<< VESTI | | 08.06.2014 10:33

IN MEMORIAM >

Preminuo novinar Jurij Gustinčič

Dopisnik Politike iz Londona i Njujorka, izveštač iz Čehoslovačke sa Kipra iz Grčke, Kipra, Izraela, ratni saradnik Radio Moskve 1941, saradnik Borbe, NIN-a , RTV Ljubljane, Nove Dalmacije, Mladine, Vremena

U Ljubljani je 7. juna umro novinar i dopisnik „Politike" iz Londona, iz Njujorka i sa važnih svetskih arena Jurij Gustinčič (93), pripadnik plejade spoljnih dopisnika koji su ostavili duboki pečat u jugoslovenskom novinarstvu, a kojoj su pripadali Duško Pešić (dopisnik „Politike" iz Pariza, Londona, Rima, Moskve, Njujorka i Majamija), Miroslav Radojčić, Aleksandar Nenadović, Leon Davičo, Risto Bajalski, Dragoslav Rančić, Đuka Julius, Zoran Žujović, Dušan Simić, Božidar Dikić, Đorđe Radenković, Vojislav Đukić, Dragoljub Trailović i pre svega legendarni Predrag Milojević...

Jurij Gustinčič, koga su kolege zvale Jurka, rođen je 30. avgusta 1921. u Trstu. Pošto su njegovi roditelji Dragotin Gustinčič i Anica Lokar bili komunisti imali su mnogo problema i često su se selili. Njegova porodica je do 1922. živela u Vrdeli u Trstu, a zatim se na nekoliko meseci preselila u Idriju, pa na godinu dana u Beč, pa 1924 u Ljubljanu, a odatle se 1932. preselila u Moskvu, gde je Jurka završio deset razreda sovjetske primarne i sekundarne škole. Pridružio se organizaciji sovjetske komunističke omladine Komsomol. U 1939 je počeo studira istoriju na Moskvskom univerzitetu.

Tokom sovjetskog Velikog otadžbinskog rata na Radio Moskvi je radio u emisiji na slovenačkom jeziku, a kada su svi ruski studenti s Moskovskog univerziteta raspoređeni na front, njega su kao i drugu decu stranih i domaćih komunističkih aktivista evakuisali u Ašhabad, glavni grad Turkmenistana. Odatle je poslat Gruziju u Tbilisi, gde je ponovo radio za Radio Moskvu. U 1944. je bio dobrovoljac u Jugoslovenskoj brigadi u Crvenoj armiji.

Njegov bataljon je poslat iz Moskve u Rumuniju, a Jurij je 1944. Bukurešta došao u Srbiju. Nakon oslobođenja naselio se u Beogradu, odakle je u jesen 1945. poslat u London kao prevodilac za ruski jezik u jugoslovenskoj delegaciji na konferenciji velikih sila. Prevodio je i tokom pregovora o pitanju Trsta. Da bi završio studije, vratio se u 1946. u Moskvu, ali studije nije završio. U Moskvi je radio za Borisa Ziherla, predstavnika Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije.

Godine 1948. posle raskida Tita sa Staljinom Jurij Gustinčič se vratio iz Moskve u Beograd.

U godinama 1948-1951. od strane Saveznog ministarstva za informisanje angažovan je kao šef Odeljenja za spoljnu propagandu (Agitprop).

U 1955. je poslat kao dopisnik u Londonu i to radio devet godina. Njegovi izveštaji su bili čitani jer su za tadašnje otprilike sadržali neobično žive detalje iz života vladajućeg britanskog establišmenta. U 1969. je bio poslat kao dopisnik "Politike u Njujork", gde je proveo 13 godina.

U Beloj kući je 1980. intervjuisao Džimija Kartera. Među malobrojnim izveštačima prisustvovao je sastanku Ričarda Niksona i Josipa Broza Tita u Beloj kući. Veoma obavešteno je kasnije izveštavao o aferi "Votergejt".

