foto: m. dragojević
SIVO, BELO, NA ŠTRAFTE: Ž. Mitrović, Pink

Mediji – TV Pink i vanredna Situacija >

Potop u ružičastom

Iako je tokom prva dva dana poplava delovalo da je Pink dosegao neslućene visine profesionalizma, vrlo se brzo pokazalo da su u pitanju Potemkinova sela. Jedino što je u tom programu vredelo jesu fizički napori novinara i celodnevno dežurstvo na ugroženim područjima, a sve ostalo bila je čista državna (Vučićeva) propaganda i šarena laža

"Meni i dalje nije jasno zašto svi tvrde da sam samo zbog JUL-a napravio sve što sam napravio."

Kada je davne 2002. u završnom delu intervjua za "Vreme" izgovorio ovu rečenicu, Željko Mitrović delovao je krajnje iskreno – kao čovek koji je zaista zapanjen pred misterijama univerzuma. S druge strane, dolepotpisanoj novinarki, relativno mladoj i neiskusnoj, tada se činilo strašno važnim da mu bar jednu od tih misterija slikovito razreši.

"Kako Vam nije jasno? Evo, na primer, nas dvoje smo vršnjaci, s tim što ja živim u osamnaest iznajmljenih kvadrata i nemam ništa, a Vi ste na čelu imperije."

"Znam, ali to nema veze s politikom. Čak i da su okolnosti bile potpuno drugačije, Vi opet ne biste imali ništa, a ja bih i tada imao sve ovo što imam."

Dvanaest godina kasnije, jasno je da je vlasnik kompanije Pink bio apsolutno u pravu. Obdaren retkim talentom da bude ne samo miljenik već portparol svakog režima koji zadesi ovu nesretnu zemlju i da, kao takav, sebi omogući ako ne dalji procvat, ono bar opstanak u svim okolnostima, dokazao je svoju tezu. Kao jedan od najboljih drugova Mirjane Marković, udario je temelje svog carstva, u postpetooktobarskoj epohi etablirao se kao čovek blizak vrhu DS-a, da bi danas – posle kraćeg perioda u kojem je razmišljao kojem će se privoleti carstvu – postao jedan od najdragocenijih segmenata medijske realnosti Aleksandra Vučića. Bez obzira na to koliko kanala ima, gde se i koliko gleda, Mitrovićev Pink bio je i ostao medijsko preduzeće u kojem se sluša šta vlast kaže, glasilo koje je uvek na usluzi i koje radi samo i isključivo kako je zapoveđeno.

EKSKLUZIVNO: Poslednje dve sedmice još jednom su pokazale da je Mitrović politički aktivan čak i kad na prvi pogled to ne izgleda tako. Iako je tokom prva dva dana poplava delovalo da je Pink dosegao neslućene visine profesionalizma, vrlo se brzo pokazalo da su u pitanju Potemkinova sela: jedino što je u tom programu vredelo jesu fizički napori novinara i celodnevno dežurstvo na ugroženim područjima, a sve ostalo bila je čista državna (Vučićeva) propaganda i šarena laža.

Dok su druge televizije pognule glavu, puštale filmove i razmišljale šta da rade, Pink je snimao vodu i potopljene kuće, odlazio u prihvatne centre i intervjuisao evakuisane, dežurao u Obrenovcu. Za to novinarima i urednicima svakako treba odati priznanje. S druge strane, međutim, pokazalo se da u programu Pinka zapravo nema ničega što se eventualno ne bi svidelo aktuelnom gospodaru Srbije. Prvi znak za uzbunu bili su razgovori sa evakuisanima i neverovatna unisonost reportera s lica mesta. Na svaki znak nezadovoljstva ponašanjem države, na svaki pomen nečega što se moglo uraditi (a nije), na svaku prozivku odgovornih koju bi uputili uplakani i unezvereni ljudi, reporteri su uz uvežban osmeh izgovarali potpuno istu rečenicu: "Važno je da ste Vi živi i na sigurnom."

Ličilo je to na vreme bombardovanja, kada je vlast – koju je kao savezni poslanik predstavljao i Željko Mitrović – državnim medijima prosledila spisak reči koje moraju da koriste u izveštajima, kako bi pospešile mržnju prema NATO-u, ali i svima koji se dotičnoj vlasti nisu dopadali. Tako i sada: čim neko zucne, udaljite mikrofon i izgovorite naučenu rečenicu.

