fotografije: ap photo
KAD ZAKAŽE VOJSKA: Šiiti u Iraku spremni za borbu protiv pripadnika Islamske države Iraka i Sirije (IdIS)

Irak >

Raspadanje nepostojeće zemlje

"Zaustavila su me prošle zime na ulici u Bagdadu trojica sa kalašnjikovima," kaže u telefonskom razgovoru za "Vreme" Ahmed N. "Bila je noć, vozio sam kući. Prislonili su mi cev na čelo i pitali: ‘Šta si?’ ‘Otac mi je sunit, majka šiit, žena hrišćanka. Ni sam više ne znam šta sam,’ odgovorio sam. Gledali su me, a onda su spustili puške i rekli: ‘Hajde, briši!"‘

Tragična situacija u Iraku od prošle zime koju opisuje Ahmed postala je još gora. Od kada su pre desetak dana započeli ofanzivu, pripadnici Islamske države Iraka i Sirije (IdIS), jedne od ekstremističkih sunitskih organizacija nastale pod krovom Al kaide, zauzeli su velike delove severnog i zapadnog Iraka, gradove Mosul, Tal Afar, Tikrit. Izveštaji govore o egzekuciji ljudi koji su radili poslove za državu, silovanjima, oslobađanju i naoružavanju zatvorenika iz lokalnog zatvora. Lokalne vlasti tvrde da su u Mosulu opljačkane sve banke i uzeto preko 400 miliona dolara. IdIS je na internetu objavio fotografije na kojima se vidi masovno ubijanje zarobljenih pripadnika iračke vojske, policajaca, regruta. Procenjuje se da je samo iz Mosula pobeglo 500.000 ljudi.

Mada se većina vesti odnosi na zverstva koja na osvojenim teritorijama čine borci IdIS-a prema šiitima i svima koji su imali bilo kakve veze sa vladom, ima informacija da jedan deo sunitskog stanovništva podržava borbu protiv "šiitske vlasti" koju simbolizuje premijer Nuri al Maliki, da je bes dodatno podstaknut napadima vojnih aviona na pobunjeničke položaje u Mosulu, Samari i Tikritu, u kojima je bilo i civilnih žrtava. Saveznici džihadista u ovoj ofanzivi su i snage sastavljene od boraca pristalica Sadama Huseina, koje već mesecima kontrolišu Faludžu i druga mesta u provinciji Anbar, gde su suniti većina.

Mada iračke vlasti govore o kontraofanzivi, IdIS je najavio da će njegovi borci krenuti ka Bagdadu. U utorak, kada ovaj broj "Vremena" odlazi u štampu, objavljeno je da su najmanje 44 zatvorenika poginula u napadu ekstremista na zatvor u Bakubi, 50 kilometara severno od iračkog glavnog grada. U Bagdadu je prethodnih dana počela mobilizacija, a izveštaji kažu da se kao dobrovoljci najviše prijavljuju šiiti, odgovarajući na poziv šiitskog ajatolaha Alija al Sistanija da uzmu oružje i bore se protiv sunitskih ekstremista. Bes šiita izazvala je i najava IdIS-a da će posle Bagdada krenuti na Kerbalu, jedno od najsvetijih mesta u šiitskoj mitologiji (vidi okvir "Istorija sukoba").

BEZ MILOSTI: Islamisti streljaju zarobljenike

RAT ŠIITA I SUNITA: Svet je iznenađen i šokiran onim što se dešava, raste strah od podele Iraka na kurdski, šiitski i sunitski deo i sveopšteg rata sunita i šiita u regionu. Čini se ipak da iznenađenju nema toliko mesta. Što se tiče podele zemlje, Irak još od američko-britanske invazije 2003. godine kao država postoji manje-više samo na papiru. Uz stotine hiljada ljudskih žrtava, raseljavanje miliona ljudi, okupacijom Iraka je praktično stvorena nezavisna država Kurda na severu, a i u ostatku države centralna vlast postoji samo formalno, mada su prethodnih godina održani brojni izbori koje su okupacione snage proglasile uspešnim.

