracija i jedna od prvih pet zemalja u svetu sa produženom izbegličkom krizom. Izbeglice u Srbiji su deo globalne populacije onih koji su stranci u državama u kojima žive, „nacije" koja broji pedeset miliona ljudi na svetu. Migracija, bilo da je ratna, ekonomska, privatna ili neke petnaeste vrste, stara je koliko i čovečanstvo, ali to saznanje ne može da ublaži problem ni onih koji su morali da se sele ni onih koji su dobili nov komšiluk.

Izbeglištvo je velika društvena i ljudska tema, i kultura kao odraz dešavanja u društvu i čoveku – nije je mimoišla. Kako se u knjigama, na filmu, u pozorištu priča o izbeglicama? Kojom snagom? Da li to utiče na svest ljudi, na predrasude? Koje su teme autora izbeglica? Šta o postojećoj izbegličkoj kulturi misli „izbeglički narod, nevidljivi narod koji nema svoje granice", kako ga naziva Vule Žurić? Da li mu prija kad mu neko sa filmskog platna ili sa pozornice i iz knjige ispriča da mu je teško? Kome je namenjena takozvana izbeglička kultura? Da li njenim akterima ili onima koji nisu morali da odu iz svoje kuće?

Tekst koji sledi neće ni delimično odgovoriti na postavljena pitanja zato što to treba da urade sociolozi i kulturolozi, ali će zato pokušati da pruži sliku o izbeglištvu i izbeglicama poslednjeg rata kao temi naše kulture.

NOVI TALASI SEOBA: Bavljenje ratom na prostoru bivše Jugoslavije kao temom književnosti, Vule Žurić, pisac koji je zbog rata u Bosni iz Sarajeva došao najpre u Beograd, a onda u Pančevo, smatra nacionalnim zadatkom. „Pa ipak, na prste jedne ruke mogu se pobrojati ljudi koji su se dubinski bavili ratom kao jednom krucijalnom stvari koja nam je promijenila živote", kaže Žurić u razgovoru za „Vreme" i podseća da su mnoge književnosti, na primer baš bosanska, svoj identitet izgradile upravo na ratnom iskustvu. Čak su na početku o ratu pisali ljudi koji pre nisu bili pisci. Žurić smatra da se o izbeglištvu u savremenoj književnosti obično govori pomoću klišea „koji ne zadiru u dubinu problema, mada to nije teško, jer se ti ljudi, izbjeglice, ne kriju, ne stide se, oni na sebe svojim jezikom čak skreću pažnju okoline u koju su se doselili. Njihove sudbine su tema koja bi zbog potresnosti trebalo da privlači umjetnike, a eto, mi se time nismo bavili. Kad sam se ja bavio temom izbjeglištva, doživljavao sam je kao socijalnu temu. Jednostavno, pišući o izbjeglici i njegovoj sudbini, ja ne pišem samo o njemu već i o sredini u koju je pao, u koju je bupnuo među ljude."

Pisci koji pišu o izbeglicama rata devedesetih imaju dobre uzore u srpskoj književnosti, ocenjuje Borislav Čičovački, muzičar i pisac, koji je nekoliko meseci pre početka rata u Hrvatskoj položio prijemni za poslediplomske studije na Svelink konzervatorijumu u Amsterdamu, i više se nikad nije vratio u zemlju iz koje je otišao zato što je ona nestala sa mape. U Holandiji je počeo da piše, a primarni izdavač njegovih knjiga je izdavačka kuća „Atlas Contact" iz Amsterdama. Nekoliko puta je dobio stipendiju Fonda holandskih pisaca i Fonda za kulturu grada Amsterdama. Njegov roman Crni kos a po polju božuri uvršten je među deset najboljih knjiga balkanskih pisaca objavljenih u Holandiji, prema izboru kritičara dnevnog lista „NRC Handelsblad", a istorijska fantazmagorija Potamneli anđeli balkanskih ratova nominovana je ove godine u Holandiji za Evropsku nagradu za književnost. Borislav Čičovački smatra da je „emigracija jedna od najprisutnijih i najvažnijih tema u srpskoj književnosti, a presudnu ulogu u njenom utemeljenju imalo je genijalno stvaralaštvo Crnjanskog. Ali, ta tema je, zbog nestalnosti društvenih odnosa ljudi na Balkanu, kao i zbog čestih nasilnih poremećaja tih odnosa, bila predmet zanimanja i drugih srpskih pisaca. Jedno od vrhunskih remek-dela naše književnosti, Pekićev roman Zlatno runo, u svojoj osnovi ima temu emigracije. A ona se javlja i kod Andrića, Kiša, Selenića, Ćopića, pa i Pavića. Kod mlađih, danas aktivnih pisaca ta tema je takođe aktuelna, pre svega zbog odnosa umetnika prema događajima iz poslednjih balkanskih ratova. Tako se razvio i poseban vid tretiranja ove tematike, onaj koji prevashodno neguju pisci koji su i sami postali emigranti. Pošto su Srbi narod koji je tokom istorije drastično menjao svoj geografski položaj (povlačeći se na sever), emotivni problemi stalnih preseljenja duboko su usađeni u srž našeg nacionalnog bića, pa su često izvor novih nesnalaženja i patnji. Još uvek se nisu prevazišle stresne situacije nasilnog mešanja društvenih slojeva i kolonizacije posle Drugog svetskog rata (setimo se samo Selenićevih romana), a već su stigli novi talasi seoba i doneli nove poremećaje."