Na Pinku niko nadležne nije upitao ništa što bi izašlo iz okvira naloženih saopštenja, ali istovremeno tu nije bilo ni eksperata koji bi objasnili zašto se i kako dogodio potop, kakve su prognoze vodostaja, kakve su prave posledice itd. Nije zabeležen nijedan disonantan ton, nijedan sagovornik koji "misli drugačije". Osim tekstova iz Nemanjine, bilo je zapravo samo direktnog prenosa užasa: uz večno ponavljanje da je reč o "ekskluzivnim snimcima", nije bilo ničega izuzev scena čiji je osnovni domet (i cilj?) da zapanje inače blago komiranu Srbiju i lagano joj unište i ono malo preostalog razuma. Prosečan gledalac Pinka znao je šta se i kada dogodilo, ali pitanja zašto, kako, zbog koga i kako dalje, niko nije želeo ili smeo da postavi. No, pošto se ni ostale televizije u tim danima nisu baš proslavile, teško je i Pinku zamerati – tim pre što se pokazalo da tamo ipak ima izvrsnih novinara. Mogla bi nekako da se proguta čak i činjenica da je Pinku bio dozvoljen prolaz na mesta na koja drugi nisu mogli da primirišu, da su ulazili u vojne helikoptere, na pistu aerodroma, i ugošćavali persone koje nikog drugog nisu udostojile svog prisustva. Ako ništa drugo, dobro je da smo imali te slike, kakvi god da su razlozi za privilegovanost jednog medija u odnosu na sve druge.

TEŠKE REČI: Pravo ružičasto lice izmilelo je, međutim, s prvim naznakama povlačenja reka. Dnevnici TV Pinka trenutno se samo po scenografiji razlikuju od dnevnika RTS-a iz devedesetih, pošto nikakve (ama baš nikakve) kritične reči nema, a Veliki Vođa zauzima prvo mesto u svim naslovima. "Teška reč" nastavila je s promocijom lika i dela istog tog vođe, s tim što su poplave Draganu J. Vučićeviću dale novi vetar u jedra i dodatno ga osokolile: tako mu je, recimo, za rukom pošlo da sugestivnim pitanjima čak i glumca Mikija Manojlovića transformiše u provladinog analitičara. Da bi sve bilo u skladu s uobičajenim imidžom Pinka, humanitarna akcija u kojoj su građani mogli da telefoniraju kremu srpske estrade, pretvorila se u sprdnju s tragedijom. Glavna zvezda ovog hepeninga svakako je bila ekstatična Zorica Brunclik, koja nije mogla da sakrije oduševljenje erotskom porukom jednog gledaoca.

Tradicionalno osetljiv na sve i svašta, Željko Mitrović se u čitavoj ovoj krizi i lično iskazao. Nakon teksta "Dnevnik potopa" koji je objavio u svom "Danasu", Draža Petrović postao je tema otvorenog pisma koje je u udarnim terminima i u celosti čitano na Pinku, a koje je zatim "zbog velikog interesovanja" integralno odštampano i u "Informeru". Štivo odiše mitrovićevskim duhom i predstavlja niz ličnih uvreda i prozivki, prošaranih narodnim umotvorinama, veličanjem heroizma aktuelne Vlade, kao i poetskim osvrtima na upravo iskazanu srpsku solidarnost. Teško je tu pronaći najreprezentativniji deo, ali ovaj pasaž možda sublimira sve: "Lično prezirem vašu opsesiju Baba Vangom koja je uistinu najavila da će na proleće 2014. teći reke leševa. Ali, na vašu žalost, niti teku reke leševa niti ima mnogo onih koji dele vašu opsednutost gatanjem i proricanjem.

Pa zar je greh, dragi moj Dragoljube, biti human, solidaran, požrtvovan i posvećen, zar je greh zavrnuti rukave, zar je greh naći se drugom u nevolji, zar je greh puniti džakove, zar je greh profesionalno izveštavati, i na kraju, zar je greh pokazati da si bolji od Dragoljuba, i to onog Dragoljuba koji zbog Baba Vange nije izmilio na svetlo dana do sedmog dana."