Mada su dešavanja u Iraku godinama pod senkom rata u Siriji, iz svakodnevnih rutinskih vesti o bombašima samoubicama, automobilima bombama, borbama u "sunitskom", severnom delu zemlje, bilo je očito da se stanje u ovoj zemlji pogoršava. U krvavom proleću 2013. godine samo u aprilu je život izgubilo više od 700 ljudi, uglavnom civila. Tada se govorilo o najgorem verskom nasilju u Iraku od 2006. i 2007. godine, kada je u obračunima sunita i šiita mesečno ginulo više od 1000 ljudi (okupacione vlasti su kao veliki uspeh proglašavale činjenicu da je u "boljim" godinama posle 2007. dnevno ginulo "svega" po 10-20 civila). Od početka ove godine, nasilje je bilo još intenzivnije nego prošle.

Što se tiče sunitsko-šiitskog rata, moglo bi se reći da taj sukob već godinama raste, podgrevan sa mnogih strana koje su sada "zapanjene" onim što se dešava u Iraku. U pakistanskom delu pokrajine Balučistan žrtve terorističkih napada u poslednje dve godine broje se stotinama, a te žrtve su najviše šiiti, Hazari poreklom iz Avganistana; u Libanu je palo već nekoliko stotina žrtava u sukobima protivnika i pristalica Asada, libanskih sunita i šiita; zaboravljena revolucija "arapskog proleća" 2011. u Bahreinu, kada su većinski šiiti tražili ravnopravnost u ovoj sunitskoj kraljevini, ugušena je u krvi uz pomoć vojske Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

RAČUN IZ SIRIJE: Sirijski rat podigao je histeriju sektaške mržnje širom regiona, ionako veliku posle sukoba u Iraku, na još viši nivo. Kada je počeo ustanak protiv Asada u februaru 2011, džihadisti iz Iraka masovno su otišli da se bore protiv "neverničkog" režima koji simbolizuju alaviti, šiitska sekta kojoj pripada i Asad. Džihadističke grupe nabujale su, inače, u Iraku posle 2003. i pada režima Sadama Huseina, kada se Al kaida pojavila u ovoj zemlji i ukorenila, uz izgovor da brani Irak od "krstaša sa Zapada" i šiita koji su preuzeli svu vlast.

U redovima pobunjenika u Siriji pojavili su se "borci za pravu veru" iz različitih zemalja, koji su ratničko iskustvo sticali u Libiji, Avganistanu, Čečeniji. Nisu krili svoje namere – stvaranje islamske države, obračun sa šiitskim jereticima, hrišćanima i svima koji islam vide drugačije nego oni. I metode im se nisu promenile u odnosu na Irak, Pakistan, Avganistan, što uključuje samoubilačke i bombaške napade sa mnogo civilnih žrtava, brutalne zločine koje snimaju i postavljaju na Jutjubu i društvenim mrežama.

Podrška ekstremistima trenutno se nekim državama obija o glavu. Preko Turske su u Siriju ušli džihadisti iz svih zemalja sveta, oprema i oružje za pobunjenike. Pripadnici IdIS-a kidnapovali su turskog konzula i 48 osoba zaposlenih u turskom konzulatu u Mosulu, pa sada turski mediji i opozicija prozivaju Erdoganovu vladu da je kriva što su "turskim oružjem zarobljene turske diplomate". U Turskoj raste i strah od definitivnog raspada Iraka koji bi mogao da ustalasa Kurde u Turskoj, sa kojima je Erdogan uspeo da uspostavi kakav-takav kompromis.