Motivi romana Borislava Čičovačkog U starini ime mu beše Hemus bili su podstrek Vidi Ognjenović da napiše dramu Ostavite poruku ili Begunci koja je, u njenoj režiji, izvedena prošlog meseca u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Ovo je ujedno moguće i jedina pozorišna predstava u državi koja priča o izbeglicama poslednjeg rata.

OSTAVITE PORUKU: Govoreći da „useljenici koji su izabrali novu sredinu i oni koji su u nju naterani, ostatak života provedu između dva sveta, nikad sasvim ne odlazeći iz onog koji su morali da napuste, niti ikad u potpunosti prihvatajući onaj u koji su došli, ili ubegli", Vida Ognjenović, autorka predstave, objašnjava da je to tema predstave Ostavite poruku. „I sam begunac iz zaraćene Jugoslavije početkom devedesetih, muzičar i književnik Borislav Čičovački napisao je o tom svom bekstvu pripovetku sačinjenu isključivo od poruka na telefonskoj sekretarici. Iz njih se čitaju strepnje, strahovi i nedoumice grupe mladih muzičara koji su tih godina uspešno stupali na muzičku scenu kao tek diplomirani profesionalci. Rat počinje, Jugoslavija se raspada, kreće mobilizacija, orkestar koji su bili formirali se osipa jer članovi i članice beže iz zemlje priključujući se egzodusu mladih pacifista. Odlučila sam da napišem dramu o izbegličkom iskustvu tih žrtava rata, čiji pacifistički stav mnogi nepravedno nazivaju izdajom, jer se nisu odazvali pozivu otadžbine za rat."

Stavljajući na repertoar ovu predstavu, kaže Aleksandar Milosavljević, upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, „rukovodili smo se razlozima koji, pretpostavljam, definišu repertoare svih pozorišta – kvalitetom dramskog teksta, poverenjem u rediteljku, svešću da imamo glumački ansambl koji može da odgovori zahtevima rediteljskog koncepta, ali i uverenjem da se tema drame i te kako tiče ovdašnjih gledalaca. Naime, za deo novosadske pozorišne publike ova priča je posebno zanimljiva i zato što je Čičovački svoje literarne junake gradio na osnovu konkretnih osoba iz umetničkog miljea Novog Sada." Demografska struktura Novog Sada je znatno promenjena nakon sukoba iz devedesetih, pa je i to bio važan razlog za inscenaciju drame Vide Ognjenović. „Istina je da se, upravo tokom 90-ih godina, broj žitelja Novog Sada višestruko uvećao, da su u grad, u talasima, dolazile izbeglice iz raznih krajeva nekadašnje Jugoslavije, još jednom korenito menjajući njegovu demografsku strukturu, ali smo želeli da postavimo i pitanje šta se dogodilo s onima koji su u tom periodu bili prinuđeni da iz ovog grada odu, pobegnu pred mobilizacijom, nacionalnom netrpeljivošću, iz straha da će se naći na nišanu ili da će preko nišana gledati svoje vršnjake. Prepustili smo gledaocima predstave da domaštaju kako bi Novi Sad, a posebno njegov umetnički duh, izgledao da ratova nije bilo, da nije urušen kompletan sistem vrednosti i uništen model normalnog života. Uostalom, svesni smo da i danas, iz drugih razloga, ponajpre onih ekonomske prirode, ogroman broj mladih Novosađana namerava da život nastavi negde drugde. Otuda predstavu Ostavite poruku ili Begunci valja shvatiti i kao svojevrsno upozorenje", kaže Aleksandar Milosavljević.

NA FILMU: Film je najmasovnija umetnost, pa se zato od njega očekuje da najpre i najtačnije reaguje na dešavanja u društvu. Međutim, osim Tri letnja dana Mirjane Vukomanović, Sjaja u očima Srđana Karanovića i jedne od priča u omnibus-filmu Miroslava Momčilovića 7 ½, u srpskoj kinematografiji nema ostvarenja koja se u celosti bave životom izbeglica.