U Srbiji se 1963. njegov sin rodio Andrej Gustinčič. Godine 1967. Jurka Gustinčič je izveštavao iz Grčke, Turske, Kipra i Izraela. U 1968, on je bio jedan od deset jugoslovenskih novinara koji su izveštavali o invaziji sovjetskih snaga u Čehoslovačkoj. Bio je prvi novinar koji je uspeo da uđe u Prag 1968. godine za vreme čuvenog "praškog proleća".

Tokom osamdesetih preselio se iz Beograda u Ljubljanu, gde je radio u spoljnoj rubrici RTV Ljubljana.

Svoje komentare objavljivao je u Politici, NIN-u, Borbi, Slobodnoj Dalmaciji, a izveštavao je za TV Beograd i TV Ljubljanu, pisao je za hrvatski dnevni list Slobodna Dalmacija, a od 1995, on je pisao komentare i za slovenački nedeljniki Mladina.

Godine 1988. je dobio najvišu nagradu jugoslovenski Novinar Moše Pijade.

Kad je 1990. pokrenut nedeljnik Vreme Jurka Gustinčić je često bio u redakciji i učestvovao u definisanju profila našeg nedeljnika u kome je pisao stalnu kolumnu. Umesto omaža i zahvalnosti uvaženom uzornom kolegi objavljujemo njegov prilog iz prvog broja «Vremena».


 

UMESTO OMAŽA: Tekst Jurke Gustinčiča u prvom broju "Vremena"

UMESTO OMAŽA: Tekst Jurke Gustinčiča u prvom broju

Vašington—Beograd

Težina „Jugoslovenskog krsta"

Verovali ili ne, Amerikanci su zaokupljeni i nama. Imamo li mi, pri tome. potpuno čistu savest

Ako se količinom pažnje određuje značaj neke zemlje, onda se Jugoslavija ni sad ne može požaliti. Ne samo zbog obilja kritičkih izjava i koraka (na primer, predloga senatskog amandmana o kažnjavanju za kršenje čovekovih prava) već i zbog učestalosti formalnog izjavljivanja podrške.

Nije još zaboravljena izjava državnog sekretara Bejkera od 2. oktobra, kako SAD podupiru „jedinstvo i teritorijalni integritet Jugoslavije" (što je rekao i Buš) i zadovoljne su „dostignućima savezne vlade pod rukovodstvom premijera Markovića" (što baš tako Buš, izgleda, nije rekao), a samo 17 dana kasnije dolazi nova izjava Stejt departmenta, opet o podršci „jedinstvu", mada sa dodatnim isticanjem potrebe za demokratskim vrlinama. Verovali ili ne, Amerikanci su zaokupljeni i nama. Imamo li mi, pri tome, potpuno čistu savest?

Pitanje se postavlja ako se prisetimo nečega što je diglo puno prašine 1977. Časopis „Forin polisi" (Foreign policy) tada je objavio opširan srdito pisan članak dotadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu Silbermana. Uperen je bio ne samo protiv ponašanja jugoslovenskog vrha u svetskim poslovima uopšte i odnosima sa Vašingtonom napose već i protiv preovladavajućih postavki od kojih je polazila zvanična američka politika. Ukratko, Silberman je nalazio da je ta zvanična politika suviše pojednostavila kao svoj jedini interes podršku nezavisnosti Jugoslavije od Moskve. Zbog toga je spremna da trpi porazna ponižavanja, pa i da zatvara oči pred neskrupuloznim delovanjem Beograda protiv američkih interesa širom sveta, pred ciničnim savezništvom sa najradikalnijim strujanjima u nesvrstanom pokretu, ili pristajanjem — kad antiamerička politika pređe i poslednju meru — na groteskne kompromise koji „skandalozne stavove" samo zamenjuje „grubo uvredljivim", a onda to u Beogradu Amerikancima ističu kao svoju veliku zaslugu!