Saudijska Arabija, nezvanični sponzor mnogih radikalnih islamskih grupa širom sveta, poput onih među sirijskim pobunjenicima, ne oglašava se previše povodom dešavanja u Iraku. Legendarni dopisnik sa Bliskog istoka Robert Fisk situaciju u Iraku je cinično opisao kao najnoviji doprinos Saudijske Arabije svetskoj istoriji, posle Saudijca Osame bin Ladena, petnaestorice samoubica (iz Saudijske Arabije) koji su 11. septembra 2001. godine napali SAD i talibana. Fisk nije slučajno pomenuo talibane. Kada su se 1994. godine pojavili u građanskim ratom razorenom Avganistanu, u svom pohodu zbrisali su sve dotadašnje gospodare rata i uspostavili državu čija je drakonska verzija islama imala najviše sličnosti sa saudijskim vahabizmom, terorisali su šiite, neistomišljenike i sve koji su sa ranijim vladama imali bilo kakvu vezu. Sličnosti sa IdIS-om i njegovim pohodom u Iraku su očigledne. Talibani su bili oružje u rukama susednog Pakistana, ali su veliku podršku imali i od Saudijske Arabije, sve dok nisu odbili da Amerikancima izruče svog gosta Osamu bin Ladena 1998. godine. Podrška Saudijaca Asadovim protivnicima u Siriji i ekstremističkim grupama u Iraku može se objasniti željom da se suzbije uticaj Irana lomljenjem "šiitske osovine" koju čine libanski Hezbolah, alaviti u Siriji, Malikijeva vlada u Iraku i Iran.

PLODOVI GNEVA: SAD i Velika Britanija su posle okupacije Iraka raspustile deo armije, policije, službe bezbednosti, partiju Sadama Huseina. Bez posla su ostale stotine hiljada Huseinovih pristalica, mahom sunita, što je utrlo put optužbama da su šiiti preuzeli svu vlast, bujanju sektaške mržnje i kasnijim sukobima. Amerikanci su najveći deo svoje vojske povukli iz Iraka 2011. godine i "prepustili budućnost Iraka Iračanima". Iza njih je ostala podeljena i ruinirana zemlja, sa uništenom infrastrukturom, mnoštvom izbeglica, očajnim i siromašnim ljudima, slabom vojskom i policijom, užasnom korupcijom, idealno tlo za dalje bujanje svake vrste ekstremizma. Govoriti da je "sektaštvo iračke vlade, koja nije uspela da iskoristi novac od prodaje nafte da obnovi zemlju, glavni krivac za širenje krize", kao što tvrdi bivši britanski premijer Toni Bler, ali i drugi zapadni zvaničnici, više je nego licemerno. Bar su oni znali s kim imaju posla i koga u Iraku podržavaju.

Tarik Aziz, bivši irački ministar spoljnih poslova u vreme vladavine Sadama Huseina, kritikujući američkog predsednika Baraka Obamu zbog povlačenja trupa iz Iraka, rekao je da Obama "zemlju ostavlja vukovima". Iračke bezbednosne snage koje su obučili Amerikanci na papiru su daleko brojnije od 15.000 islamističkih boraca, koliko se tvrdi da ih ima u Iraku, ali im je motivacija nikakva, što se pokazalo i prethodnih dana.

I pored toga, osvajanje Bagdada i stvaranje velike islamske države, što najavljuju ekstremisti, ne deluju realno. Talibanski islamski emirat u Avganistanu nastao je uz pomoć Pakistana, Saudijske Arabije, prećutnu saglasnost Amerike, a džihadisti u Iraku jedinstvenu podršku za tako nešto sada nemaju. Svetske i regionalne sile su se previše uzbudile zbog njihovog napredovanja (vidi okvir "SAD i Iran na istom zadatku"). Osim toga, ni radikalni islamisti nisu jedinstveni, u Siriji se IdIS i Al nusra front sukobljavaju već mesecima, zajednička ideologija nije garant za dugotrajno zajedničko delovanje, naročito kada su sa ideologijom isprepleteni pljačkaško-kriminalni motivi.

Dugotrajna nestabilnost regiona i nastavak krvavih sukoba, naročito sektaških, deluju, međutim, kao izvesna budućnost. Zli duhovi su pušteni iz boce, a libijski primer rečito govori o tome koliko je teško da se u nju vrate. Ekstremisti su u toj zemlji odavno izgubili stranu podršku koju su imali tokom ratovanja protiv Gadafija, pa opet niko ne može da ih obuzda već tri godine. Mir u Siriji i Iraku se ne nazire, a čitav region drhti od straha zbog onoga što se u tim državama dešava.

