Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović analizirali su snimke sednica Kriznog štaba Vlade Srbije, frejm po frejm i došli do zaključaka koji slede...

Prvi i osnovni zadatak države je da zaštiti živote i imovinu svojih građana. Elementarno sposobni i odgovorni državnici, naravno, trude se da maksimalno preduprede moguće opasnosti. Ali, kada već dođe do krize, odgovorni političari onda nastoje da daju jasna, konzistentna i racionalna uputstva nižim vlastima, kako bi se sačuvali ljudi i imovina, a građani uverili da sistem funkcioniše.

Pogledajmo, u tom svetlu, još jednom šta je sve govorio, kako se ponašao i kakva je tačno uputstva davao, tog petka (16. maja), Aleksandar Vučić, na sednici kriznog štaba Vlade, koja je uživo išla u TV program, i bila neprestano reprizirana na SNS-ovom "ružičastom" javnom servisu.

Najpre, i sama odluka da se direktno prenosi jedan urgentan i operativan sastanak govori da je nosiocu vlasti očigledno više bilo stalo da javno demonstrira moć i kontrolu – posebno nad ministrima i generalima – nego da se na tom sastanku donesu pravovremena i razborita rešenja za krizu koja eskalira.

Umesto da pokaže čvrstinu, operativnost i kontrolu nad situacijom, nosilac režima je tom prilikom, zapravo, samo manifestovao ogromnu aroganciju, nekompetentnost, paniku, haotičnost misli i još veću haotičnost odluka.

Najpre, Vučić svoj nastup počinje rečima da "imamo značajne žrtve; o broju i svemu drugom nećemo govoriti dok se situacija ne završi" (0:51-1:01). Šta to treba da znači? Ako vlast objavi da "imamo značajne žrtve" (5:50), ali da zasada neće da saopšti njihov broj, i da "imamo katastrofu kakve u istoriji Srbije nije bilo", sve što javnost može da zaključi jeste da je vlast prinuđena da krije broj žrtava jer ih ima na desetine, stotine, a možda i mnogo više. Ako to nije širenje panike – pogotovo kada tome slede izjave o "katastrofalno-kataklizmičkoj situaciji" (1:05-09), "velikim gubicima u tehnici, sa čim neće se izlaziti u javnost" (4:59-5:01), "niko ne može da vam pokaže slike zato što novinare nismo puštali zbog neverovatnih situacija... koje prosto nisu za ljude" (6:08-22), "ovo nikad u istoriji Srbije nije bilo, nikad ovakva katastrofa se nad nju nije nadvila" (13:38-43), zatim da "ono što nam predstoji je još gore od ovoga što smo imali" (1:32-35), te da "ono što nam dolazi iz Bosne... je jezivo" (1:47-58) – onda zaista nije jasno šta bi drugo širenje panike trebalo da bude.

Nakon takvih apokaliptičnih slika, Vučić upućuje poziv Beograđanima da dođu i brane Šabac (2:31-3:10). On izričito kaže: "samo Beograđani mogu da nam pomognu oko toga" (2:34-6:00) – iako Šabac ima više od 50.000 stanovnika, što je sasvim dovoljno za odbranu grada. Nije li najlogičnije i najlakše rešenje da se pozovu Šapčani da izađu na Savu? Kakva je to racionalnost da se između najlogičnijeg i potpuno neracionalnog rešenja nepogrešivo bira ono što je očigledno pogrešno?

Ali to je tek početak. U jednom trenutku, objavljena je evakuacija čitavog Šapca. Vučić, u naletu izdavanja naređenja, daje uputstvo ministrima, vojnim i policijskim komandantima: "Vi već krenite u evakuaciju stanovništva u Šapcu, za svaki slučaj, i nemojte da nas čekaju (sada ovde Vučić ljutito podiže glas, prim. aut.), zato što su nas čekali ljudi, na metar vode su nam govorili ‘nećemo da izlazimo’, a kad je došlo do tri metra, onda svi odjedanput ‘dođite’... Odmah da se krene u evakuaciju Šapca!" (11:58-12:18).

U tom trenutku, dakle, Vučić je javno naredio da se, istovremeno, iz Šapca izmesti stanovništvo – 50.000 njih – a da u Šabac dođu dobrovoljci iz Beograda da brane Šabac od poplava! Kakva je to logika? Šta li su u tom trenutku o ovom naređenju i o čoveku koji ga je izdao, mislili Diković, Veljović i ostali prisutni profesionalci – za koje se mora pretpostaviti da su iskusni i operativni ljudi, sa nogama na zemlji? (To možemo samo pretpostaviti, a možda ćemo i saznati u nekom budućem vremenu.)

Najneverovatnije tek sledi. Vučić nastavlja da izlaže, veoma ljutitim glasom: "Molim ljude u Šapcu da se ne ponašaju neodgovorno, kao što su se neki drugi ponašali neodgovorno. Da se ne ponašaju tako da moji pratioci zajedno sa mnom moraju da provaljuju u tuđe stanove i kuće, da bi vadili tri bebe i da stavljamo u čamac, zato što neodgovorni roditelji neće decu da spašavaju" (15:40-57). A pre toga, Vučić se već bio pohvalio: "Spasili smo 97 dece suprotno volji njihovih roditelja" (9:04-08).