Silbermanovo mišljenje bilo je da je, na žalost, Stejt department, u ime strateškog cilja da se podrži nezavisnost Jugoslavije, oportunistički odustao od reciprociteta. Pošto nije postojala nikakva opasnost da se Jugoslavija vrati u sovjetsku orbitu (čime je stalno „koketirala" u kontaktima sa američkom diplomatijom), onda u bilateralnim vezama na opake jugoslovenske korake valja odgovarati istom oštrinom. Jedino što bi se tada moglo dogoditi, jeste da Jugosloveni postanu uviđavniji. U međuvremenu, diskusije o Jugoslaviji tekle su čudnovatim putevima. U (tada upravo završenoj) predizbornoj kampanji Karter je, onako uzgred, izazvao veliko komešanje primedbom kako „američke momke ne bi slao da se bore u Jugoslaviji". Na ovo je odmah burno reagovao Kisindžer isto tako zapaženom izjavom da takva brzopletost samo izaziva Ruse i dovodi u opasnost jednu za Ameriku važnu stratešku poziciju (strateški važnom je Jugoslaviju, godinu dana kasnije, nazvao i Bžežinski). Karter se donekle povukao, obećavao pomoć u slučaju rata, a u nečemu nastavio staru politiku! lako je prvi medu američkim predsednicima borac za ljudska prava, on nije dozvoljavao nikakve oštre kritike političkog stanja u Jugoslaviji. Godišnji izveštaji Stejt departmenta, s nekim kritičkim opaskama, ipak su Jugoslaviju u tom pogledu svake godine upadljivo štedeli.

Osamdesete godine, ili godine posle Tita, nisu donele ništa suštastveno novo. Tu zapravo počinje zagonetka! Na Jugoslaviju se, prema Silbermanovim kriterijumima i kritikama, i dalje gledalo kao na stratešku poziciju, iako je sovjetska opasnost više nego očigledno jenjavala, dok su nedostaci i sporost demokratskog razvoja u nas mogli biti sve više primećivani i prostim okom, pa bi bilo vreme da se SAD pozabave jednom drugom Silbermanovom konstatacijom: da se u Jugoslaviji, posle 1971 — 72. stvari razvijaju ka većoj, a ne manjoj unutrašnjoj političkoj represiji. Bilo bi, prema takvom shvatanju, i vreme da Amerika pomeri glavne šahovske figure i da Zapad — onako kao što su predlagali disidenti (sada medu uvaženim ličnostima novih republičkih garnitura, da pomenemo samo predsednika slovenačke skupštine Bučara) — počne vršiti selektivni pritisak uskraćivanjem pomoći, kako bi nas naveli na unapređivanje demokratskih normi.

„Ruski element" bi, dakle, morao nestati iz američkih računica a nije, ili se iz nekih drugih razloga nisu pojavili začeci „diplomatskog pritiska" koje je imao u vidu srditi Silberman (kome, uzgred budi rečeno, ne možemo pripisati potcenjivanje jugoslovenskog faktora, pre suprotno). Po zapadnim ambasadama su posetioci i sagovornici mogli lako uočiti jaz između samih ambasadora i nižih, mahom mladih predstavnika. Prvi su i dalje obazrivi u kritici, a pozitivni u zalaganju za ekonomsku i drugu pomoć; drugi bi više voleli da se uvede famozni reciprocitet. Stvari se menjaju (donekle) tek u najnovije vreme. Ali, kao što to onda nisu voleli na jugoslovenskom vrhu, tako se nad tim zaokretom sad zgražavaju na republičkim. Posledice „novog gledanja" (kada se ističe veća važnost demokratije i čovekovih prava od „strateškog značaja") snose na svojim leđima upravo oni (mahom ambasadori) koji se ne libe da se javno izjašnjavaju o nedostatku demokratske suštine. Jer, oni „izdaju" lepo uhodano vreme popuštanja jugoslovenskim manama. Možda bi prilike u Jugoslaviji bile i nešto drugačije da je opominjanje sa Zapada počelo tamo negde pred kraj prošle decenije, ako ne i ranije. Pošto nije bilo tako, neki misle da zapadna diplomatija snosi deo krivice zbog tolikog jugoslovenskog zakašnjenja.

Francuski Lorenski krst, kao što znamo s uzdasima je nosio Vinston Čerčil. Ako i nije bio toliko težak, i Vašington je s uzdahom nosio sličan „jugoslovenski krst".

JURIJ GUSTINČIČ Vreme • 29. OKTOBAR 1990.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

UMESTO OMAŽA: Tekst Jurija Gustinčiča iz prvog broja Vremena, oktobra 1990.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net