Strahuju i oni koji su uspeli da odu daleko. Ahmed N. je sada sa suprugom i decom u Montrealu, pre tri meseca su uspeli da, posle desetogodišnjeg čekanja, dobiju papire za Kanadu. "Super nam je ovde, ali ne možeš da pobegneš od Iraka", kaže on. "Dve sestre sa porodicama su još u Bagdadu."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Istorija sukoba

Sunitsko-šiitski sukob vuče korene još od smrti poslanika Muhameda 632. godine, kada se islamska zajednica podelila oko pitanja njegovog naslednika. Većina je smatrala da bi to trebalo da bude Abu Bekr, Muhamedov tast. Manjina je na tom mestu želela Alija, poslanikovog rođaka i muža njegove ćerke Fatime, oca Muhamedovih jedinih unuka, Huseina i Hasana. Sukob je u početku tinjao, Abu Bekr je postao prvi kalifa, potom su na tom mestu bili Omar i Osman, da bi 656. godine četvrti kalifa postao Ali. Posle samo pet godina ubijen je u atentatu, a posle njegove smrti usledio je otvoreni sukob sunita i šiita (ši’at Ali – Alijevi sledbenici). Konačni verski raskol cementiran je 680. godine, kada je Alijev sin Husein ubijen kod Kerbale u bici sa sunitima.

Uz Nadžaf, gde je Alijev grob, Kerbala je jedno od najvećih šiitskih svetilišta. Oba grada su u današnjem Iraku, i svake godine ih posećuju milioni šiitskih hodočasnika. Smrtonosni napadi na šiite tokom hodočašća su uobičajeni poslednjih godina.

Šiiti danas čine između deset i petnaest odsto svih muslimana. Iran je jedina šiitska država na svetu, većinsko stanovništvo su u Azerbejdžanu, Iraku i Bahreinu, u Libanu čine oko trećinu stanovništva, Pakistanu i Avganistanu oko dvadeset odsto, Kataru šesnaest odsto, u Siriji oko trinaest odsto. Između Irana i Saudijske Arabije, zemlje u kojoj se nalaze sveta mesta islama, Meka i Medina, intenzivirala se borba za lidersku poziciju u muslimanskom svetu posle pobede islamske revolucije u Iranu 1979. godine. Ajatolah Homeini je kritikovao kraljevski režim u Saudijskoj Arabiji, optužujući ga za služenje interesima Sjedinjenih Američkih Država i korupciju; Rijad je optuživao Iran da svoju verziju islama želi silom da "izveze" u druge muslimanske zemlje. Kada su 1987. godine iranski hodočasnici u Meki počeli da protestuju protiv Amerike, saudijska vojska i policija su otvorile vatru na njih, ubijeno je 400 ljudi, a Irancima je posle toga godinama bilo zabranjeno da dolaze na hadžiluk.

SAD i Iran na istom zadatku

Haos u Iraku doveo je na istu stranu i zaklete neprijatelje poput SAD i Irana. Američki zvaničnici isključili su mogućnost slanja borbenih trupa u Irak, ali ne odbacuju mogućnost napada bespilotnim letelicama kako bi se suzbila pobuna islamista. Dva američka ratna broda uplovila su u Persijski zaliv. Teheran je spreman da pomogne Bagdadu u suzbijanju ofanzive pobunjenika, ali Iran je protiv svake strane vojne intervencije u Iraku, jer "Irak ima kapacitete i spremnost da se bori protiv terorizma i ekstremizma". Iranski predsednik Hasan Rohani rekao je da je iranska vlada spremna da ponudi pomoć SAD ukoliko preduzme akciju da zaustave napredovanje sunitskih ekstremista. Američki zvaničnici ne odbacuju mogućnost saradnje SAD i Irana, osim vojne.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net