U svakoj se lepoj varošici zapitam kakva je bila pre nego što će potpasti pod turizam, odnedavno se upinjem da zamislim događaje iz istorije mojih bližnjih, ali i iz života meni nepoznatih ljudi sa kojima me je povezala muzika

Radujem se kad pronađem dobar prstored na basprimu, ali se svaki put i presečem: kako je neki mladić, potom sredovečan, unekoliko i školovan te razmerno načitan čovek mogao da bude onoliko glupav!? Nije li trebalo da uzimam časove od nekog šahiste: treba da sa tri ili četiri prsta odsviram u cugu ovih šesnaest tonova, na ovim žicama, šta bi bio najcelishodniji raspored, i dajte mi dva ili tri predloga kako da sviram sve na jednoj žici! Tja, mogao sam to i sam, ali sam, avaj, uveliko zarađivao na pesmama jednostavnim i sporim koje se davahu odsvirati i prstoredom kojekakvim, bilo pa prošlo.

I druge sam stvari isto uzimao zdravo za gotovo: da mi je deda bio četiri godine u ropstvu (nijednom nije kazao "zarobljeništvo"). Da je otac bio u partizanima, a da je baba sama, ostavši sa samo jednim konjem – na drugome je deda kao rezervista odjahao kad je proglašena mobilizacija? i konj se predao Trećem rajhu? je li to bio Balkan, ogroman vranac slikan ispred štale? – obrađivala ljudski naših tadašnjih dvanaestak lanaca!

Gledao sam dedu kako plete korpe ne rekavši nijednom: daj ja da probam jednu da opletem, pokaži mi ispočetka kako počinješ to dno, kako se povezuje dno sa ovim okolo, drške ćemo na kraju, nijednom ga nisam pitao gde je bio zarobljen, zašto nije pružio otpor koji bi ga koštao života, nisam se interesovao kakav mu je bio podvoz do lagera, tek odnedavno znam da je bio u Stalagu VII, ne znam kako su bili oslobođeni, kako je deda putovao natrag kući, znam da je imao trideset devet kila, da je u dnevnom sledovanju hleba bilo dosta trinja od drveta, znam da ga je stražar ošamario, a to se to nije smelo (gde je bio krematorijum ili plinska komora tamo se smelo i moralo ono radi čega su postrojenja i izgrađena: ovde se izgleda poštovala Ženev. konvencija); deda je pokušao da ga podmiti, jer je nekolicina njih planirala da pobegne, ali je ponositi i savesni čuvar mito odbio, ne znam više ni šta je to bilo, šta su mu uopšte mogli ponuditi, uglavnom je mom dedi kao portparolu grupe site ropstva Švaba opalio šamar (udario ga prekočiju), deda je taj obraz izgrebao i pustio da se umereno inficira, kidao je kraste ne bi li počinioca držao u strahu da će biti prijavljen upravi: "On mi nabavi mast za rane, ja kraste kidam, a s otom mašću mažem papuče!" Imao si papuče u logoru, kožne? Imao je. Gladovao je, ali je imao papuče i radnu uniformu u kojoj je kao i ostali pozirao logorskom fotografu: ludovanje fašista za fotografisanjem nije mimoišlo ni logor, želeli su poput današnjih turista da o svemu imaju dovoljno dokumentovanih uspomena.

Na Dan borca je prošle godine na mojoj kući otkrivena spomen-ploča Farkaždincima koji su odatle otišli u partizane, i tek sam tu, ispred kuće, čuo da ih je moja baba ispratila na utrine odakle su peške otišli u Čentu, neko ih je odveo do Dunava, čamcem su prebačeni na ostrvo, za koje i ne znam, tu je po njih došao drugi čamac i prebacio ih u Surduk, ništa to mene decenijama nije zanimalo, o čemu su razgovarali usput, šta su poneli od odeće, hrane, vode, je li bilo zvezdano nebo, mesečina ili ne, gde su proveli prvu noć… Odlazak u rat za mene beše isto kao kad bi otac rekao da ide da doveze fašine iz Kurjačke kutine.

Istovetan istrajni moj nehaj potkačio je Marka Nešića: u rodnome Novom Sadu beše završio berberski i stolarski zanat, komponovao više od dvesto stvari, vodio tamburaški zbor Srpskog Zanatlijskog Pevačkog Društva NEVEN. Svirao tamburu i šargiju, note o svom trošku štampao i slao društvima po Austrougarskoj i potom po našoj kraljevini, pa nije li čika Markov život dostojan igranog filma: novosadski kvart gde će se roditi dve godine posle Lenjina, radnje i majstori u kojima će učiti da rukuje brijačem, makazama, rendetom, pa prvi orkestri koje će uživo čuti… Od koga je naučio note? Brica i tišljer nisu dužni da to znadu i da prenesu na šegrta, kako je izgledala radnja u kojoj je kupovao notnu hartiju, kako je osnovano (pročitati ime još jedared pažljivo, molim) Srpsko Zanatlijsko Pevačko Društvo?! Ko su bili prvi članovi, ko umetnički rukovodioci, kakve su bile prostorije društva, kakva je bila audicija, kojim su danima bile probe, ko im je pravio tambure, štimovali su se na zvučnu viljušku ili kako, pa nije li taj čovek (postao glavni kod nas za esperanto, pripadnik radničkom pokretu) bio umnogome samouki prosvetitelj?!

Ne. Naše filmadžije traže od države trajni fond za buduće filmove o Kosovu, po uzoru na sineaste koji su parazitirali na NOP-u: gospodo hrišćanska koju smo demokratski izabrali, kad već robujete mitu, mi reditelji i scenaristu smo tu da izvučemo neku fajdicu, mi ćemo Sv. zemlju iz Preambule kao sve manje sigurne da preselimo na besmrtnu celuloidnu traku, Radoš je podigao pamiatnik nerukotvornyi četništvu, i čim se odužimo svim crkvenim velikašima i dinastijama, prelazimo na živote pojedinaca. Eto. Kad opevamo sve voljene desničare, zainteresovaćemo se i za našu braću sa posebnim potrebama (za socijalnom pravdom), pa možda i za Marka Nešića, tog deda-teču radničkog samoupravljanja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net