A šta je to Petrović napisao? Uz pozivanje na odgovornost nadležnih i druge političke aspekte vanredne situacije, osvrnuo se i na Ž. Mitrovića i Pink: "Pinkovi novinari odlično rade svoj posao. Ko bi rekao da će od Željka Mitrovića da ispadne Ted Tarner, a od Pinka CNN. S obzirom na to da Željko M. za 20 godina delovanja nikad nije pokazao da suštinski razlikuje potop od posela, rijaliti šou od realne opasnosti, Cecu od ‘Tamare’, treba razmisliti ko mu je dao ideju za ‘si-en-enizaciju’ Pinka. I za delimično ‘pranje’ u poplavama. Premijer sigurno nje. To je bar jasno. Možda je čovek smislio sam?"

Složili se ili ne složili s Petrovićevim tezama, pitanje je zašto bi se Mitrović, kao čovek koji – eto – ima sve, uopšte bavio bilo kojim kolumnistom (ma koliko talentovan i duhovit bio). Zašto bi, usred katastrofe koja nas je zadesila, trošio svoje i tuđe vreme na lične obračune, i to zbog nečega što i nije preterano uvredljivo? Imajući u vidu da su u međuvremenu s interneta volšebno nestajali svi tekstovi koji su kritikovali Vladu i da se medijska scena Srbije pretvorila u poligon za gaženje ne samo prava na informisanje već i prava na slobodu govora i mišljenja, vrlo je verovatno da je ova epistolarna forma smišljena kao Mitrovićev lični doprinos opštem trendu.

Pisma Željka Mitrovića, naravno, nisu ništa novo. Pisao ih je onomad profesoru Čedomiru Čupiću (zbog njegovog osvrta na nelegalnu izgradnju Pinkove zgrade), Nebojši Čoviću (jer se drznuo da postavi pitanje Mitrovićeve imovine), Aleksandru Tijaniću (iz više različitih razloga), Draganu Đilasu (isto tako), rukovodstvu "Blica" (zbog načina izveštavanja o udesu u kojem je pod točkovima automobila njegovog sina stradala jedna devojka)... Pisao je i Hrvatima (an general), agitovao protiv njih i svega što je njihovo (zato što su mu zaplenili jahtu). Ukratko, vodio je javne ratove protiv svih koji su mu na bilo koji način "zagazili u tanjir" i dirnuli u nešto što je smatrao svojim i neprikosnovenim. U ovom slučaju, međutim, čudno je to što je Draža Petrović zapravo bio prilično blag prema Mitroviću i što je ovaj preko mnogo oštrijih Dražinih reči do sada ćutke prelazio. Baš zato se ovaj put čini da je iza pisma nešto mnogo zlokobnije od puke sujete ili finansijskih i ličnih interesa.

RIJALITI: Neobjektivnost, jednostranost i hipertrofirana patetika, trenutno zastupljeni u programima Televizije Pink, takođe nisu ništa novo, ništa što na toj frekvenciji nismo videli već mnogo puta do sada. Da je Mitrović samo biznismen blizak svakoj vlasti, čovek koji se povija u skladu s vladajućim vazdušnim strujama, bio bi samo jedan od mnogih – od vlasnika medija se na neki način i očekuje da budu bliski sa svima, ali i nezavisni od svih. Ovaj medijski vlasnik, međutim, daleko je od toga. Pre svega, njegova "bliskost" s ovom ili onom vlašću nikada nije podrazumevala pasivno pristajanje, već vrlo aktivan angažman. Od tonskog studija u Zemunu s kojim je počeo 1989. godine do trideset i kusur kanala na kojima emituje program širom Balkana, on je stigao kao neko ko se intimno družio s vlastodršcima, bio stranački funkcioner, smišljao političke slogane (legendaran je onaj "JUL je kul"), nemilice emitovao predizborne spotove na televiziji koja je zvanično bila apolitična, a pred izbore 2000. bio i glavni "insajder" tadašnje opozicije. Kada je uveo informativni program, Mitrović je samo proširio već postojeću delatnost: ovako ili onako upakovane, emisije su tu uglavnom bile vrlo konkretno ideološki obojene i vrlo konkretno politički usmerene. Tako je i danas.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net