Svoj film Sjaj u očima iz 2003. godine, romantičnu komediju o izbeglicama (dvoje mladih, on je iz Bosne a ona iz Hrvatske, sreću se i zavole u Beogradu), scenarista i režiser Srđan Karanović sada ocenjuje kao „bajku, a ne kao pravi film o izbeglicama" i kaže da „mi pravi film o izbeglicama još uvek nemamo. Ne možete da snimite film o Oluji zato što je to preskupo. Sad eventualno možete da snimite film sa tri glumca u kupatilu, pa je tako i pitanje zašto se ne snimaju filmovi o izbeglištvu, što je važan element naše današnjice, potpuno izlišno!"

Film Mirjane Vukomanović Tri letnja dana (scenario Gordan Mihić) iz 1997. godine bio je jugoslovenski kandidat za Oskara. To je tragikomična emotivna priča o dvojici bosanskih izbeglica koji nakon rata preživljavaju švercujući sve, svašta i svuda. „Moj film upravo govori o ravnodušnosti Srba iz Srbije prema Srbima preko Drine. Gordan Mihić je fenomenalno postavio početak filma – trista hiljada ljudi je prognano a trista hiljada ljudi se kupa na Adi Ciganliji tih dana. ‘U ratu se barem znalo ko na koga puca. Mir ponekad može biti gori’, glasi jedna replika iz filma", kaže Mirjana Vukomanović. U vreme kad je prikazivan u Americi, u tamošnjim medijima trajala je antisrpska kampanja pa je film posle projekcije, kaže njegova rediteljka, izazvao velike polemike. „Teško su prihvatali da su u kolonama izbeglica Srbi, iako su videli dokumentarni materijal. Naši političari ništa nisu uradili da se ta slika popravi. Ipak, najvredniji trenutak za mene vezan za ovaj film, i najveći kompliment, bio je susret sa publikom u Banjaluci, gde je film dobio nagradu publike Statua Nada, a to je bila i jedina nagrada koju dodeljuje festival."

IZBEGLIČKI NAROD: Neko vreme, a posle bombardovanja Srbije, Mirjana Vukomanović je živela u Njujorku. Od pre godinu i po opet je u Beogradu. „Za mene više nije ni važno gde živim, ali je teško vratiti se u Srbiju i nešto raditi ovde zato što te sredina zaboravi. O tebi se misli: jednom kad odeš, otišao si..." Mirjana Vukomanović kaže da se „može reći da su svi umetnici na neki način izbeglice, da su zatvoreni u svoje izbeglištvo, pa otuda možda neko reče da je svet zajednička otadžbina, zajedničko izgnanstvo. Egzil može biti i jedna vrsta izolovanosti koja nije vezana za fizičko napuštanje prostora, može biti stanje duha, umetnik odlazi u egzil dobrovoljno da bi imao prostor za stvaranje, to je kao neka izolovana teritorija, to je velika samoća i osećaj nepripadanja. Alber Kami u Kugi o osećanju izgnanstva kaže da je to unutrašnja praznina koja nas nikada ne ostavlja i nerazumna čežnja da se vratimo u prošlost..." Vukomanovićeva podseća da su „Ajnštajn, Frojd, Solženjicin, Breht, Nabokov i sami bili izbeglice. Montenj piše kako bi mu bilo teško kada bi mu zabranili da poseti neko mesto na svetu, makar to bilo mesto na koje inače ne bi ni pomislio da ode. Zamislite samo kako je ljudima kojima je zabranjeno da se vrate?"

Srđan Koljević, scenarista i reditelj, smatra da su filmske teme nebrojene i da su sve važne i potrebne, odnosno „da su izbeglice kao tema veoma prisutne u našem filmu i kulturi. U književnosti, recimo, ima dosta autora koji su i sami izbeglice i koji u svojim delima prelamaju svoje iskustvo kroz različite vizure na ovaj ili onaj način, ili ga makar dotiču." Kaže da i u kinematografiji „poslednjih dvadesetak godina veliki broj filmova koji oslikavaju našu stvarnost dotiču tu temu. Istina, ne bave se njom frontalno, ali to i nije tema, posmatrano u svetskim okvirima, kojom se može baviti frontalno na zahvalan način, ali može u sklopu neke određene priče. Na primer u filmovima za koje sam pisao scenario, recimo u Nataši i Nebeskoj udici, barem neki lik ima neku izbegličku priču. I u filmovima koje sam režirao, u Ženi sa slomljenim nosem na primer, postoji lik koji nosi tu temu. Mislim da više ne možete da snimate film o savremenom Beogradu a da neki njegov lik ne bude iz Hrvatske ili Bosne. Zato mislim da se našem filmu ne može prebacivati da zanemaruje izbeglice kao temu."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Projekat "Pogled uprt u evropsko pravo: Izbeglice i azilanti" finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz program "Jačanje medijske slobode u Srbiji". Objavljivanje ove publikacije omogućeno je uz finansijku pomoć Evropske unije. Sadržaj publikacije isključivo je odgovornost nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.

Dodatak u PDF-u

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net