Šta o ovome čovek zdravog razuma može da pomisli? Dve su mogućnosti: da je Vučić, sa svojim "pratiocima" zaista "provaljivao u tuđe kuće i stanove" kako bi od majki i očeva otimao decu i spasavao ih "suprotno volji njihovih roditelja" – i tako nekoliko desetina puta; da je sve to Vučić prosto izmislio, ili makar preuveličao, kako bi zastrašio javnost i fascinirao TV auditorijum. Ne zna se koja je od ovih varijanti gora, tragičnija i opasnija.

Ali ni tu nije kraj. Konfuzna, protivrečna ili neizvodiva naređenja samo se nastavljaju. Usred referisanja ministara i direktora o preduzetim merama, odjednom se Vučić setio da bi i Šapčani mogli nešto da urade na obaloutvrdama i naređuje: "Zovite kompletan štab u Šapcu, sve što ima radno sposobnih muškaraca odmah da idu da rade!" (20:45-50). Taj čovek je upravo zaboravio da je pre samo par minuta bio izdao naređenje za potpunu evakuaciju Šapca i za mobilizaciju dobrovoljaca iz Beograda! I sada, kao da ništa pre toga nije rekao, odjednom naređuje da se šabački muškarci mobilišu. A evakuacija, a beogradski dobrovoljci? Da li ta naređenja ostaju na snazi? Kakva je to samo proizvodnja haosa.

Ali, haos je već na delu. Čuje se referisanje Gorana Puzovića, direktora "Srbijavoda", koji kaže: "Ja sam pre dva sata izdao naredbu za preventivnu evakuaciju ljudi na celom području opštine Šabac" (20:55-21:02). Dakle, ta naredba već postoji i izdao ju je direktor "Srbijavoda". Onda se postavlja pitanje čemu služi čitava prethodna predstava sa premijerom koji naređuje evakuaciju Šapca?

Dalje, beogradske dobrovoljce Vučić je najpre pozvao da se okupe "sutra u devet sati najkasnije, u petnaest do devet, ispred Arene (2:48-2:50), i to "hiljadu, hiljadupetstotina ljudi" (2:56-2:58), onda je promenio mesto okupljanja – "ispred Sava centra, pošto ima neki koncert" (25:04), pre toga je, takođe, pozvao i "da se večeras obezbedi, u devet sati ispred Arene, treba nam petstotina ljudi" (21.42-2:50), zatim je ponovo pozvao Beograđane da dođu "večeras, ispred Sava centra, u 21(čas)", ali je onda odjednom dodao: "a sutra u 9 ujutro, ispred Arene" (25:11-25:15), tako da je mesto jutarnjeg okupljanja faktički po drugi put promenjeno, ali je za večernje okupljanje odjednom promenio broj traženih dobrovoljaca, pa mu više nije bilo potrebno njih "petstotina", već "što više muškaraca" (30:31) – što je, operativno, moglo da znači: sedamsto, osamsto ili hiljadu osamsto mesta u autobusu, nije važno, ko sme da bilo šta pita šefa! (Na kraju te večeri je za Šabac otišlo trideset tri autobusa sa dve hiljade ljudi, a još nekoliko hiljada njih je ostalo da čeka; u to vreme u Šapcu je na gradskom trgu takođe bilo nekoliko hiljada ljudi, koji nisu imali šta da rade; zato su dobrovoljci koji su tamo pristigli samo uvećali haos.)

Konfuzija, haos, protivrečna naređenja, mešanje nadležnosti, arogancija i paradiranje – to su sve utisci koje imamo kada gledamo ponašanje Vučića na snimku od te večeri. Padaju na pamet i neke druge konstatacije, koje kod svakog razboritog gledaoca nužno izazivaju duboko uznemirujuće zaključke o sposobnosti režima, a posebno njegovog nosioca, da se uhvati u koštac sa krizom. Ovo uznemirenje je tim jače ako se ima u vidu i beskičmeno, udvoričko ponašanje prisutnih na toj sednici, to bedno trpljenje šefove grubosti, osornosti i nadmenosti. A ako imate u vidu i velike medije, iz kojih je praktično proterana svaka mogućnost kritike odluka vlasti, kao i činjenicu da je jedna od posledica ovih događaja lov na "narodne neprijatelje" po internetu i društvenim mrežama, sumorna slika naše prepuštenosti iracionalizmu jednog nedoraslog političkog aktera, postaje potpuna. Ta briga i ta opasnost nipošto neće proći sa prestankom ovih prolećnih kiša.

Premda ćemo se, zasigurno, narednih dana naslušati panegirika odlučnom i mudrom vođi koji nas je izbavio iz "biblijske kataklizme", "hiljadugodišnjih voda" i "katastrofe kakve u istoriji Srbije nije bilo", čovek ne može, a da se ne seti onog znamenitog odlomka iz Travničke hronike: "Znaš li ti šta slaviš i koga veličaš? Znaš li ti da je car lud – i da se održava samo krvlju svojih pobeda koje ne vode nikud i ničemu? Znaš li da mi svi zajedno srljamo u neku veliku nesreću kojoj ne znamo imena ni obima, ali koja nas pouzdano čeka na kraju svih naših pobeda?"

*Autori su urednici Nove srpske političke misli


 

Linkovi ka YouTube klipovima Sednice kriznog štaba Vlade 16.5.2014.: Prvi deo

Drugi deo

Treći deo


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net